Календар
јун 10. 2024. = Петровски 10. 7532. (јулијански)
јун 23. 2024. (грегоријански)
Спомен светог свештеномученика Тимотеја, епископа бруског; Спомен светих мученика Александра и Антонине; Житије светог оца нашег Васијана, епископа лавдијског; Спомен преподобних и блажених Теофана и Пансемне; Спомен светог мученика Неаниска; Спомен светог оца нашег Аполоса; Спомен светог оца нашег Алексија, епископа Витаније; Спомен преподобног оца нашег Канида.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Да ли је за душу штетно читање и изучавање неправославних (јеретичких) религијских учења?
Божанствена Црква заповеда да се јеретичке књиге не читају и да се са јеретицима не говори. У књизи православног исповедања на питање: „Која је пета црквена заповест?“, стоји следећи одговор: „Необучени у Светом Писму и другим неопходним наукама јеретичке књиге да не читају и не слушају штетно учење јеретика, чак и да не разговарају са њима и не обраћају им се, по речима псалмопевца пророка „Благо човјеку који на иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји.“ (Псалам 1, 1) На другом месту Свето Писмо говори: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се.“ (Титу 3, 10) Гледајте пажљиво и приметите да Божанствена Црква не забрањује свима да читају јеретичке књиге и беседе са јеретицима, већ само необученима у Светом Писму и наукама; зато што ови, читајући јеретичке књиге и упознавајући се са њиховим учењем или неопрезно ступајући у разговоре са јеретицима, лако могу да подлегну њиховом богопротивном и изопаченом мудровању: јеретичко мудровање у очима непросвећених људи често изгледа истинито, мада је у стварности потпуно лажно. Слично као што се сатана, који је тама, преобраћа у светлог анђела, тако и јеретичка учења, која су тама и немају никакве везе са светлошћу истине Божије, у очима људи необразованих у Светом Писму и наукама често изгледају као да имају нешто што личи на истину. Управо због тога Црква необразованима у Светом Писму и наукама даје заповест да јеретичке књиге не читају и са јеретицима не разговарају, да због свог неискуства не би претрпели штету од њиховог учења. Они који су обучени у Светом Писму и наукама слободни су од ове заповести. Такви су Свети Оци, пастири и учитељи Свете Цркве. Они не само што су благодаћу Божијом у Светом Писму у потпуности били поучени, него су и све науке спољашњег знања потпуно изучили и неупоредиво превазишли у свакој спољашњој мудрости не само своје учитеље, него и све древне философе.
Преподобни Пајсије Величковски: „За онога ко није стекао одговарајућа знања корисније је да се повинује Богу и црквеној заповести која гласи: јеретичке књиге не читај и са јеретицима не ступај у разговоре.“
Покајање је могуће само уз тачно, макар и просто знање православне хришћанске вере, која је далека од сваке јереси и злобног мудровања. Они који су свој начин мишљења о врлинама и правилима живота стекли из романа и других јеретичких књига погубних по душу, не могу имати истинско покајање: многе смртне грехе који воде у пакао они сматрају за ништавне, потпуно опростиве грешке, а љуте греховне страсти – за лаке и пријатне слабости: они се не боје да им се предају пред самим вратима смрти. Непознавање Хришћанства је највећа несрећа!
Ви сте се уверили у то да је једини непогрешиви пут ка спасењу истрајно следовање учењу Светих Отаца, уз одлучно удаљавање од сваког туђег учења од самог свог поимања, док се ум не исцели од своје болести и од телесног и душевног не постане духовни. Признавши умом и срцем ову истину, исповедајте је устима: дајте обећање Богу да ћете се руководити учењем Светих Отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Светим Духом, и које Света Православна Црква није прихватила. Исповедивши Истину Божију устима, исповедајте и делима: давши завет, испуните га.
Не плашите се овог обећања! Њега мора да да сваки православни син Цркве, мора га од сваког сина Православне Цркве захтевати његов духовни отац приликом обављања Свете Тајне Исповести. Међу питањима која се морају поставити ономе ко се исповеда прво место заузимају следећа:
- Реци ми, чедо, верујеш ли као што Православна Црква, саборна и апостолска, на Истоку засађена и одгајена, и од Истока по читавој васељени расејана и која на Истоку до сад неизмењено и стално пребива, предаје и учи?
- Сумњаш ли у Предање Цркве?
- Реци ми, чедо, да ниси био јеретик и одступник?
- Да ниси био са њима, посећујући њихове храмове и слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?
Читање јеретичких књига и склоност ка њиховим поукама јесте тежак грех против вере, грех ума, који је пати од гордости и који због тога збацује јарам послушности Цркви, који тражи слободу безумну и грешну. А данас се овај грех више и не сматра за грех! Данас себи људи дозвољавају да без расуђивања читају све могуће јеретичке писце. Против њих је Црква прогрмела анатему! Међутим, заслепљени грешници не обраћају пажњу на црквени гром и не слушају га осим ради тога да би исмејали глас Цркве који упозорава на погибељ, и ради тога да њен суд и правила назову неразумним сујеверјем и варварством.
Свети Игнатије Брјанчанинов: „Истински Хришћани свих времена су се брижљиво чували отрова смртоносне јереси и других учења лажних. Они су се непоколебљиво држали догматичког и духовног Предања Цркве.“
Правила Светих Апостола – правило 60: „Ако неко лажне књиге нечастивих за свете у Цркви оглашава, на штету народа и клира: нека буде одлучен.“
Свети Теофан Затворник: „Колико је само било учења која изопачавају истину о Христу Исусу, и пре Арија, и још више после њега? Сва су она разобличена и од Цркве проклета, без обзира на то што стално говоре о Господу Спаситељу. Дакле, не смемо никада да олако закључимо: пошто овај или онај о Христу Исусу проповеда, он сигурно истину оглашава, већ увек треба да проверимо да ли он исправно истину о Христу Исусу оглашава.“
Свети Игнатије Брјанчанинов: „Удаљимо од себе ова лажна учења и деловање по њима: овчице Христове за туђим гласом не иду, него беже од њега, јер за туђи глас не знају. Упознајмо се одлучно са гласом Христовим да бисмо одмах слушали Његову заповест. Стекавши у духу наклоност према овом гласу, ми у духу стичемо и одбојност према туђем гласу који одаје телесно мудровање разноврсним звуцима. Чим зачујемо туђи глас – бежимо, бежимо од њих као Христове овце које се од туђег гласа спасавају бекством: одлучним његовим игнорисањем. Опасно је обраћати пажњу на њега: за пажњом се поткрада обмана, за обманом погибељ. Пад наших отаца је започео тако што је прамајка послушала туђи глас.“
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
6. … и распетога за нас при понтијском Пилату,пострадалог и погребеног.
Пламен божанске љубави у вечности једнако пламти на огњишту Божјега родитељства и Божјега синовства. Ветрови времена тамо не допиру. Ћудљивости промена не додирују тај пламен, нити га повијају, нити га повећавају, нити умањују. Отуда је љубав божанска живот нестарећи, радост непомућена, моћ безгранична. С тим чудесним пламеном у рукама, и у срцу, и у свему бићу Своме сишао је Цар Небески чудесним путем на чудесну мисију мећу људе. И рекао је блажене речи: „Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би Ми се хтјело да се већ запалио!“ (Лука 12, 49) Нека је само једна искра тога светога огња пала на срца ваша, довољно је, да вам осветли дуги пут ка вечном огњишту. Не утуљујте је, него је кријте и чувајте као најдрагоценије наслеђе, о образовани, ви који носите образ Божји у себи.
Син Божји Јединородни, Премили, преклонио је Небеса и сишао на земљу нас ради и нашега спасења ради. Није се спустио са Престола на престо, него са Престола на студен камен. Много се намучио нас ради и нашега спасења ради. Кад само толико кажемо: много се намучио – па је доста за наш стид и за славу љубави Његове. Али се мора више казати, да би истина била потпуна. Месија рода људског поднео је клевете, злобе, замке, пљувања, шамарања, исмевања, шибања. И тиме није све речено. Осуђен је с разбојницима, распет на крст, пострадао, издахнуо у мукама, погребан био. Препуну чашу мука није одбио, нити је трнов венац себи с главе скинуо, нити је тешки крст с леђа Својих збацио. Тако је Он венчао веру праву, православну, са страдањем, и љубав са жртвом.
Знате ли, образовани, зашто су Свети Оци унели име Понтија Пилата, богоубице, у наше „Вјерују“? Не сумњајте да је тако благоизволео Дух Божји Свети, Који је надахњавао мудрошћу Свете Оце. А Дух Божји Свети благоизволео је тако, да би верни тачно и заувек знали, у кога Христа верују. Јер су се јављали, и јављаће се, лажни христоси, лажне месије, у свету, да обмањују и збуњују. Стога је Дух Свети, Човекољубиви, Свепровиђајући, хтео да заувек закрили христоверне од сваке обмане и сваке забуне. Стога је Он кроз уста Светих Отаца у Никеји тачно определио, на кога се Христа мисли, кад се говори о Месији и Спаситељу света. Мисли се, образовани, једино и искључиво на онога Исуса Христа, Који је распет за време Понтија Пилата, намесника римског цара у то доба. Тај Христос једини је прави Христос, једини нелажни Месија, једини човекољубиви Спаситељ. Сви остали, који су се представљали и који се буду представљали свету под тим великим именом, до ивице времена, до Дана Суднога, јесу лажни христоси.
Још је име Пилатово споменуто због тога, да се личност Спаситеља света покаже и потврди као личност историјска, а не маштом измаштана. Кад се спомене име Понтија Пилата, онда се тиме опредељује и време и место појаве Христа Господа у свету. Јер се зна тачно, чак и према историчарима римским, незнабожним, христоборним, када је и где Понтије Пилат био намесник кесарев. Не знате ли слабост људску, ви образовани? По слабости својој многи премноги су склони, да одричу свога добротвора, а да не сумњају у свога злотвора. По тој слабости неки су људи до сада – а таквих ће бити и од сада – сумњали у личност Христову као личност историјску, док никад нико није посумњао у историјско постојање једнога човека званог Понтије Пилат, човека који је у време римског кесара Тиберија био кесарев намесник у граду Јерусалиму. Споменом имена Понтија Пилата, дакле, хтели су Свети Оци Никејски нагласити историчност личности Христове која се у одређено време и на одређеном месту јавила и живела у овоме свету.
Још је име Пилатово унето у „Вјерују“, да би се показала неправда незнабожаца. Закони римски сматрани су једним од најсавршених дела, које су незнабожни народи створили. Међутим Човек Невиности осуђен је на смрт у време власти тих многохваљених римских закона над светом и од правног представника тих закона, Понтија Пилата, намесника римског кесара. У примени на Праведнику над праведницима то „савршено дело“ незнабожаца показало се савршеном ништаријом. Један очит разлог више, да се Сам Бог Небески морао спустити у свет, да спасе свет од свеопштег мрака незнабоштва. Отуда спомен Пилатовог имена у Символу Вере звучи као вечна осуда, не само извршиоца незнабожачких закона, него и самих тих закона.
Пострадалог и погребеног, рекли су Свети Оци Никејски. Питаћете: зашто су морале и ове речи доћи, кад је већ речено – распетога? Кад је неки човек распет на крст и ексерима прикован, ко може сумњати у његово страдање? И кад издахне на крсту, није ли нешто сасвим природно и обично, да он буде погребен? Словесни у то не сумњају. Словеснима је то и природно и јасно. Али бесловесне гризе сумња. Они мисле, да себе узвисе понижавајући Христа. И судећи Судију свога мисле, да умакну од осуде. Јављали су се неки бесловесни људи, који су тврдили да Господ на крсту није осећао болове. Говорили су да је Христос био само привидан човек, и да као такав није могао ни осећати муке и страдања. Као да нису чули за ропац Сина Божјег у Гетсиманији: „Оче Мој, ако је могуће да Ме мимоиђе чаша ова?“ (Матеј 26, 39) И као да њихово окамењено срце није у стању да задрхти пред Његовим узвиком бола на крсту: „Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?“ (Матеј 27, 46) О неправедници, зар не верујете у страдање највећег Страдалника? Зар одричете бол од кога је земља уздрхтала и сунце помрчало? Зар се ваше срце окаменило пред болом, од кога се камење расцепило? Ово ће камење сведочити против вас у Дан Расплате, у Страшни Дан.
Блажена су два мужа, Јосиф и Никодим. Гле, они се потрудише око мртвог тела Господњега. Скидоше га с крста са страхопоштовањем, пажљиво га обавише платном с мирисима, и чесно сахранише у гроб. А Јевреји доћоше и гроб утврдише и запечатише. И измолише стражу од Пилата, да стражари код гроба, да не би неко украо тело умрлог Христа. Тако је све било; и словесни тако верују. Али је било бесловесних, који су понављали бајку, да тело Господње није било потпуно погребено но само прикривено. Из те бајке пустоловни књижевници испредали су бајке, неистините и неправедне.
Све те неистине и неправде против Спаситеља света унапред је провиђао Дух Божји Свети, који је обасјавао и надахњивао Свете Оце у Никеји. Зато их је Он и побудио, да поред речи, распетога – ставе и речи: пострадалог и погребеног. Да бисте ви, образовани, и потомци ваши, за вазда знали истину о Господу Спаситељу своме. И да бисте се истином могли борити против неистине.
Овако су изразили Свети Оци веру нашу у Господа Спаситеља, Искупитеља и Препородитеља рода људског, из љубави пострадалог за грешнике. Ова је вера објављена свима и понуђена свима. Но њу не могу примити неблагодарни, саможиви, самодовољни, бездушни. Како би је примили они, који затрпаше земљом образ Божји у себи, и од себе направише гроб душе своје? Ваистину, неће гробови ући у вечно Царство Божје. Него ће трулеж бити предата огњу неугасивом.
Ово је вера благодарних душа. Живећи у овој долини чемера и ужаса, они чине добро не очекујући враћања. Они су познали трновиту њиву овога света, те улажу све старање, да њихов траг не буде један трн више. Они ћуте кад чују заједљив прекор: сви су трње, зар ћете ви бити руже! И плачу у потаји за браћом својом, која се ревносно труде, да траг свој у овоме свету обележе трњем. Једно трње драго је срцу њиховоме, једно једино – но, по коме је нежна нога Божјега Сина корачала, и на коме су се руже расцветале. Благодарна срца гледају они, те руже и опасују се мирисом њиховим – о, јединим, подношљивим и животворним мирисом усред запаха буђе и смрти.
Благодарне душе гледају и виде и много друго трње украј пута Христовога. Оне виде трње горчине, врт свете Матере Спаситеља света, сав натопљен сузама, но сав раскошно расцветан у беле руже. И гледајући виде многе друге мање вртове праведника и за правду страдалника, трновите стабљике окићене разноврсним цвећем. И дишући осећају, да све то цвеће личи на Христа и мирише мирисом Христовим, здравим, животворним. И осећање благодарности према Небеском Вртару навире у срца њихова, и прелива се. И оне се труде свим силама да свој живот и живот пријатеља својих учине цвећем, калемом Христа Распетога.
Ово је ваша вера, христоносци, вера предака ваших, благодарних Христу Господу до смрти. Нека ово буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до краја, до Дана Суда Христовога, на коме ће се цвеће примити, а бесплодно трње бацити у огањ. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Расплате лица њихова засијаће као сунце, и личиће на Бога. И биће названи благословеним.
Љубав. Крст. Смрт.
Свети Серафим Саровски – Због чега се осењујемо крсним знаком? (књига „Радости моја, Христос Воскресе!“ је доступна у нашој књижари)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 3 – Дјела апостолска 2, 1-11: Педесетница: силазак Светога Духа на апостоле.
1 И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу.
2 И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;
3 и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих.
4 И испунише се сви Духа Светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.
5 А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.
6 Па кад настаде ова хука, скупи се народ и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.
7 И дивљаху се, и чуђаху се сви говорећи један другоме: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?
8 Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:
9 Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији,
10 у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити,
11 Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?”
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 27 – Јован 7, 37-52; 8, 12: Мишљење народа и фарисеја о Христу. Христос – Свјетлост свијета.
37 А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: „Ко је жедан, нека дође Мени и пије!
38 Који у Мене вјерује, као што Писмо рече: ’Из утробе његове потећи ће ријеке воде живе.’”
39 А ово рече о Духу Кога требаше да приме они који вјерују у Име Његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен.
40 А многи од народа, чувши ту ријеч, говораху: „Ово је заиста Пророк.”
41 Други говораху: „Ово је Христос.” А једни говораху: „Зар ће Христос доћи из Галилеје?
42 Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема, гдје бјеше Давид?”
43 Тако настаде раздор у народу због Њега.
44 А неки од њих хтједоше да Га ухвате; али нико не метну руку на Њега.
45 Дођоше, пак, слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: „Зашто Га не доведосте?”
46 Слуге одговорише: „Никада човјек није тако говорио као овај Човјек.”
47 Тада им одговорише фарисеји: „Зар сте се и ви преварили?
48 Вјерова ли ко у Њега од главара или од фарисеја?
49 Него народ овај, који не зна Закон, проклет је!”
50 Рече им Никодим, који Му је долазио ноћу и бјеше један од њих:
51 „Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини?”
52 Одговорише му и рекоше: „Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.”
12 Исус им опет рече говорећи: „Ја сам Свјетлост свијету; ко иде за Мном, неће ходити у тами, него ће имати Свјетлост живота.”
”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Свршила се икономија нашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у Себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1. Петрова 1, 2). Тога ради се и крштавамо у Име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Матеј 28, 19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, Која нам је предала исповедање о Себи! „Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове.“
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пєрстєнъ (перстен) = земљан, од праха
пєрстєнь (перстен/њ) = прстен
- Коринћанима 15, 47:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Пєрвый чєловѣкъ ѿ зємли, пєрстєнъ: вторый Члвѣкъ Гдь съ Нбсє.
ИЗГОВОР: Первиј человјек от земљи, перстен: вториј Ч(е)л(о)вјек Г(оспо)д с Н(е)б(е)се.
СРПСКИ: Први човјек је од земље, земљан; други Човјек је Господ са Неба.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске