Календар
јун 24. 2024. = Петровски 24. 7532. (јулијански)
јул 7. 2024. (грегоријански)
Синаксар на рођење светога Јована Претече и Крститеља Господња; Спомен светих праведних Захарије и Јелисавете; Спомен светог новомученика Панагиота Кесаријског; Спомен светог оца нашег Никите, епископа ремесијанског; Спомен светих мученика Орентија, Фарнакија, Ероса, Фирмоса, Фирмина, Кириака и Лонгина; Спомен светих мученика Јакова и Јована Мењужских.
Архимандрит Лазар (Петрович Абашидзе-Десимон)
Са чиме је повезано данашње одступање Православних хришћана од многих правила Православне вере?
Свети Игнатије Брјанчанинов у једном свом писму пише да су се невоље увек обрушавале на стадо Христово: у почетку су били јавни прогони Хришћана, затим су прогонитељи престали да захтевају одрицање од Христа и почели да захтевају прихватање јереси.
„Касније су“, говори свети Игнатије „прогони постали још препреденији: човеку је остављено на вољу веровање у Христа, а одбачено је живљење по заповестима Христовим; прихваћен је живот који је са њима у супротности, због чега вера никако не може да пређе из теоријске у делатну, тим мање у живу, то јест у духовну. Вера без дела вере, то јест без испуњења заповести Христових је мртва. Сама теоријска познања за човека остају крајње мрачна, замршена и неразумљива, јер их он не сазнаје преко дела, а још мање га поучава Духом Светим. Видимо да се данас многи који себе сматрају Хришћанима, па чак и учитељима Христове Цркве налазе у овом стању збуњености и таме, неки од њих не верују у Христова чуда, наведена у Јеванђељу, други верују једном делу учења Христовог, а други одбацују, трећи не верује у постојање демона: неки, опет, не умејући да разликују дела вере од дела природе, мисле да ће се сви спасти због својих добрих дела, и друго. Из овог разлога веома ретко се може чути истинита Реч Божија из уста људских, а често може чути лажна. Глад за слушањем Речи Божије – ето несреће, неупоредиво теже несреће од свих несрећа које су икад задесиле Хришћане.
Наше стање због недостатка живих сасуда Духа, који би нас руководили и због безбројних опасности у којима се налазимо достојно је горког плача и неутешног ридања. Злопатимо се, заблудели смо и нема гласа који би нам помогао да изађемо из своје заблуде.
„Помагај, Господе“, вапио је Пророк, пророкујући пророчанским духом нашу несрећу и узимајући на себе улогу онога ко жели да се спасе, „јер неста Светих“! Нема духоносног наставника и руководиоца који би непогрешиво указао на Пут спасења и којем би онај ко жели да се спаси могао да повери себе са поптуном сигурношћу.
„Лаж говоре један другоме, уснама лажљивијем из срца дволична“ (Псалам 12, 2-3) по наговору душевног разума који је способан само да рађа и уобличава заблуде и таштину.“
Свети Теофан Затворник: „Дани века овог су увек били лукави и биће такви, али није ли наш век лукавији од свих, и не захтева ли он због тога мудрост да би се искупило ово опасно време тако што ћемо му се супротставити Крштењем спасења. И наша вера и наш живот и наша побожност – све је окружено искушењима.
С једне стране, незнање које је реч претворило у „непроменљиву истину“ шири своју власт, са друге – лажно усмерена просвећеност, која чак ни не жели да зна за Божанствене речи, развраћа умове обмањујући их привидом истине. Са два супротна краја делује непријатељ светлости и добра.“
Свети Игнатије Брјанчанинов: „Главни узрок неприлика Цркве састоји се у томе што се на правила Светих Апостола, Сабора и Отаца не обраћа пажња, она су чак заборављена, а замењена су измишљотинама које су туђе духу Цркве. Она уништавају сам дух Цркве уз поштовање само спољашње побожности у извесном степену и облику.
У највишим пастирима Цркве остало је слабо, мрачно, збркано, неправилно и буквално схватање, које убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство, које је дело, а не реч.
Оци су због своје узвишености, без обзира на једноставност стила, мало схватљиви овој данашњој генерацији у којој је Хришћанство крајње слабо.
У данашње време главни напор демона је да унизе све истините идеје о Богу и о свему Божанственом и да узвисе идеје о човеку и његовој палој природи, и да тиме припреме уздизање човека који ће се узнети више од Бога, по пророчанству светог апостола Павла. То је иста идеја која је упропастила људе у рају! Само што се она сад шире развија.
Сада видиш колико је за спасење важан правац који се обезбеђује изучавањем Светих Отаца, како се он ретко среће и како је до сада снажан и непобедив. Видиш како су смицалице демонске лукаве, како се човек неприметно хвата у замку: видиш како су савремени људи препредени, како онај ко се спасава лако може бити обманут.
Преклињем те: поштуј, поштуј делање Светих Отаца, којем су се они научили из Божанствених откривења, поштуј делање које ће те учинити погодним за спасење и напредак: поштуј макар оно делање говорим у плачу и сузама, делање које су монаси данас одбацили, погазили, заменили, не знам чиме – неким играријама. Авај! Тражим у себи самоодрицање и не налазим га! Тражим човека који би одлучио да се одрекне својих жеља и, без икакве самовоље, пожелео да иде за Христом у потпуности, да извршава Његову вољу, и несрећем таквог човека! Тражи мој поглед са тугом у мноштву људи као у празној пустињи и не наилази на призор на којем би се зауставио са утехом! Сви смо ми заволели своје испразне, глупе жеље, заволели смо пропадљиво, пролазно, тело и крв, који у нама живе – смрт вечну! Уски пут је пут самоодрицања, тесно је на широком путу самоугађања! Тискамо се, журимо, гурамо један другог у већ препуну, презасићену провалију пакла!
Сунце на заласку сликовито приказује стање Хришћанства данашњице. Сија исто оно Сунце Правде – Христос, Оно испушта исте зраке, али они више не изливају ни онај исти сјај ни ону топлоту као раније. То је зато што зраци не падају право на нас, него иду према нама само заобилазним, кривудавим путем. Зраци Сунца Истине Христа су Дух Свети: Светлост и Давалац Светлости људима, Којим се Отац познаје и Син прославља и од свих упознаје.
Данас када је много оних који су богати наукама и уметностима, свим материјалним, данас неста Светих (Псалам 12, 2). Свети Дух, гледајући на синове људске, тражећи достојан сасуд у овом мноштву оних који себе називају образованима, просвећенима и православнима, доноси о њима жалостан суд: „Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим; и Пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим.“ (Римљанима 3, 11-18)
Ево разлога због којег нас се Дух Божији клони, а Он је истинско наслеђе истинских Хришћана, које је за све нове Израиљце стекао њихов Родоначелник.“
Јеромонах Серафим Роуз: „На Западу је, без сумње, благодат Божија изгубљена пре много векова. Римокатолици и протестанти наших дана никада нису ни окусили благодат Божију. Зато и не чуди њихова неспособност да разликују њену демонску лаж. Али, авај! Данашњи успех лажне духовности међу православним Хришћанима показује да су и они изгубили спасоносну силу Хришћанства у тој мери да више нису способни да разликују истинско Хришћанство од лажног. Православни Хришћани превише дуго нису довољно поштовали драгоцено благо Светих Отаца и нису се потрудили да употребе чисто злато њихових учитељских речи. Колико православних уопште зна за постојање основних текстова православног духовног живота који заправо уче како да човек разликује истинску духовност од лажне, текстова у којима је приказан живот Светих – мушкараца и жена који су у свом животу у изобиљу стекли ризницу благодати Господа Бога? Да ли је међу њима много оних који су прожети учењем које се садржи у „Лавсаику“, у „Лествици“ светог Јована Лествичника, у „Невидљивој борби“ преподобног Никодима Светогорца, у књизи „Мој живот у Христу“ светог Јована Кронштатског?
Себичност и самоувереност којима је прожет живот већине данашњих Хришћана толико су продрли у све, да је за њих поимање тога шта је то „духовни живот“ запечаћено са седам печата, и када се такви људи прихватају „духовног живота“ код њих се тада добија само друга форма задовољства собом.“
Јеромонах Серафим Роуз: „Задовољство“ и „мир“ који обећавају сви ови савремени „духовни“ покрети, потпуно их разобличавају, и види се да су они производ духовне обмане, духовне самопохвале, које за духовни живот представља – смрт.
Хришћанска духовност се ствара у тешкој борби за стицање вечног Царства Небеског, које у својој пуноти почиње тек када се заврши пролазни свет и прави војник Христов не тражи мир, чак ни у предокушању вечног блаженства у које се може уверити још за живота.“
Јеромонах Серафим Роуз: „Данас се питање више не састоји у томе да се буде „добар“ или „лош“ православни Хришћанин, поставља се питање хоће ли се наша вера уопште сачувати? Код многих се она неће сачувати: антихрист који долази биће превише привлачан, превише ће одговарати оном духу времена, оном светском духу према којем ми стремимо, тако да већина људи чак није ни свесна да је изгубила своје Хришћанство, поклонивши се антихристу.“
Старац Варсонуфије Оптински: „Читав свет се налази под утицајем неке силе која завладала умом, вољом и свим душевним силама човековим. Ова сила је туђа, зла сила. Њен извор је ђаво, а зли људи су само њено оруђе, посредством којег он дејствује. То антихрист долази у свет. Ово су његове претече. О томе Апостол говори: „Послаће им духа заблуде, духа обмане. Јер љубави истинске не примише.“
Дух времена је такав и одступање од православне хришћанске вере је почело да се шири у тако великом обиму, неморал је толико свеопшти и толико се укоренио да повратак Хришћанству изгледа немогућ.
Христос је постао невидљив за Јудеје и тако невидљив (за њих) се удаљио из њихове средине кад су они хтели да Га убију; Хришћанство постаје невидљиво за нас кад покушавамо да га убијемо својим бестидним животом, прихватањем разних лажних учења, када Хришћанство покушавамо да спојимо са служењем свету.“
Свети Игнатије Брјанчанинов: „ „Свето Писмо сведочи да ће Хришћани, слично Јудејцима постепено почети да се хладе према откривеном учењу Божијем; престаће да обраћају пажњу на обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, сву своју пажњу усмериће на земаљски живот: у оваквом расположењу и усмерењу бавиће се развојем свог живота на земљи као да је он вечан и развојем своје пале природе ради задовољења својих штетних и развратних прохтева и жеља душе и тела. Разуме се: Искупитељ Који је човека искупио ради блажене вечности је далек оваквом усмерењу. Оваквом усмерењу је својствено одступање од Хришћанства. Одступање ће настати по пророчанству Светог Писма (види 2. Солуњанима 2, 3). Када се Хришћанство умањи на земљи до крајности: тада ће доћи крај света.“
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
8. … и Који се вазнесао на Небеса и Који седи с десне стране Оца.
Најчуднији Посетилац посетио је земљу и вратио се. И остало је чуђење о Њему. И то чуђење распострло се по свој планети земаљској. И неколико стотина људских нараштаја кроз деветнаест пуних столећа говорили су о том Посетиоцу више него и о коме другом у свету. Највеће је чудо, што су сви ти нараштаји говорили о Њему, не само као о негдашњем Посетиоцу, него и као о Савременику. И дан-данас о Њему се говори у нашем нараштају као о негдашњем Посетиоцу и као Савременику. Вазда Негдашњи и вазда Савремени! То је непоновљено чудо у историји рода људског. Личност тога Посетиоца је изузетна, несравњива ни с ким, необјашњива ничим на земљи. Многи се у чуђењу питају: Ко је Он? Ми Га знамо и не знамо. И гледамо Га издалека и гледамо Га изблиза. Његов дах је међу нама, Његова власт је над нама. Име Његово доноси нам наду, утеху и радост. Ко је Он?
То је Цар Небескога Царства, прерушен у човека, у правога човека – тај необични Посетилац земље. Као што је Васксење из гроба приличило Његовој моћи, тако је и Вазнесење на Небо одговарало величанству Његовом. „Изиђох од Оца“, рекао је Он Сам о Себи, „и дођох на свијет; и опет остављам свијет и идем к Оцу.“ (Јован 16, 28) Шта је јасније од тога?
Шта је јасније од тога, да кад је син испунио вољу очеву хита натраг оцу своме? Није ли природно за цара кад победио у рату да се враћа у царство своје? И за сејача кад је посејао њиву своју да одлази дому? И за учитеља кад је исказао науку своју да се повлачи у стан свој? И за пастира кад је нашао изгубљену овцу да се упућује одакле је пошао? И за свештеника кад је освештао дом неки да се окреће обратно? И за радника кад је свршио посао свој да иде на одмор? А Господ Христос је сишао у свет и као Син, и као Цар, и као Сејач, и као Учитељ, и као Пастир, и као Свештеник, и као Радник. Свршивши дело Своје, мисију Своју у овоме свету, природно је и разумљиво, да се вратио у вечно Царство на Небесима, из кога се и спустио међу људе.
Улазак победоносног Господа на Небеса био је исто онако чудесан као и Његов силазак са Небеса! Чудесно рођен од Свете Деве и Божје силе, Он се чудесно и вазнесао на Небеса силом божанском пред лицем Свете Матере и ученика Својих. Вазнесење Негово је и словесно и посведочено. Словесно је оно по вишњој словесности Небеској; посведочено од очевидаца који су драговољно примили страдање за сведочанство своје.
Много је сведока – ко ће их све изређати? Свети апостол и јеванђелист Марко пише о Вазнесењу Господа: „А Господ, пошто им изговори, узе се на Небо и сједе Богу с десне стране.“ (Марко 16, 19) Опширније описује тај величанствени догађај свети Лука, лекар, говорећи: „И ово рекавши, видјеше они гдје се подиже и узе Га облак из очију њиховијех. И кад гледаху за Њим гдје иде на Небо, гле, два човјека стадоше пред њима у бијелијем хаљинама, који и рекоше: ‘Људи Галилејци! што стојите и гледате на Небо? Овај Исус, Који се од вас узе на Небо, тако ће доћи као што видјесте да иде на Небо.’“ (Дјела апостолска 1, 9-11; види Лука 24, 52). При овом догађају видимо Ангеле Божје као и при Спаситељевом зачећу и рођењу, као у време Његовог поста после Крштења, као и у време страдања у врту Гетсиманском, и као при Његовом славном Васкрсењу. Војници Небески вазда су близу свога Цара, и бивају јавно виђени од људи када то Цар нађе за корисно.
Још стари Псалмист пророчки је говорио: „Отворите се врата вјечна, да уђе Цар славе. Ко је тај Цар славе? Господ моћан и силан у борби, Господ над војскама, то је Цар славе.“ (Псалам 24, 7-10) На другом месту опет вели: „Рече Господ Господу мојему: ‘Сједи мени с десне стране.’“ (Псалам 109, 1) И Сам Господ, Сведок над сведоцима, прорекао је Своје уздигнуће на Небо и славу Своју будућу. И то је прорекао у часу Свога највећега понижења, када га у двору првосвештеничком Јевреји пљуваху и шамараху – прорекао је овим светим речима: „Али Ја вам кажем: ‘Одселе ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране силе Божије.’“ (Матеј 26, 64; Лука 22, 69) Какво сведочанство потребују људи мимо Његовога? На устима Месије вашег не нађе се лаж ни о ономе што је рекао о прошлости ни о ономе што је прорекао о будућности.
Но, ево још сведочанстава потврђених крвљу сведока. Да се још боље нахране душе ваше истином. Свети апостол Петар сведочи о Христу, да је „с десне стране Богу отишавши на Небо, и слушају га Анђели, Власти и Силе“ (1. Петрова 3, 22). Свети апостол Павле, уздигнувши се до трећег Неба и сагледавши чудеса Небеског света, сведочи да Отац посади Сина Свога Себи „с десне стране на Небесима над свијем Поглаварствима и Властима и Силама и Господствима и над свакијем именом што се може назвати, не само на овоме свијету, него и на ономе што иде, и све покори под ноге Његове“ (Ефесцима 1, 20-22; види Јеврејима 12, 2; Колошанима 3, 1). Лични сведок тога јесте и свети Стефан архиђакон, првомученик. „А Стефан, пун Духа Светога, погледа на „небо и видје славу Божију, и Исуса гдје стоји с десне стране Богу, и рече: ‘Ево видим Небеса отворена и Сина Човечијега гдје стоји с десне стране Богу.’“ (Дјела апостолска 7, 55-56). И свети Андреј Цариградски видео је Господа у слави на Небесима. Тако и многи други светитељи, нарочито мученици, којима се Господ јави, да би им муке учинио подношљивим.
И тако Месија и Спаситељ ваш, једини и јединствени, узнео се на Небеса, одакле се спустио као Посетилац. Узнео се у првобитно Царство Своје, вечно и бесмртно, у коме је Он приготовио место за следбенике Своје из другог Царства Свога, из Цркве Своје на земљи.
С тога, образовани, није ваше да чекате другога месију, који ће вам тобож засновати царство земаљско и царовати на земљи. Оваквога месију чекају неверни, необразовани, који су помрачили образ Божји у себи. Не знају они, јадници, да такав месија није прави но лажни. Јер ма колико да је велико и дуготрајно царство земаљско, мора му крај доћи, као свему временом и земаљском. А са крајем долази жалост и очајање.
Зар може такво царовање задовољити душе ваше и умирити срца ваша? Зар може такав месија бити по жељи срца вашега? Прави Месија, једини, истинити, рекао је: „Царство Моје није од овога свијета.“ (Јован 19, 36) Прави и истинити Месија јесте узвишенији од свих и чудеснији од свих представа људских; уз то и краснији и лепши од свих жеља. Царство Његово је изнад времена, изнад промена и пролазности – Царство вечно, бескрајно, бесмртно.
Такав Месија само је један, Господ наш Исус Христос, Син Божји Јединородни, Цар и Посетилац, рођени на земљи од пречисте Деве Марије, нас ради распет у време Понтијског Пилата, пострадали, погребени, васкрсли, и узнесени на Небеса, где у слави седи с десне стране Бога Оца.
Ово је вера светитеља, вера оних који су победили себе и узнели ум и срце к Небесима светлим. Помоћу ове вере они су и победили ниже биће своје, и узнели ум и срце к Небесима, и посветили се. Они су плод ове вере, најздравији плод, што је земља видела. Ову веру не могу примити раскалашни, чији се ум и срце вуче по прашини. Они који сами себе зауздавају, и вежбају, стешњавају, они расту у висину до Небеса. Они којима је слатка молитва, радују се овој вери. Они који чине милостињу и опраштају, радују се овој вери. Они који чине милостињу и опраштају спотакнутим, веселе се овом вером. Они непрестано мисле о Суду Страшном, зато им Суд неће бити страшан. Децом Божјом они ће бити назвати, децом Царевом. И цароваће вечно уз вазнесеног Господа. И огрејаће се на огњишту вечне љубави, вечног родитељства Божјег.
Није ли ово и ваша вера, христоносци, и вера најсветијих предака ваших? Нека она буде и вера деце ваше с колена на колено. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна, дубока до дна гроба, висока до врха Небеса. Ово је вера васкрслих и узнесених душа. Она проповеда покајање и очишћење. Њу прихватају и држе истински образовани људи, они који носе образ Божји у себи. Они ће у Дан Суда, када узасуди вазнесени Господ, бити помиловани и названи благословеним.
Вазнесење. Благослов. Мир.
Свети Исак Сирин: Осуђивање других – Подвиг у нашем животу
(књигу „Подвижничка слова“ можете купити у нашој књижари)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 111/112 – Римљанима 13, 1-14 – 14, 1-4: О покоравању властима. Љубав је пуноћа Закона. Облачење у Христа. Треба сносити слабе и не саблажњавати браћу.
1 Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене.
2 Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе.
3 Јер старјешине нису страх за добра дјела, него за зла. Хоћеш ли, пак, да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње,
4 јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш, бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини.
5 Зато је потребно покоравати се, не само због гњева, него и због савјести.
6 Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме стално баве.
7 Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част.
8 Не будите никоме ништа дужни, осим да љубите један другога; јер који љуби другога, испунио је Закон.
9 Јер оно: „Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели”, и било која друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: „Љуби ближњега својега као себе самога.”
10 Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа Закона.
11 И ово тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо.
12 Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје Свјетлости.
13 Да ходимо поштено, као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти.
14 Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте.
1 А слабога у вјери примајте, без расправљања о мишљењима.
2 Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб, једе зеље.
3 Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.
4 Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 2/3/4 – Лука 1, 5-25; 57-68; 76; 80: Упутство апостолима; постојаност у молитви.
5 У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова, од кћери Аронових, по имену Јелисавета.
6 А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспријекорно.
7 И немаху дјеце, јер Јелисавета бјеше нероткиња, и бијаху обоје већ поодмаклих година.
8 И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом,
9 да по обичају свештенства паде му у дио да уђе у храм Господњи и кади.
10 И све мноштво народа мољаше се напољу за вријеме кађења.
11 А њему се јави Анђео Господњи, ставши са десне стране кадионог жртвеника.
12 И збуни се Захарија видјевши га, и спопаде га страх.
13 А Анђео му рече: „Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован.
14 И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову.
15 Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје;
16 и многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме;
17 и он ће напријед ићи пред Њим у духу и сили Илијиној, да обрати срца отаца ка дјеци и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман.”
18 И рече Захарија Анђелу: „По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама.”
19 И одговарајући Анђео рече му: „Ја сам Гаврило, који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим.
20 И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима, које ће се испунити у своје вријеме.”
21 И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму.
22 А изишавши, не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.
23 И када се навршише дани службе његове, отиде дому својему.
24 А послије оних дана затрудње Јелисавета, жена његова, и кријаше се пет мјесеци говорећи:
25 „Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.”
57 А Јелисавети дође вријеме да роди, и роди сина.
58 И чуше њени сусједи и родбина да је Господ показао велику милост Своју на њој, и радоваху се с њом.
59 И у осми дан дођоше да обрежу дијете, и даваху му име оца његова – Захарија.
60 И одговарајући, мати његова рече: „Не, него да се зове Јован.”
61 И рекоше јој: „Никога нема у родбини твојој да се зове тим именом.”
62 И знацима питаху оца његова како би он хтио да га назову.
63 И заискавши дашчицу, написа говорећи: „Јован му је име.” И зачудише се сви.
64 И одмах му се отворише уста његова и језик његов, и говораше благосиљајући Бога.
65 И уђе страх у све сусједе њихове; и по свој горској Јудеји разгласи се сав овај догађај.
66 И сви који чуше, ставише у срце своје говорећи: „Шта ли ће бити ово дијете?” И рука Господња бјеше с њим.
67 А Захарија, отац његов, испуни се Духа Светога и пророкова говорећи:
68 „Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ Свој.
76 И ти, дијете, зваћеш се пророк Вишњега; јер ћеш ићи напријед, пред лицем Господњим, да Му приправиш пут;
80 А дијете растијаше и јачаше духом, и бијаше у пустињи до дана док се не показа Израиљу
Чудом Божјим Јован у свет дође,
ка ‘но Исак Сарин и Аврамов:
чудом Божјим оста у животу
од крвава ножа Иродова.
Нож промаши младенца Јована,
нe промаши оца Јованова:
чудом Божјим Јован у пустињи
одржи се тридесет година.
Слуги божјем – Ангели пастири,
сиротану – Ангели чувари!
Расте Јован – јагње умиљато,
да Јагњету Божијем послужи,
да дан бео пре сунца објави,
Непознатог позна и прослави,
завршетак великих пророка
и почетак Божјих апостола.
К‘о Илија c Богом разговара,
К‘о апостол и љуби и кара.
Син чудесан првосвештеника,
брат првенац Божјих мученика.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пиво (пиво) = пиће
1. Коринћанима 10, 4:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и вси тождє пиво духовноє пиша, пїѧху бо ѿ духовнагѡ послѣдующагѡ Камєнє: Камєнь жє бѣ Хртосъ.
ИЗГОВОР: и вси тожде пиво духовноје пиша, пијаху бо от духовнаго посљедујушчаго Камене: Камен же бје Хр(ис)тос.
СРПСКИ: и сви исто пиће духовно пише; јер пијаху од духовне Стијене Која их је слиједила, а Стијена бјеше Христос.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске