Календар
јул 15. 2024. = Илински 15. 7532. (јулијански – стари)
јул 28. 2024. (грегоријански – нови)
Страдање светог свештеномученика Атиногена Епископа и десеторице ученика његових; Страдање свете мученице Јулије Девице; Спомен светог мученика Антиоха; Спомен светих и богоносних отаца првих шест васељенских сабора; Спомен светог мученика Атиногена; Спомен светих мученика Павла, Валентине и Тее; Спомен светих петнаест хиљада мученика; Спомен светог мученика Фавста; Спомен светих мученица многих жена; Спомен светих мученика Ригана, Максимина, Патрофила, Амона, Теофраста, Клеоника, Петра и Исихија, ученика свештеномученика Атиногена; Спомен светог мученика Киријака, који би џелат, а затим састрадалник светог мученика Антиоха.
Патријарх српски Павле
Да нам буду јаснија нека питања наше вере
(књига у 3 тома на 1290 страница! је доступна у нашој књижари)
Клањање пред светим иконама (Гласник, октобар 1973.)
ПИТАЊЕ: Неки богомољци и монаси клањају се при целивању икона. Треба ли то чинити и зашто?
ОДГОВОР: Клањање уопште као знак указивања поштовања, оданости, покорности и захвалности познато је из давнине, како код Јевреја, тако и код Персијанаца и других старих источних народа. У Старом Завету помиње се оно већ у доба Аврама, Давида и пророка не само у односу према Богу (1. Мојсејева 24, 26; 2. Мојсејева 12, 27; 1. Дневника 29, 20; Псалам 5, 7; 96, 9; Језекиљ 1, 28) и Анђелима (1. Мојсејева 18, 2; 19, 1; Исуса Навина 5, 14), него и у односу према људима (1. Мојсејева 23, 7; 42, 6; 43, 26; 2. Мојсејева 18, 7; 1. Самуилова 24, 9). Нови Завет нам износи пример Мудраца са истока како се клањају Богомладенцу (Матеј 2, 11), двадесет четири старешине клањају се Богу на престолу и Јагњету (Откривење 5, 14; 19, 4), па и самог Господа како у Гетсиманији „пада на лице Своје“ молећи се (Матеј 26, 39).
Богослужење Хришћанске цркве од почетка зна за приклањање главе, не само катихумена и покајника, него и верних (књига Апостолске Установе). Клањају се и свештеници, као што показују стари чинови Литургија. Из давнине је наређено да се клања свештеник с ђаконом пред Часном трапезом на почетку Свете Литургије (као што бива и данас), а затим, током Литургије, више пута: пред узимањем Светог Еванђеља за Мали вход, при рецитовању херувимске песме, пред целив мира, благосиљање Светих Дарова и примање Причешћа. Према одредбама Архијерејског чиновника, треба да се клања и архијереј у свим овим случајевима; поред тога, и на Великом входу кад прима дискос и путир. Ту се налази и пропис о клањању пред иконама, што архијереј треба да чини при „узимању времена“ и целивању Спаситељеве и Богородичине иконе. У сличној прилици тако треба да поступи и свештеник и ђакон.
Одлука Седмог Васељенског сабора открива нам јасно смисао и потребу указивања поштовања према иконама целивањем и клањањем, „а не истинским служењем које, према нашој вери, припада само божанској природи“. Наводећи даље речи светог Василија Великог: „Јер част према икони прелази на прототип“, одлука закључује: „Који се клања икони, клања се лицу које је на њој представљено.“ Још раније, у наведеном смислу, помиње клањање пред иконама свети Василије Велики велећи: „Стога поштујем ликове њихових икона и клањам се пред њима.“ У доцније време, слично говори о томе свети Јован Дамаскин: „А клањамо се иконама, не приносећи клањања твари, него преко икона онима, који су на њима насликани,“
Директну, пак, наредбу да то треба чинити налазимо код светог Никифора Исповедника († 818.) чије 10. правило одређује: „Недељом, као и кроз сву Педесетницу, не могу се чинити обична метанија, него треба само савити колена при целивању светих икона.“ Погрешно би било мишљење да ова наредба стоји у супротности с 20. каноном Првог Васељенског сабора, који забрањује преклањање колена у недељу и дане Педесетнице, и наређује да се тада на молитви стоји (што понавља и 91. правило Светог Василија Великог), већ ову одлуку стварно утврђује подвлачећи да се у те дане не могу вршити обична коленопреклоњења, него се могу само савити колена, а то је нешто сасвим друго. Свети Никифор наиме разликује две врсте савијања колена:
- коленопреклоњења (=гониклисиа), за која каже да их 20. канон Првог Васељенског сабора забрањује недељом и у Педесетницу, и
- савијање (=клинин гони) колена за које вели да није забрањено, него се може вршити и тада и иначе.
Ово разликовање двеју врста поклона, великих и малих, постоји и данас у Православној Цркви. Велики поклони врше се тако да се коленима, рукама и челом дотиче до земље, пошто се претходно прекрсти. А мали или допојасни поклони врше се, пошто се најпре прекрсти, сагибањем главе до појаса, док се руком дође до земље.
Велики поклони врше се у цркви у дане поста (сем суботом и недељом), а ван поста се не врше. Мали, пак, поклони могу се вршити свагда, као што указује наведено правило Светог Никифора.
Тако, дакле, при целивању храмовне иконе на средини храма или које друге, Часног крста или Светих моштију, треба да се најпре прекрстимо, па онда сагибањем главе, док се руком отприлике дође до земље (при чему се сасвим незнатно савију и колена), учинимо мали поклон; исто тако се прекрстимо и учинимо мали поклон и други пут, па онда целивамо икону; најзад се прекрстимо и учинимо мали поклон и трећи пут и одлазимо. Овакве поклоне пред иконама, као што је речено, треба чинити и недељом и кроз сву Педесетницу.
Начин и редослед целивања икона у храму (Гласник, мај 1977.)
ПИТАЊЕ I: У многим црквама стоји на целиваоници поред иконе још Крст и Еванђеље. Којим се редом они целивају и да ли поредак у том погледу има значаја?
ПИТАЊЕ II: У једном нашем манастиру има кип Свете Богородице у седећем ставу, са дететом Христом на крилу. Многи од верних који долазе целивају Христа или Свету Богородицу у лице. Монахиња вели да то не ваља, него да треба целивати руку Христову или Богородичину. Због чега то не би било добро кад то они чине из љубави и побожности?
ОДГОВОР: По црквеним прописима, на целиваоници – аналогију, тетраподу – на средини цркве стоји икона Светог коме је храм посвећен, а која се на велике празнике, Христове и Богородичине, и њихова попразништва, као и на празнике Светих, с полијелејем и бденијем замењује празничном. Еванђељу ту није место, као ни крсту. Само на недељном јутрењу, пошто се прочита, износи се Еванђеље ради целивања, те га свештеник држи стојећи на средини храма, или га ставља на целиваоницу уз храмовну икону, тако да икона буде с десне стране, а Еванђеље с леве. Крст се износи код нас на целиваоницу на Крстовдан и стоји до оданија; на дан Происхожденија честних древ честнаго и животворјашчаго креста (1. августа) и Крстопоклону недељу. Еванђеље и крст иначе по правилу треба да стоје на Часној Трапези.
Но, без обзира како су на то место храма дошли, кад се нађемо пред крстом, Еванђељем и иконом на целиваоници, по одлуци Седмог Васељенског сабора ми смо дужни да им укажемо поштовање „целивањем и клањањем поштовања, али не истинским служењем које, према нашој вери, припада само Божанској природи.“ У овој одлуци Сабора изједначују се Свете иконе с Часним Крстом и Еванђељем, али је ту реч о указивању истог начина поштовања, а не о реду по коме се оно њима треба да указује.
Да би пак све било „лепо и уредно“, како вели свети апостол Павле (1. Коринћанима 14, 40), није без значаја и ред по коме треба целивати ове Свете предмете. Тим се питањем позабавио свети Никодим Светогорац у свом Пидалиону велећи: „Прво се клања Светом Еванђељу.“ Као разлог за то он наводи речи светога Јована Златоуста, према којима „оно што су Свети рекли слике (=иконе) су њихових душа“. Отуд свети Никодим закључује: „И речи Светог Еванђеља су слике (=иконе) душе и срца Господа.“ Стога, дакле, треба указати најпре поштовање Светом Еванђељу. „Затим крсту“, наставља свети Никодим, „онда икони Христовој, икони Свете Богородице и даље иконама Светих… по реду оригинала (=личности Светих) и важности, тако следи и ред клањања њиховим иконама.“ По овом, дакле, реду треба поступати и данас.
На питање шта треба целивати на иконама Господа, Свете Богородице и Светих, који део тела, сматрам да је доличније целивати њихову руку, него лице. Јесте, због љубави према нама, Господ је сишао на земљу и постао човек, поднео разне муке и смрт, у Причешћу нам дао Тело и Крв Своју, у Еванђељу науку Своју, усинио нас Богу и дао право да Му се обраћамо речима: „Ава, Оче!“ (Галатима 4, 6), да будемо „суграђани са Светима и домаћи Божји“ (Ефесцима 2, 19). Због љубави према Богу и ближњима, и Свети су нам блиски и своји. Но ипак, свагда треба имати на уму колико су Свети и Света Богородица духовно изнад нас, а поготово Господ Исус Христос. Стога и у погледу показивања поштовања и љубави према њима морамо их одвајати од блиских нам и драгих личности на земљи. Такав став смирености рећи ће нам онда да је боље и прикладније целивати њихову руку или ногу, него лице. С правом се у Календару „Црква“ за 1934. годину препоручује вернима: „Целивање Светог Јеванђеља, крста, моштију и светих икона треба пропратити с три побожна, мала поклона; два долазе пред целивањем, а један после целивања. При целивању иконе Христа Спаситеља треба целивати ноге; Божје Матере и светитеља – руку, а на нерукотвореном снимку (=образу) Спаситељевом и Глави Јована Претече – власи“.
Добро, дакле, упућује верне поменута монахиња, ако то чини мирно и са смиреношћу, те ће и верни учинити добро ако њен савет мирно и са смиреношћу прихвате.
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
11. …у Једну, Свету, Саборну, и Апостолску Цркву
Путници, ево и лађе! Кад је потоп био, Ноје се спасавао у сигурној лађи. Потоп безумља и греха непрестано траје. Зато је Човекољубац саздао лађу спасења. Питајте за Његову лађу, и брзо улазите.
Нека вас не преваре многе шарене лађе, споља украшене и окићене. Питајте за јачину машине и за вештину капетана. У Христовој лађи је најјача машина и највештији крманош. То је Сам Дух Свети, Свевидећи, Свемоћни.
Нека вас не преваре ни они, који призивају у своје малене и нове чунове, и који вам нуде засебне чунове, само за вас. Пут је далек и буре су опасне.
Нека вас не преваре ни они, који говоре, да с оне стране мора и нема друге земље, новога света, и да се не треба ни спремати за даљну пловидбу. Они вас зову у риболов око обале. Толико они виде и знају. Ваистину у пропаст су пошли, па и вас у пропаст зову.
Не дајте се обманути. Но питајте за Његову лађу. Ако је она и неизгледнија наочи од других, али је јака и сигурна. Ако и нема много шарених барјака, осим знамења крста, знајте да вам је на њој живот осигуран. А на морском путовању прво је и главно правило, да је живот путника осигуран.
Кад верујете у Христа Спаситеља, христоносци, ви верујете и у дело Његово. Његово је дело Црква, лађа спасења. У њој се возе војске спасених и спасавајућих се. То Своје дело засновао је Господ на вери јакој као камен. Као што је и рекао и прорекао: „На овоме Камену сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Матеј 16, 18). И заиста, до сада је нису надвладала, нити ће од сада.
Црква се назива Телом Христовим. „Ви сте Тијело Христово“ (Римљанима 15, 5; 1. Коринћанима 12, 27). Зато је Црква једна једина. Јер не може бити два тела под једном Главом. А Христос је назват и Главом Цркве (Колошанима 1, 18). Отуда: један Христос, једна Глава, једно Тело – једна Црква.
Ако ли има отпада и јереси, шта вас то буни? То је све предвиђено и проречено, као што искусни крманош предвиђа и прича путницима о предстојећим бурама и незгодама. „Треба и јереси да буду међу вама“, говори апостол, „да се покажу поштени који су међу вама“ (1. Коринћанима 11, 9). Ако једна група путника на лађи издеља себи корито, па се спусти на море да одвојено плови, нека вам је жао. И толико. Њихов пример, очајан као јогунасто срљање у погибао, утврђује вашу веру у лађу спасења, у једну једину.
Црква се назива Светом. Јасно вам је зашто се назива Светом.
Прво зато што ју је основао Светац над свецима.
Друго зато што ју је Господ приобрео и искупио и очистио и укрепио крвљу Својом, светом и пречистом.
Треће зато што ју од почетка руководи, надахњива и оживљава Дух Божји Свети.
Четврто зато што су сви чланови њени позвани да буду свети, одвојени од свега несветога у овоме свету, у коме расту и кроз који путују.
Пето зато што су јој света Небеса намењена за вечно обиталиште.
Шесто зато што су у њој сва она богодана средства, којим се људи освећују и за грађанство Небеско оспособљују.
Зато се Црква назива Светом.
Још се Црква назива Саборном. Зашто тако? Прво зато што сабира Богу живоме чеда из свих земаља, свих племена, и свих језика. Она се не ограничава на једну расу, нити на једно племе, нити на једну државу. Као човек, који стоји на раскршћу и позива све путнике на цареву гозбу (Матеј 22, 9), тако и Црква. Тако и Света, Саборна Црква позива и сабира све синове и кћери човечје на спасење. И не одбацује никога, осим онога ко њу одбаци, одбацујући тиме и самог себе. То је разлика Цркве новозаветне, свеобухватљиве, од Цркве старозаветне, припремне, ограничене само на један народ.
Још се Црква Света назива Саборном, зато што она није ограничена ни временом. Она обухвата не само све верне од Христа надаље, него и све оне свете и праведне душе од Адама до Јована Крститеља, ради којих Господ сиђе у Ад.
Још се Црква света назива Саборном, зато што она обухвата и живе и упокојене. Упокојени у Господу чланови су њени исто као и сада живи на земљи. Путници које је лађа спасења превезла у нову земљу, у Царство бесмртно, као и они које данас превози и које ће сутра превозити, сви су чланови једне Свете Саборне Цркве.
И тако, Црква се назива Саборном зато што није ограничена ни расом, ни језиком, ни простором, ни временом, ни смрћу.
Уза све ово Црква је Саборна и по своме учењу и по своме уређењу.
Света Црква назива се Апостолском. Овако се Црква назива прво зато што су апостоли Христови били њени први чланови. Први лични сведоци чудесног живота и рада Сина Божјег на земљи, и први следбеници Његови. Друго зато што су је апостоли уредили и по свету распрострли. Треће зато што су апостоли свети први после Господа улили крв своју у темеље њене. Четврто и зато што апостолство њено до данашњега дана не престаје. Апостолство Цркве огледа се данас у два правца: у њеној апостолској мисији у свету и у апостолском прејемству јерархије њене. И по својој служби у свету као и по својим служитељима Црква права, Православна, носи непрестано печат апостолства.
Цркви као установи није задатак да влада, него да служи. Да служи народима Божјим до мучеништва попут Христа Господа. Да освећује душе људске, да руководи духовно-морални живот људи, да светли. Да не заробљава, но да ослобођава. Јер су сви људи на слободу Христову позвати, на слободу синова Божјих. Као што је писано: „Тако већ нијеси роб ,него син“ (Галатима 4, 7). и опет: „Стојте у слободи, којом нас Христос ослободи“ (Галатима 5, 1). Као лађа спасења Црква Божја вози, не робове, но слободну децу, децу Царску, у бесмртно Царство Небеско. Ни драгоценијег товара, ни радоснијег пристаништа!
Ово је вера мужествених и дружељубивих. Њу тешко примају страшљиви и саможиви. Мужествени су они који имају храбрости да устану против паганског нереда у души својој и да заведу јеванђелски поредак у њој. Дружељубиви су они, који воле да путују у друштву и који гледају сапутнике своје у виделу оне вечне светлости у даљини. И радују се сапутницима својим, као браћи својој, као сами себи, као оној вечној светлости, која их све осветљава, милује и к себи привлачи. Мужествени и дружељубиви воле ред у себи и око себе. Они цене туђу помоћ и не отказују своју. Воле да се стесне, да би и другима учинили места. Слично Богу они горе од жеље, да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Признајући величанство Бога живога, они себе не сматрају ничим великим. Они на себе гледају као на малене органе тајанственог и великог Тела Цркве, којој је Глава Христос. Не гурају се и не отимају о првенство. Не боје се овога живота, не страше се смрти, похваљују добра дела својих сапутника, а своје не објављују. И тако у хармонији, у реду, у радости, путују као јато тица у топлије крајеве – у Царство божанске светлости и родитељске топлине.
Ово је вера ваша, христоносци, вера мужевствених и дружељубивих предака ваших. Нека она буде и вера деце ваше с колена на колено, све до краја путовања, до тихог пристаништа. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Уистини, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Расплате, у велики Дан Правде Божје, када Христос буде судио по правди, они ће се назвати благословени.
Потоп. Лађа. Спасење.
Свети Игњатије Брјанчанинов – О покајању
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 103 – Римљанима 10, 1-10: Оправдава правда Божија вјером у Христа.
1 Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.
2 Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.
3 Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.
4 Јер је Христос завршетак Закона, за оправдање сваком који вјерује.
5 Јер Мојсеј пише за праведност, која је од Закона: „Човјек који то чини, живјеће у томе.”
6 А праведност, која је од вјере, овако говори: „Да не речеш у срцу своме: ’Ко ће се попети на Небо?’”, то јест да сведе Христа,
7 „или: ’Ко ће сићи у бездан?’”, то јест да изведе Христа из мртвих.
8 Али шта говори (Писмо)? „Близу ти је ријеч, у устима твојима и у срцу твоме”, то јест ријеч вјере коју проповиједамо.
9 Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ и вјерујеш у срцу својему да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.
10 Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 28 – Матеј 8, 28-34; 9, 1: Стишавање буре на мору и исцјељење гадаринских бјесомучника.
28 А кад Он дође на ону страну, у земљу гергесинску, сретоше Га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним.
29 И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?”
30 А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња.
31 И демони Га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.”
32 И рече им: „Идите.” И они, изишавши, отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води.
33 А свињари побјегоше; и дошавши у град, казаше све, и за бјесомучнике.
34 И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши Га, молише да оде из њиховог краја.
1 И ушавши у лађу, пређе и дође у Свој град.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Гадаринци су видели дивно чудо Господње, то јест изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Матеј 8, 28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај.“ То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве, који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце, а друго прихвате.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
плавъ (плав) = бео; жут
Јован 4, 35
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: ’возвєдитє ѻчи ваши, и видите нивы, ѩкѡ плавы сѹть къ жатвѣ ѹже:’
ИЗГОВОР: ’возведите очи ваши, и видите њиви, јако плави сут к жатвје уже:’
СРПСКИ:’подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву.’
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске