Календар

јул 22. 2024. = Илински 22. 7532. (јулијански – стари)
август 4. 2024. (грегоријански – нови)

Спомен свете мироносице равноапостолне Марије Магдалине; Пренос моштију светог свештеномученика Фоке; Спомен преподобног оца нашег Корнилија Перејаславског; Спомен светог мученика Помпијана; Спомен свете мученице Маркеле; Спомен светог свештеномученика Аполонија.

 

Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере

(3 књиге на 1290 страница! доступне у нашој књижари)

Треба ли жене да покривају главу у храму за време богослужења? Жена у хришћанству (Гласник, децембар 1982.)

ПИТАЊЕ Iа: У неким нашим манастирима и црквама, при уласку у цркву, тражи се да жене обавезно покривају главу. У другима се тај услов не поставља. Чула сам да у Русији обичај покривања главе у цркви жене држе строго.
ПИТАЊЕ Iб: Постоји ли пропис о томе, и какав му је смисао, с обзиром да је данас време еманципације жена и борбе против њиховог средњовековног поробљавања?

ОДГОВОР: До новијег времена жене су код нас, поготово удате, присуствујући на било ком богослужењу у цркви, и молитви, редовно биле покривених глава, а мушкарци откривених. Мушкарци се држе стриктно овог прописа и сада. О молитви мушкараца с непокривеном главом, а жена с покривеном, говори и професор др. Лазар Мирковић у својој Литургици.¹ Сведочанство о Руској Цркви даје литургичар Сергије Булгаков, велећи да жене на Великом Входу не могу с непокривеним главама подилазити под Свете Дарове, ни причешћивати се, нити уопште улазити у храм и молити се. ²

Оба обичаја потичу из Светог Писма и налазе се јасно изложена у првој посланици Коринћанима: „Сваки муж који се покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју“ (1. Коринћанима 11, 4-5). Настављајући даље, апостол износи разлог зашто је то тако, и вели: „Муж да не покрива главе, јер је слика и слава Божија, а жена је слава мужа. Јер није муж од жене, него жена од мужа. Јер муж није саздан жене ради, него жена мужа ради.“ (1. Коринћанима 11, 7-10)

Овај став апостола Павла у суштини изражава библијско учење о постанку првих људи, по коме је Бог најпре створио човека Адама, „од праха земаљског и дунуо му у нос дух животни.“ Жену је, пак, створио после њега, „од ребра које узе Адаму“ (1. Мојсијева 2, 7, 22). Разлог за стварање жене Библија види у потреби човека да има „друга према њему“, да не буде сам (1. Мојсијева 2, 18).

Свети Јован Златоуст, тумачећи наведене речи посланице Коринћанима, набраја четири разлога због којих жена треба да покрива главу: „Прво је то што је наша Глава Христос, а ми глава жени; друго је то што смо ми слава Божја, а наша слава је жена; треће је то што нисмо ми од жене, него жена од нас; четврто је то што нисмо ми ради ње, него она ради нас. Зато жена треба да има знак власти на глави.“ ³ Износећи ове одлике, Златоуст објашњава да реч „глава“, иако се употребљава и у односу Бога Оца према Сину, као и мужа према жени, не треба да се схвати у смислу да „Син толико одстоји од Оца колико ми од Њега, нити да жена одстоји толико од нас колико ми од Бога Речи.“ ⁴ По Блаженом Теодориту, ова реч у ствари означава јединство суштине: „Као што нама Христос, имајући нашу људску природу, по човечанству бива глава, и по томе је једносуштан с нама, тако Отац, будући Његова Глава, показује једносуштност. Стога је Он (=Христос) по божанству једносуштан Оцу, а нама по човечанству.“ ⁵ Према томе, овде је реч о принципу узвишености и части, а „не да муж влада женом у истом степену у коме Христос влада свима; нити муж има она права која има Христос над свима. Нити је муж творац жене, нити је имао као сопственост, као Христос Цркву, искупивши је својом крвљу.“ ⁶ Епископ Теофан Затворник илуструје овај однос сликом тела: „Као што је глава у телу глава, не само груди, руку или ногу, него свега тела, тако је Христос Глава свију, све Цркве. Следствено и жени је Глава Христос. Но, као што су у телу поједини чланови у вези са главом непосредније, а остали посредством других чланова, тако су и у Цркви Свети апостоли и њихови прејемници, предстојатељи Цркава, и уопште свештенство, у непосреднијем односу према Христу као глави. Други чланови Цркве, поред свега што стоје у вези са Христом као главом, у многим случајевима имају потребу у њиховом посредништву. Слично томе, постоји нешто због чега се представља да је муж непосредније у вези са Христом као Главом, а жена, без обзира што заједно с мужем има за Главу Христа, у вези је с њим на неки начин преко мужа.“ У погледу свог спасења, исто као и муж, жена има све у Господу: „Вера је од Господа, благодат од Господа, свака помоћ такође од Господа… Но, мада жена стоји такође у вези са Господом, она не прекида потчињеност мужу. ⁷

Исто је тако и у погледу начела да муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божја, а жена је слава мужевљева. Блажени Теодорит вели да слика Божја значи да је „од почетка њему (=мужу) поверена власт над свима на земљи.“ Свакако, „влада и жена другим стварима, али је наређено да се покори мужу.“ ⁸ У истом смислу, казује Теофилакт, да је муж „слава Божија, то јест управитељ Божији.“ ⁹ Од значаја је да се о жени овде говори као о слави мужа, а да се не назива сликом мужа, јер је и она створена по слици Божјој. ¹⁰

Поред четири наведена разлога, због којих жена треба да има покривач, символ власти на глави, апостол Павле наводи и пети: „Због Анђела“ (стих 10). Кога треба разумети под речју Анђео? Најпре ће бити да се овде казује о Анђелу у директном смислу речи: „Ако ти“, вели Свети Јован Златоуст, „не обраћаш пажњу на мужа, то се постиди Анђела.“ ¹¹ Свети Кирило Александријски подразумева овде „Анђеле од Бога постављене Црквама“, „који предстоје и заједно се моле са онима који се моле“ (Свети Јован Дамаскин). Да ли ово покривање главе треба да жена чини угледајући се на Анђеле који крилима закривају лица своја (Исаија 6, 2)? Или уопште „да се стиди Анђела, да се не би показала и њима као бестидна“ (Теофилакт). „Ако неће то да чини немајући стида од људи, нека се бар постиди од Анђела који бивају сведоци и посматрачи ове потчињености“ (Икуменије), и „врло се жалосте ако неко не мари како треба за закон“ (Кирил Александријски). ¹² Епископ Теофан Затворник каже да за Анђеле нема значаја само по себи покривање или непокривање главе, „но с каквом намером и у каквом духу се то чини, може да их радује или жалости. И то тим више ако се зло не ограничава само на једно лице које држи главу откривену, него се шири и даље. Ђаво понекад преко једног лица чини зло стотини.“ ¹³

Сем на Анђеле, у старини је било мишљења да се овде подразумевају демони (Тертулијан); на побожне, анђелског живота хришћане (Климент Александријски); ¹⁴ на епископе и пастире Цркве (Свети Амвросије Милански, Свети Јефрем Сирин). ¹⁵

Апостол Павле наводи и шести разлог због кога „није лепо да се жена гологлава моли Богу“ (стих 13). Од почетка жени је коса била украс, и сама од себе тежила је да има што дужу косу: „Жени је слава ако гаји дугачку косу.“ То је у ствари израз саме природе, по којој жена не треба да открива главу, те јој је косу дала као покривач („Не учи ли вас и сама природа… јер јој је коса дата као покривач“ – стих 14 и 15). Ту мисао апостола Павла, преподобни Никодим Светогорац поткрепљује и чињеницом да природа „ниједну жену не учини никад ћелавом, без косе, као што учини неке мужеве.“ ¹⁶

Свети Јован Златоуст поставља питање: „Ако јој је коса дана као покривач, зашто онда једном покривачу додавати други?“ И на њега одговара: „Зато, вели, да би се показала потчињеност, не само по природи, него и по доброј вољи. Природа је унапред устројила да би ти била покривена. А ти додај нешто од себе, да не би изгледало да нарушаваш законе природе.“ ¹⁷

Држање ових прописа Свето Писмо налаже жени имајући у виду потребу достизања основне еванђелске врлине, смирености, на којој онда може даље да се изграђује зграда осталих врлина. У том погледу Свети Јован Златоуст каже: „Покривање је, дакле, знак покорности и потчињености; оно побуђује да се гледа доле, да се смирава и чува врлина. А врлина и част потчињеног састоји се управо у томе да пребива у послушности.“ ¹⁸ Пример смирености и послушности показивале су свете жене још у Старом Завету: „Јер се тако некад украшаваху и свете жене, које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима, као што Сара слушаше Аврама и зваше га господаром; њене сте кћери ви постале, ако чините добро“ (1. Петрова 3, 5-6). Још ближи и већи пример смирености и покорности вољи Божјој показује Света Богородица: „Јер погледа на смирење слушкиње Своје…“; „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.“ (Лука 1, 48, 38) Највећи, пак, пример смирења даје Господ Исус Христос: „Он је кротак и смирен у срцу“ (Матеј 11, 29); и „беше понизан до саме смрти, смрти на крсту“ (Филипљанима 2, 8).

Говорећи о смирености и послушности, Православна Црква не тражи ове врлине само од жена, него и од мушкараца, не само од световњака, него и од свега свештенства. Апостол Петар заповеда: „Тако и ви, млађи, слушајте старешине. А сви будите један другоме понизни, јер се Бог гордима противи, а понизнима даје благодат. Понизите се, дакле, под силну руку Божју, да вас узвиси кад дође време.“ (1. Петрова 5, 6) Као и прича о митару и фарисеју, и ове нам речи казују да је смиреност врлина, која човека уздиже и чини великим пред Богом. Свети Игњатије Богоносац поставља као општи хришћански принцип: „Верни нека се покоравају ђакону, ђакони презвитерима, презвитери епископу, епископ Христу, као Он Оцу.“ ¹⁹

Јасно је да апостол Павле, који је изложио еванђелски принцип: „Нема мушко и женско… јер смо сви једно у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28), не тражи од жена да покривају главе због ниподаштавања женске, а преузношења мушке природе и мушких права, најмање, пак, из потхрањивања и уздизања мушке сујете. Да не би било никакве недоумице, апостол одмах наставља: „Али у Господу нити је жена без мужа што, ни муж без жене; јер као што је жена од мужа и муж је из жене; а све је од Бога“ (1. Коринћанима 11, 11-12). Тумачећи ово место, Свети Јован Златоусти каже: „Због тога што је апостол приписао веће преимућство мужу, рекавши да је жена од њега, за њега и под његовом влашћу, то да не би уздигло мужеве изнад потребног, а жену унизило, погледај какву уноси исправку говорећи: „Али у Господу нити је муж без жене што, ни жена без мужа.“ Не указуј ми, вели, само на првобитна преимућства и на стварање, него обрати пажњу на доцније, па ћеш видети да свако од њих зависи од другог, или боље речено, не једно од другог, него сви од Бога. Зато и говори: „Нити је муж без жене што, ни жена без мужа, у Господу, јер као што је жена од мужа тако се и муж рађа из жене…“ Уосталом, узрочник ових преимућстава није муж, него Бог, зато и додаје: „А све је од Бога.““ ²⁰ Слично казује и Свети Јефрем Сирин: „Ето, вели, са своје стране она мукама рађања враћа мужу оно што му је привремено дужна да врати, јер је узета од њега у време сна без мука рађања.“ ²¹ „Овим као да се казује“, вели епископ Теофан, „да се жена окреће мужу од кога је узета; а ти гледај у жени природу оне која те је родила, и односи се према њој с поштовањем.“ ²²

Међутим , узвишеност ове једнакости дате од Бога, својим грешењем мушкарац и жена нису одржали. И једно и друго су од природног нагона створили похоту, удаљујући се све више од оног што је Бог њиме хтео. То траје вековима. Мушкарац тражи од жене да служи његовој похоти, да му буде средство за уживање. Несрећа је и за жену и за човека и за човечанство што је она на тај захтев пристала.²³ Поред своје похоте и жеље за уживањем, њеној сујети је годило да буде жељена ствар, те је у том правцу упутила своју пажњу, почела се неодговорно украшавати, кинђурити, правити од себе „лепу играчку“, трошећи на то огромна средства и време. Уместо људских односа, прописаних Богом, мушкарац и жена сада приступају једно другом, не са љубављу и поштовањем као личности , него као ствари, понижавајући узајамно људско у себи. Због својих физиолошких и биолошких разлика, жена је при томе прошла горе. Заједничким дејством, мушкарац и жена створили су од ње проститутку. ²⁴

Кинђурећи се из ових побуда, жене су, поред других делова тела, украшавале главу плетеницама и тракама, златним накитом и бисером и тако даље. „Нису остале при природном украсу“, као што каже Свети Василије Велики, то јест коси, која је женама дата уместо покривача, него уплитањем у косу неких уметака непристојно су украшавале себе…“²⁵ Многе од њих, особито у великим и богатим градовима, наставиле су да поступају тако и пошто су постале хришћанке, што је изазвало, већ у апостолско време, потребу исправљања и упућивања на скромност и пристојност у одевању, и уместо украшавања пролазног тела, украшавање душе непролазним врлинама. Свети апостол Петар опомиње хришћанке: „Ваш накит да не буде споља, у плетењу косе, у кићењу златом и облачењу хаљина, него скривени човек срца с нераспадљивим накитом кротког и мирног духа. То је пред Богом скупоцено.“ (1. Петрова 3, 3-5) Готово истим речима и апостол Павле каже: „Тако и жене, у пристојном оделу, са стидом и смерношћу да украшавају себе, не плетеницама, златом, бисером или хаљинама скупоценим, него као што доликује женама, које за себе говоре да су побожне: добрим делима.“ (1. Тимотеју 2, 9-10)

У том смислу, Црква је кроз векове, и жене и мушкарце позивала на скромност, избегавање таштине и спољашњег украшавања. Трулски сабор 96. каноном наређује: „Који се кроз Крштење обукоше у Христа, обећаше да ће подражавати животу Његовом по телу. Стога оне које удешавају косу на глави плетењем, на штету оних који их гледају… поучавамо и упућујемо… да оставивши превару и таштину која из материје произлази, стално управљају ум непролазном и блаженом животу… Да се што више Богу приближавају чистим животом, и унутрашњег човека више него спољашњег украшавају врлинама и добрим и непорочним владањем….А који би поступио против овог канона, нека се одлучи.“ ²⁶ Валсамон тумачећи овај канон каже: „Дужни су“, вели, „сви верни да гледају према горњем, блаженом животу и да се владају са страхом Божјим, да би Му се приближили колико је могуће, и унутрашњег човека, то јест душу да украшавају свима врлинама, а не спољашњег.“ ²⁷

Канон 16. Седмог васељенског Сабора особито се обраћа клирицима наређујући: „Свака раскошност и украшавање тела страна је свештеничком чину. Стога епископ, или клирици, који се ките сјајним и раскошним хаљинама, имају се поправити. Ако ли остану упорни, нека се подвргну казни. Тако исто и који се мажу мирисавим мастима.“ При томе, Сабор се позива на речи Светог Василија Великог: „Све што се не употребљава ради потребе, него ради накита, потпада приговору сујетности.“ ²⁸

Свакако је недоличног украшавања било и код хришћанки у Коринту, с обзиром да је Коринт био познат у грчком свету поред богатства и по својој моралној распуштености. Вероватно да је било и других разлога, што је принудило апостола Павла да ово питање постави и детаљно о њему расправља. Епископ Теофан сматра да су у Коринту „жене незнабошкиње улазиле у идолске храмове откривене, с нечистим намерама. Изгонећи овај обичај из хришћанског храма, апостол и пише тако.“ ²⁹ Такође је могуће да су неке хришћанке, криво схватајући принцип „нема мушко и женско“, из празне сујете тежиле изједначењу са мушкарцима, док апостол Павле толико подвлачи смиреност и послушност.

У прво хришћанско доба жене су држале наредбу апостола Павла. Писмено сведочанство, с почетка III века, оставио је Тертулијан својим захтевом, из периода преласка у монтанизам, да се пропис о покривању жена протегне и на девојке: „Свака“, вели, „жена.“ (1. Коринћанима 11 ,5) Шта значи „свака“, ако не сваке врсте, сваког сталежа, сваког положаја, сваког достојанства, сваког узраста. А део жена су и девојке.“ ³⁰ Из овог периода потичу и сцене у живопису појединих катакомби у Риму са представама жена хришћанки на молитви, са велом на глави. ^{31 У православној иконографији Света Богородица увек се слика покривене главе, а тако и свете жене.}

Кад су се у IV веку јавили јеретици евстатијани, са својим учењем против брака, допуштајући женама, да из погрешно схваћене једнакости, носе мушко одело и да секу косу, помесни сабор у Гангри (око 340. године), поред других њихових неумесности, осуди и ове: „Која жена, ради тобожњег вежбања у добру, промени одело и уместо обичног женског одела узме мушко, нека је анатема“; ³² „Ако која жена, због тобожњег вежбања у врлини, остриже косу, коју јој је Бог дао да се подсећа потчињености, као разрешујући заповест потчињености, нека је анатема.“ ³³ Да би се ова одлука Сабора увела у живот, цар Теодосије Велики (379.-395. године) изда закон да се изагнају из Цркве оне жене које шишају своју косу, а архијереји који би их примили да се збаце са архијерејства. ³⁴ У IV веку правоверне жене су свуда долазиле у цркву покривених глава, како сведочи Свети Јован Златоуст: „Ако су тада Коринћани противречили томе правилу, но сада га је примила и чува га сва васељена. Таква је сила Распетога.“ ³⁵

У данашње време модерних феминистичких покрета, није реч о изједначењу жена са мушкарцима у моралном погледу, што је Црква свагда захтевала, борећи се против два морала, једног за мушкарце и другог за жене, једног који мужу дозвољава, и другог који то исто жени забрањује. Устима Светог Григорија Богослова, овај став она је давно изнела и образложила: „Жена која је зло намислила против ложа (=постеља) мужевљева чини прељубу, док муж који је нарушио верност према жени не одговара за то. Таквог законодавства не примам, нити такав обичај одобравам. Мужеви су били законодавци и зато је законодавство против жена: и пошто су децу потчинили власти оцева, слаби пол оставише забатаљен. Али Бог није тако одредио. Један је Творац мужа и жене, обадвоје су из исте земље, једна слика Божја, једна смрт, једно васкрсење. Једнако се рађамо од мужа и жене, једна дужност припада родитељима према деци. Па како, дакле, ти тражиш чистоту, коју сам не пружаш? Како тражиш оно што ти не дајеш, како доносиш неправедни закон имајући тело једнаког достојанства? Ако узмеш у обзир горе – жена је згрешила, а и Адам је исто учинио, змија је обадвоје преварила; није се једно показало слабијим, а друго јачим. Ако обратиш пажњу на боље – Христос је својим страдањем спасао обадвоје. Ради мужа Он се оваплотио, то исто учини и ради жене. Ради мужа Он је умро, Његовом смрћу спасава се и жена.“ ³⁶

У савременом феминизму није реч ни о равноправности политичкој и друштвеној, него се диже против тога што природне разлике мушкарцу дају предност. „Још у доба своје младости“, пише једна читатељка професоту Александру Немилову, „била сам љута на тај неправедни закон природе који мушкарцу омогућује уживања за која не мора да пати, а жену приморава да за један једини тренутак cpeћe пропати најстрашније болове. Шта нам вреди женска равноправност, и политичка и правна, кад нисмо биолошки равноправне са мушкарцима. Они могу имати стотине авантура, а да чак и не знају да ли су те авантуре имале последице. А жена мора трпети крваве муке. Каква неправичност!“ Друга једна пише да због ове неправде мрзи све мушкарце и гледа да им се освети. ³⁷ Из изјава других читатељки, које су му поводом његове књиге писале, професор Немилов закључује: „Све се слажу у томе да жену на побачаје и примену свих средстава за спречавање зачећа не приморавају само економски разлози, него и тежња да се ослободи биолошког ропства.“ ³⁸

За покрет жена које на разлику полова гледају тако, речено је с правом да у суштини значи „само тежњу за прелажењем из материнства у проституцију. Он је као целина више еманципација блуднице него жене.“ ³⁹ Од жена захваћених оваквим безбожним идејама Великог Инквизитора, да у греху људско биће може достићи срећу, било би илузорно очекивати да се потруде само да схвате, а камоли прихвате смиреност и послушност, и покривање главе као символ усвајања тих еванђелских врлина.

И за жену хришћанку данас није лако прихватити ове врлине, јер је и она, као и сви ми, умногоме захваћена сујетом, гордошћу, чији је израз непокорност и непослушност. Сем тога, непокривање главе већ је укорењена навика, која се, као свака навика тешко савлађује и уз помоћ разних доказивања тежи да се оправда и задржи. А овде ће то доказивање потражити ослонац и у речима самог апостола Павла. Наиме, пошто апостол вели да откривена глава код жена значи исто што и ошишана, а затим: „Ако се жена не покрива, нека се и шиша“ (1. Коринћанима 11, 5-6); из тог се онда закључује да је мисао апостола Павла ово: жена, којој је дика дуга коса, треба да се покрива. Неће ли да се покрива, нека се шиша. Како жене данас баш тако поступају, то јест секу косу, значи не морају ни да се покривају. Исто би излазило и из поставке: ако ли је ружно жени да се шиша… нека се покрива. Значи: није ли јој ружно да се шиша, то не мора ни да се покрива.

Поред тога, да на пропис о покривању главе жена у цркви не треба строго гледати, јасно је, веле, и из тога што апостола Павле, супротно женама, од мушкараца тражи да се моле откривене главе. Међутим, гледамо и сада, не само епископе са митрама, него и све монахе са камилавкама на глави како се у цркви моле Богу. Зашто би се наредба о покривању жена морала стриктно држати, а о непокривању мушкараца не мора, кад је обе поставио исти апостол Павле, у исто време, у истој Посланици?

На први поглед ово закључивање може изгледати тачно. Заиста, чини нам се, да је апостол Павле остао на наредби да се жена моли покривене главе, иначе срамоти главу своју, без објашњавања с краја стиха 5. и у 6. стиху (=„Ако јој је ружно да се шиша, нека се покрива“), да би његов став био јаснији и одређенији, те се из њега не би могли извлачити закључци да жена сада не мора да покрива главу. Јер овим релативним „ако“ (=“Ако јој је ружно…“), цео захтев добија смисао условности, релативности, поготово у наше време кад жени нити је дика да има дугу косу, нити јој је ружно да се шиша.

Но ако се ствар размотри озбиљније, закључак ће бити друкчији. Тврдња да жене сада не морају покривати главу, јер им није ружно да се шишају, био би у важности да је апостол изнео само та образложења, без догматских основа на које је захтев о покривању глава поставио, то јест да није рекао: „Христос је глава мужу, муж глава жени“ (стих 3); „муж је слава Божја, а жена је слава мужа; жена је од мужа и ради мужа, не муж од жене и ради жене“ (стихови 8 и 9). Ове догматске поставке нису релативне, нити зависе од околности, него остају заувек, тичу се сваког времена и свију прилика. Друга је ствар што је апостол, пишући тадашњим женама, ове основе образлагао тадашњим доказима, тада је за жену била дика да има дугачку косу, а ружно да се шиша. ⁴⁰ У данашње време апостол свакако не би употребио ова образложења. Зато, ако се поглед на шишање косе код жена изменио, није се изменило библијско учење о постанку мужа и жене, те нема основа да се мења символ тог учења – покривање главе.

Овакво гледиште заступа и професор Панајотис Трембелас: „У целој овој перикопи“, пише он, „Павле се обраћа принципима. Носити или не носити покривач, на изглед је ствар од малог значаја. Све зависи од тога какав се смисао даје ношењу или неношењу покривача. Природно стање жене (стихови 13-15) исто је и данас какво је било тада, и остаће заувек исто, независно од тога да ли ће се схватање о покривачу изменити. Аналогије у односу Бога и Христа, Христа и човека, човека и жене нису се измениле до данас, иако су се обичаји о коси изменили. ⁴¹ Због тога не може нико да каже да Павле није поставио правилне силогизме, или да његови силогизми, ако су тада били правилни, нису то и сада.“ ⁴²

На аналогију са монасима, већ смо рекли у примедби о монахињама које су секле косу, облачиле мушко одело да би се подвизавале у мушком манастиру, да је ту реч о символу, који сам није суштина, него само спољашњи знак суштине. Оне нису напуштале знак због неприхватања и одбацивања суштине. Него прихватајући суштину, због околности, привремено нису држале символ. Њихов поступак Црква никад није осуђивала, него похваљивала, јер су то чиниле из искрене побожности, не напуштајући ни заповест о смирењу ни о покорности. ⁴³ То је смисао и покривања глава монаха, у појединим моментима на богослужењу, док су у другим обавезни да откривају главе. Они то чине у знак свога завета девствености и одрицања од мушких права ради Царства Небеског. ⁴⁴

Из Спаситељеве приче о синовима, од којих је један на заповест оца да иде у виноград и ради, рекао да неће, али се после покајао и отишао, извршивши тако вољу очеву; а други рекао да хоће, али није отишао (Матеј 21, 28-30), не испунивши што је отац хтео, јасно нам је да жена која би прихватајући смиреност и послушност као вољу Божју, но дошла у храм непокривене главе, личила на првог, а она која би не испуњавајући вољу Божју, сматрала да је недостојно савремене жене да прихвати смиреност и покорност, али ушла у храм с покривеном главом, личила другом сину.

Несумњиво да је поступак првог сина бољи него другог. Исто тако је несумњиво да би његов поступак био још узвишенији и савршенији да је рекао оцу да ће отићи у виноград, или макар без речи отишао да ради. С правом се може очекивати да онај који већ испуњава и држи теже, да ће моћи одржати и лакше, јер Господ наређује: „Држите све што сам вам заповедио…“ и „оно је требало чинити, а ово не остављати“ (Матеј 28, 20; 23, 23).

Стога се, сматрам, с правом очекује и од жена, које усвоје библијско учење изложено апостолом Павлом, да ће прихватити и символ тог учења, покривање главе, из поверења да Свети апостол Павле зна шта треба да верујемо и којим знаком ту веру спољашње да изразимо.

Још да на крају напоменемо: Шта апостол Павле тражи од хришћанки, и шта оне треба да чине, јасно је. Свештеници, монаси и монахиње треба да говоре верницама да у храм улазе покривене главе. Но, ако нека од њих ипак уђе гологлава, или не схватајући смисао апостолове наредбе, или што нема при руци доличан покривач, па да не би метала на главу што било, ступати с њом у свађу и препирку, поготово у храму, било би, најблаже речено, недолично. Сам апостол Павле, завршавајући овај одељак посланице, опомиње нас: „Ако ли, пак, ко хоће да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божје“ (1. Коринћанима 11, 16).

 

НАПОМЕНЕ:

¹ др. Лазар Мирковић, Литургика I, Београд 1965, 310.

² Настољнаја књига, Харков 1900, прим. 86. на Литургију, страница 818

³ Творенија Х, в русском переводе, Санкт Петербург 1904, 259.

⁴ упореди Панајотис Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас тис кенис диатхикис I, Атина 1956, 348.

⁵ Панајотис Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас тис кенис диатхикис I, Атина 1956, 348.

„Према Годеу“ – овде је реч о три врсте јерархичности:

1. мужа према жени, чисто људска – муж који управља
2. Христа према мужу, божанска и људска – Христос: руководеће и дејствујуће начело
3. Христа према Оцу, чисто божанска – постојање синовства чини заједницу божанског живота између Христа и Оца, али и у њој дејство потиче од Оца Који рађа Сина (Панајотис Трембелас, наведено дело, 348.)

⁶ Панајотис Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас тис кенис диатхикис I, Атина 1956, 348.

⁷ епископ Теофан, Толкованије перваго посланија свјатаго апостола Павла к Коринтјаном, Москва 1843, 397.

⁸ Панајотис Трембелас, наведено дело, 350.

⁹ Панајотис Трембелас, наведено дело, 350.

¹⁰ Панајотис Трембелас исто.

И Евангелистичка црква у Немачкој у овој ствари има исти став: „Муж, као подобије Бога, не треба да покрива своју главу, с обзиром на Божју славу. Жена, напротив, треба да носи покривач на глави као знак своје потчињености мужу и треба да га не скида ни при служби Божјој, јер разлика између мужа и жене, коју је Бог устројио, остаје и онда кад они ступе пред Бога,“ (Die Bibel, Uebersetzung Martin Luther, mit erklärenden Aufmerkungen, Stuttgart 1937, страница 274.)

¹¹ Творенија, 259.

¹² према Панајотис Трембелас, наведено дело, 351.

¹³ Панајотис Трембелас, наведено дело, 401.

Евангелистичка црква у Немачкој подразумева овде такође Анђеле: „При молитви долази заједница пред Господњи Трон, око којега стоје Анђели. Њима би била непријатна слика кад би се жене непристојно показале.“ (Die Bibel, Uebersetzung Martin Luther, mit erklärenden Aufmerkungen, Stuttgart 1937, страница 274).

¹⁴ „Анђелима назива праведне и побожне. Нека се дакле, покрива, да их не саблазни на блуд. Јер Анђели стварно на Небу и покривену је виде.“ (I потипосис VIII, ВЕПЕС, Атина 1956, 375, Климент Александријски).

¹⁵ Панајотис Трембелас, наведено дело, 351.

¹⁶ Посланица Смирњанима, ВЕПЕС, издање Апостолики Диакониа, Атина 1970, страница 403.

Исту мисао изразио је још у XII веву канонист Јован Зонара: „Природа сматра дугу косу толико сродном женама, да природно не бивају ћелаве.“ (Атинска Синтагма III, Атина 1853, 113). О природи, на овом месту Свети Јован Златоуст вели: „Под именом природе ја разумем Бога, јер је Он творац природе.“ (Епископ Теофан, наведено дело, 395.)

¹⁷ Творенија, наведено дело, 260.

¹⁸ Творенија, наведено дело, 259.

¹⁹ Посланица Смирњанима II, ВЕПЕС, издање Апостолики Диакониа, Атина 1955, 315.

²⁰ Творенија, наведено дело, 260.

²¹ Творенија VII, в русском переводе, Сергијев Посад 1895, 8.

²² наведено дело, 403.

²³ Ову мисао врло лепо излаже познати Индијац, Махатма Ганди: „Да није мушкарац у својој слепој себичности скршио женину душу, и да она није подлегла уживањима, свету би показала бескрајну снагу скривену у себи.“ (Борба ненасиљем, Београд 1970, страница 209.) Да би ослободила људско у себи, и помогла мушкарцу у његовом ослобађању, „жена мора престати да себе сматра објектом мушкарчеве пожуде…“, „Немојте се кинђурити“, поручује Ганди женама, „не употребљавајте мирисе од лаванде. Ако хоћете лепо да миришете, тај мирис мора излазити из ваше душе; тад ћете освојити не мушкарца, већ човечанство.“ (Борба ненасиљем, Београд 1970, страница 209.)

Рђав би био закључак да би на овај начин од жене постало неженствено биће, мушкобања, него, напротив, ослобађање њене женствености од кривог правца, који она има у блудници. Женственост у проститутки није женственост, него карикатура женствености.

²⁴ Економска беда и социјална неравноправност само су користиле овај пристанак жене да буде ствар и буде употребљена као ствар, то јест проститутка, али нису проституцију створиле, како се често наводи: „Основу проституције чини економска и социјална беда.“ (др. Драгослав Смиљанић и Милисав Мијушковић, Драма брака и породице, Београд 1965, страница 336) Колико је унутрашња сагласност на проституцију и импоновање што је жељена као ствар примарније од ових околности, у којима се она само открива у свој својој беди, показују примери жена из виших друштвених слојева, материјално осигураних, „које су биле образоване, културне и лепо васпитане, живеле добро у браку и имале децу“ (др. Драгослав Смиљанић и Милисав Мијушковић, наведено дело, 324), а пристајале на проституцију. Главни значај замашних сума, за које су на то пристајале, у томе је што им је, у времену у коме су све вредности мерене новцем („Новац је све, за новац све!“), то служило као најбољи индикатор колико су као женке жељене и колико као „лепе ствари“ одскачу од других жена.

За ову тврдњу говори и чињеница да „проституција и у земљама које изграђују социјализам представља тежак проблем“, јер јој се одају и запослене жене и девојке, „које у одређене дане долазе на одређено место и проституишу се, или се једноставно упуте друмом и одазову позиву власника аутомобила и с њим, за новац или што је гости и части, проводе недељни и празнични викенд.“ (др. Драгослав Смиљанић и Милисав Мијушковић, наведено дело, 339.)

„Шта у себи крију наши ноћни локали и барови?“, пита Загорка Пешић, па затим одговара: „Зар то није јавна тајна да проституција поново почиње да цвета?“ Из те чињенице она изводи тачан закључак: „Корени проституције, дакле, не налазе се више у социјалној беди, већ у укорењеним лошим навикама и тенденцији да се на „лак“ начин живи. Ако поштеним радом не могу набавити скупе хаљине и накит, неке су жене склоне да то купе продавањем свога тела… Поготово су за осуду оне жене које се без икаквог критеријума подају првом странцу за ма какав инострани предмет.“ (Загорка Пешић, Морална проблематика односа мушкарца и жене, Београд 1957, странице 32-33)

²⁵ ВЕПЕС, издање Апостолики Диакониа, Атина 1978, Т. 56. Тумачење на Исаију глава 3, страница 142.

Кад се помињу плетенице, није ту реч о њима као таквима, нити је апостол против облачења жене на начин који се свиђа мужу, и мужа према жељи жениној, да из љубави угоде једно другом, остајући у границама пристојности. Такође да не би аљкавошћу једно другом дало повода да их друге жене или мушкарци заводе, него против онога што прелази ту меру.

²⁶ Пидалион, 305-306; Никодим Милаш, наведено дело, I, 586-587.

²⁷ Атинска Синтагма II, Атина 1852, 53- 536.

²⁸ Пидалион, наведено дело, 335; Никодим Милаш, наведено дело, I, 587, 622.

²⁹ наведено дело, 396.

³⁰ Liber de virginibus velandis, Мињ, П. Л. Т. II, к. 900.

³¹ Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа IV, Атина 196, к. 860, 861. У православној иконографији Света Богородица увек се слика покривене главе, а тако и свете жене.

³² Ова саборска одлука осуђује јеретичко, лажно схватање једнакости мужа и жене и њихово укидање разлике у одећи мужа и жене. У садашње време, Православна Црква није против тога да жене носе панталоне због природе посла који врше, на пример у фабрикама, или путовању зими на коњима, мотоциклу, скијању и тако даље. И пре рата, жене и девојке, силазећи на коњима из околних села у Сарајево, и у цркву су долазиле у панталонама својих мужева и браће, јер се друкчије, по оном снегу и мразу није могло. Црква је против таквог облачења кад је оно због моде и погрешног схватања једнакости полова.

³³ Пидалион, канони 13. и 17, странице 401, 403; Никодим Милаш, наведено дело, II, странице 42, 44.

³⁴ Созомен, књига VII, глава 16, у Пидалион наведено дело, 328, прим. 1.

И одлука овог Сабора казује да је покривање глава символ који треба да опомиње на понизност, те да оне жене које су из стварне побожности облачиле мушко одело и стригле косу, да би непримећене одавале се строгом подвигу у мушком манастиру, „као што је таквих било много током историје, не потпадају под казну овог канона, јер због истинске аскезе и са смиреношћу чињаху ово, и не јавно, него непримећене од многих“ (Преподобни Никодим Светогорац, Пидалион, прим. 1, страница 403). Такве су на пример биле: преподобра Теодора, 11. септембар; Евфросинија, 25. септембар; Пелагија, 8. октобар; Марија, 12. фебруар; Анастасија, 10. маја, и друге.

³⁵ епископ Теофан, наведено дело, 405.

³⁶ упореди др. Душан Јакшић, Живот и учење Светог Јована Златоуста, Сремски Карловци 1934, 240-241.

Како се може, поред оваквог става Светог Григорија Богослова, као и става Светог апостола Павла: „Нема мушко и женско, јер сте ви сви једно у Христу Исусу“, „Нити је жена без мужа што, ни муж без жене“, „Брак да држе сви у части“ (Јеврејима 13, 4), доћи до тврдње: „Став хришћанства као одређене идеологије и хришћанске цркве као институције… био је… што се тиче жене, да то одмах и одлучно кажемо, врло неповољан за њу, штавише негативан до степена презира и мржње, па самим тим не може бити, нити је био, позитиван ни за брак и породицу“ (др. Драгослав Смиљанић и Милисав Мијушковић, наведено дело, 171-172). Још кад се узме у обзир чињеница да је Хришћанска Црква уздигла брак на степен Свете Тајне, у реду са Крштењем, Свештенством, Светим Причешћем и другим, а у лицу Свете Богородице уздигла жену изнад Анђела, не изгледа да је оваква тврдња постала из добронамерног, него из непријатељског става „до степена презира и мржње“ према Хришћанству. Формирана је априористички – да то одмах и одлучно кажемо – да читаоци добију такво убеђење и стекну такав став на сваки начин, било то стварно тако или не.

Кад се зна да се Црква кроз векове борила против негативног гледишта појединих јеретика на брак (манихеја, богомила или евстатијана, на пример, против којих говори 1. канон Гангрског Сабора: „Који куди брак и гнушава се жене која са мужем својим спава, а верна је и побожна, те је кори као да она не може у Царство Божије ући, нека је анатема“ – Никодим Милаш, наведено дело, II, 37), узимати став оваквих јеретика као став Цркве хришћанске, очигледно не може бити добронамерно. Нити је добронамерно проширивати изјаве појединих Отаца, у којима је реч о жени као блудници и проститутки, на жену уопште и њену природу у целини.

³⁷ Александар Николајевич Немилов, Биолошка трагедија жене, Београд 1940, страница 178.

³⁸ Александар Николајевич Немилов, Биолошка трагедија жене, Београд 1940, страница 186.

За жене оваквог духовног профила, рађање деце је „биолошко ропство“, за апостола Павла – једно од средстава спасења (1. Тимотеју 2, 15).

³⁹ др. Ото Вајнингер, Пол и карактер, Београд 1938, 432.

⁴⁰ Па и доцније, све до наших дана, било је понегде шишање косе жене ухваћене у прељуби знак казне и срамоте (др. Драгослав Смиљанић и Милисав Мијушковић, наведено дело).

⁴¹ „То да неко има покривену главу, сматрало се на Истоку као знак срамоте, или потчињености, супротно према новијем обичају Европљана, према коме је непокривеност главе била знак потчињености, а покривеност њена означаваше узвишеност и господарење.“ (Панајотис Трембелас, наведено дело, 349.)

Ни при молитви и другим верским чиновима, у разним религијама старог времена, пa и данас, није било једнакости. „Хришћани, на пример“, вели професор Веселин Чајкановић, „улазе у цркву гологлави и присуствују сваком религиозном акту са откривеном главом; Јевреји и муслимани, напротив, задржавају у таквим приликама на глави капу, и у храм улазе са покривеном главом; Грци су, изузев можда питагорејаца, приносили жртве гологлави; Римљани, напротив, покривали су главу, и то обично тогом; једино кад би приносили жртву „Греко риту“ – на грчки начин – онда би били непокривене главе. Али и Грци, кад су приносили жртву, морали су имати на глави венац (Пропис „Отан пиоси тас тхисиас стефани форитосан и полите ке и парики пантес…“ – Кад приносе жртве, сви грађани и дошљаци ношаху венце –  важио је свакако за цео грчки свет)“ (Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд 1973, 166-167).

⁴² Панајотис Трембелас, наведено дело, 353.

⁴³ „У женском телу и у мушком облику, мушки си прошла подвиг, населивши се међу мужеве, к страсти ослабивши и стремљење похоте потпуно обуздавши постом и непрестаним молитвама…“ (I стихира на Господи Возвах 11. IX); „Слабост женску мушки си изменили новим именом и ликом…“ (Исто, 2. тропар 3. песме канона на јутрењи); „Чудан изглед и природи неодговарајући… усред мужева, населивши се савршеним разумом…“ (3. стих на Господи возвах 25. IX); „… У мушком изгледу, женскост си спољашње изменила, сакривши се од Велијарових замки…“ (Исто, Слава на Господи возвах). Номоканон Милешевског Требника из 1545. године о томе казује: „Аште жена острижет власи своје, непшујушти (=сматрајући) јако добро јест Бога ради, кроме тачију ипочаскаго житија, и дрзнувша се сатворити, анатема… Тачију јегда придет ва иночаско житије“ (Свешчица 42, лист 6а, 6б).

⁴⁴ У том смислу, поједини монаси пуштају и дугу косу. Као што смо рекли на другом месту, општежитељни монаси, у старо време, нису имали дугу косу, него је стригали на посебан начин (упореди Гласник 1980, страница 186).

 

У знак свог живота у безбрачности, целибата, римокатолички свештеници брију браду и бркове.

 

Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере

12. …исповедам једно крштење за опроштај грехова.

Вода пере. Шта пере вода? Пере кожу од зноја и прашине. Онај малени део нечистоће, који тело знојењем излучи из себе, то вода пере. И онај незнатни део прашине, што од овога света падне на кожу, може вода да опере.
Но вода није у стању да опере сву ону нечистоћу, онај гној и трулеж, што се нагомилава у унутрашњости тела. Вода је немоћна према тој унутрашњој нечистоћи, која се ствара и задржава у органима. Та нечистоћа долази или од нездраве или од сувишне прашине овога света, коју људи уносе у себе као храну.
Па кад је вода немоћна према тој нечистоћи материјалној, колико ли је она тек немоћна према нечистоћи најунутрашњијој, душевној?
Јасно је да вода не пере душу. Она пере ваздух, и пере земљу. Сву кору земљину она је у стању да опере, као и кожу човекову. Њено је дејство огромно, њена услуга драгоцена. Али она не може да опере масну нечистоћу душе човекове. Јевреји су непрестано вршили обредна прања и умивања, тј. непрестано су прали кожу водом. Но њихову нечистоту душевну вода није могла такнути. И толико са нагомилала унутрашња нечистота у њима, да кад се она отворила и излила на пречистог Господа Исуса, смрад њен разноси се до данас по целоме свету.
Вода је само символ. Прање телесно символ је прања духовнога. Символ може опрати символ, али не и стварност. Вода може опрати спољашње лице човеково, али не и унутрашње. А ово унутрашње лице човеково јесте образ Божји у човеку – жива душа са духовном стварношћу у себи. Отуда само једини Бог силом Духа Свога може опрати духовну нечистоту у човеку.
Но и као симбол очишћења вода је потребна при хришћанском крштењу. Тим пре је она била неопходна при символичним крштењима дохришћанским. Свети Јован Крститељ крштавао је само водом. А по тумачењу апостола Павла цео народ јеврејски крстио се символички водом: Оцеви наши сви под облаком бише, и сви кроз море прођоше. И сви се у Мојсија крстише у облаку и мору (1. Коринћанима 10, 1-2). То није стварно крштење, но сликовно, праобразно. Оно је само сен хришћанског крштења.
Хришћанско крштење значи потпуно очишћење. Ово крштење представља двери, кроз које људи ступају у цркву Христову. Не ступају двапут или трипут, но једанпут. Због тога је једно крштење. У Светом Писму Божјем то је нарочито наглашено речима: Један Господ, једна вјера, једно крштење (Ефесцима 4, 5). Зато окрените се од оних који вам говоре, да је човеку потребно више крштења.
Крштењем се изглађава са образа Божјега у нама она најсрамнија прљотина, коју је праотац рода нашега кануо на себе, и коју је потомству оставио у наслеђе. Тај демонски печат у души нашој, црн и одвратан као пакао, само се правим крштењем може изгладити.
Отуда крштење означава умирање старог греховног човека у нама и рођење новог, безгрешног. И то је посведочено Светим Писмом Божјим. Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт Његову крстисмо се. Тако се с Њим погребосмо крштењем у смрт, да као што уста Христос из мртвијех славом Очином, тако и ми у новом животу да ходимо (Римљанима 6, 3-4). Но не умре Господ два пута, да бисмо се ми два пута крстили у смрт његову. Зато Свети Оци Другог васељенског сабора у Цариграду изрекоше: Исповедам једно крштење.
Прасликом хришћанског крштења служило је и јеврејско обрезање. Ножем се одсецао крајичак тела. То је праслика. Крштењем се одсеца греховни израстак у души. То је стварност. И као што се обрезање вршило Једном заувек, тако се и крштење врши једном заувек. Обрезање се вршило и над одраслим и над децом. И крштење се врши и над одраслим и над децом. Тако се у Цркви Божјој поступа од апостолских времена (Дјела апостолска 16, 14 -15; 16, 30-39; 1. Коринћанима 1, 16). Зато окрените се од оних који вам говоре да не треба децу крштавати. Питајте их, ко ће одговарати за душе деце, која помру некрштена код крштених родитеља?
За опроштење греха. То је сврха крштења. Крштење Јованово није било за очишћење грехова него само за покајање. То је и сам Јован посведочио говорећи: Ја крштавам вас водом за покајање; а Онај што иде за мном јачи је од мене… Он ће вас крстити Духом Светијем и огњем (Матеј 3, 11). Онај који је јачи од Јована Крститеља, и јачи од целога света, показао је личним примером начин правог и пуног крштења. Он се крстио водом и Духом Светим. Безгрешник се погрузио у воду Јордана, и у том часу сишао је на њега Дух Божји у виду голуба. Ту је, дакле, Јован који крштава, ту вода која пере тело, ту Дух Божји Свети који мије душу. Право и потпуно крштење. Једно, и непоновљиво над истим лицем.
По ноћи дође Никодим, кнез јеврејски, и упита Христа за науку спасења. Одговори му крштени Месија: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје (Јован 3, 5). Очишћење и тела и душе. Обновљење и тела и душе. Благодат Духа Светога даје силу и светињу води. Огањ Духа Светога сагорева при крштењу ону праотачку израстал у души свакога потомка Адамовог. Греховно бреме многих векова и колена, ругобна грба, смиче се са душе крштеног. Наследна проказа ишчезава. Од тога часа крштени је одговоран само за будуће, не за бивше.
Крштење, којим је Јован крштавао Јевреје, било је и престало. Оно је служило само као знак узбуне и припреме. Цар небески је долазио. Сва духовна атмосфера била је притајена као дух у самртника. Јован је осетио вејање новога, свежега ветра, мирисног и животворног, усред лешинског задаха света. Христос је био близу. И Јован је викао на узбуну, на припрему за дочек, на покајање. И крштавао је водом за покајање. То крштење је престало. Оно није имало благодатне силе Духа Светога, која је доцније дата свету кроз Христа (Дјела апостолска 19, 1-6). А крштење водом и Духом остало је до данас. Без њега не може се назвати нико хришћанином. Гле, Господ је заповедио апостолима: Идите и научите све народе крстећи их ва Име Оца и Сина и Светога Духа (Матеј 28, 19). То је заповест лековита и спасоносна, коју су апостоли свети дословно извршили, и коју света и саборна апостолска црква до данас извршује.
Но осим овога светога крштења, којим се сви ми крстимо, постоји још једна врста крштења, које није дато свима. То је крштење крвљу мучеништва. Сви они великани, који пострадаше и крв своју пролише за Христа, крштени су крштењем крви. Крштење крвљу нарочито је познато вама, православним следбеницима Христовим. Нигде толиког броја крвљу крштених колико мећу прецима вашим, давним и скорим. И у ове наше дане у православном свету лије се крв мученика. Хиљаде и хиљаде њих крштавају се у крви својој. То су витешки сведоци јеванћеља Христова. Деца Божја, коју незнабошци као јагањце кољу! Њихова жртва укрепљује цркву Христову на земљи, а њихова света имена проширују календар хришћански. Крштени у крви својој вазда су били и биће богатство и украс Православља.
Било је и незнабожаца, некрштених водом и Духом, но крштених крвљу мучеништва. И њихово је крштење примљено као правилно и пуноважно. Чак је њихово крштење и више од обичног нашег крштења. Они немадоше времена, да се крсте водом и Духом. Будући духом слепи, као незнабошци, они наједанпут погледаше, познаше Христа, и за њега одмах живот свој положише. Тако се они крстише једним Господњим крштењем, Голготским, али не и Јорданским. А преци ваши православни, многи и многи, и стари и млади, и мушки и женски, и цареви и патријарси, богати и сиромашни, крстише се и једним и другим крштењем, и Јорданским и Голготским. Број тих витешких предака ваших, који се крстише најпре водом и Духом а потом крвљу својом мученичком, толики је кроз векове и векове, да би испунио државу једну.
Прво крштење, водом и Духом, заповеђено је, а друго, крвљу својом, остављено је свакоме на избор. Једном приликом упита благи Господ синове Заведејеве: Можете ли пити чашу коју ћу Ја пити, и крстити се крштењем којим се Ја крстим (Матеј 20, 22)? Видите ли, како Господ назива своје страдање – крштењем? И видите ли, како Он не каже синовима грома: морате! него их пита: можете ли? Јасно је, дакле, да се крштење крвљу не заповеда свима вернима, као оно прво крштење, него се оставља на вољу. На крштење крвљу одлучују се само они, који поред велике вере у Господа имају и велику љубав према Њему. Као што је Он сам рекао: Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи Моји (Јован 15, 13-14). Безбројни преци ваши били су пријатељи Пријатеља људи. И пријатељство своје према Њему посведочили су они онако како је и Он посведочио пријатељство своје према њима – печатом крви и смрти.
Не дајте се обманути, христоносци, ако вам неки јеретик каже, да је крштење једина благодатна тајна, и да других нема. Не дајте се заварати тиме, што се у нашем Вјерују само крштење спомиње, а друге тајне остају без спомена. Свети Оци цариградски, који споменуше свето крштење, држаху и остале свете тајне. Поред крштења држаху они, свето и правилно, и миропомазање и покајање, и причешће, и јелеосвећење, и брак, и свештенство. Све ове тајне засведочене су крепко Светим Писмом и Светим Предањем. Но Свети Оци, састављајући кратки Символ Вере, споменуше само крштење зато што је то основна и уводна тајна у Цркви Божјој.
Гле, тајном крштења раскрштава се са болесном прошлошћу. И душа се уводи у лечионицу, која се зове црква. А када душа кроз крштење, као кроз двери, уђе у лечионицу, онда она унутра налази све остало што је на потребу. Тамо је миропомазање, печат дара Духа Светога. Тамо исповест и покајање за нове ране душевне. Тамо причешће, храна душе самим телом Христовим и крвљу. Тамо јелеосвећење – молитвено призивање Духа Светога на укрепљење и осећање телесног храма човековог и раслабљеног становника тога храма, душе човекове. Тамо велика тајна брака – чудо Божјег премудрог домостројства. Тамо свештеничко рукоположење, ради прејемства апостолске службе и апостолске силе. Тамо и сви остали лекови и сви канали, кроз које свемоћни Дух Божји лечи, и теши, и милује, и усправља душе верних.
Ово је вера увиђавних и мудрих. Њу нерадо примају неувиђавани и малоумни. Не увиђајући ништавило своје они не осећају потребу у помоћи јакога Бога. А увиђавни су до дна испитали немоћ своју, и немоћ свих земнородних. Испитивањем себе и других они су дошли до сазнања, да се нечистота душе човекове не може опрати самом водом нити икаквим другим елементом природним без силе свесилнога Духа Божјега. Због тога они у кротости и смерности обраћају се Богу за помоћ. И по мудрости својој употребљавају све оне мелеме за душу, које налазе у божанској лечионици, у цркви светој. Окренути леђима сенкама и варкама овога света они се предају вољи Свевишњега. И лицем се управљају непрестано ка вечној светлости. Они знају да су путници, и да ће се пут скоро свршити. Зато ходе радосно све напред и напред. И милостиво придржавају сапутнике своје, браћу своју, као царску децу, која се враћају у Царевину Оца свог Небеског.
Ово је вера ваша, христоносци, вера увиђавних и мудрих предака ваших. Нека она буде вера и деце ваше, све до свршетка путовања. Ово је вера непосредна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Расплате, у Страшни Дан Правде, када Христос узусуди по правди, они ће се назвати благословеним.
Вода. Крв. Препорођај.

---

Свети Исак Сирин – О трпљењу: Подвиг у нашем животу

Читање из Светог Писма

---

АПОСТОЛ
Зачало 110 – Римљанима 12, 6-14: Различити дарови.

6 Имамо, пак, различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мјери вјере;
7 ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу;
8 ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно.
9 Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло, држите се добра.
10 У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе.
11 У ревности не будите лијени; будите духом ватрени; Господу служите.
12 Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани.
13 Помажите Светима у потребама; будите гостољубиви.
14 Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните.

ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 29 – Матеј 9, 1-8: Исцјељење одузетога.

1 И ушавши у лађу, пређе и дође у Свој град.
2 И гле, донесоше Му одузетога, који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: „Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји.”
3 И гле, неки од књижевника рекоше у себи: „Овај хули на Бога.”
4 А Исус, видјевши помисли њихове, рече: „Зашто ви зло мислите у срцима својим?
5 Јер шта је лакше, рећи: ’Опраштају ти се гријеси’, или рећи: ’Устани и ходи’?
6 Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе.” Тада рече одузетоме: „Устани, узми одар свој и иди дому своме.”
7 И уставши, отиде дому своме.
8 А народ, видјевши, задиви се и прослави Бога, Који је дао такву власт људима.

 

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Господ опрашта грехе раслабљеноме. Требало би се радовати. Међутим, лукави ум учених књижевника говори: „Овај хули“. Кад је следило исцељење раслабљеног као потврда утешне истине да власт има Син Човечји опраштати грехе, народ је прослављао Господа, а о књижевницима се не говори ништа, свакако зато што су опет измишљали некаква лукава питања (Матеј 9, 1-8). Ум без вере је подмукао. Он кује лукаве сумње и измишља хуле на читаву област вере. Чудесима час не верује, час захтева најопипљивије чудо. Но, када му се оно и удели, обавезујући га на покорност вери, он се не стиди да се и даље удаљава изврћући или криво тумачећи чудесна дела Божија. Тако се он односи и према осведочењима истине Божије. И опитна и умна сведочанства му се износе у довољном броју. Међутим, он и њих покрива сумњом. Разгледај све његове приговоре и видећеш да је у њима једино лукавство, премда се на његовом језику оно зове умност. И невољно долазиш до закључка да су умност и лукавство једно те исто. У области вере апостол говори: Ми ум Христов имамо. Чији је ум ван области вере? Лукавог. Због тога је лукавство постало његова главна одлика.

---

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

плесна (плесна) = стопа, траг; стопало, нога, пета

Дјела апостолска 3, 7

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И ємь єго за дєснѹю рѹкѹ воздвижє: абїє жє ѹтвєрдистѣсѧ єгѡ плєснѣ и глєзнѣ,
ИЗГОВОР: И јем јего за деснују руку воздвиже: абије же утвердистјесја јего плесње и глезње,
СРПСКИ:И узе га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи;

---

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---