Календар
јул 29. 2024. = Илински 29. 7532. (јулијански – стари)
август 11. 2024. (грегоријански – нови)
Страдање светог мученика Калиника; Страдање свете мученице девице Серафиме; Спомен свете мученице Теодотије и троје деце њене; Спомен светих мученика оца и мајке са двоје деце њихове; Спомен светог мученика Евстатија Мцхетског; Спомен светог оца нашег Константина, патријарха Цариградског; Спомен светог благоверног цара Теодосија Млађег; Спомен светих мученика Венијамина и Вирија; Спомен светог мученика Маманта; Спомен светог мученика Василиска; Спомен преподобног оца нашег Романа Киржацког; Спомен преподобног оца нашег Константина Косинског.
Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере
(3 књиге на 1290 страница $120 – доступне у нашој књижари)
Приклањање главе на богослужењу (Гласник, јули 1974.)
ПИТАЊЕ: Не треба ли и данас у цркви, на позив свештеника или ђакона: „Глави вашја Господеви приклоните“, сви, а не само ретки појединци, да приклањају главе?
ОДГОВОР: Свакако да треба. Нажалост, с једне стране неразумевање црквенословенског језика и неукост верника, а с друге, необјашњавања народу потребе да на овај позив приклони своје главе, што би ваљало да чине свештеници у беседама, довело је дотле да већина наставља да стоји право и у то време. Па не само прости верни, који не разумеју црквенословенски, иако је уз малу пажњу свакоме јасно на шта нас овај позив упућује, него и богослови, монаси и монахиње, чак и свештеници, не сматрају обавезним да приклоне главе своје Господу, кад овај позив упуте себи и другима. 1 Каквог се дара тиме лишавају уочићемо најбоље ако размотримо садржај молитава главоприклоњења. У свима се моли Божји благослов онима који своје главе приклањају Богу, а не онима који то не чине: „Ти, Владару, погледај с Неба на оне који су приклонили Теби своје главе, јер их нису приклонили телу и крви човеку, него Теби, страшноме Богу. Ти, дакле, Владару, даруј нам оно што је нужно према потреби сваког: са онима који плове и путују буди сапутник, болне исцели, Лекару душа и тела“; 2 „Оне који су Теби приклонили своје главе благослови, освети, сачувај, укрепи, утврди, удаљи их од сваког дела злога и приближи сваком делу добром“; 3 „И благослови све нас који приклањањем својих глава означавамо слику слугу Твојих. И удостој нас да се испунимо Твога освећења окушањем ове воде; и да нам буде, Господе, на здравље душа и тела.“ 4
Од литургичких писаца, Никољски, Булгаков, К. Керн не говоре о овом приклањању глава ништа подробније, него што је у Служебнику. Исто је тако и у Правилнику епископа Мелентија. Код професора Мирковића налазимо о томе детаљније указивање и објашњење. У излагању Свете Литургије, на одговарајућем месту, вели: „Сви приклањају са смерношћу главе пред невидљивим царем.“ 5 На другом месту објашњава да сагибањем главе, као и клањањем уопште, хришћанин изражава своје поштовање, захвалност, послушност и покорност Богу; да верни „приликом читања молитава главопреклоњенија… сагињу главу под свесилну десницу Првороднога.“ 6
Још детаљније објашњење даје нам професор Скабаланович. У молитви главоприклоњења „свештеник моли Бога да погледа на оне који на овај начин изражавају своју покорност Богу, и наду да ће их сачувати увек… од сваког непријатеља, ђавола и рђавих мисли.“ 7 Уједно он указује да овде молитва „достиже своју висину тиме што се са речима сједињује и покрет приклањања главе, што је замена за преклањање колена, које бива уз пост.“ Сем тога, „молитва главоприклоњења заменила је, при концу службе, старо полагање руку епископа на сваког који се моли, као што је било у Јерусалимској цркви у IV веку, по Апостолским Установама, и на вечерњи и јутрењи.“ 8 По Апостолским Установама и на крају Литургије имамо молитву главоприклоњења, која је сличне садржине са данашњим. Ђакон позива: „Богу, кроз Христа Његовог, приклоните се и примићете благослов. И епископ нека се моли говорећи: „Сведржитељу Боже, Истинити и Неупоредиви, Који си свуда и свему присутан … буди милостив и послушај ме ради Имена Свога, и благослови оне који су Ти приклонили главе, и подај им што срца њихова траже на добро. И учини да ни један од њих не буде избачен из Царства Твога, него их освети, заштити, покриј, заступи, избави од противника, од сваког непријатеља; домове њихове чувај, осигурај њихове уласке и изласке.““ 9
Према Етерији, на крају вечерње, ђакон је узглашавао да оглашени, а затим и верни приклоне главе, чему је следио епископов благослов. 10
*
Обичај приклањања главе, дакле, као знак поштовања Бога, из дубоке је старине и обавезно га треба вршити и данас. Да би на позив: „Глави вашја Господеви приклоните!“ и они верни који не разумеју црквенословенски, то учинили, може свештеник, после упућеног позива на црквенословенском, да каже: „Сагните главе!“ А кад сврши молитву, пре возгласа, да каже: „Исправите се!“ На тај ће начин ући у обичај оно што треба да бива, и сви верни примити од Бога духовна и телесна добра која се у молитви од Њега моле.
Разуме се да на Литургији верни не треба да приклањају главе на позив: „Оглашени, глави вашја Господеви приклоните!“ – на шта им треба скренути пажњу посебно, нагласивши ко су верни, а ко оглашени.
Такође, да оглашених у Цркви и данас има, да су то у правом смислу деца за коју су, одмах по рођењу, читане молитве, узето знамење, а још нису крштена, како вели Свети Симеон Солунски. А у преносном смислу сви они који, иако су крштени, живе у греху и не кају се, затим они који свесно крше заповести Божје, као и они који због страха не смеју да исповеде своју веру или се је стиде. 11
НАПОМЕНЕ:
1 У неким случајевима позив је упућен само вернима да приклоне главе: „Глави вашја Господеви приклоните!“ (на Литургији, на Великом и Малом освећењу воде), а у неким свима: „Глави нашја Господеви приклоним!“ (на вечерњи и јутрењи).
2 Литургија Светог Јована Златоуста.
3 Литургија Светог Василија Великог.
4 Молитва главоприклоњења на Великом и Малом освећењу воде.
5 др. Лазар Мирковић, Литургика, Дневна богослужења, Свете Литургије, Београд 1966, 109.
6 др. Лазар Мирковић, Литургика I, Београд 1965, 305-306.
7 Толковиј Типикон II, Кијев 1913, 162.
8 наведено дело 162.
9 Апостолске Установе II, издање Апостолики Диакониа, Атина 1955, страница 159.
10 др. Лазар Мирковић, Хеортологија I, Београд 1961, 290; Скабаланович, наведено дело, 155. Што се тиче благослова који свештена лица упућују верним, треба имати на уму речи Светог Јована Златоуста: „Стварно не благосиља их човек, него руком и устима човека, ми приклањамо главе присутних Цару Небеском, и тад сви говоре: Амин“ (Творенија Свјатаго Јована Златоуста Х, у руском преводу, Беседа II на 2. Коринћанима, Санкт Петербург 1904, 484.).
11 др. Лазар Мирковић, Литургика II, странице 79, 80.
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
13. …чекам васкрсење мртвих,
Јато тица. Како диван призор! Никад једна тица не оставља утисак тако опојне лепоте као јато тица. Нити је јато тица икад тако красно кад падне на земљу и седи на земљи као у лету, када долеће и одлеће.
Замислите милијарду тица једне врсте. Замислите их све црвене. И оне долећу и падају на земљу, и остају на земљи. Нова милијарда долеће, и пада, и остаје. И опет нова, и нова. Тако кроз векове и векове. Безбројна јата, безбројне милијарде тица. Остајући на земљи, оне под разним утицајима мењају боју. Једне постају тамноцрвене, друге црне, треће шарене, четврте беле.
И замислите да сва та безбројна јата, безбројне милијарде тица, по некој свемоћној команди дигну се са земље и полете. Какав величанствен призор! Беле су у већини, и њихова густа јата предњаче. За њима су шарене, па црвене, па црне. Бела јата лете брзо и весело, а остала по реду све тромије и невеселије. Сунце би било потпуно заклоњено, и земља би се покрила ноћним мраком.
О браћо моја, ово није само машта и слика. Стварност ће надмашити сваку људску машту и слику.
Једне звездане ноћи изведе Бог праведног и верног Аврама на поље, и рече му: Погледај на небо и преброј звезде, ако их можеш пребројати? Аврам стајаше у страху и гледаше у усхићењу. Тада му Бог рече: Тако ће бити сјеме твоје. (1. Мојсејева 15, 5). А Аврам беше у то време стар и бездетан. Хоће ли Бог испунити Своје обећање?
Безбројне милијарде душа људских већ до сада су долетеле и пале на земљу. Све у крв оденуте, као у црвену порфиру. То је знак радости Створитеља њиховога. Безбројне милијарде до сада – а у оно време, када Бог даде обећање, Аврам немаше ниједног детета! Безбројне милијарде само до сада – да ли има више звезда на небу?
А Сара се насмеја кад чу обећање Божје да ће ускоро родити сина. И рече Сара, жена Аврамова: Пошто сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? а и господар ми је стар. Тада рече Господ Авраму: Што се смије Сара?… Има ли што тешко Господу? (1. Мојсејева 18, 12-14) И заиста, што Бог рече, не порече. Обећање Своје Бог је испунио. Праведничко семе Аврамово продужило се у духовној линији у роду хришћанскоме, и размножило се можда већ до сада као број звезда на небу.
То је обећање Божје о силаску душа на земљу. Велико чудно обећање, коме је равно друго једно Божје обећање – о узласку душа са земље, о васкрсењу мртвих. Бог у Христу Господу, Васкрситељу и Васкрсломе, оставио је истинито обећање, да ће мртви васкрснути и јавити се на Суду. А када дође Син Човечији у слави Својој и сви свети Анђели с Њиме, онда ће сјести на Пријестолу славе Своје. И сабраће се пред Њим сви народи. И разлучиће их… (Матеј глава 25.). Господ горови о свима народима, о свима јатима људи, која су од почетка до свршетка времена пала на земљу. А апостол Христов, сматрајући васкрсење као милу Тајну, ипак је лагано и пажљиво открива вернима говорећи: Нећу вам затајити, браћо, за оне који су умрли, да жалите као и остали који немају нада… Јер ће Сам Господ са заповијешћу, с гласом Сранђеловијем, и с трубом Божјом сићи с Неба, и мртви у Христу васкрснуће (1. Солуњанима 4, 13, 16). И опет говори: Ево вам казујем тајн… уједанпут, у тренутку ока, у пошљедњој труби, јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви (1. Коринћанима 15, 51-52). Тада ће се распадљиво обући у нераспадљиво, и смртно у бесмртност. И тада ће се рећи: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
Тада ће се безбројне милијарде душа обући у лаку, нераспадљиву одећу, у небеска тела, слична Христовоме. И та јата, о безбројна јата, полетеће са земље. Једна јата бела као снегови многи, друга тамноцрвена, трећа шарена, а четврта црна. Бела ће се јата белети од чистоће и врлине, црвена ће се црвенети од преваге крви над духом, шарена ће се шаренети од мешавине добра и зла, а црна црнети од греха.
Нека вас не буни то, што ће се неко насмејати обећању Божјем о васкрсењу мртвих. И Сара се најпре насмејала обећању Божјем, потом застидела. Верујте, о верујте и не сумњајте, да ће се застидети тако и онај, ко се смеје овом другом обећању Божјем. Питајте га и реците му: Има ли што тешко Господу?
Чекам васкрсење мртвих. Ми чекамо посведневно и посвеминутно духовно васкрсење грешника. Чекамо да грехом као крастама прошаране или поцрнеле душе убеле са и оживе покајањем. И радујемо се, заједно с Ангелима на Небесима, кад се један грешник покаје и обрати Христу (Лука 15, 10). Радујемо се са оцем, који нашавши изгубљеног сина говори: Овај мој син бјеше мртав и оживље (Лука 15, 24). Овакво васкрсење мртвих ми често очекујемо, и неретко дочекујемо.
Али ми чекамо још и једно свеопште васкрсење. Чекамо једно јединствено и неповториво васкрсење свих мртвих, који од почетка створења на земљи живеше и власти смрти подлегоше. Своје чекање заснивамо како на разуму и савести тако, и особито, на обећању.
Непомућен и чист разум говори нам, да се овај вртлог живота не свршава смрћу. Од памтивека народи су слутили да смрт није тачка, но запета. Сва племена земна, чак и у својој идолопоклоничкој тами, предосећала су неку врсту живота после смрти. Песници и философи јелински говорили су о живљењу душа људских у Аду, у полутами и полуживоту. Мисирци су завијали мртва телеса у разне смоле и мирисе, да би се очувала, свакако за неки други живот. Продужење живота по смрти и суд по правди, која није постигла све и свакога овде на земљи, то се одувек чинило непомраченој савести људској као нешто природно и неопходно.
Но ми хришћани не заснивамо своју веру у васкрсење и живот загробни на претпоставкама песника и философа, нити на слутњама и предосећањима народа и племена, него на искуству и Божјем обећању. На камену је утврђена вера наша, а не на песку. Господ Исус Христос, откривач свих животних истина, открио нам је и истину васкрсења мртвих. И речима и примерима открио нам је. Да се радују срца ваша, христоносци.
Једном приликом кушаху Господа Исуса. Кушаху Га садукеји, који нису веровали у васкрсење. Питаху га нешто о томе, чија ће која жена бити у ономе свету. Подругљивци наружени сами својим безумљем! Одговори им благи Господ: О васкрсенију нити ће се женити ни удавати, него су као Анђели Божји на Небу. Још томе додаде Господ: Није Бог Бог мртвијех, него живијех (Матеј 22, 30, 32). Ако ли, пак, сви живи на земљи помру и у гробовима остану, како би се онда Бог могао назвати Бог живијех?
У Капернауму, у граду неверника, који је због неверовања ишчезао са лица земље, у том граду запиткиваху Господа духовно измршали Јевреји, те ово те оно. Најзад им рече Господ: Заиста, заиста вам кажем: Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни, и Ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан (Јован 6, 54). А пред храмом Соломоновим, који је због оскврњења неверовањем ишчезао са лица земље, рекао је Господ: Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро – у васкрсеније живота, а који су чинили зло – у васкрсеније суда (Јован 5, 25-27). Онима који машу главом и говоре, како је то тешко – реците им: Има ли што тешко Господу?
И још многе друге речи изрекао је Исус о васкрсењу мртвих. Да не би људе оставио у сумњи. Он је ове своје речи и делима засведочио. Он је васкрсао мртву ћерку јеврејскога кнеза Јаира. Хладну и мртву руку њену. Он дохвати својом руком и викну: Дјевојко, устани! И мртва девојка оживе и устаде (Матеј 9, 25; Марко 5, 41).
Још је Господ васкрсао сина наинске удовице. Стигавши с ученицима у тај град, Он сретне пратњу и виде неутешну удовицу како јадикује за умрлим јединцем. Он прво приступи мајци и утеши је речима: Не плачи! Затим пође и делом да је утеши. Приђе носилима и викну мртвацу: Момче, теби говорим, устани! И дечко оживе и устаде. И даде га матери његовој (Лука 7, 12-15).
Још је Господ васкрсао Лазара у Витанији. Четири дана лежао је мртвац у гробници. Сестре су плакале. Сва родбина је плакала. И Господ се заплака. И викну Исус: Лазаре, изиђи на поље. И изиђе мртвац (Јован глава 11.). И пусти га Господ жива да иде сестрама својим.
Још је Господ васкрсао – кога? Самога себе. Он је васкрсао из гроба трећега дана по смрти, као што је и прорекао. И ученици се његови обрадоваше видјевши Господа (Јов. 20, 20). Која душа људска, жељна живота, да се не обрадује Господу, Васкрсломе и Васкрситељу!
Тако је свемоћни Господ Исус и стварним примерима потврдио речи Своје и обећање Своје о васкрсењу мртвих.
Догађај Васкрсења Месије из мртвих ставили су апостоли свети у темељ своје проповеди јеванђелске. И сва њихова лична нада у васкрсење и сва њихова непоколебана неустрашивост пред смрћу добијала је снаге и хране од тога славног догађаја. Један од њих, који је најпре гонио цркву Христову а потом видео живог васкрслог Господа, овако пише: Ако се Христос проповиједа да устаде из мртвијех, како говори неко међу вама да нема васкрсенија мртвијех? И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свију људи (1. Коринћанима 15, 12, 19). Али Христос устаде из мртвих, и потврди и наше васкрсење; и учини нас, који у Њега верујемо, најсрећнијим од свију људи.
Господ је умро и васкрсао, да докаже и покаже и наше васкрсење из мртвих. Васкресњем Његовим укресан је за навек неугасиви пламен вере у прсима људи, да ће и они васкрснути. Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживјети (1. Коринћанима 15, 22). Ако се и сада нека Сара насмеје и рекне: то је тешко, одговорите јој и реците: Има ли што тешко Господу?
У давној давнини један пророк видео је и пророковао је, како они који спавају у праху земаљском буде се и дижу у ново биће, једни на живот вјечни а други на срамоту и пријекор вјечни (Данило 12, 2).
А други један пророк, пре овога, гледао је и видео је у визији велико поље, пуно препуно мртвачких сухих костију. И гледао је и видео је, како по Божјем гласу би велики потрес, и сухе кости почеше се прибирати и склапати. И гледајући нетремице виде, како сухе кости почеше навлачити се месом и преплетати се жилама. И нареди Бог, те дух живота уђе у њих. И виде пророк, како тела људска оживеше, и стадоше на ноге. Бјеше војска врло велика (Језекиљ глава 37.).
То су визије и предсказања праведних пророка Божијих. Но стварност тих визија и испуњење предсказања дошло је од Христа и кроз Христа. Онима који још сумњају говорећи: то је немогуће, одговорите и реците: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће (Матеј 19, 26). Одговорите им тако речима Самога Васкрситеља. И развејаћете сумњу њихову, и спашћете браћу.
Ово је вера правоверних и будних. Њу тешко примају и држе заблудели умом и успавани мирисом земље. Они које је земља прошарала крастама и уцрнела калом овдашњице, не приклањају ухо своје обећању Божјем. А правоверни верују Божјој речи, и будно чекају испуњења. Њима се смучило од лажи лажљивих, и њима се досадило од кратких путања лажи. Зато су им мили постали дуги путови Свевишњега, и драге велике линије Истинитога. На дугом путу Он их одмара све новим и новим потврдама доброга краја. Највећи им је одмор реч Спаситеља и Вође, Који је прошао цео њихов пут као Човек, и дошао до краја, и видео крај, и објавио им радост велику.
На крајевима кратких лажљивих путова увек је аждаја; увек она древна змија, која је прародитеља рода нашег сурвала из Раја. А на крају дугог пута истине чека Цар и Родитељ, Утешитељ и Васкрситељ. То радује правоверне и будне. И они деле радост своју са браћом својом, сапутницима својим, са децом Цара Великога.
Ово је ваша вера, христоносци, вера правоверних и будних предака ваших. Нека она буде и вера деце ваше, с колена на колено, до краја пута, до блаженог краја. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера истински образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. На Суду Христовоме, у Дан Велики, они неће бити уцвељени, но примиће живот и назваће се благословеним.
Чекање. Устајање. Облачење.
Отац Симеон (манастир Рукумија) | Лов на дубине
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 116 – Римљанима 15, 1-7: Не угађати себи, него ближњима, и живјети у слози.
1 Дужни смо, пак, ми, јаки, слабости слабих носити, и не себи угађати.
2 Сваки од нас нека угађа ближњему на добро, ради напретка.
3 Јер и Христос не угоди Себи, него као што је писано: „Ружења оних који руже Тебе, падоше на мене.”
4 Јер што се раније написа, за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду.
5 А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу,
6 да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа.
7 Зато примајте један другога, као што је и Христос примио вас на славу Божију.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 33 – Матеј 9, 27-35: Исцјељење двојице слијепих и других.
27 А кад је Исус одлазио оданде, за Њим иђаху два слијепа вичући и говорећи: „Помилуј нас, сине Давидов!”
28 А када дође у кућу, приступише Му слијепи, и рече им Исус: „Вјерујете ли да могу то учинити?” А они Му рекоше: „Да, Господе.”
29 Тада се дохвати очију њихових говорећи: „По вјери вашој нека вам буде.”
30 И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: „Гледајте да нико не дозна!”
31 А они, изишавши, разгласише Га по свој земљи оној.
32 Када, пак, они излажаху, гле, доведоше Му човјека нијема и бјесомучна.
33 И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: „Никада се то није видјело у Израиљу.”
34 А фарисеји говораху: „Помоћу кнеза демонског изгони демоне.”
35 И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„По вери вашој нека вам буде.” – рекао је Господ двојици слепаца и одмах им се отворише очи (Матеј 9, 29). Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха, а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад Га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је Сам даровао. Онога ко се отвори вером – Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: Ја сам ништ и yбoг (Псалам 69, 6).
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
плѣнити (пљенити) = запленити, заробити, одвести у ропство
Псалам 67, 19 (=68, 18)
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ 67, 19: Возшєлъ єси на высотꙋ, плѣнилъ єси плѣнъ: прїѧлъ єси даѧнїѧ въ чєловѣцѣхъ, ибо нєпокарѧющыѧсѧ, єжє всєлитисѧ.
ИЗГОВОР 67, 19: Возшел јеси на висоту, пљенил јеси пљен: пријал јеси дајанија в человјецјех, ибо непокарјајушчијасја, јеже вселитисја.
СРПСКИ 68, 18: Ти си изашао на висину, довео си робље, примио дарове за људе, а и за оне који се противе да овдје наставаш, (Господе Боже!)
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске