Календар
август 5. 2024. = Госпођински 5. 7532. (јулијански – стари)
август 18. 2024. (грегоријански – нови)
Спомен светог мученика Евсигнија; Спомен светог свештеномученика Фавија (Фавијана), папе Римског; Житије и страдање светог мученика Понтија Римљанина; Спомен светог оца нашег Евтимија, патријарха Цариградског; Спомен свете праведне Ноне, мајке светог Григорија Богослова; Спомен светог оца нашег Териса (Тирса), епископа Карпасијског на Кипру; Спомен светих мученика Катидија, Катидијана и Совела.
Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере
(књига у 3 тома је доступна у нашој књижари)
Да ли је свештеник обавезан да вернима врши све обреде? (Гласник, фебруар 1984.)
ПИТАЊЕ: Да ли је Свети Архијерејски Сабор донео одлуку да вернима који не врши једне обреде, а хоће друге, свештеник није обавезан ни те да врши?
ОДГОВОР: Чини ми се да је питање постављено сувише уско. Према њему, изгледа да се наша вера своди, и са стране свештеника и са стране верних, на вршење обреда, да се сав наш пастирски рад, као што је писао почивши монах Јаков Арсовић, састоји у томе да се појављујемо у улози „водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосаца – а од тога свега“, вели отац Јаков, „они (=верни) ништа не разумеју.“1
Међутим, духовни живот је нешто неупоредиво шире и дубље и обухватније него што се може спољашње приказати и сагледати. Црквени чинови, обреди, нису нешто самосвојно, независно од унутарњег освећења, благослова и благодати Божје који се преко њих саопштавају души верујућих.2 Жеља да му се изврши која Тајна или обред, може да се јави у човеку као последица унутарње вере у благодат Божију коју човек очекује и жели ради користи душе и тела. Не би било нормално да верни очекују благодат Божију без видљивог, спољашњег црквеног чина, обреда, јер смо и тело. Још мање да тражи само обред, не очекујући од њега никакву благодатну помоћ Божију која му је потребна. Као што човек није потпуно биће само тиме што је тело, него је и душа, тако и црквени чинови, молитвословља и Тајне нису то само по спољашњој, видљивој страни, него и по невидљивој. Несумњиво да је ова невидљива страна важнија од видљиве, као што је и душа важнија од тела; али то не значи да је материјална страна неважна. Једна без друге у редовним приликама не бивају.
Чињеница је да је велики број наших верника доспео у положај да своју веру мало познаје. Колико ту има кривице до њих самих, колико до објективних неприлика нашег народног живота, ропства и ратова, колико кривице до свештеника који су били пре нас, а колико нашим нерадом и немарношћу, то ће свакако измерити Божија вага и Његова правда. Али, очекивати или тражити на пример да се венча у цркви онај који не зна шта је Света Тајна Брака, не зна да се у њој прима благодатна помоћ Божија потребна за достизање пуног јединства у брачном животу, и благословено рађање и васпитање деце, узалуд је, док он то не схвати и унутрашње не прими. Но стога, не вршити му ни свештање водице, ни сечење колача на Славу, коју он још држи, кад се пружа прилика да му се објасни како смисао Славе, колача, кољива, освећене водице, тако и значај и потреба Божјег благослова за брак, да би он био „у Господу“, „у светости и части, не у страсној жељи као код незнабожаца“ (1. Коринћанима 7, 39; 1. Солуњанима 4, 4-5), исто тако и других Тајни, не само да би значило, не закрпити оно што је подерано, него подерати и оно што је још донекле читаво. Зар се може замислити хришћанин који би знао шта значи Божији благослов за брак, па ипак га не хтео примити? Или који би знао реч Христову: „Ко буде имао веру и крсти се, биће спасен“ (Марко 16, 16), и који би веровао у њену истинитост, то јест да се без вере и крштења не може душа спасти, а који поред свега тога не би тражио да му се дете крсти, што коначно значи: не би му желео спасење? Или који би знао и веровао да Свето Причешће није обичан хлеб и вино, него право Тело и Крв Христова, за које је Христос рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијег, и не пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни и Ја ћy га васкрснути у последњи дан“ (Јован 6, 53-54), па ипак годинама се не причешћивао? То би заиста био никакав хришћанин, те му се не би смеле вршити ни остале Свете Тајне и молитвословља, него би морао бити искључен из црквене заједнице. Али ако све његово верско знање и расуђивање досеже само до спољашњег3, очекивати да он ипак позива свештеника да му све потребе врши, не би ли било много и не би ли значило, и за свештеника и верног, сводити веру на голи обичај, празну форму, без сагледања смисла и продирања у суштину ствари.
Имајући у виду овакво стање својих парохијана, сматрам да је свештеник, пре но што је поставио горње питање, требало да сам себи постави питање: „Зашто овај парохијанин држи и врши једне обреде, а друге неће?“ Да се потрудио да дође до стварног одговора, пронађе истините разлоге за ово, мислим да би његово питање пре гласило: „Шта би требало чинити да верни врши и оне обреде које не врши?“ Него: „По којим црквеним прописима да му се не врше ни они које још врши?“
Ми нисмо никада били агресиван народ и вера да бисмо некога нагонили силом или вештином у Православљу, него смо поштовали његову слободу дату му од Бога. Али смо знали своју дужност да му истину Православља изложимо. Не да га убедимо: „Није наша дужност да слушаоце убедимо“, вели Свети Јован Златоуст. „Наша је дужност да поуку предложимо, а њихова је ствар да се убеде.“4 При томе да му помогнемо да не погреши при одлучивању и не подлегне утицају кривоверја или безверја, указујући му на слабости и недостатке њиховог схватања. Ако он и поред тога усвоји криви став и пропадне, зато што није примио љубав према истини (2. Солуњанима 2, 11), можемо га жалити, али унутарње остати мирни, знајући да смо учинили што смо били дужни и могли. Бог, Који све види, видеће и наш труд и платити нам према њему (1. Коринћанима 3, 8), не према успеху, јер успех не зависи само од нашег труда и настојања.
Осим тога, треба имати у виду и то, да ни верници који су упућени у вери, нису у том погледу сви на истом ступњу. Једни су, како вели Свети апостол Павле, тек почетници, у духовном погледу на нивоу деце, те им треба дечја храна; други одраслији, способни за чврсту (1. Коринћанима 3, 2). Или како то сликовито представља Свети Василије Велики, велећи да у духовном погледу постоје три главна степена: Први је степен роба. Роб испуњава вољу господареву из страха од казне. У духовном погледу, на том степену је онај хришћанин који врши заповести Божје из страха од вечних мука у паклу. То је једина кочница која га задржава од греха. Други је степен најамника. Најамник ради плате врши оно што му се нареди. Да није плате, он то не би чинио. У духовном погледу, на том степену је онај хришћанин који врши вољу Божју имајући у виду рај и оне радости које ће добити они који слушају Бога: „Што око не виде, ухо не чу и на срце човеково не дође, то је спремио Бог онима који Га љубе“ (1. Коринћанима 2, 9). Овај степен је виши од првог, али није највиши. Трећи степен, степен сина. Син испуњава оно што треба, нити због страха, јер није роб, нити због плате, јер није најамник, него да оцу угоди и учини све што он жели. У духовном погледу, на том степену је онај хришћанин који из љубави према Богу испуњава заповести његове, не мислећи ни на казну, ни на награду, не мислећи уопште на себе и не стављајући себе у центар, него мислећи на Бога и стављајући њега у центар свог интересовања. То је хришћанин у правом смислу, али се на тај степен не може доћи док се претходно не достигну она два прва.5
Применити црквене прописе једнако на сва три ова степена и тражити да и онај верни који је стигао тек на први степен поступа као онај на другом, или чак на трећем, значило би, не само лакомисленост, него немогућност. Закон еванђелски је упућен свима људима, у свим временима, али нису сви узрасли да га сада у целини могу испунити. Ту онда долази до изражаја делатност пастира. Он треба да познаје узраст и стање поверених му душа и свакоме поставља захтеве, задатке, према његовим моћима, као што господар у еванђелској причи поверава таланте према моћи сваког (Матеј 25, 15).
Црква је кроз векове доносила канонске прописе, који имају смисао оквирних закона у којима се живот верних треба да одвија. Али је живот својим приликама неупоредиво богатији него што подробни прописи могу обухватити. Због тога у Цркви постоји, поред „акривије“, тражења строгог примењивања црквених прописа од свих верних, и принцип „икономије“, еластичнијег прилажења проблемима верних у појединим приликама и условима њиховог живота.6 Рђаво би то било пастирство: стављати на верне захтев да, у стању у коме су, носе бреме за које нису дорасли. Штавише, постављањем таквог захтева они неће моћи учинити ни оно што би могли кад би се захтев поставио у границама њихових стварних могућности.
Зато Свети Архијерејски Сабор наше Цркве, као и помесни и Васељенски сабор у старини, није могао донети подробне казуистичке прописе који би се могли механички и шаблонски примењивати на све верне, без потребе пастирског дејства и расуђивања о сваком верном појединачно. При том расуђивању, свештеник-пастир треба да зна да никад неће погрешити ако, уз сталну молитву Богу за помоћ и труд око сопственог уздизања у животу по вери, буде имао у виду истинску духовну корист пастве поверене његовом духовном руковођењу, то јест спасењу њихових душа, а не само себе и своју корист.
Кад би Сабор ипак донео такву одлуку, она би, као плод јуридичких, правних принципа, а не моралних, свакако промашила циљ. У таквом захтеву да верни сада, на религиозном нивоу на коме су, врше и оне свештенорадње за које не знају зашто би их вршили, и претња да им се иначе неће вршити ни оне које сада врше, они не би могли да виде друго до ово: Ви мало вршите своје верске дужности и свештенику мало плаћате. Морате вршити и остале, па ћете му плаћати много више! Какав би се други закључак, на овакав коментар, могао очекивати до овај: „Овде није реч о чувању оваца, него о вуни!“ (латинска изрека)
Свакако да су верни дужни да издржавају пастире, али и пастири треба да буду пастири, у свему се старају о њима и чувају на доброј паши, са скромношћу од млека стада хранећи се и од вуне одевајући, задовољни кад имају храну и одећу (1. Коринћанима 9, 7; 1. Тимотију 6, 8). Свагда да нам је на уму реч Господња да се не бринемо о јелу, пићу, о оделу, о ономе што је додатак и што незнабошци сматрају главним (Матеј 6, 25-34), него да наша брига буде „за све цркве“ (2. Коринћанима 11, 28), о томе „како ћемо угодити Господу“ (1. Коринћанима 7, 32). Тада можемо све бриге о себи, о породици бацити на Њега, „јер ће се Он бринути за нас“ (1. Петрова 5, 7). На својој породици, то јест по томе колико се Христос стара о њој, пастир ће моћи као у огледалу, видети колико се он стара о пастви. На то нас упућују и речи Светог апостола Павла: „Не будите среброљупци, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: ‘Нећу одступити од тебе, нити ћy те оставити.’“ (Јеврејима 13, 5). А кад Бог буде с нама, шта нам више треба! Неразумну жељу за богатством треба оставити неразумнима, знајући да „који хоће да се обогате, упадају у напаст и замку и у многе луде и шкодљиве жеље, које људе гурају у пропаст и погибао. Јер је среброљубље корен свих зала.“ (1. Тимотију 6, 9 -10) Уосталом, не треба се бојати тога да са Христом будемо у сиромаштву, него се бојати богатства без Њега.
1 Богохранином свјешченству посланије, Београд, без године издања, странице 4, 5.
2 Упореди доктор Лазар Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 7; 149.
3 Да је, на пример, свештеник прочитао неколике неразумљиве молитве, метнуо на брачнике венце и – узео им паре; или погњурио дете у воду, или га облио њоме и – узео паре; па кад спољашље упореди крштено и некрштено дете, венчане у цркви и оне невенчане; колача који је пресекао и прелио вином свештеник, и онога који је пресекао домаћин или когод од гостију, сем што у тим случајевима није дао паре.
4 Творенија в русском переводје, С. Петербург 1895, Т. I, 772.
5 Творенија в русском переводје, С. Петербург 1911, Т. II, 328.
6 Принцип акривије и икономије не може се применити у погледу догматских истина; оне се постављају једнако пред сваког верног. Али се ни ту не може тражити од деце, и оних са слабијом моћи расуђивања, оно разумевање које треба да имају одрасли.
Свети владика Николај Велимировић: Вера образованих људи – Тумачење Символа вере
14. … и живот будућега века
Повратак дому. О како је сладак повратак дому! Па још дому где чека родитељ и многа браћа, и сестре, и деца, и пријатељи! И још кад је дом, не гладна и празна земуница, но царски двор, где цар родитељ забринуто очекује децу своју из даљине!
Путници, ви знате да Цар Родитељ није нико други до Сам Свевишњи. Ви сте ти које Он забринуто очекује. Из туђине ви се враћате Њему. Истина, и овај је свет Његова њива, али удаљена и трновита. Он вас је послао у ову даљину, да бисте Га пожелели, да бисте увидели да не можете без Њега. Није се Њему захтело да се одели од вас, не. То се прво захтевало прамајци вашој. И онда је Бог послао и њу и све потомство њено у ово даљно царство Своје, на ову њиву трновиту, где се у зноју лица хлеб заслужује.
Многа јата ваших предака пала су на ову трновиту њиву, и на њој су се отимали о корење са скакавцима и скотовима. И привикли су на друштво нижих од себе. И заборавивши дом свој и порекло своје, почели су мислити, да и не постоји боља њива нити свет светлији од ове каљаве лончарнице, нити друштво отменије од скотова.
Растужише се Небеса блага видећи човека као ученика зверова. Смутише се Анђели светли гледајући образ Божји у човеку унижен. Ражали се Свевишњи над родом људским, и реши се на најдраматичнији потез у историји створеног света, у историји Неба и земље. Реши се Он на оно, на што се само безгранична љубав може решити. Наиме, да Сина свога Јединородног пошаље на муке ради спасења људи. Да Га обуче у дроње људске, у дроње просјачке, да се не би просјаци уплашили од Њега, од светлости Његове, од величанства Његова. Да баци најдрогоценији бисер са груди Својих пред свиње, пред посвињене.
И Син Царев радо је пошао на ту жртву, и сишао у каљугу црвињу, где су се потомци Евини отимали са скотовима о корење. Он је нашао једну једину кћер Евину, једну једину чисту и свету Девојку, која је била достојна да од свога тела изатка и Њему тело. И у тој худој телесној одећи Он се јавио мећу опјањеним и побеснелим; јавио се као у дому безумних.
ЧИМ СУ ГА ВИДЕЛИ УЧЕНИЦИ ЗВЕРОВА, ПОЈУРИЛИ СУ НОЖЕМ НА Њ. ОН СЕ УКЛОНИО.
КАД ИХ ЈЕ ОН НАЗВАО СИНОВИМА ОЦА НЕБЕСКОГА, ОНИ СУ ЗЈАПИЛИ У ЊЕГА И ТРАЖИЛИ ЧУДО.
КАД ЈЕ ОН УЧИНИО МНОГА ЧУДЕСА, ОНИ СУ РЕКЛИ ДА ОН ТО ЧИНИ ПОМОЋУ ЂАВОЛА. ЈЕР ОНИ СУ БИЛИ ПРЕСТАЛИ ВЕРОВАТИ У БОГА, НО У ЂАВОЛА НИКАД НИСУ ПРЕСТАЈАЛИ ВЕРОВАТИ.
КАД ЈЕ ОН СТАО ИЗГОНИТИ ЂАВОЛЕ ИЗ ЉУДИ, ОНИ СУ РЕКЛИ ДА ПОМОЋУ ВЕЛЗЕВУЛА, КЊАЗА ЂАВОЛСКОГ, ИЗГОНИ ЂАВОЛЕ!
КАД ЈЕ ПРОСУО МУДРОСТ НЕБЕСКУ ПРЕД ЊИХ, ОНИ СУ СЕ ПИТАЛИ ГДЕ ЈЕ ОН УЧИО ШКОЛУ. И КАД СУ ЧУЛИ ДА ЈЕ ОН ДРВОДЕЉА, БЕЗ ШКОЛЕ И УЧИТЕЉА НА ЗЕМЉИ, ОНИ СУ ГА ПРЕЗРЕЛИ.
КАД ЈЕ ОН У СУБОТУ ДАВАО ВИД СЛЕПИМА, ОНИ СУ ГА ГРДИЛИ ШТО РУШИ СУБОТУ.
КАД ЈЕ ПОСТИО, НАЗИВАЛИ СУ ГА ИЗЕЛИЦОМ.
КАД СЕ БОГУ МОЛИО, ИМЕНОВАЛИ СУ ГА БЕЗБОЖНИКОМ.
КАД СЕ ДРУЖИО С ГРЕШНИЦИМА, ОНИ СУ ГА НАЗИВАЛИ ГРЕШНИКОМ.
КАД ИХ ЈЕ ОН ПИТАО КАКАВ ЈЕ ГРЕХ УЧИНИО, ОНИ СУ ЛАЈАЛИ КАО БЕСНИ ПСИ.
КАД ИМ ЈЕ ГОВОРИО О ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ, ОНИ СУ БАЦИЛИ СУМЊУ НА ЊЕГА, ДА ХОЋЕ ДА ИХ ИЗДА РИМЉАНИМА. А КАД ИМ ЈЕ ОН РЕКАО ДА ТРЕБА ДАВАТИ ЋЕСАРУ ЋЕСАРОВО, ОНИ СУ ГА ОПТУЖИЛИ РИМЉАНИМА КАО ВЕЛЕИЗДАЈНИКА!
НАЈЗАД СУ ГА ПОПЉУВАЛИ, ТО ЈЕСТ ДАЛИ СУ МУ ОНО ШТО СУ ЈЕДИНО ИМАЛИ И БИЛИ – ОДВРАТНИ УПЉУВЦИ!
РАСПЕЛИ СУ ГА НА КРСТ. И ДОК СЕ СВЕТА КРВ ЊЕГОВА СЛИВАЛА НА ЗЕМЉУ, ОНИ СУ СЕ КЕЗИЛИ И ИГРАЛИ НАОКОЛО.
НО ОН ЈЕ ПОБЕДИО И УСТАО ИЗ ГРОБА, И ПОКАЗАО СЕ СВЕТУ КО ЈЕ. И СВЕТ ЈЕ ПОШАО ЗА ЊИМ. И ПОЧЕО СЕ СВЕТ УЧИТИ ОД ЊЕГА НАПУСТИВШИ ШКОЛУ ЗВЕРОВА.
Запамтите, путници, крв се Његова просула по земљи. Својом крвљу Он је обележио вама пут за повратак у домовину. Да не залутате. Морнари мотре на звезде да не залутају. Мотрите и ви на крв Његову, на капље које као звезде бљеште. И видећете пут за домовину своју.
Ни смрт ни гроб не могу пресећи ваш пут. Ако и помру тела ваша пре него што се Он последњи пут јави свету, нећете бити изгубљени ни заборављени. Само ћете чекати пред капијом вечне светлости, док труба Архангелска не затруби.
Прво ће труба Архангелска затрубити. Тој Небеској трубној јеци следоваће васкрсење мртвих из гробова. Васкрсењу ће следовати Страшни Суд Божји. А Страшном Суду Божјем – живот праведника у вечноме Царству Христовоме. Тако је проречено од Истинитога. Сва Његова пророчанства испунила су се. Испуниће се и ово.
Живот будућег века јесте живот у слави и радости, у Царству Створитеља, у загрљају Родитеља, у Рају. Живот неколебан страхом, немучен бригом, негрђен болезањом, неприступан трулежи и смрти.
Све муке земаљског живота према слави рајској изгледаће као кап слане воде у реци сладости. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (1. Коринћанима 2, 9). Земаљски живот је према оном животу као сенка од дрвета према дрвету. Сенка личи на дрво, но није дрво. Тако и земаљско битисање људско личи на живот, но није прави живот.
Или као сан према јави. Прелазећи у онај прави живот ми као будимо се од сна и прелазимо у јаву, у царство јаве. То царство јаве и јесте бесмртно Царство Божје. Бог једини у њему царује. И у њему нема никакве мешавине од лажи и истине, него све је истина; нити мешавине од правде и неправде, него је све правда; нити мешавине од лепоте и ругобе, него је све лепота; нити мешавине од светлости и таме, него је све светлост; нити мешавине од радости и туге, него је све радост; нити мешавине од живота и смрти, него је све живот.
То бесмртно Царство именује се Царством Христовим, вјечним Царством Господа нашега и спаса Исуса Христа (2. Петрова 1; 11; 2. Тимотеју 4, 18). Јер Он је главни Победилац. И јер се Њему даде сила и слава и власт и господство и суд, и Престо изнад сваког престола, и величанство изнад сваког величанства. Све је Он то имао у вечности као Син Божји Јединородни, но све је то Он и као човек на земљи заслужио: Својим понижењем, страдањем и смрћу.
У томе Царству ће бити око Христа следбеници Христови, страдалници, који на себи носе печате страдања за Господа и Цара свога. То су апостоли, пророци и праведници, ту мученици и девственици, испосници и крстоносци, пастири и учитељи цркве – сви који на Христа личе. Сви они, који Његов рат ратоваше и Његовом победом победише, биће око Њега заједно с Анђелима Његовим. Тако ће бити, јер тако је Он обећао говорећи: узећу вас к Себи да и ви будете гдје сам Ја (Јован 14, 3).
Још се то бесмртно Царство именује Град Свети, или Јерусалим нови (Откривење 21, 2). Красотом својом тај град свети превазилази све снове, све речи, сва сравњења, све слутње људске. Онима који се удостоје ући у тај свети и вечни град, Бог ће отрти сваку сузу од очију њиховијех, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више; јер прво прође (Откривење 21, 4). Тако је објављено од Истинитога, тако је виђено од видовитога. И тако ће бити.
У томе Светом Граду неће сијати ни сунце ни месец ни звезде, па ипак ноћи тамо неће бити, и праведници неће потребовати видјела од жишка, ни видјела сунчанога, јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће ва вијек вијека (Откривење 22, 5). Тако је објављено од Истинитога, тако је виђено од видовитога. И тако ће бити.
Замислите, христоносци, један свет, у коме место сунца Сам Свевишњи Бог светли, и греје, и оживотворава, и непрестано подмлађује! То је свет ваш, коме путујете. То је домовина ваша, којој се враћате: домовина непролазна, у којој ћете и ви бити непролазни. То је отаџбина синова Оца Небескога, свих усиновљених кроз Господа Исуса. И ви ће те се у ове убројити, ако победите.
Још се то Царство назива Царство Светаца Вишњега. Као што је видовити пророк провидео кроз све завесе времена и исказао: А Царство и власт и величанство царско под свијем Небом даће се народу Светаца Вишњега; Његово ће Царство бити вјечно Царство (Данило 7, 27). У томе Царству не царују туђинци, него Отац. Нити су поданици тога Царства робови, но синови.
Роб не сме да погледа у лице цара туђинца. А синови свети Цара светога гледаће у лице Цара Свевишњега са слободом и радошћу. Све као што је проречено и речено: И гледаће лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховима (Откривење 22, 4). О насладе над насладама, о богатства над богатствима, о красоте над красотама – гледати лице Бога Живога, Јединога, Истинитога!
То и јесте Рај Жељени. Рај – и ово је име, једно од најслађих имена Царства онога. Рај – завичај ваш, коме се ви, уморни путници, повраћате из даљне земље, са њиве трновите.
Каква је цена свега тога блаженства, питате ли? Како да вам се одговори, радознали? Да неко од вас поседује сунце, месец и звезде, и да све то да за оно блаженство, опет није дао ништа. Како би се прашином купила вечност? Каквим пролазним благом непролазно?
Но има једно скривено, непролазно благо, које сваки наследник тога блаженства неисказаног носи у себи. Носи га завијено у тканини пролазности. То је малени и лелујави пламичак љубави према Господу Богу. Тај пламичак љубави не умире са умирањем телесне тканине, него живи и блиста. Херојске душе херојски га бране, да га сулуди ветрови на путу не угасе. Тим пламичком љубави удостојиће се праведне душе да изађу, обучене у васкрсло Небеско тело, пред лице Бога живога. То је цена. За тај малени дар Богу добиће љубитељи Бога као уздарје Царство и синовство и живот вечни. Речју – Рај.
Ово је вера просвећених и истрајних. Ово није вера тамних и бојажљивих, који су се скрили од божанске светлости, или који бојажљиво слушају о њој. Просвећени Духом Божјим радосно примају зраке божанске светлости из онога света стварности. Примају их као писма из домовине своје, као света писма Родитеља свога. И одговарају на та писма срдачним отпоздравом. Из тих светих родитељских писама чији се збир назива једним именом – Свето Писмо – они сазнају почетак, средину и крај створенога света. И сазнају извор, ток и увор људског живота. И сазнају своје царско порекло, садашње унижење и будућу славу своју. То сазнање они утврђују Предањем светих и просвећеих мужева, које се чува у Цркви Православној.
Имајући то сазнање, они истрајно спремају себе за улазак у домовину вечну и за радосни сусрет са Оцем својим Небеским. И помажу браћи својој, сапутницима својим, да се и они спреме. Јер Отац Небески не чека повратак једног детета свога из даљине, него многих и многих милиона деце своје. Ко ће изрећи број њихов? Број је њихов као број звезда на небу, као песак на обали мора, као прах земаљски. То је грађанство Небеске државе, Царства Божјега, коме нит’ је било нити може бити равна.
Не, него је то само један део грађанства бесмртне државе Божје. Други део чине безбројне силе бестелесних Анђела.
Ово је ваша вера христоносци, и вера предака ваших, просвећених и истрајних. Нека она буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до блаженог краја. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Суда, када Христос узасуди по правди, они ће бити узети у Царство Небеско и назваће се благословеним.
Повратак. Рај. Слава.
Отац Рафаило Бољевић | Света мученица Сира Персиjанка
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 124 – 1. Коринћанима 1, 10-18: О диобама у Коринту.
10 Молим вас, пак, браћо, Именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли.
11 Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе.
12 А ово кажем, зато што сваки од вас говори: „Ја сам Павлов”, „А ја Аполосов”, „А ја Кифин”, „А ја Христов.”
13 Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?
14 Благодарим Богу што не крстих ни једнога од вас осим Криста и Гаја,
15 да не би ко рекао да у име своје крстих.
16 А крстих и дом Стефанинов; даље не знам да ли неког другог крстих.
17 Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповиједам Јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи Крст Христов.
18 Јер је ријеч о Крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 58 – Матеј 14, 14-22: Исус умножава хљебове.
14 И изишавши, Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове.
15 А пред вече приступише Му ученици Његови говорећи: „Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ, нека иде у села да купи себи хране.”
16 А Исус им рече: „Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.”
17 А они Му рекоше: „Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе.”
18 А Он рече: „Донесите их Мени овамо.”
19 И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на Небо, благослови, и преломивши, даде ученицима, а ученици народу.
20 И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних.
21 А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце.
22 И одмах принуди Исус ученике Своје да уђу у лађу и иду прије Њега на ону страну, док Он отпусти народ.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Пред чудесним насићењем пет хиљада људи, ученици Господњи су хтели да народ буде отпуштен. Међутим, Господ им је рекао: „Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу” (Матеј 14, 16). Научимо ту реч, те сваки пут када вам враг буде нашаптавао да одбијемо просјака, говоримо као Господ: „Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.” Затим им дајмо шта се нађе при руци. Непријатељ нас много одвраћа од жеље за доброчинством, намећући нам мисао да просјак није заслужан да било шта добије. Господ, међутим, није разликовао достојанство присутних: све је једнако угостио, иако му, можда, нису сви били једнако предани. Шта више, можда су ту били и они који су касније викали: „Распни Га.“ Такво је и опште Божије промишљење о нама: „Он Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима” (Матеј 5, 45). Када би нам Господ помогао да и ми макар мало будемо милосрдни као и Отац наш што је милостив (Лука 6, 36)!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
повапити (повапити) = окречити
[вапно=креч]
Дјела апостолска 23, 3:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Тогда Паѵєлъ рєчє къ нємѹ: Бити тѧ имать Бгъ, стѣно поваплєнаѧ!
ИЗГОВОР: Тогдa Павел рече к нему: Бити тја имат Б(о)г, стјено повапленаја!
СРПСКИ: Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске