Календар

август 12. 2024. = Госпођински 12. 7532. (јулијански – стари)
август 25. 2024. (грегоријански – нови)

 

Страдање светих мученика Аниките и Фотија и многих са њима; Спомен светих мученика дванаест војника са острва Крита; Спомен светих мученика Памфила и Капитона; Спомен светог свештеномученика Александра, епископа Команског; Спомен преподобног оца нашег Паламона; Спомен преподобног оца нашег Кастора; Спомен преподобних отаца наших Сергија и Стефана, који су у Молосу.

 

Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере

(књига у 3 тома је доступна у нашој књижари)

Шта је акривија, а шта икономија? (Гласник, март 1990.)

ПИТАЊЕ: У црквеним круговима врло се често чују речи „акривија“ и „икономија“. Нема околности у животу и поступању јерархије и верних на које се не може применити један од ових принципа. Они се понекад толико проширују, или сужавају, а нема тога што се не може осудити акривијом и оправдати икономијом. У неким приликама изгледа да су ови принципи и установљени како би послужили као средство у рукама више власти, да може чинити шта хоће, па да увек има право.

Може ли се изнети суштина ових принципа да се јасно види шта они значе и које су им границе?

ОДГОВОР: Нема тога еванђелског и канонског става који зли људи неће покушати да злоупотребе и управе на зло. Ђаво је против Сина Божјег, кушајући Га, употребио речи Светог Писма (Матеј 4, 6). Чуда која је Спаситељ чинио неверни фарисеји приписују ђаволу, велећи да их чини помоћу Велзевула, кнеза демонског (Матеј 12, 14), и да је ђаво у Њему (Јован 8, 48; 10, 20). Свети апостол Павле указује да је заповест Божја, дата прародитељима у рају на живот, донела им смрт, не зато што није била добра, него што су поверовали ђаволу, који ју је окренуо њима на зло (Римљанима 7, 10-11). Поједине ставове у Посланицима Светог апостола Павла, још у његово доба, неуки и неутврђени – као и остала Писма – изврћу на своју пропаст (2. Петрова 3, 16). И Свети Василије Велики каже да се свако добро Божје може злоупотребити, те дефинишући врлину и порок вели да је врлина употреба добрих дарова Божјих на добро, а порок, употреба тих истих добрих дарова Божјих на зло.¹ Није онда чудо што се тако може поступати и са принципима акривије и икономије.

Штa је акривија?

Из речи Господњих: „Ко слуша Моју реч и верује Ономе Који Ме је послао, има живот вечни“ (Јован 5, 24); „Ко одржи Моју реч, неће видети смрти никада“ (Јован 8, 51); „Heћe сваки који Ми говори: ‘Господе, Господе’, ући у Царство Небеско, него који твори вољу Оца Мога“ (Матеј 7, 21), јасно се види да су Његова наука и заповести дате зато да би људи, испуњавајући их, заслужили живот вечни. Само тим еванђелским средствима може се достићи живот вечни: „Ако желиш ући у живот, држи заповести“ (Матеј 19, 17).

Исто то се види и из науке Светих апостола: „Будите, пак, творци речи, а не само слушачи, варајући сами себе“ (Јаковљева 2, 10); „Свет пролази и жеља његова, а који твори вољу Божју остаје довека“ (1. Јованова 2, 19); „Блажени су они који држе речи пророштва ове књиге“ (Откривење 22, 7); „Јер пред Богом нису праведни они који слушају Закон, него ћe се оправдати они који испуњавају Закон“ (Римљанима 2, 13). „Зато је у Христу Исусу битна вера, која кроз љубав ради“ (Галатима 5, 6).

Током историје Црква је у истом циљу, по овлаштењу датом јој од Бога, доносила како догматске, тако и канонске прописе обавезне за владање и живот свију њених чланова. Доносила их је руковођена Духом Светим, Који у Цркви борави вавек (Јован 14, 16) и упућује на сваку истину (Јован 16, 14), те ови за њу никад нису значили људске прописе и законе, него божанске. Убеђење у то јасно изражава већ Апостолски сабор у Јерусалиму 51. године, доневши одлуке о поступању хришћана из незнабоштва. „Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас, осим што је неопходно: да се чувате од жртава идолских, и од крви, и од удављеног, и од блуда“ (Дјела Апостолска 15, 28). Исту веру исказује први канон Седмог Васељенског сабора: „Радосно примамо, и у потпуности, и као непоколебиво утврђујемо оно што наређују божанствени канони, издани од труба Духа, преславних апостола, као и шест Светих Васељенских сабора и оних који су помесно сабирани ради издавања таквих наредаба, и Светих Отаца наших. Јер сви једним истим Духом просвећени, одредише што је корисно…“²

По Светом Василију Великом, све прописе који воде спасењу душе „треба држати са страхом као божанску заповест, зато што и саме заповести Божије немају нешто друго у виду до спасења оних који их испуњавају.“³ Слично казује и Свети Теодор Студит: „Говорити о канонима и Еванђељу Христовом једно је исто, јер су канони запечаћени Духом Светим, и њиховим одредбама решава се све што се тиче спасења људи.“⁴ Ниједна Црква не сме чинити што је против постављених закона и канона. Иначе ће бити непотребно Еванђеље, узалудни канони, и сваки епископ, ако му је слободно да он, или они који га окружују, чине по личном нахођењу, биће нови еванђелист, други апостол, нови законодавац. А ми имамо заповест Апостола: „Ако вам Анђео с Неба проповеда Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде.“ (Галатима 1, 8)⁵

Из доцнијег времена навешћемо казивање познатог канонисте Јована Зонаре, који на почетку својих тумачења црквених канона вели: „Разјашњавање Твојих речи просветљује и поучава неискусне – говори Богу пророк Давид. А Божјим су речима сасвим основано назване наредбе божанских апостола и отаца, јер су они издали те наредбе просветљени божанственим Духом.“⁶ У новије доба, исти став заступа преподобни Никодим Агиорит: „Ова је књига (то јест зборник канона = Пидалион) иза Светог Писма – Свето Писмо; иза Старог и Новог Завета – завет; иза првих богонадахнутих речи – друга богонадахнута реч. Она је: вечна граница коју поставише Оци наши, и закони одређени за векове…, које Сабори васељенски и помесни кроз Духа Светог установиште… Она је заиста, као што је и назвасмо, „Кормило“ (=Пидалион) васељенске Цркве, којим ова управљана сигурно упућује морнаре који су у њој, и путнике, клирике, велим, и лаике, према небурном пристаништу вишњег Царства. Она је плод и последица и циљ за који су се толики патријарси знојили, толики богоносни и духоносни архијереји путовали с крајева васељене (често остарели и болесни будући) и васељенске и помесне Саборе састављали, и толико се време мучили.“⁷ Професор Црквеног права на Теолошком факултету у Атини, Константин Муратидис, износи као учење целе Православне Цркве: „Пореклом од Светог Духа, свештени канони имају јединствен, вечни значај за спасење верних.“⁸

Сваки, дакле, хришћанин, био епископ, свештеник или верник обавезан је бескомпромисно „уклањати се од зла и чинити добро“ (Псалам 33, 15); „Јер се не може служити Богу и Мамону“ (Матеј 6, 24); „из једног извора не може истицати и слатка и горка вода“ (Јаковљева 3, 11), уз јасан став да „ко сав Закон одржи, а огреши се о једну Заповест, огрешио се о сав Закон“ (Јаковљева 2, 10).

Тражење и од себе и од других пуно и тачно („акривис“ = тачан, брижљив, марљив, тачно поступање на делу) испуњавање заповести Божјих, датих у Светом Писму и канонима Цркве, ради Царства Небеског и спасења душе, ето, то је принцип акривије.⁹

Овако постављеном еванђелском и канонском ставу нема се шта ни додати ни одузети. Он остаје вечно начело и пут спасења, Црква само треба да га примењује у животу свега клира и свију верних.

Али ту, у постављању захтева испуњавања еванђелских и канонских прописа на сваког појединца, при разликама њиховог духовног узраста, различитим приликама и неприликама живота и непредвидивим околностима и условима времена, Црква се суочава са неминовношћу другог принципа, принципа икономије.

Шта је икономија?

Грчка реч „икономиа“ првобитно је означавала разумно управљање кућом, или којим било стварима. Стари Завет, у преводу 70-орице, употребљава ову реч двапут, у смислу управљања градом (Исаија 22, 19, 21). У Новом Завету употребљава се она у четири значења:

1. Управљање кућом (Лука 12, 42; 1. Коринћанима 4, 2);
2. Управљање градом (Римљанима 16, 23);
3. За ознаку тајне оваплоћења Господа Исуса Христа и уопште Његовог дела спасења људи (Ефесцима 1, 10; 2, 2-3);
4. У смислу духовног управљања Црквом (1. Коринћанима 4, 4; 9, 17; Колошанима 1, 25; Титу 1, 7; 1. Петрова 4, 10).¹⁰

Код Светих Отаца ова се реч употребљава као и у Новом Завету, али се код њих налази још и у једном друкчијем смислу, у смислу црквеног снисхођења и ублажавања општеважећих црквених прописа, и особито у томе смислу. Настају, наиме, у животу Цркве прилике и околности кад се строгост, тачност у свему канонских прописа не може применити, него се дозвољава њихово ублажење.¹¹

Принцип благости према људима и снисхођења њиховим потребама, а у односу на поједине прописе Закона Мојсијевог, које су фарисеји још пооштравали, показао је Сам Господ Исус Христос (Матеј 12, 1-8; 20, 1-26; Лука 13, 11-16 и тако даље). Исто тако поступају и Свети апостоли. Апостол Павле, по духу благости, свима је био све, са слабима слаб, да свакако неке спасе (1. Коринћанима 9, 22). Због слабости верних из обрезања, наредио је да се обреже Тимотеј, а и сам је извршио обред очишћења са заветованим (Дјела Апостолска 21, 21, 26). На духовно слабе верне ставио је мањи терет, „хранио их млеком“, јер још нису узрасли да могу употребити тврду храну зрелих (1. Коринћанима 3, 2).

У првој Цркви такође видимо колико је указивано снисхођења и трпељивости према слабима који су у гоњењима пали, колико разумевања за разлике у погледу дужине поста и врсти хране при пошћењу, светковању дана Васкрса, разлика у богослужењу и тако даље.

Доброта и милосрђе, који почивају у основи „икономије спасења“ људи Господа Исуса Христа, остваривани у апостолском и првим временима Цркве, неодвојиво су везани за живот Цркве до краја времена, као што вели цариградски патријарх Флавијан, у свом писму Четвртом Васељенском сабору: „Јер нисмо деца нечовечности, него човекољубља Божијега. Јер, ако је због нас Богати осиромашио, и ми смо дужни Његовом узвишеном сиромаштву следити, јер нас је Бог створио за дела човекољубља.“¹² Црквена икономија свакако потиче из еванђелског милосрђа, саучешћа и човекољубља, но обим ових трију врлина шири је од обима термина „икономије“ и примењује се и у другим областима црквеног живота, како примећује Јоаникије Коцонис, док се термин „икономије“ особито односи на област црквеног права. При томе треба такође разликовати појам „икономије“ од појма „диспензације“. Оба ова израза, први са Истока, други са Запада, до XI века имали су исти смисао. Од тада је термин „диспензације“ сужен и односи се само на чисто црквено-правну област, док је појам „икономије“ шири и односи се и на дејство пастирства.¹³

Да бисмо јасније сагледали смисао и границе икономије, изнећемо мишљења појединих Светих Отаца и црквених писаца, старијег и новијег доба, који су о томе расправљали.

Свети Оци о икономији

О могућности да се поступи блаже од наређеног, Свети Василије Велики препоручује да енкратите који прилазе Цркви треба поново крстити. Но у даљем разлагању вели: „Бојим се да… строгошћу наше наредбе не учинимо сметњу онима који желе спасење“, те допушта могућност да се приме без крштења, само миропомазањем.¹⁴

Свети Јован Златоуст упућује пастире Цркве да при налагању епитимија не гледају толико на количину греха, колико на расположење грешника, искрено покајање и исправку живота, „да не би, у намери да зашијеш што је подерано, учинио рупу још гором, и желећи да подигнеш што је пало, да се не би то још порушило“. Јер треба имати у виду, казује он даље, да они који су слаби и одали се светским насладама „тек ћe мало помало хтети да мисле о гресима својим, и само лагано ћe моћи да се ослободе од невоље у које су пали. Па ко хоће одједном и строгошћу да их доведе на прави пут, може лако да постигне ни да се бар делимично покају.“¹⁵

Свети Григорије Богослов такође казује да оне који се не кају, нити смиравају, не треба да примамо. Оне, пак, који се кају, но не као што треба, нити показују одговарајуће кајање за злом које учинише, треба да примимо и одредимо им држање врсте покајања одговарајућег њиховим гресима. Оне, најзад, који се искрено кају тако да се гуше од суза, треба да примимо у заједницу.¹⁶

Свети Григорије Ниски, о поступности у налагању најпре блажих, па тежих захтева, каже: „Треба мало по мало узводити их напред и побуђивати према узвишенијем, светлошћу светлост дарујући и истину истином изазивајући. Стога и ми, изоставивши савршенију поуку (јер још није време), овако им говоримо.“¹⁷

Свети Кирило Александријски говори још одређеније о икономији: „Заиста је дело икономије да се за мало скрене од онога што је прописано, с тим да се не претрпи штета у оном што је корисно. Јер је тако и Павле свима био све, не да добије нешто, а оштети део, него да све добије.“¹⁸

Свети Атанасије Синаит казује слично: „Опет велим, да кад се дође до употребе по икономији, не треба у свему да буде, него да буде по снисхођењу и у циљу спасења неких. Као што Павле обреза Тимотеја хотећи да привуче Јудејце. Стога и себе очисти. И обрезање Христово на овај начин би по икономији, да се покаже да не разрешава Закон.“¹⁹

Патријарх Никола Мистик († 925. године): „Икономија је спасоносно снисхођење које спасава грешника, пружена рука помоћи да подигне из пада палог, која не дозвољава да пад остане, него пре у дубини самилости уводећа. Икономија је опонашање божанског милосрђа, из чељусти звера, ричућег против нас, отимајућа онога који би био прогутан устима пропасти.“²⁰

Старање Цркве о духовној користи верних прави је разлог употребе принципа икономије, не само у примењивању блажих, него и строжијих прописа од наређених. Трулски сабор својим 12. каноном наредио је да ожењени клирици, по избору и рукоположењу за епископа, не могу даље живети са својим женама.²¹ Сабор образлаже своју одлуку тиме што је наставак брачног живота бивао „узрок спотицања и саблазни за народ“. А апостол Павле наређује да не будем на саблазан ни Јудејцима, ни Цркви Божијој (1. Коринћанима 10, 31). У даљем образлагању Сабор вели да ова наредба није донета „да се укида или извраћа оно што је апостолски установљено, него што се старамо о спасењу народа и о његовом напредовању у добру, и да никаква љага не остане на свештеничком чину.“²²

Новији писци о икономији

Из новијег времена навешћемо мишљење александријског патријарха Мелентија: „Икономија је скретање од старог канона у неким случајевима, које бива ради користи Цркве, при чему се чувају основни темељи вере.“²³ Овако казује и професор Панајотис Трембелас: „Укратко, не скренувши суштински од акривије, употреби икономије приступа се кад треба да се оствари или веће добро или избегне веће зло.“²⁴

Поред спасења верних, што у ствари и јесте корист Цркве, цариградски патријарх Герман вели да је циљ примене икономије угађање Богу: „Оно што се по икономији говори или чини, не треба сматрати за лаж или ипокризију, јер су последице ових супротне ономе. Јер је лаж од ђавола, као што је писано. А ко са расуђивањем употребљава икономију, чини то хотећи угодити Богу, што је рушење дела ђавољих.“²⁵

Бивши професор Црквеног права на Богословском факултету у Атини, Амилкас Аливизатос, о икономији вели: „Црква је свагда, од самог почетка, употребљавала икономију, вршећи еластично дејство онога што је она изречно непоколебивим освештала, у крајњем циљу да се на сваки начин оствари спасење душа верних, јер прилике времена не дозвољаваху држање крајње акривије и строгости црквеног поретка.“²⁶

Наш познати канониста, Никодим Милаш, не употребљава изразе акривија и икономија, али помиње појам диспензације и вели: „Канони Цркве допуштају носиоцима црквене власти да попусте од строгости постојећег закона, према појединим особама и само у ванредним приликама, кад је наиме са таквим попуштањем у изгледу опће добро Цркве и обезбеђење доброга реда у њој.“²⁷

У примени икономије никако не треба гледати покушај да се избегне вршење заповести Божијих или канонских прописа, него обратно, њихово извршење. Јерусалимски патријарх Доситеј, у писму београдском митрополиту Михаилу 1706. године вели: „Црквена питања разматрају се на два начина, по акривији и по икономији. Када не могу да буду по акривији, нека буду по икономији.“²⁸ Свети Кирил Александријски објашњава то у слици и вели: „Као лађари на мору, кад настане опасност за лађу, у страху избаце нешто од терета, да би спасли остале“, и лађу и људе у њој, „тако и ми у поступању, кад се не може спасти оно најтачније, пренебрегнућемо нешто, да не би претрпели штету у свему.“²⁹ У икономији, дакле, бива скретање од канона, али не од његових циљева. „Тако не бива скретање од духа канона, него од слова.“³⁰

Јоаникије Коцонис c правом наглашава: „Може се рећи да и строго држање божанствених заповести канона, и скретање од њих по икономији, стреме истом циљу: да успоставе палог човека у његов царствујући положај према целој божанској икономији спасења, ствар која је по превасходству угодна Богу.“³¹

Границе икономије

Поред све оправданости и духовне користи од употребе икономије, не може се она ширити до те мере да дође у питање опстанак црквених прописа у битности. Ако се дође у положај да се мора бирати или такав поступак икономије који би значио повреду канонских прописа или напуштање икономије, боље је напустити икономију него канонске прописе. Свети Кирило Александријски излаже јасно тај принцип: „И ово велимо, да делом саучешћа према људима, вршећи корист Цркви, не претпоставимо њеним канонима ништа. Јер у случају да једно смета вршењу другог, нека се претпоставе црквени прописи.“³² Слично казује и Евлогије Александријски (580.-607. године): „Јер ако неко од онога што су рекли Оци уздрма нешто, то се не би могло назвати икономијом, него преступом и издајом догмата и непобожношћу према божанском.“³³ Преподобни Теодор Студит прекинуо је молитвену заједницу с патријархом Тарасијем зато што овај није казнио јереја Јосифа, који је неканонски венчао цара Константина VI са Теодором, говорећи да је испуњавање канона обавеза свију чланова Цркве, независно од њиховог друштвеног положаја, звања и чина, јер „Закони Божији господаре над свима.“³⁴

Услови примене икономије

Еванђелски и канонски прописи важе свуда и увек. Да би се у појединим приликама живота могао применити принцип икономије, неопходно је најпре да се зна шта односни канон захтева, како би се његов захтев, ако је нужно, могао ублажити. Затим, потребно је знати прилике и околности датог времена, па духовни узраст верника, о чему је реч у казивању Светог Василија Великог о три духовна степена: роба, најамника и сина.³⁵ Сва тројица ових испуњавају вољу Божју, али не из истих мотива, не у истој мери и обиму, него сваки према својој моћи. Тражити и од оних на степену роба да поступају онако како поступају они на вишем или највишем, значило би ставити на њихова плећа бреме које они не могу носити, и тако им онемогућити да носе макар онолико колико могу. Ако нису зрно које може донети род по сто, неразумно би било не допустити им да донесу макар шездесет или бар по тридесет (Матеј 13, 8). Такође се морају имати у виду и друге околности друштвеног, породичног и личног живота које понекад отежавају и добром семену да донесе род колико би иначе могло.

Због свега тога тешко је дати детаљне прописе: како, када, према коме и у којој се мери може применити принцип икономије. Током историје било је више покушаја са одређивањем таквих прописа. Професор Александар Павлович Доброклонски наводи већ поменуте речи Евлогија Александријског, да се икономија може применити онда кад је извесно да се тиме не повређује светост и чистота догмата вере. Али је ова дефиниција, вели Доброклонски, уска, јер не узима у обзир друге области живота Цркве, моралне односе свештенства и верних, дисциплину и друго. Свети Теодор Студит је поставио као принцип разлику између „неопходног“ (кад се икономија не дозвољава) и „случајног“ (кад се може дозволити), али није изложио јасну разлику између неопходног и случајног. Други су тај принцип видели у хармонији са највишим циљевима љубави, морала и вере; или у разликовању оног што је изложено у Светом Писму и оног што је историјски формулисано. Доброклонски сматра да би одлуку о томе могао и требао да донесе не појединац, него свеправославни сабор.³⁶

Но живот тече даље. Зато би, сматрам, док Црква не донесе прецизније одлуке, могли се држати ових који износи Јоаникије Коцонис. Неоспорно да употребу икономије могу оправдати заиста стварни интереси Цркве, односно душа, а никако интереси овога света, политике, несмелости и страха, хипокризије или самовоље. Одређеније, примена икономије може бити у овим случајевима и околностима:

1. У стању стварне нужде.
2. Ако би без ње дошло до озбиљне духовне и друге штете једног или више чланова Цркве.
3. Ако они којима се укаже икономија схвате да им се снисходи и покажу скрушеност и кајање.³⁷

Свакако да су и ова начела умногоме уопштена и углавном остављају доношење одлуке о примени принципа икономије у рукама свештенства и духовних пастира. Али се не може ни очекивати таква дефиниција, у овој ствари, која би искључила потребу личности пастира, неопходност његове процене свију околности и прилика, али зато и његову одговорност. Колико год буде пастир духовно више узрастао, његова ћe одлука о примени акривије и икономије, и њиховог обима бити све тачнија, а избор, шта је у датом случају најбоље, све ужи. А кад достигне светост, он ћe непогрешно знати оно једно што је у датој прилици најцелисходније, онако како нам показује пример Светог апостола Павла. Кад је у опасности од бродолома, пред острвом Малтом, господар лађе чувао товар до крајњих граница, а морнари избацили товар у море, па онда и лађарске справе, апостол Павле је знао да ћe се поред тога лађа разбити, а људима, њих 276, ни длака са главе неће отпасти (Дјела Апостолска 27, 15-44). Знао је да морнари треба да остану на лађи, иначе се нико неће спасти. На крају тако је и било, лађа се разбила, а људи спасли.

Примери икономије кроз историју

За сваки од наведена три става, кад се икономија може применити, Коцонис наводи примере:

1. Стање нужде значи „тешкоћу времена“ коју је наметнула, на пример да се употреби једна добронамерна незнабошкиња да хришћанима у тамници однесе Свето Причешће. Или крштење извршено од лаика у смртној опасности. Или кад Свети Василије Велики помиње премештај једног епископа указујући на „тешкоће времена“.³⁸ Ту спадају и прилике рата, епидемија, земљотреса и друге тешкоће времена.
2. Стање духовне неузраслости, кад на пример 30. канон Шестог Васељенског сабора по икономији прихвата да се свештеници у варварским крајевима могу раздвојити од својих жена, јер још нису узрасли до еванђелског става 5. Апостолског канона, који забрањује изгнање жена због схватања несагласности брака са свештенством.³⁹
3. Стање покајања. Свети Теодор Студит вратио се у молитвену заједницу са патријархом Тарасијем кад се овај покајао што није казнио клирика који је неканонски венчао цара.⁴⁰

У своме делу о црквеној икономији Јоаникије Коцонис још вели да треба имати у виду и следеће ставове: одлуке доцнијих Васељенских сабора, које су блаже од одлука ранијих, по истој ствари, имају општеобавезно значење и не спадају под појам икономије. Но одлуке сабора које су блаже од еванђелских спадају под појам икономије, на пример еванђелски узрок развода брака због прељубе, и одлука 48. канона Трулског сабора о разводу брака уз узајамну сагласност, кад ожењени клирик буде изабран за епископа.⁴¹ У погледу одлука помесних Сабора треба разликовати оне који су држани до Трулског сабора и оне који су били после тога. Како је својим 2. каноном Трулски сабор усвојио одлуке претходних помесних сабора, оне онда имају значај васељенских. При упоређењу одлука ових са односним одлукама других Васељенских сабора, треба дати предност блажим.⁴² Одлуке доцнијих помесних сабора, или Светих Отаца, ако су блаже од васељенских, могу се узети по принципу икономије.“⁴³

Ко доноси одлуку о примени икономије?

Свакако да одлуку о примени диспензације или примени икономије, не може донети који било члан Цркве, јер би то значило самовољу и безвлашће, него само она лица у чија права и дужности то спада. Према позитивним прописима Православне Цркве, то су епископи, Свети Архијерејски Синод и Свети Архијерејски Сабор. Несумњиво да се и они при томе морају придржавати граница општих овлаштења која су им дата по канонским прописима, јер под влашћу Божијом налазимо се сви и Његове заповести упућене су свима, и свештенству и вернима, те се ником у Цркви не може признати право на самовољу и самовлашће. Свети Игњатије Богоносац упућује ђаконе да се покоравају презвитерима, „презвитери и ђакони епископу, епископ Христу, као Христос Оцу.“⁴⁴ Свети Јован Златоуст, пак, вели да су у Цркви „старешине старешина закони“. Стога „предстојници Цркава подлежу одговорности тим сопственим старешинама. Сем тога, они још више подлежу горким и тешким одговорностима.“⁴⁵

Јасно је, дакле, да и право дато епископима 5. каноном Првог Васељенског сабора, да могу смањивати или увећавати одређене епитимије, никако не значи да то могу чинити како хоће, него испитавши расположење и степен покајања грешника. Указали смо колико строгост може да делује обесхрабрујуће на слабе, но и прекомерна благост и попуштање може такође да буду од штете. Свети Јован Златоуст опомиње да неки грешници не добивши одговарајућу епитимију, према тежини греха, бивају немарни, постају још гори и греше још више.⁴⁶ А преподобни Никодим Агиорит наводи како је неки епископ, у време патријарха Луке (1156.-1169. године), наложио сасвим малу епитимију на једног војника за учињено хотимично убиство. Позван на одговорност Синода, епископ се правдао правом датим епископима да смање епитимије. Но Синод га упути: архијерејима је дозвољено да повећавају или смањују канонске епитимије, али не и да употребљавају прекомерно снисхођење и без испитивања. Војнику убици Синод одреди канонску епитимију, а епископу наложи привремену забрану свештенодејства.⁴⁷

Томос четири источна патријарха из 1663. године у овом погледу упућује: „Везивање и разрешавање, дато свештенству од Господа, свакако није речено везивати и разрешавати како им се свиди, него како би угодили Богу. Нити је дозвољено по својој сопственој вољи разрешавати, или везивати, него по наређењу канона.“⁴⁸

Икономија и област догмата

Принцип икономије непримењив је у области догмата, непромењивих истина вере. Иста бескомпромисна вера у све богооткривене догматске истине тражи се од свих чланова Цркве. То свакако не значи да нема ни у погледу њиховог сазнавања извесног узрастања и продубљивања, те се друго знање тражи од почетника у вери, од деце и неодраслих, друго од нижих, друго од виших клирика. Начело поступности у откривању божанских догмата види се јасно како у Старом, тако и у Новом Завету. А тако је поступала и Црква у погледу њиховог раскривања, формулисања и тумачења, како напомиње отац Јустин Поповић.⁴⁹

Извесно снисхођење указује се и онима који прилазе Цркви из јереси, уз настојање да пуну истину Православља сазнају и прихвате доцније, узрастајући. Свети Кирило Александријски у том погледу вели: „Не треба тражити сувише строго од приступајућих Несторијанаца.“⁵⁰ Гледиште Светог Василија Великог о прихватању крштења енкратита већ смо навели. Оци су такође показивали разумевање и у погледу извесне разлике у излагању догматских истина и разлике у називима. Тако је Свети Атанасије Велики снисходио Западњацима што су уместо термина „иностас“ употребљавали израз „персона“. Такво је схватање показивао и Свети Григорије Богослов велећи: „Не одступивши од суштине, у називу схисходећи, сједини ствари.“⁵¹

Иначе, у свему другом остаје став Светог Марка Ефеског, изложен на Флорентијском сабору, кад се од њега тражило да макар мало попусти у погледу догмата, а он одговорио: „Не дозвољава се снисходљивост у питањима вере. Слично би то било ономе што је рекао епарх Светом Теодору Студиту. Рекао му је: „Само се једном причестите с михијанцима и друго не тражимо, идите куда хоћете!“ А Свети му одговорио: „Слично казујеш као кад би неко рекао: ‘Ништа од тебе не тражим, него само да ти једном одсечем главу, па после иди куда хоћеш.’“ Јер у овим стварима није мало и што изгледа мало.“⁵²

Икономија у савременом Православљу

Навешћемо примере употребе икономије у неким областима црквеног живота код појединих православних Цркава, углавном према Јоаникију Коцонису. У погледу Крштења: Цариградска патријаршија до 1756. године није поново крштавала римокатолике који би прилазили Православљу, него их примала само миропомазањем. После тога времена, као и Црква у Грчкој, поново их крштава. Руска, пак, Црква до 1666-1667. године крштавала их је, а од онда то не чини. Исто тако поступа се и у Српској Цркви.

Цариградска је Црква, до 1765. године примала такође протестанте: лутеране, калвинисте, англикане без поновног крштавања, а после тога их крштавала. Руска, пак, Црква до 1718. године ове је поново крштавала, а сада их прима без поновног крштавања. Ако би прелазник из Римокатоличке Цркве био у њој крштен и миропомазан од 1718. године у Руској Цркви прихвата се обоје.

У погледу брака: о вршењу чина венчања, већ Свети Симеон Солунски сматра да у случају нужде, изузетно, може се дозволити у Великом посту на Цвети и Благовести кад падну ван Велике седмице, но „без помпе и показивања“.⁵³ Још пре се то може дозволити у „Дванаестодневију“ (од Божића до Богојављења), на Богојављење, као и у Томину недељу.⁵⁴

У погледу свештенства, по 14. канону Трулског сабора, за рукоположење за ђакона тражи се 25, за свештеника 30 година. У Грчкој Цркви сада се тражи за ђакона 23, а за свештеника 28 година.⁵⁵ У Српској Цркви и мање. Пунолетство код Јевреја за јавну учитељску службу и свештенике било је 30 година, за Левите 25. Данас се раније сазрева и телесно и психички, те се и граница пунолетства помера.

У погледу јелеосвећења, по икономији, данас ову Свету Тајну може да врши мање од седам свештеника, у нужди и само један.⁵⁶

Освећење Светог мира: иако право сваког епископа, данас овај чин врше само поглавари аутокефалних Цркава. У Српској Цркви то је предвиђено и Црквеним уставом (члан 55, став 5).

Исто тако, по икономији, богослужбени се чинови скраћују (свакако због недостатка клирика и појаца); Света Литургија се врши напољу или у некој сали. Затим, док је удовом епархијом, по 25. канону Трулског сабора, управљао клир те епархије до избора новог епископа, а по 74. канону Картагинског сабора, изузетно епископ суседне епархије, сада редовно управља епископ администратор кога одреди Архијерејски Синод. Тако је и по нашем Црквеном уставу (члан 70. став 21). Затим, сабори архијереја, по 37. канону Светих апостола, треба да бивају двапут годишње, а по 6. канону Седмог Васељенског сабора једанпут. Но у Грчкој Цркви законом је одређено да бивају сваке треће године, а у Руској не бивају никако. Српска Црква се држи канонског прописа и сабор епископа бива сваке године (Устав СПЦ, члан 59).

За нас неприхватљиво ширење икономије

Осврнућемо се критички на становиште које износи Јоаникије Коцонис, да онај који се спремао за Крштење, али умро пре тога, и по икономији, може се сматрати крштеним, јер је „имао намеру да се крсти“. Он наводи случај неке жене са којом се тако десило, па Тимотеј Александријски дозволи хришћански погреб.⁵⁷ Још мање би се могло сложити са мишљењем грчког теолога Панајотиса Булиса који вели да „у случају изненадне смрти некрштеног детета, по икономији, Црква допушта, ради његовог спасења, да неко од верних трипут га подигне у ваздух“⁵⁸, свакако у смислу његовог Крштења на тај начин. За тако нешто нема никаквих примера код Отаца, нити вести у историји Цркве. А бивало је и до сада изненадне смрти деце, као и смрти пре Крштења, за које се неко спремао. Не би ли овакви поступци значили свођење Свете Тајне на вештину и мађионичарство! ? Црква је до сада признавала „Крштење у крви“, то јест оних лица која су се пријавила за Крштење и спремала за њега, али ухваћени у гоњењу исповедили своју веру у Христа и погинули. Али да се може остварити Крштење или Причешће самом жељом и намером, Православна Црква не зна. Познато је да су монаси у пустињи имали Свете Пређеосвећене Дарове и њима се причешћивали. Из житија Светих, познат је случај Свете Марије Египћанке, која је у пустињи пред смрт, причешћена не у духу, само жељом, него стварно старцем Зосимом.⁵⁹

Исто тако нам је неприхватљиво становиште професора Амилкаса Аливизатоса, да се може, по икономији, у случају нужде неправославни, причестити у Православној Цркви и обрнуто, у нужди, православни причестити од неправославних. Аргументи које он износи за оправдање таквог става, сматрам да сасвим промашују. Позивање на 13. канон Првог Васељенског сабора, о причешћу пред смрт оних који су под епитимијом, односи се на православне, не хетеродоксне. Или указивање на 1. канон Тимотеја Александријског да катихумена, који је омашком примио Свето Причешће, треба одмах крстити, односи се на оног који прилази Цркви, не оног који остаје ван ње. Што архиепископ Димитриј Хоматијан казује да бесквасни хлеб, у причешћу Латина, није обичан, јер је призивањем Господњег Имена благословен, из даљег његовог казивања види се да ни он, Хоматијан, не сматра да се православни њиме може причестити.

Поред тога, Аливизатос сматра да се Светој Тајни Причешћа не може дати неко веће својство него осталим Тајнама: Крштењу, које чини темељ свију Тајни, или Тајни Свештенства, којом постоје органи који врше свештенодејства у Цркви. Па као што је у погледу њих, тако и у погледу Тајне Свете Евхаристије, вели, треба да се држи принцип икономије.⁶⁰ Ту он мисли на ову Тајну код римокатолика, англикана и неких протестантских заједница „чије крштење Православна Црква, по икономији, признаје“, па се по тој аналогији треба да призна и причешће римокатолика.

Неприхватљивост оваквог расуђивања увиђа се лако кад се схвати да не стоји став да Православна Црква „признаје“ крштење неправославних хришћанских заједница. Ни из једног канонског прописа, наиме, не може се извести закључак шта објективно, то јест независно од приласка Православној Цркви, значи крштење оних расколника и јеретика за које канони одређују да њихове чланове не треба крстити у случају кад они прилазе Православљу. То што се над њима не врши чин Крштења још не значи да би Православна Црква признавала пуноважност њихових „тајни“ и крштења, за спасење, него само то да се оно крштење „чији се обред не разликује од вршеног у Православној Цркви, не треба да понови“. Божију, пак, благодат те Тајне прима тако крштени у време преласка у Православље.⁶¹

Не стоји такође ни мишљење професора Аливизатоса да Православна Црква не придаје особити значај Светој Тајни Евхаристије. За Цркву је она врхунац свију Тајни. То се јасно види из речи Светог Симеона Солунског: „Евхаристија је, дакле, сједињење Бога с нама, наше обожење, освећење, пуноћа благодати, просветљење, одгнање сваког противника, даровање сваког добра, не шта друго, него сједињење и заједница с Богом. Она је Тајна Тајни и освећење Светих, и заиста Светиња над светињама и Освећење свију освећења.“⁶²

Закључак

Да укратко изложимо суштину свега изнетог. Еванђелски став да се вршењем заповести Божјих стиче љубав (Јован 14, 15; 1. Јованова 5, 3), којом се у нас усељава Бог и Царство Божије (Јован 14, 23), остаје заувек. Под изразом „акривија“ подразумева се то одговорно и савесно вршење свију заповести Божијих.

Но из поступка Светог апостола Павла према духовно неузраслим и почетницима, којима се мора давати лакша храна, сагледамо чињеницу да се у погледу вршења еванђелских и канонских прописа не може подједнако од свију очекивати и тражити она пуноћа и строгост какву могу и обавезни су да врше духовно узрасли до зрелости. Из објашњења Светог Василија Великог о три степена у духовном узрастању: роба, најамника и сина, то нам бива потпуно јасно.⁶³ Ово снисхођење према духовно неузраслим и неојачаним, као и узимање у обзир тешкоћа датог времена и прилика, те налагање на њих мањих и лакших захтева, назива се принципом „икономије“.

И један и други принцип, акривије и икономије, Црква примењује у истом циљу, спасења верних вршењем заповести Божјих, али узимајући у обзир њихове моћи и околности живота. И онај који врши мање, према моћи, пак испуњава вољу Божју, уједно се тако снажећи за узрастање до пуноће и строгости вршења наређеног по акривији. Свакако да чини грех онај који може да изврши више и савршеније, а задовољава се вршењем мањег (Јаковљева 4, 14). При разумној, дакле, примени, и акривија и икономија „доносила је и доноси свој део користи, и свака има своје добре стране: ригористичка политика, акривиас, као конзервативна по својој природи, поправља црквени живот, чувајући његове традиционалне стубове и задржавајући тиме могућа удаљавања од норми и непотребног новачења. Но без политике икономиас, она у својој искључивој примени садржи опасност од окивања црквено-друштвеног живота у више или мање окамењене форме, онемогућавајући му прогрес и еволуцију. А опортунистичка политика икономиас, само собом укључује заметке слободнијег развитка црквеног живота, али с друге стране она, без успоравања политиком акривиас, садржи опасности да у пракси пређе у политику произвољности и моралне немоћи, и да живот Цркве претвори у игру промењивог времена. На тај начин, ради праве користи потребна је разумна и целисходна хармонија и једне и друге.“⁶⁴

На завршетку још да напоменемо да се неретко, или из непознавања суштине принципа акривије и икономије, или из рационалистичких схватања, примена икономије, и случајеви њене злоупотребе, употребљавају као доказ колико је канонски систем Цркве раздрман тако да није остао ниједан канон у својој важности. Живот је отишао напред, а они скамењени, мртви, остали где су. Негда су они могли бити корисни за руковођење, данас могу имати само историјски значај као ознака бившег времена и прилика кроз које је Црква прошла. Али се њима не може регулисати живот савремених верника и њихови односи. Време их је оставило иза себе. Сада су Цркви потребни сасвим други и друкчији, савременији прописи.

Из онога напред реченог, могли бисмо прихватити да је то тако, али под условом да су канонски прописи Цркве производ људи, друштва, као што су то световни, закони и правни прописи, а не одлуке Светог Духа. Ако се време мења, Дух Свети остаје исти. Јер Он је Дух Истине, управо сама Истина. А Истина увек остаје Истина. Отуд и канонска истина може се само модификовати, у примени на дато време и прилике исказати и образложити на савремени начин, али не у суштини изменити. Они остају вечна начела живота и поступања свих њених чланова. У приликама датог времена, може се мењати само слово канона, не и дух њихов. За кога то није тако, тај може остати са тим убеђењем, али не и члан Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

НАПОМЕНЕ:

¹ Творенија II, в руском переводје, Санкт Петербург 1911, страница 332.
² Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима I, Нови Сад 1895, страница 59; Пидалион, издање Астир, Атина 1970, страница 332.
³ Творенија II, Слово о подвижништву,  в руском переводје, Санкт Петербург 1911, страница 332.
⁴ Творенија I, в руском переводје, Санкт Петербург 1907, увод, страница 36.
⁵ Творенија I, в руском переводје, Санкт Петербург 1907, увод, страница 36.
⁶ Јован Зонара, Атинска синтагма II, Атина 1852, страница 1.
⁷ Пидалион, издање Астир, Атина 1970, страница 16.
⁸ професор Константин Муратидис, И иери канонес, стилос ке едреома тис ортходоксиас, Атина 1972, страница 10.
⁹ Не бисмо се могли сложити с мишљењем професора доктора Александра Павловича Доброклонског да је принцип акривије производ јудаизма настао после вавилонског ропства, да је затим пренет у новозаветну Цркву и да је он у суштини „крајња, ригористичка оданост слову Закона и обреду“, као и то да је пажња присталица акривије, у старој Цркви „била упућена првенствено у правцу старог спољашњег Закона и старог и тачног слова његовог текста“ (Црквена политика ригористичка [и тис акривиас] и попустљива [и тис икономиас], у Богословљу, година I, свеска 3, Београд 1926, странице 231, 233). Не бисмо се могли сложити, јер на много места Бог даје заповести, и од тога ставља у зависност живот: „Мој закон вршите и Моје уредбе држите, живећи по њима“; „Држите уредбе Моје и законе Моје; ко их врши, жив ћe бити кроз њих.“ (3. Мојсејева 18, 4, 5; Језекиљ 20, 11) Од држања Закона Господњег зависи благослов Његов (Исуса Навина 1, 7); признање народа народом Божјим (2. Мојсејева 19, 5). Због непослушности Закону, Господ прети да ће народ бити одведен у асирско ропство (4. Царстава 18, 12), да ће трећина народа јеврејског помрети од глади и помора, трећина бити исечена мачем, а трећина бити расејана по народима (Јеремија 5, 7, 12), и тако даље.
¹⁰ упореди професор Амилкас Аливизатос, И икономиа, Атина 1949, страница 25.
¹¹ упореди професор Амилкас Аливизатос, И икономиа, Атина 1949, страница 25.
¹² архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 31, примедба 91. Да је човекољубље узрок и налагања епитимија на преступнике, да се они покају и спасу, јасно је из одлука још ранијих сабора: помесног Анкирског (314. године, 5. канон) и Првог Васељенског (325. године, 12. канон), који дају право епископима да ублаже одређену епитимију и тако поступе „човекољубивије“ (=антропинотерон) (Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима II, Нови Сад 1896, странице 8, 214; Пидалион, издање Астир, Атина 1970, страницe 374, 139).
¹³ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, странице 91, 85.
¹⁴ Канон 1, Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима II, Нови Сад 1896, страница 343. Енкратита је било више врста, и у крилу Цркве и јеретика ван ње. Заједничка им је ознака уздржавање од брака, хране животињског порекла, вина и тако даље. Енкратити јеретици, своје присталице који још нису достигли да се од свега уздржавају, не крштаваху пре, него тек кад приђу потпуној строгости живота.
У време Светог Василија Великог један број тих њихових присталица заинтересовао се за прилазак Православљу. Да би им то отежали, вођство секте, насупрот своме становишту, одлучи да их крштавају што раније. То су предузимали зато да би у њима пробудили негодовање и одбојност према Православној Цркви што их она поново крштава и тиме на њих гледа као на незнабошце, идолопоклонике, примајући их као и све, крштењем. О томе је реч у помињању Светог Василија да „чине супротно своме обичају“ (упореди Панајотис Христу, Енкратите, у Трискевтики ке итики енкиклопедиа V, Атина 1964, странице 327, 328).
¹⁵ Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима II, Нови Сад 1896, страница 551. Принцип да према искрености кајања треба налагати дужину и врсту епитимије изнели су већ поменути Анкирски и Први Васељенски, а тако Четврти Васељенски сабор, који у своме 102. канону упућује црквене пастире да „није проста болест греха, него различна и са много облика“, те да епитимију треба употребљавати као средство помоћи, да би се „оштријим и стежућим, или блажим и лакшим лековима болест зауставила, и потрудила се да рана зарасте…“ (Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима I, Нови Сад 1895, страница 594). Употребу јачих и блажих средстава, према плодовима покајања, мудро икономишући, треба примењивати у једном циљу: „Јер је сваки разлог код Бога и код онога коме је поверено пастирско руковођење да се поврати изгубљена овца и од змије уједена да се излечи, те нити да се преда разузданости распуштеног живота, нити да се отисне у стрмину очајања.“ (Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима I, Нови Сад 1895, страница 594; Пидалион, издање Астир, Атина 1970, страница 312). О потреби узимања у обзир начина и искрености покајања, а не дужине времена, при налагању епитимије, говори у свом 84. канону Свети Василије Велики.
¹⁶ Пидалион, Беседа на Богојављење, издање Астир, Атина 1970, страница 140, примедба 1.
¹⁷ Миње, П. Г. Т. 36, Беседа 41. на Педесетницу, страница 437.
¹⁸ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 31.
¹⁹ професор Амилкас Аливизатос, И икономиа, Атина 1949, страница 34.
²⁰ професор Амилкас Аливизатос, И икономиа, Атина 1949, страница 3.
²¹ Ова одлука не стоји у супротности са 5. Апостолским каноном, јер се у њој не говори о „изгнању жене под изговором побожности“, него о њеном добровољном пристанку да муж буде рукоположен за епископа и да више не живи у браку, што јасно казује 48. канон истог сабора.
²² Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима I, Нови Сад 1895, страница 457. Преподобни Никодим Агиорит наводи три разлога за овакву одлуку:
1. Што епископи имају највиши чин, па треба да су савршени и у врлинама, пред другим у целомудрију.
2. Што је бивало да су ожењени епископи остављали синовима у наслеђе епископију и многе црквене ствари, на штету Цркве. О томе говори више канона: 24. и 25. Антиохијски; 40. Апостолски; 20. Четвртог Васељенског сабора и други.
3. Што их је брига за жену, децу и целу кућу спречавала да се брину за паству (Пидалион, издање Астир, Атина 1970, страница 228).
²³ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 20.
²⁴ професор Панајотис Трембелас, Догматики III, Атина 1961, страница 49.
²⁵ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 47.
²⁶ професор Амилкас Аливизатос, И икономиа, Атина 1949, страница 41.
²⁷ Епископ Никодим Милаш, Црквено право, Београд 1926, странице 77, 78.
²⁸ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 30.
²⁹ професор Панајотис Трембелас, Догматики III, Атина 1961, страница 49.
³⁰ Панајотис Булис, Икономиа, у Тискевтики ке итики енкиклопедиа IX, Атина 1966, страница 678.
³¹ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 48.
³² архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 35.
³³ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 36.
³⁴ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 37. Иако су овако строги чувари испуњавања канонских прописа, Свети Теодор Студит није био против икономије уопште, него против њеног прекомерног проширивања и штете која одатле настаје.
³⁵ Творенија II, в руском переводје, Санкт Петербург 1911, страница 32.
³⁶ Црквена политика ригористичка [и тис акривиас] и попустљива [и тис икономиас], у Богословљу, година I, свеска 3, Београд 1926, страница 264.
³⁷ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 64.
³⁸ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, странице 66, 67. Узимање у обзир прилика времена и околности одређено нам илуструје следећи пример Светог Атанасија Великог. За време насиља цара Валента према православним, пристао је уз аријанце и један број свештеника. Кад је насиље престало, они су, кајући се, тражили да се врате Цркви. Свети Атанасије пише да им треба опростити и примити их. Но за оне свештенике који су били у вођству, штитили и оправдавали аријевство, па се кају, вели да се могу примити, али не могу имати места у клиру. Они, пак, између њих који су због насиља пришли аријанству, но никада не примивши нечастиву науку аријанску, могу бити примљени у Цркву са свештеним чином. Они су, вели, расудили да је боље да попусте насиљу и поднесу јарам, привидно примивши аријанство, како би остали са народом и подржавали га, да би одолео насиљу, јер би иначе уместо њих били постављени прави аријански свештеници, од којих би народ и његова вера имали велике невоље. Указивали су на пример Арона, који је у пустињи пристао уз преступно тражење народа и салио им златно теле, из страха да се народ не врати у Египат и онде потпуно подлегне идолопоклонству. Сматрао је да ћe се они, оставши у пустињи, лакше ослободити од злочестија и овог једног идола, него у Египту од многих (Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима II, Нови Сад 1896, страница 338; Пидалион, издање Астир, Атина 1970, страница 581).
³⁹ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 71.
⁴⁰ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 77.
⁴¹ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, странице 129, 130.
⁴² архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 132.
⁴³ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 135.
⁴⁴ Вивлиотхики Еллинон патерон ке екклисиастикон синграфеон II, Атина 1955, страница 308.
⁴⁵ професор Константин Муратидис, И иери канонес, стилос ке едреома тис ортходоксиас, Атина 1972, страница 11.
⁴⁶ Епископ Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима II, Нови Сад 1896, страница 551.
⁴⁷ Пидалион, издање Астир, Атина 1970, странице 139, 140, примедба 2.
⁴⁸ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 109.
⁴⁹ упореди доктор Јустин Поповић, Догматика I, Београд 1932, странице 44, 45.
⁵⁰ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 181.
⁵¹ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 179.
⁵² архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 170.
⁵³ Миње, П. Г. Т. 155, страница 877.
⁵⁴ Писмо цариградског патријарха Антима VI угровлашком митрополиту Нифонту 1857. године (архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 53).
⁵⁵ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 213.
⁵⁶ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 222; доктор Лазар Мирковић, Литургика II, Београд 1967, странице 2, 142.
⁵⁷ архимандрит Јоаникије Коцонис, Провлимата тис еклисиастикис икономиас, Атина 1957, страница 57.
⁵⁸ Панајотис Булис, Икономиа, у Тискевтики ке итики енкиклопедиа IX, Атина 1966, страница 678.
⁵⁹ свети владика Николај Велимировић, Охридски пролог, Београд 1961, страница 247.
⁶⁰ професор Амилкас Аливизатос, И икономиа, Атина 1949, страница 84.
⁶¹ упореди Гласник СПЦ за 1982. годину, страница 159.
⁶² О Светој Литургији, Миње, П. Г. Т. 155, страница 253.
⁶³ Према принципу икономије, а у вези са овим гледиштем, Свети Василије Велики сматра да није могуће тражити од оних верника који су на почетном степену, степену роба, да свагда и у потпуности испуњавају еванђелски став о истини и лажи. Свакако да и они треба да схвате да за хришћанина истина није само однос између идеја, или веза између ствари, за које се може поставити пилатовско питање: „Шта је истина?“ (Јован 18, 38). За њега истина мора значити нешто несравњиво више. Она је жива личност, највиша личност – Бог: „Ја сам Истина“ (Јован 14, 6). Стога наш став према Истини није и не може бити само интелектуални, хладно рационално схватање логике природних и друштвених закона и коришћење њима, него морални, однос нас као личности према највишој Личности, Која је Истина, Правда, Живот, Доброта, Љубав; однос нас као деце Божије према Богу, Који је наш Отац Небески.
Супротност истини је лаж, супротност Богу – ђаво. Бог је Истина, ђаво је лажа и отац лажи (Јован 8, 44). Стога онај који се определио за Истину, за Бога, не може истовремено бити уз лаж, уз ђавола: „Не можете служити Богу и мамону.“ (Матеј 6, 24) Но, како је лаж, уз друге грехе, дубоко прожела људско биће још у утроби материној – (да би ту свеопшту наклоност према лажи јасно илустровао, прича се да је философ Артур Шопенхауер једно своје предавање отпочео овим уводом: „Данас ћемо говорити о лажи. Но, пре почетка излагања, молим вас, ко је прочитао моју књигу о лажи нека дигне руку.“ Не мали број слушалаца подиже руку. „Хвала, спустите руке“, рече философ. „Сад можемо да почнемо. Овом својом и вашом лажи ја сам само хтео да прикажем колико је она присутна у нама. Ја уопште нисам написао књигу о лажи!“) – тражити и очекивати од почетника у вери да се наједанпут, преконоћ одвикну од лажи, нити је могуће, нити би могло на њих позитивно утицати. Биће довољно да они схвате шта је за нас, Ко је за нас истина, а ко лаж, и да се озбиљно боре да се ослободе навике лажи.
На другом ступњу, по икономији, моћи ће се разумети да верник у случају опасности за свој живот, за живот и част ближњих, за општу корист друштва, или Цркве, прибегне употреби лажи. Док се иначе лажи прибегава да се за себе прибави ма каква корист, или избегне одговорност, овде се има у виду оно највише, самоодржање, и најважније вредности ближњих (овакву употребу лажи помињу Свети Јован Златоуст, Свети Василије Велики, Свети Јован Лествичник и Свет Теодор Студит).
На трећем степену, степену сина, који уствари значи достигнуће правог хришћанства, „у мери раста пуноће Христове“ (Ефесцима 4, 13), може се очекивати показивање свагда истинољубља, а никада лажи. При томе, хришћанин не мора свагда исказати истину, али не може рећи лаж. Блажени Августин објашњава да је друго рећи лаж, а друго прећутати истину. Господ Исус Христос никад није изрекао лаж, а светим апостолима је говорио: „Још вам имам много говорити, али сада не можете носити“ (Јован 16, 12), што значи да неисказана истина није исто што и речена лаж.
⁶⁴ професор Александар Павлович Доброклонски, Црквена политика ригористичка [и тис акривиас] и попустљива [и тис икономиас], у Богословљу, година I, свеска 3, Београд 1926, странице 262-263.

 

Митрополит кијевски и галички Антоније (Храповицки): Шта треба да се разуме под „спасавајућом вером“ заснованом на откровењу Божанског Писма?

„Моралне идеје важнијих хришћанских догмата”, Њујорк, 1963. године (изворник написан 1890.)
са руског протојереј Љубо Милошевић (преузето са svetosavlje.org)

I. Проблем самог разумевања спасавајуће вере као и различита значења речи „Вера“.

Ко не зна за божанствене речи које кажу да се ми спасавамо вером, и да у вери ми добијамо оправдање и да вером постајемо чеда Божија? Али, да ли многи од нас разумеју значење ових истина? Да ли већина нас уме да их споји са другим изрекама Светога Писма које, за људе који их не разумеју, могу да се покажу као савршено противуречне (нелогичне) – као на пример: речи апостола Јакова у којима се каже „да се делима оправдава човек, а не само вером”?[1] Да, и независно од ових речи многи не разумеју зашто у Божијим очима има цену то што ја имам увереност у Његово постојање које нису способни ни сами зли духови да поричу, и који се боре против Бога, и мрзе Га? Насупрот томе, други хришћани са дрском упорношћу тврде да човек не сме чак ни да користи своју сопствену снагу воље у борби са злим страстима, него кажу да је сасвим довољно проницање разумом у истине вере због тога сто га једино вера спасава без учешћа добрих дела. Колико год да је оваква тврдња чудна, она се ипак труди да себи нађе оправдање у речима апостола Јована: „Сваки који верује да Исус јесте Христос, од Бога је рођен”[2] , и „сваки рођени од Бога не греши”.[3] Приметићемо да, ако се на речи Светога Писма опиру мишљења која су очито противуречна једна другим, онда пред нама стоји јасна обавеза да објаснимо прави смисао ових божанских речи.

Неспоразум ће одмах нестати ако схватимо једноставно расуђивање да се речи – „вера” и „веровати” у Библији употребљавају у сасвим различитим значењима; и зато, ако један апостол говори да се оправдавамо вером без дела закона, а други од тог истог Светога Духа саопштава нам да нас вера без добрих дела не може спасти, онда оба ова благовесника Истине не противурече један другоме, него говоре о различитим предметима, тако што овај први у речи „вера” разуме једно, а други – друго.

Пре свега, овде морамо рећи да се понекад вера разуме као просто поверење, на пример у речима: „Тада ако вам ко рече: ‘Ево, овде је Христос’ или ‘Онде’, не верујте”[4] то јест немајте поверења. Очигледно је да оваква вера нема спасавајућу силу, јер њени предмети не морају да буду само истине вере, него се шире и на оне остале. Друго, речју вера означава се хришћанско уздање или нада: речено је да је апостол погледао на хромог, „видевши да има веру да ће оздравити”[5]. Треће, такође се вером назива и добродетељни и послушан Богу живот, када је Господ изобличавао фарисеје да су они „оставили што је претежније Закону – правду и милост и веру”[6]; онда у Делима апостолским говори се да су се „цркве утврђивале вером”[7]. Даље, четврто: понекад се под вером разуме не наше душевно расположење, већ сам садржај богооткривених истина како је писао апостол Јуда, брат Господњи: „А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се Духу Светом, држите себе у љубави Божијој”[8]. И на крају, пето: Под вером се разуме и човекова савршена и дубока искреност према јеванђелским истинама, а такође и љубави ка Господу Исусу Христу – у том смислу свети Првомученик и архиђакон Стефан назива се човеком „испуњеним вером”[9].

Ево колико много разних значења у Библији даје реч вера. Да ли су мудра разна тумачења која отпадоше од црквеног јединства, која „предаде Бог у покварен ум да чине што је неприлично”?[10] Морамо рећи да су сви ти одступници од благодати толико „залудели у својим умствовањима”[11], да су сва та значења спасавајуће речи сасвим помешали, те у потпуном неразумевању овог питања тврде да Библија тобоже говори да је за наше спасење сасвим довољно имати увереност да је Исус Христос Син Божији? Између осталог да кажем: није на нама да их укоревамо, браћо! Ако бисмо сви ми дубоко у себи имали спасавајућу веру, а не веру мртву, и ако бисмо је тако јавно показивали као древни римски хришћани о којима је свети Павле писао да се „о вери њиховој говори по свему свету”[12], онда наравно, ко би од нас пожелео да бежи и тражи нове вере? Побегли би само јавни злотвори, необуздани лажови и прељубници, и слични, који су се противили светим апостолима. Али данас ми видимо да се одељују од Цркве људи доброг срца, највише због простоте и незнања. А за то смо сви ми, браћо, криви; сви који собом не сведочимо истинити живот по вери, не само то, него чак и не желимо да проникнемо у стварни смисао Божијег откровења, и да тако заблуделе на истинити пут обраћамо. То се односи и на ово питање о спасењу вером или делима: Знамо да се реч вера у Библији разуме у разним значењима, и да је вера без дела мртва; али на велику нашу срамоту не знамо шта конкретно треба да се разуме под том вером кроз коју се спасавамо благодаћу, то јест не нашим заслугама, него даром Божијим; такође не знамо како она треба да се зачиње у човековом срцу; како она показује своје присуство у човеку, и какве резултате треба да доноси. О томе ми врло ретко и неизаинтересовано истражујемо а називамо себе неким носиоцима вере, а да у исто време на насу срамоту не знамо шта се у Библији подразумева под вером – вером која спасава или оправдава човека.

II. Услови рођења и очувавања вере

А сада да прегледамо Нови Завет и утврдимо у кавим се појавама унутрашњег живота показује та вера која спасава човека; и то пре свега, да погледамо који су покрети душе потребни као неопходни услови за зачетак хришћанске вере. Одступници од Православља тврде да се у нама вера у Исуса Христа појављује сасвим независно од расположења нашег живота, и то изненада и натприродним путем; а по другим тумачима, вера се испољава као просто апстрактно убеђење мисли које касније утиче на душу. А ми ћемо, напротив, сада видети да то није тако; наиме, поверовати у Христа може само онај чије срце тражи праведности, и ко добровољно стреми ка добром и гнуша се од зла; а ко не поседује такав правац воље, тај не може да поверује па макар он знао све доказе у корист хришћанске вере, као и сва древна пророштва о Христу. У том смислу и Господ се обраћа фарисејима који су се увек бавили изучавањем Светог Писма: „И нећете да дођете к Мени да имате живот. Познајем вас да љубави Божије немате у себи. Ја сам дошао у Име Оца Својега и не примате Ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.”[13] Још је јасније Господ говорио свим Јудејима о зависности вере у Њега, о љубави и правди: „Казао сам вам истину и не верујете Ми. Зато ви не слушате, јер нисте од Бога.”[14] Раније им је Господ отворено говорио да су они деца ђавола и да због тога не разумеју Његове речи, а на другом месту рекао је: „Ви не верујете, јер нисте од оваца Мојих”[15], а Својим ученицима обећао је да ће Дух Божији, Који ће доћи после Његовог одласка, „изобличити свет за грех, за правду, за суд: за грех – што не верују у Мене”.[16] На основу тога Господ и овде признаје као једину препреку за веру човекову злу самовољу. У том духу и апостол Јован упозорава верујуће, да онај “који није од Бога, не слуша нас”,[17] то јест не може да поверује. И тако, пре него што човек добије веру, он мора да заволи добро и да мрзи зло, то јест да се покаје. Због тога је Господ укоравао фарисеје речима „не раскајасте се да би му (=Претечи) поверовали”[18]. Зато је и само Христово јављање у свету већ било од Претече упозорено проповедањем о „крштењу и покајању”; чак и Сам Господ је прво призивао ка покајању, па тек онда к вери: „Покајте се и верујте у Јеванђеље.”[19] Ако у нама вера проклија, она то не може другације него кроз подвиг благе жеље, и то је сасвим разумљиво да се „кроз дела усавршава и вера” – како каже апостол Јаков[20]; а насупрот томе људи од безакоња трпе „бродолом саме вере”,[21] која једино може да се очува „у чистој савести”,[22] и на тај начин да се представља као дело сталнога „подвига”,[23] са којим се хришћанин подвизава, или како је речено у посланици Галатима, да се она јавља као један од плодова чистог духовног живота, заједно са милосрђем и уздржавањем.[24] Није ли нам већ јасно из свештених казивања то о чему је говорио божанствени Златоуст: „Нико од оних који се налазе у заблуди не жели да се обрати вери, док претходно на себе не наложи добар живот, и исто тако, нико неће остати у неверју ако претходно не реши да заувек остане злим.”[25]

Нека се утишају следбеници савремених лажних учења који мисле да нема потребе да се човек бори са страстима, него је наводно само довољно да се очекује божанствени позив ка вери да бисмо се у њој умирили. Такви људи никада неће бити способни да поверују, јер истинита спасавајућа вера не долази без подвига, и зато човеку не може да подари спасавајућу веру чак ни васкрсли из мртвих, уосталом као што се то да видети у причи о богаташу и Лазару, јер да су богаташева браћа видела васкрслог Лазара сигурно би се убедила да постоји будући живот, но то би било насилно и спољашње убеђење са којим се задовољавају данашњи секташи, али такво убеђење Господ не назива вером, него каже: „Ако неко и из мртвих васкрсне, неће поверовати.”[26] Нема вере без подвига. Која је вера спасоносна за човека без дела Закона? Та вера која и јесте подвиг, која и почиње и подржава се, и која се усавршава, али никако без садејства благодати и то упућивањем своје воље према добру, према љубави, према чистој савести и молитви. Нас спасава вера, то јест то потпуно прожимање нашег срца Христовим животом; али поседовање вере без добрих дела је неоствариво, јер та добра дела нису „дела Закона”, која су укинута Јеванђељем, то јест различити старозаветни обреди, него добра дела Новог Завета.

Имаш ли такву веру, о хришћанине? Чиме се у теби подржава убеђење у истине Откровења? Ако само обичајем, предањем и спољашњим доказима, или научним, онда знај да то још није вера. Једино те може спасити вера која се оснива на утврђеној љубави према правди; на чистој савести, на стремљењу према светости и покајању.

III. Два спасавајућа предмета Христове вере. Први – одбацивање света.

Погледали смо услове за задобијање спасавајуће вере, али она нас спасава и приводи ка светости наравно, не само кроз појаву, него и у складу са тим предметом у који хришћанин мора да верује. Из чега се састоји општи садржај спасавајуће вере?

Свештене књиге кажу да је потребно веровати у Исуса Христа као Сина Божијег, али много ће погрешити онај који мисли да се то овде разуме просто као саглашавање нашег ума са том истином. Ево шта каже свети Јаков за ту веру: „Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују и дрхте.”[27] Можда ће на то неки одговорити тврдњом да апостол ипак није говорио о истоветној неплодној и на чистом разуму заснованој вери у Исуса Христа, која по мишљењу јеретика не може само да буде на чистом разуму, него да та вера може сама од себе да размекша срце верујућег и тако да га покрене према љубави и добрим делима. Овим приговарачима предложићемо други навод из којег се јасно види да сама жива убеђеност у силу Христову не може да донесе спасење човеку, зато што под спасавајућом вером у Христа треба разумети сасвим нешто друго. Ево и светих речи: „Многи ће Ми рећи у онај дан: ‘Господе, Господе, нисмо ли ми у Име Твоје пророковали, Твојим Именом демоне изгонили, и Твојим Именом чудеса многа творили?’”[28] Превариће се многи који сматрају да ће се спасти само голим убеђењем у божанство Исуса Христа или погрешним ослањањем на апостола Павла, који је противуречно томе јасно рекао: „Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.”[29] Него опет да се вратимо нашем питању: која све својства треба да има та вера у Исуса Христа, која су довољна за спасење по речима овог апостола, као и апостола Јована? Или ми у неког другог Христа треба да верујемо? Не дај Боже! Него вера у Христа постаје спасавајућа онда када она произилази из потражње наше добре савести, те се у том случају она односи, не само на личност Исуса Христа, него на сав њен унутрашњи садржај, и према квалитетима тог живота који је Он у Својој личности донео на земљу.

Апостој Јован нам јасно говори да баш тај живот који је Христос донео јесте предмет јеванђелске вере: „У Њему беше живот, и живот беше светлост људима.”[30] „Живот се јави, и видели смо, и сведочисмо, и објављујемо вам Живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама.”[31] Ево, овим смо сазнали да вера у Исуса Христа постаје спасавајућа тада када се она не простире искључиво на спољашња својства Његове личности, него и на тај живот који је Он открио у Себи. Какав је то живот? Он се састоји из два начела, и оба треба да се усвоје вером да бисмо задобили спасење.

Прво, почетак тога живота показује се у одрицању од света као и свих овосветских токова који се противе Јеванђељу, да бисмо тако осудили свет који лежи у злу исто тако како га је осудио и Свети Дух: „о греху, о правди, о суду”. Шта то значи? Значи, да је свет проникнут начелима егоцентризма, гордости и освете, а љубав, свепраштање и смирење познати су само синовима Царства Божијег, које ће баш због тога остали свет увек мрзети, како то сведоче и речи Откровења када је Каин мрзео Авеља и убио га. „А због чега га закла? Јер дела његова бејаху зла, а брата му праведна.”[32] Ми ћемо сада видети да се спасавајућа вера у Исуса Христа пре свега садржи у томе да се без обзира на ову мржњу и претећу телесну смрт, не сме веровати сили овог злог света, него треба на њега да се гледа као на утвару или завођење. Ево шта нам каже Откровење. Оно пре свега веру у Христа ставља у најтеснију везу са одрицањем од овосветских предрасуда. „Браћо моја”, говори апостол Јаков, „не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа”[33], итд. Исто тако и свети Павле скреће нашу пажњу на то да је немогуће добити спасавајуће познање Бога, док се не престане са цсаображавањем овом веку”,[34] и наглашава посебну похвалу Аврааму када је овај поверовао Богу више него стихијама и законима света: „И када није било никакве наде, он са надом поверова да ће бити отац многим народима.”[35] Не може се другачије очувати вера у Христа осим да се одбаце овосветска мудровања и њена логика: „.Ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост.”[36] Ево зашто је спасоносан догмат о васкрсењу – само зато што ми у њему признајемо ту саблазан и безумље пред овим светом за вечно трајући и истинити живот, иначе због тога је и речено: „ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својем да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.”[37] Због тога је ова вера спасавајућа јер се само њом побеђује овај свет који срља у погибао: “Ко је тај који побеђује свет, до онај који верује да је Исус Син Божији.”[38] И зато онај који нема ове победе над светом у вери Христовој, он са светом и умире; ко је са светом, тај није са Христом, и он борави у смрти. То је Господ недвосмислено потврдио непријатељима Својим са следећим речима: „Ви сте од овога света, Ја нисам од овога света. Зато вам рекох да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам, помрећете у гресима својим.”[39] И тако, вера у Христа сједињује се са невером у свет, а уз то и са примањем мржње од стране света, у којем се по речима светог Петра као злато у огњу проверава вера Христова.[40]

Ако у Христову веру безусловно улази и одрицање од света, онда се разуме да хришћанин, па макар и да не сумња у божанство Исуса Христа, не може да каже да верује у Њега, све док се не одрекне од завођења овог света. Ево зашто апостол Павле у другој посланици Коринћанима, који наравно, узгред речено, нису сумњали у Христову личност, од нас тражи да проверавамо сами себе да ли смо у вери;[41] у том истом смислу је и Колошанима поставио услов: „Да (ако) останете у вери утемељени и постојани.”[42] Не само што хришћанин не може да верује овом огреховљеном свету, него чак и притисак овосветског духа који прети смрћу није спојив са разумевањем истините вере. „Где је ваша вера”[43] – тако Господ укорава ученике, који су уплашени од смртоносне морске буре. И на крају имамо и низ дугачких примера спасавајуће вере у Старом Завету, који су наведени у једанаестој глави посланице Јеверјима; они су ништа друго до примери презрења света који су руководјени гласом савести, уосталом како је и речено: „Вером победише царства, чинише правду, затворише уста лавовима.”[44]

И тако, следбениче Христов, будно прати да ли твоја вера у Христа замењује веру у силе овог света као и наде на њега? Ако не, и ако њој уступаш скромно место у мноштву твојих овосветских надања и очекивања, онда сигурно знај да у себи немаш спасавајућу веру у Христа; ту веру без које се „не може угодити Богу”; јер се у томе и састоји благоугађање Богу вером, да се не бисмо руководили греховним начелима овог света, него имали увереност у невидљиво, и да на очекивано гледамо лепшим полетима духа као на остварено, уз то приводећи и речи Господње: „Блажени који не видеше, а повероваше.”[45]

IV. Позитивни садржај спасавајуће вере у Христа.

Поменута 11. глава посланице Јеврејима не ограничава се само показаним одричним својством Христове вере: она раскрива и позитивне квалитете. Веровати у Христа значи веровати у љубав, кроз Њега добијено своје више оправдање; признавати ту љубав за узвишени закон живота и њоме се руководити; у том смислу посебно су важне следеће речи: “Вером Мојсеј више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога”.[46] Обратите пажњу, док је апостол наводио примере послушања вољи Божијој и презир према овом свету, он је просто говорио о вери, а овај подвиг љубави према браћи он директно ставља у везу са делом Христовим.

Али неко ће рећи, молим вас, ако је то тако да ли је онда за спасење потребна вера у Христову сопствену личност и у њено божанско достојанство? Није ли довољно да се само верује у царство љубави? О не, никада! И заиста, ми у нашој природи имамо много урођене симпатије према љубави, али како је она без ослонца и случајна, те ако је сав њен ослонац само у нашем духу – данас се пред њом преклањамо, а сутра је презиремо; данас смо били убеђени да љубав може да победи, а сутра или прекосутра ми ћемо се уз далеко јасније доказе убедити да се устројство живота и света противи својству љубави, са којом ни једна самостална личност а ништа мање ни заједница преживети не може! Само увереност да је ту љубав са квалитетом коначног руководиоца живота донео Логос (Реч), односно само вера у божанствену силу Онога Који је Себе називао љубављу може да узнесе на степен тврде вере те плашљиве замахе душе помоћу којих она тежи према љубави. Вера у божанство Исуса Христа и јесте спасавајућа зато што се њом, и само њом, уздиже и утврђује љубав која нас приводи Богу, и заиста – не спасавамо се својим силама него „благодаћу кроз веру”.[47]

О љубави као о предмету вере ево како је писао божанствени Јован: „Ми смо познали и поверовали у љубав коју Бог има према нама.”[48] Само кроз Богом откривено познање да је Бог љубав, познали смо да наша љубав није случајно осећање, него виша истина живота, тако да „који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему”.[49] У овим светим и животворним речима ми видимо да је заиста немогуће да се воли у одсуству вере у Христа, такодје видимо да је та вера, вера у Христа љубећег, вера у Њега, као у љубав која је кроз Његов долазак постала виши закон живота, Који је почетак сваке истине.

Нема љубави и истине без Христа, али и спасење се Христово даје само онима који верују у Њега, и то баш као у извор живота и истине. Ми смо већ навели Његове речи којима Он осуђује оне које верују у Њега само као личност, али ево и других речи којима нам Спаситељ директно показује у која Његова својства треба да се верује да би се задобило спасење: „Верујте у Јеванђеље”[50]; „Имајте веру у светлост да будете синови светлости”[51]; и напослетку, Он отворено каже да не тражи личну приврженост која је изражена према Њему, него према путевима живота које је Собом он покрио: „Ако не творим дела Оца Својега, не верујте Ми.”[52] И тако, вера у Христа јесте спасавајућа само у том случају ако је она у исто време вера и у љубав Његову. Али у љубав може да поверује само онај ко је научио да воли; ако је наша природна љубав немоћна без вере, онда је вера у љубав Христову немогућа без садејства његове потпуно слободне љубави; о томе је писао и апостол: „У Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела.”[53] Наша вера у Христа се утврђује толико колико узраста наша љубав, а и обрнуто, по мери узрастања вере просвећује се љубав; увећава се хришћанска радост и у потпуној својој ништавности се представљају овосветска завођења: имати у Христа веру која спасава, то значи развијати у себи љубав и стремити ка Његовом савршенству. По речима самог апостола Павла, ми постајемо синови Божији вером у Христа Исуса само због тога што, „који се год у Христа крсти, у Христа се и облачи”,[54] то јест, прожети Његовим осећањима и љубављу,[55] зато што се са њом достиже и само „познање Господа нашега Исуса Христа”[56].

То познање које се заснива на чежњи (=стремљењу) да се у себе усвоје Христове добродетељи, које у нама изграђују спасавајућу веру, и за које је свети Јован рекао да „сваки који верује да је Исус Христос, од Бога је рођен”.[57] У том усиновљењу, у Богу, кроз уподобљење Христовом духу[58], открива се и коначни циљ те спасавајуће вере, која се усваја, не само спољашњим путем, него се у нама утврђује кроз наше стремљење ка добру. Да бисмо имали ту спасавајућу веру у Христа, треба да се добровољно удаљимо од похота овога света, да у себи развијамо и подржавамо љубав, и тако признамо оваплоћеног Носиоца узвишене љубави истинитим и беспочетним Сином Божијим, и да кроз то признање поново уздижемо ту своју љубав до бесконачности.

НАПОМЕНЕ:

1. Јаковљева 2, 24
2. 1. Јованова 4,7
3. 1. Јованова 5, 18
4. Матеј 13, 21
5. Дјела апостолска 14, 9
6. Матеј 23, 23
7. Дјела апостолска 16, 5
8. Јудина 1, 20-21
9. Дјела апостолска 6, 5
10. Римљанима 1, 28
11. Римљанима 1, 21
12. Римљанима 1, 8
13. Јован 5, 40-44
14. Јован 8, 46-48
15. Јован 10, 26
16. Јован 16, 8-9
17. 1. Јованова 4, 6
18. Матеј 21, 32
19. Марко 1, 15
20. Јаковљева 2, 22
21. 1. Тимотеју 1, 19
22. 1. Тимотеју 3, 9
23. 1. Тимотеју 6, 12
24. Галатима 5, 22
25. Јеванђелска беседа, страница 337
26. Лука 16, 31
27. Јаковљева 2, 19
28. Матеј 7, 22-24
29. 1. Коринћанима 13, 2
30. Јован 1, 4
31. 1. Јованова 1, 2
32. 1. Јованова 3, 12
33. Јаковљева 2, 1-10; упореди 1. Јованова 2, 17
34. Римљанима 12, 2
35. Римљанима 4, 12
36. 1. Коринћанима 1, 23
37. Римљанима 10, 9; упореди Колошанима 2, 12
38. 1. Јованова 5, 5
39. Јован 8, 23-24
40. 1. Петрова 1, 7
41. 2. Коринћанима 13, 5
42. Колошанима 1, 23
43. Лука 8, 25
44. Јеверејима 11, 33
45. Јован 20, 29
46. Јеверејима 11, 24-26
47. Ефесцима 2, 8
48. 1. Јованова 4, 16
49. 1. Јованова 4, 16
50. Марко 1, 13
51. Јован 12, 36
52. Јован 10, 37
53. Галатима 5, 6
54. Галатима 3, 27
55. упореди Филипљанима 2, 5
56. 2. Петрова 1, 8
57. 1. Јованова 5, 1
58. упореди 1. Јованова 3, 2

---

Епископ Иларион | Наш живот треба да буде усмерен тако да ми наше биће отворимо за Бога

Читање из Светог Писма

---

АПОСТОЛ
Зачало 128 – 1. Коринћанима 3, 10-17: Темељ Цркве је Христос.

10 По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида.
11 Јер Tемеља другога нико не може поставити осим постојећег, Kоји је Исус Христос.
12 Ако ли ко зида на овоме Tемељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу,
13 свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.
14 Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату;
15 ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ.
16 Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?
17 Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.

ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 59 – Матеј 14, 22-34: Исус иде по мору.

22 И одмах принуди Исус ученике Своје да уђу у лађу и иду прије Њега на ону страну, док Он отпусти народ.
23 И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.
24 А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар.
25 А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору.
26 И видјевши Га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: „То је утвара”; и од страха повикаше.
27 А Исус им одмах рече говорећи: „Не бојте се, Ја сам, не плашите се!”
28 А Петар одговарајући рече Му: „Господе, ако си Ти, реци ми да дођем Теби по води.”
29 А Он рече: „Ходи!” И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.
30 Но видећи јак вјетар, уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: „Господе, спаси ме!”
31 И одмах Исус, пруживши руку, ухвати га и рече му: „Маловјерни, зашто посумња?”
32 И кад уђоше у лађу, преста вјетар.
33 А они у лађи приступише и поклонише Му се говорећи: „Ваистину си Ти Син Божији.”
34 И прешавши, дођоше у земљу генисаретску

 

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Матет 14, 28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа Који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: „Ветар је снажан, таласи високи, а вода није тврда.“ То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: „Маловерни, зашто посумња?”, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина – трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: „Како ћу?“ Стога почињу колебања: „Да ли продужити?“, а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си – држи се. Мисли које те смућују, одгони и буди храбар у Господу Који је близу.

---

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

повєлитєль (повелитељ) = заповедник, старатељ, скрбник
[повєлѣнїє (повељеније) = заповест]

Галатима 4, 2:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: но под повєлитєли и приставники єсть дажє до нарока ѻтча.
ИЗГОВОР: но под повелитељи и приставники јест даже до нарока отча.
СРПСКИ: него је под старатељима и управитељима до рока који је отац одредио.

---

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---