Календар

август 19. 2024. = Госпођински 19. 7532. (јулијански – стари)
септембар 1. 2024. (грегоријански – нови)

Страдање светог мученика Андреја Стратилата; Спомен светих 2593 мученика, сапострадалих са светим Андрејем Стратилатом; Спомен светих мученика Тимотеја, Агапија и Текле; Житије преподобног оца нашег Теофана Новог, Чудотворца; Спомен светих мученика Евтихијана и Стратигија.

Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере

(књига у 3 тома је доступна у нашој књижари)


Став Православне Цркве према слободи воље и предестинацији (=предодређењу) (Гласник, октобар 1983.)

 

ПИТАЊЕ: У молитви Светог Симеона Новог Богослова, молитвеног правила пред Причешће, стоји: „У књизи Tвojoj записано је и оно што још није учињено.“

Не изгледају ли ове речи некако као вера у предодређење? И како их помирити са учењем Православне Цркве о слободи човека?

ОДГОВОР: Слобода човека као духовно-моралног бића, неодвојиви је део учења како Старог тако и Новог Завета. Већ наредба Божја, дата првим људима, изражава тај став (а исто тако заповести Декалога, као и остале), јер: „Не једи с њега, и у који дан будеш јео с њега умрећеш“, јасно претпоставља слободу – да једе или не једе – онога коме је упућена. На многим местима Свето Писмо казује и директно да је у човековој власти избор: или да поступа у сагласности са вољом Божјом, то јест морално добро, или супротно томе – зло, попут овога: „Ево сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив. (5. Мојсијева 30, 19)

У Новом Завету, целокупно дело Спаситељеве пророчке службе, Његова проповед, упућено је човеку као слободном бићу, које може да врши оно што Бог жели и што га спасава, али и супротно томе. Из многих Христових речи то се види сасвим одређено: „Ко хоће да иде за Мном, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за Мном (Матеј 16, 24); ако хоћеш да уђеш у живот, држи заповести… Ако хоћеш савршен да будеш…“ (Матеј 19, 17, 21)

Истина слободе човекове налази се јасно исказана у делима Светих Отаца, онако као што нпр. вели Свети Василије Велики: Душа људска „не будући везана никаквом неопходношћу, и добивши од Творца живот слободан, пошто је створена по слици Божјој, разуме добро, уме се њиме наслађивати, обдарена је слободом и моћи… може да сачува живот који јој је природан. Но, такође има слободу да се уклони од добра.“1 А тако казују и многи други.2 Отуд учење православне Догматике да су људи и анђели створени као слободна бића, али с нижим типом слободе (моћи не грешити), с тим да узрастањем у добру доспеју до вишег (не моћи грешити)?3

Са оваквим одређеним ставом о слободи човековог моралног делања, како довести у сагласност у постављеном питању наведене речи молитве, као и сличне у неким другим молитвама?4 Заиста, прва мисао коју ове речи изазивају, одводи нас схватању извесног програмирања нашег живота и поступања, неког предодређења и судбине. Јер ако је оно што тек треба да се догоди у будућности, унапред прописано, и ми само имамо да га извршимо; ако смо машина која има да иде одређеним колосеком, онда нема друго него да смо играчка у рукама усуда, судбине.

Тако је и мени изгледало кад сам био ђак другог или трећег разреда богословије. Наишла ми је и опсела мисао: Ако Бог унапред зна да ћy ја бити нпр. пијаница, или крадљивац, или убица, могу ли ја онда да то не будем? Јер ако не будем, тада пропаде Божје предзнање. Ако ли Божје предзнање не може да пропадне и ја морам то да будем, где је онда моја слобода? Затим, ако бих морао нпр. да будем убица, да би се тиме потврдило Божје предзнање, па ме због тога греха Бог осуди на вечне муке, очигледно да би такав поступак био нечовечан, недостојан човека, а камоли Бога и његове правде. И где се, између тога свега, може ставити еванђелско учење да је Бог љубав?

Мучио сам се безуспешно тражећи исход из овог лавиринта. Другови којима сам ову мисао изнео, имали су своје проблеме, с којима су се носили, и у моје питање нису се удубљивали. Професорима га нисам могао изнети због опасности да га не окарактеришу као неумесно, јеретичко или безбожничко. Тако сам остао да се с њиме носим сам, и ко зна шта би са мном било да нисам наишао на извесно објашњење Светог Василија Великог, а потпуније код Блаженог Августина. Десило се нешто парадоксално. Доказ против предодређења пружио ми је, ето, Блажени Августин, који је иначе сам заступао схватање о предодређењу, предестинацији.5

То објашњење које ми је проблем разбистрило и – бар за мене – решило, састоји се у овоме: Библија почиње речима: „У почетку створи Бог Небо и земљу“ (1. Мојсијева 1, 1). У почетку чега? У почетку времена. Пре тога, значи, није било времена. Па шта је онда постојало? „Јер, пре створења света било је неко постојање које одговара надсветским силама, које не прелази време, вечно, које увек траје.“6 Постојала је, дакле, вечност. Шта је време, шта је вечност?

Ти основни појмови, категорије нашег ума, увек су најтежи за објашњење. Тако је и са појмом времена. Као што каже Блажени Августин: „Ако ме нико не пита, знам, али ако бих хтио некоме то питање разјаснити, не знам. Ипак са сигурношћу могу рећи… кад не би ништа пролазило да не би било прошлог времена, и кад не би ништа постојало да не би било садашњег времена, и кад не би ништа долазило да не би било будућег времена.“7 И нама је јасно да време незадрживо тежи и пролази састојећи се из прошлости, садашњости и будућности, али тако „да је у њему прошлост минула, будућност још није наступила, а садашњост се измиче од опажања пре него што се усмотри“, како примећује Свети Василије Велики.8 Јасно нам је да прошлост не постоји; она је била, али је сада као трајања времена нема. Исто тако, нема ни будућности; она ћe тек доћи, но сада је још нема. Значи, постоји само садашњост. Но шта је стварно садашњост? Она је у суштини линија додира између прошлости и будућности, моменат у коме будућност стално пролази у прошлост. Док на пример часовник не откуца „так“, тај моменат је близу, чекамо га да наступи, али још не постоји. А чим откуца „так“, тога момента нема више, он је прешао у прошлост. Непостојеће будуће у тренутку је прешло у непостојеће прошло. И садашњост, значи, једва постоји. Наиме: „И сам један сат састоји се од краткотрајних дјелића: што је од њега одлетјело то је прошлост, а штогод му преостаје, то је будућност. Ако се може замислити дио времена који се не може више подијелити ни у најмање дјелиће времена, онда је он једини који се може звати садашњи, али тај дио тако брзо из будућности прелијеће у прошлост, да се не протеже ни тренутак.“9

Ево, то је време постојало заједно са светом и неодвојиво од њега. Оно се односи на све створено, па и на нас људе и на Анђеле. На Божје биће време се не односи. Он је Творац света и времена, те на Њега оно не може бити примењено, као што се на Њега не могу применити појмови простора, броја, почетка и свршетка и тако даље. За Њега важи вечност. Шта је вечност? Вечност је стална садашњост, она нема ни прошлости, ни будућности, које карактеришу време. „У вјечности ништа не пролази, него је у све садашње“, вели Блажени Августин. „Вјечност која нема ни будућности, ни прошлости, непомично стоји и одређује будућа и прошла времена.“10 На другом месту, обраћајући се Богу, Блажени Августин каже: „Твоје године нити иду, нити долазе… Твоје су године један дан (2. Петрова 3, 8), а Твој дан није сваки дан, него данас, јер Твој данашњи дан не узмиче пред сутрашњим, и не долази иза јучерашњега. Данашњи дан је вјечност.“11

Вечност је, дакле, стално „сада“, без претходног „било“ и следујућег „биће“. Садашњост, која за нас једва постоји, у вечности једино постоји. Кад говорећи о вечности кажемо „пре“ и „после“, то говоримо са свог људског становишта, терминима који се односе на време. У вечности нема ни пре ни после… Има само сада. Отуда следује да кад кажемо Божје „предзнање“, Божје „предвиђање“, да се изражавамо на наш људски начин. „У ствари“, по духовитој примедби оца Јустина Поповића, „Божје предзнање је знање и гледање свих мисли људских, и осећања, и дела у стању њиховог збивања, јер за Бога не постоји ни прошлост ни будућност, већ је све садашњост.12 У Богу, дакле, нема предзнања будућег, као ни подсећања на прошло, него само знања и гледања и прошлог и будућег истовремено, сада. Ми можемо предвиђати и сећати се. За Њега је у истом „сада“ и постанак света, и све време до нашега доба, и сва будућност до краја света.

Зато кад се у молитви каже да је Бог Својим предзнањем (и предзнанијем Твојим) одредио овима да буду свештеници, или ђакони, то се казује на људски начин, људским речником и категоријама које важе за људе, али се не могу применити на Божанску вечност. Отуда на питање: „Шта је радио Бог пре него што је створио Небо и земљу“, које су му поставили неки савременици, Блажени Августин лепо одговара: „Ако прије Неба и земље није било никаква времена, зашто се пита шта си „тада“ радио? Јер није било никаквог „тада“, док није било никаквог времена.“13

Позната је ствар да се у новозаветним књигама на више места говори о Божјем предзнању, а у вези с њим и предодређењу: „… дошљацима… који су изабрани по провиђењу (=предзнању)“ (1. Петрова 1, 2); „… по одређеној вољи и промислу Божјем“ (Дјела Апостолска 2, 33); „Што је рука Твоја и воља Твоја напред одредила да буде“ (Дјела Апостолска 4, 28); „Јер које напред избра, оне напред одреди…, које напред одреди оне и позва“ (Римљанима 8, 29, 30); „У љубави нас је напред одредио да будемо Његови синови“ (Ефесцима 1, 5) и тако даље. Оба ова израза треба схватити у смислу који смо изложили. Свети Јован Златоуст, у тумачењу речи Спаситељевих: Саблазни морају доћи…“ (Матеј 18, 7) каже: „Кад Христос говори о неопходности саблазни, то тиме не уништава… слободу воље, и не потчињава наш живот каквој било неопходности делања, него само предсказује оно што ћe се неминовно десити… Стога није предсказање Спаситељево узрок саблазни. Никако! И не постоје саблазни зато што их је Спаситељ предсказао, него је зато предсказао што ћe оне неминовно настати. Ако би људи од којих происходе саблазни решили да зло не чине, саблазни не би дошле. А кад оне не би дошле, то не би ни биле предсказане.“14 Слично говори и Блажени Августин: „Не гријеши човјек стога јер је Бог унапријед знао да ће он гријешити; … сам човјек гријеши кад гријеши… А ако то човјек не усхтједне, онда дакако и не гријеши; али ако не хтједне гријешити, и о томе је Он (=Бог) унапријед знао.“15

Али, ако Свето Писмо одређено потврђује чињеницу човекове моралне слободе, и с тим уједно неприхватљивост предодређења његовог поступања, то још не значи да сваког од нас Бог не шаље у овај свет у своје време и ставља пред одређене задатке које треба да испунимо, као што је то изнето за Светог Јована Крститеља. Пре него што је он и зачет, по Божјем наређењу, Арханђео подробно излаже превасходне дужности које он треба да изврши у делу нашег спасења: „Да буде пророк Највишега, да иде пред Њим у духу и сили Илијиној, да Му приправи пут и спреми Господу народ приправан“ (Лука 1, 15-17). Ми знамо, Пророк је добровољно извршио поверено му дело и тако постао највећи рођени од жена (Матеј 11, 11).

Слично Светом Јовану, сваки човек долази у свет у своје време и стаје пред дужности које треба да изврши. Да ли ћемо им приступати најбољом вољом и способностима које имамо, онако како Бог жели, и тако постати свети, људи у правом смислу речи, зависи коначно од нас, ствар је нашег слободног опредељења. Но такође, сваки од нас може одбацити оно што Бог хоће, и тако постати грешник, управо онако како се у Светом Писму каже за књижевнике и законике да „одбацише што је Бог хтео с њима“ (Лука 7, 30). „Од нас зависи“, вели Свети Јован Дамаскин, „или да останемо у врлини и следимо Бога Који њој призива, или да оставимо врлину, што значи да будемо у пороку и следимо ђавола који нас, без присиљавања, томе призива.“16

Сматрам да нам је постало јасно да кад се у Светом Писму, или у црквеним текстовима, говори о Божјем предзнању, да се то казује на људски начин, у појмовима који се односе на време, а непримењиви су на вечност у којој Бог пребива. Вечност је стална садашњост, у којој се налази и прошлост и будућност истовремено. Тако кад кажемо да је Бог нешто предвидео у прошлости, то значи да и то прошло и то будуће Он види сада, у садашњости. Наш људски језик то Његово виђење назива „предвиђањем“. Бог, дакле, види да се људи не кају, него чине саблазни, и то његово виђење исказује се у Светом Писму речима: Саблазни морају доћи.

Завршићемо речима Светог Јована Златоуста: „А кад би се они (=људи) исправили“, велиш ти, „и нико не уводи о саблазни, не би ли се показало лажним ово предсказање? Никако! Јер га тада не би ни било.“17

 

НАПОМЕНЕ:

1 Творенија, в русском переводје, Санкт Петербург 1911., том II, страница 155.
2 Свети Григорије Богослов: „Но Онај Који је створио човека, створио га је слободним, ограничивши га једино законом заповести“ (Полноје собраније сочињениј, Санкт Петербург 1912., том I, страница 221.)
Свети Јован Златоуст: „Видиш ли како је Господ створио нашу природу слободном? Откуд су, реци ми, они (=савременици Ноја) стремили безбожности и навлачили на себе казну, а он (=Ноје), изабравши врлину и уклонивши се од дружења с њима, није претрпео казну? Није ли очевидно да свако по својој вољи изабира злоћу или врлину. Кад не би било тако, кад наша природа не би имала моћи, не би следовало ни да они трпе казну, ни ови награду за врлину. Но пошто све, после Свевишње благодати, зависи од наше воље, због тога су и грешницима спремљене казне, а онима који живе у врлини дарови и награде.“ (Творенија, в русском переводе, Санкт Петербург 1898., том IV, страница 202.)
Свети Јован Дамаскин: „А (Бог) створи га (=човека) по природи безгрешним, а по вољи слободним. А безгрешним, велим, не тако да је био непријемчив за грех – јер је само Божанство непријемчиво за грех – него тако да је могућност греха била не у његовој природи, него у његовој слободној вољи.“ (Екдосис акривис ортодоксу пистеос, у редакцији Бонифациус Котер, Берлин-Њујорк 1973, том II, странице 26, 37-40, 77)
3 П. Трембелас, Догматики, Атина 1959., том I, страница 196.
4 И сокровеннаја человјеков јавје предвједиј (Молитва V светог Василија Великог на Јутрењи); Господи Боже наш, предзнанијем Твојим, Свјатаго Твојего Духа подајаније низпосилајај па опредјељенија от Твојеја неизсљеднија сили (Молитва на хиротонији за ђакона); Даровавшијасја јему от Твојеја предзнатељнија сили (Молитва на рукоположсњу за презвитера).
5 У борби с Пелагијем Блажени Августин је отишао у другу крајност. Пелагије је учио да је Адамов гpex нешто спољашње, што се није коснуло ни повредило људску природу, те човек и после греха има способности да се сам спасава. Божја благодат му у томе само помаже, олакшава да спасење постигне, особито наука и пример Исуса Христа (В. Стефанидис, Еклизиастики историа, Атина 1970., страница 250.)
Побијајући Пелагија, Блажени Августин је тврдио да је грех Адамов толико повредио људску природу да је он постао роб греха, немоћан да не греши. Спасење човека зависи, дакле, само од Бога и Његове благодати, која није само помоћ човеку да хоће и чини добро, него од ње зависи све. Православно гледиште сачувало се од обеју ових крајности. Оно учи да је грех дубоко повредио сву људску природу (против Пелагија), али да је она остала способна да уз божанску благодат, коју Бог пружа људима (Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, Тимотеј 2, 4), може да достигне спасење, „јер није пао искључиво по хтењу и дејству своје воље, него по дејству ђаволском.“ (др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1932., том I, страница 283.) Али „без Његовог (=Божјег) садејства и помоћи ми не можемо ни хтети ни чинити добро.“ (Свети Јован Дамаскин, његово дело, Том I, страница 237.)
Тумачећи речи апостола Павла у Посланици Римљанима, 5, 12: „јер сви сагрешише“, у смислу „у њему (=Адаму) сви сагрешише“, Августин даље расуђује: „Пошто су сви сагрешили, сви заслужују вечну казну. Ипак, сви људи не бивају кажњени вечним мукама, него неки улазе у рај и спасавају се. То су они којима Бог пружа Своју благодат, не по некој њиховој заслузи, јер је нико није достојан (Нико се не спасава „осим по чину незаслуженог милосрђа“ – О држави Божјој, Томислав Ладан, Кршћанске садашњост, Загреб 1982., уводна страница LXXX), него по безусловном Божјем предодређењу на спасење. Код Блаженог Августина се не наглашава да је Бог оне друге предодредио на пропаст, него да их је само препустио последицама греха не упутивши им благодат, те они одлазе у вечну муку. Калвин и друге присталице предестинације ову разлику нису прихватили, него учили о безусловној предестинацији и на пакао.
Зашто Бог једнима даје благодат, а другима не даје, Блажени Августин то објашњава делом правде и милосрђа Божијег. Кад би Бог све кажњавао, значило би да је Он само Бог правде. А кад би свима пружао благодат и спасавао, значило би да је Он само Бог милосрђа. Овако се показује и Његова правда и милосрђе (О држави Божјој). Зашто, пак, Он ове, а не оне предодређује за спасење, кад га једнако ни једни нису достојни? Августин сматра да разлог за ово лежи у неистраживим дубинама воље Божје (В. Стефанидис, Еклизиастики историа, Атина 1970., страница 250).
6 Свети Василије Велики, његово дело, том I, страница 6.
7 Блажени Августин – Исповијести, превод Стјепан Хосу, Кршћањска садашњост, Загреб 1973., страница 63.
8 Свети Василије Велики, његово дело, том I, страница 7.
9 Блажени Августин – Исповијести, превод Стјепан Хосу, Кршћањска садашњост, Загреб 1973., страница 265.
Поред свега тога, на основу ових речи Блаженог Августина не би се могао извести закључак да садашњост, и време као такво, не постоји, него да је привид, обмана. Да би то објаснио, Блажени Августин вели да би можда било тачније рећи: „Три су времена: садашње у прошлости, садашње у садашњости и садашње у будућности. Она су наиме у мојој души као неке три ствари и другдје их не налазим: садашњост у прошлости је памћење, садашњост у садашњости је гледање, садашњост у будућности је очекивање.“ (Блажени Августин – Исповијести, превод Стјепан Хосу, Кршћањска садашњост, Загреб 1973., страница 268.)
10 Блажени Августин – Исповијести, превод Стјепан Хосу, Кршћањска садашњост, Загреб 1973., страница 261.
11 Блажени Августин – Исповијести, превод Стјепан Хосу, Кршћањска садашњост, Загреб 1973., страница 262.
12 др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1932., том I, страница 106.
13 Блажени Августин – Исповијести, превод Стјепан Хосу, Кршћањска садашњост, Загреб 1973., страница 262.
14 Творенија, в русском переводје, Санкт Петербург 1901., том VII, страница 605.
15 О држави Божјој, Томислав Ладан, Кршћанске садашњост, Загреб 1982., том I, књига 5, 10, страница 253.
16 Полноје собраније сочињениј, Санкт Петербург 1913., том I, страница 237.
17 Творенија, в русском переводје, Санкт Петербург 1901., том VII, страница 605.

 

Митрополит кијевски и галички Антоније (Храповицки)


Учење Цркве о Светом Духу
са руског протојереј Љубо Милошевић (преузето са svetosavlje.org)

 

Данас се код многих потпуно неоспособљених писаца као и мислилаца појављује тежња за богословствовањем и то у вези најузвишенијих и најапстрактнијих питања. Сви имају жељу да кажу нешто ново и дубоко, а поврх свега, да покрију сенком неодобравања црквено учење, које они просто не знају или у сваком случају уопште не разумеју.

Са друге стране, шире се тако неуке, а још више нападне и надмене хуле на Цркву, мисли Њој супротног духа. Посебно се оштро обележавају мећусобно супротни (=противречни) прекори нашем богословљу у вези учења о Светом Духу. Тако је и Лав Николајевич Толстој пребацивао Православној вери, и Цркви, за ширење „апстрактног и беживотног“ учења о Светом Духу на штету тако животног и мудрог учења Исуса Христа, које је изложено у јеванћељима.

Први критичари били су незадовољни кратким и нејасно објашњеним учењем Цркве о Светом Духу, а Толстој – тим истим учењем, али са супротне тачке гледишта; но ова оба лажна учења сусрећу се заједно у признавању апстракције и беживотности учења Цркве о Светом Духу.

Колико год су неискрене и лажне те тврдње у вези учења Свете Цркве, исто толико нису ни туђе горкој истини у вези савременог академског богословља које, истину говорећи, чува потпуно формалну везу са црквеним учењем, али које је изгубило и моралну страну догмата, а делимично и догмат о Светом Духу.

Истину говорећи, ту страну светих догмата, не увек, али повремено и врло ретко, откривају и Свети Оци Цркве, али њихов првенствени задатак у већини њихових трактата био је полемички: они су се трудили да ограде право учење од јереси путем тачног излагања речи библијских текстова, и то поготово њих, јер су се јеретици на њима трудили да заснују своја лажна учења. Моралну висину и лепоту божанског учења откривали су у већини случајева и излагали кроз молитвено појање цркве, у поетичним црквеним поукама или стихологијама древних Отаца и богослова.

На жалост, та поетичност хришћанског генија мање је привлачила пажњу средњовековних схоластичара, који су тој горепоменутој савременој богословској науци определили правац, дух, а и садржину. Коначно, у последњим деценијама наука је почела да се ослобађа од њихових путева, али наравно не без потпадања под утицај савремене декаденције, која је почела да се испољава у свим областима, а и у уметности и науци. Ми смо поменули да овом покрету (=утицају) пре свега недостају и оне најпримитивније ерудиције, то јест чак и оне најпростије начитаности Свете Библије. Ево зашто су сви њихови покушаји да нешто делимично кажу о Светом Духу, нешто узвишено и мудро, предодређени на неуспех, и остају само грчевити и узалудни напори, баш као код оне публицисткиње која је живела преко сто година, Жорж Санд (један наш Рус оштријег језика назвао ју је „госпођа Јегор“), која је говорила да је до почетка наше ере било царство Бога Оца, са почетком нове ере узвишеније учење Бога Сина, а у будућности настаће најсавршеније учење и живот Бога Духа Светога. Скоро да се баш у томе састају ова грчевитост декадената, који предсказују царство Светога Духа. Упркос свој тој неопредељености, а упркос и оним, знатно лошијим квалитетима те књижевности, који се ту и тамо приближавају хули и саблазни, она је у овом случају ближа истини, него ли нихилизам Толстоја, који се трудио да определи наше црквено учење о Духу Светом као замену моралног смисла наше религије мистичним, где он чак веру православну није желео да призна као хришћанску, него је назвао „Свето-Духовском“. Такво противљење јесте плод необразованости, али још више зле воље и злог предубеђења.

Напротив, само називање Трећег Лица Свете Тројице Светим Духом показује да је мисао и осећање Цркве, почевши од свештених писаца, чак од Самог Господа Исуса Христа, сједињавало са овим догматом највиша морална достигнућа, усредсређујући у њима најсветија очекивања. Спаситељ, Апостоли и Оци Цркве мало су говорили о Божијим метафизичким својствима – уопште, а још мање о метафизичким својствима Светога Духа, али су много говорили изричито јасно о дејствима Светога Духа, посебно у Новом Завету, као и дејствима Логоса Божијег или Сина Божија, још у Старом Завету.

Потрудиђемо се да пренесемо учење Христа Спаситеља и целог Новог Завета о дејствима Светога Духа на свет, на људску душу, али пре него што почнемо скренућемо пажњу да се Његово деловање по библијском учењу јавља у Цркви Христовој а не кроз замагљени мистички додир, и то деловање је изразито животно и узбудљиво, у умиљењу, не само личном, него и заједничарском – свеопштецрквеном.

Баш таквог изображења Светога Духа и Његових дејства пуна је служба Свете Педесетнице, а посебно у молитвама коленопреклоњења светог Василија Великог, а такође и у списима преподобног Исака Сирина, који је схватао општење душе са Богом првенствено као општење са Светим Духом, и често много рађе употребљавао уместо речи Бог – реч Дух, или Дух Свети. Свети Јован Дамаскин је саставио сасвим оргинално молитвено правило (=службу) Светоме Духу или Параклиту, које није ушло у састав нашег богослужења, али јако узбуђује душу читаоца снагом слика које су у њој сабране. Измећу осталог, желимо да се ограничимо ослањањем на те класичне стихире Педесетнице из вечерње и јутрење.

„Све даје Дух Свети: излива пророчанства, чини свештенике, неписмене научи мудрости, рибаре показа као богослове, сабира сав сабор црквени. Једносушни и сапрестолни Оцу и Сину, Утешитељу, Слава Теби.“

„Дух Свети био је увек, и јесте и биће: ни започињан, ни престајући, него увек Оцу и Сину сједињен и прибројаван; живот и животворац; светлост и давалац светлости, сам благ и извор сваке доброте; по Којем се познаје Отац и прославља се Син, и од свих се спознаје; једна сила, једно сједињење, једно поклоњење Светој Тројици.“

„Дух Свети, Светлост и Живот, и живи извор умни: Дух премудрости, Дух разума, благи, праведни, умни, Који чисти сагрешења: Бог и боготоврац, Огањ Који од Огња произилази; Који говори, дејствује, дели дарове, Којим су се сви пророци и божанствени апостоли заједно са мученицима овенчали; дивно виђење, Огањ Који раздељује Себе за давање дарова.“

У сећањима Мотовилова о преподобном Серафиму Саровском, додуше непровереним, али која су последњих година заинтересовала нашу литературу, те их је чак и преосвећени Николај Велимировић превео на српски језик, излаже се учење преподобног Серафима о спасењу као о непрекидном усвојењу благодати Светога Духа и унутрањег општења са Њим.

Људима које не занимају учења вере, савршено је туђа жива представа о дејствима Светога Духа у човечијем срцу. Иначе, ово питање открива се у светом Еванђељу, а посебно у еванђељу по Јовану. Међутим, и у другим еванђељима може се уверити да се откривења Светога Духа у срцима и уму верујућих тако тесно везују за њихову душу да уопште није лако правити разлику између плодова природног разумевања душе од гласа Светога Духа. Ево вам и речи и Самог Господа Исуса Христа: „Када вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати; јер нећете ви говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас.“ [Матеј 10, 19-20; Марко 13, 11, упореди Лука 12, 12 и 21, 15] О томе како се живот Светога Духа тесно слива у срце проповедника са његовом сопственом душом сведочи и апостол Павле када даје уредбе о браку, о разводима, о девству. Он говори: „Заповедам, не ја, него Господ“; иначе своје заповести и личне савете он закључује речима: „А мислим да и ја имам Духа Божијега“. [1. Коринћанима 7, 10, 12, 40] Верујући у такву блискост Духа Божијег са хришћанском душом, ми тако почињемо наше молитве као и сваки други озбиљан посао призивањем Светога Духа: „…дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте…“

Доступност Божанског Духа нашим душама тако је јака, да на многим местима Новога и Старог Завета, и код Отаца Цркве, када се помиње реч „Дух“ – „у Духу“, „испунио се Светога Духа“ – постаје тешко да се докучи да ли се овде разуме Ипостас Светога Духа или просто благодатно усхићење (=одушевљење) човека. „И уставши један од њих, по имену Агав, предсказа Духом велику глад која је имала бити по целоме свету…“ [Дјела апостолска 11, 28] Толико је тешко правити разлику силаска Светога Духа у срце изабраних од њиховог природног просвећења истином да, на пример , у Старом Завету многи проучаваоци уопште не налазе указивање на Треће Лице Свете Тројице (иако се тамо врло често среће реч Свети Дух), а посебно протестанти, који одбацују такозване неканонске књиге Библије, и тако не признају ове најјасније речи Соломона о Пресветој Тројици: „Ко би вољу Твоју сазнао, да Ти ниси дао премудрост и послао Духа Светога Твојег са висине.“ [Премудрости Соломонове 9, 17] Успут речено, треба да жалимо што ове важне речи Старог Завета о Пресветој Тројици још увек нису уведене у наше школске и академске програме; нажалост, они се скоро сви баве плагијатством протестантских и латинских теолошких програма. [Митрополит Антоније је први и прави покретач удаљавања од латинске теологије. Тај правац је касније код Срба наследио архимандрит Јустин Поповић, а у „паришкој школи“ протојереј Георгије Флоровски.]

Међутим, далеко од тога да се глас и мисао Божанског Духа увек, чини се, сливају са мислима и речима благовесника Откривења; понекад се, напротив, супростављају. Тако и апостолу Павлу и његовим сарадницима „забрани им Дух Свети говорити реч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витанију, али им Дух не допусти“. [Дјела апостолска 16, 6-7] Из даљих речи Дела Апостолских ми знамо да савети Светога Духа понекад бивају неочекивани: „И Павлу се показа виђење ноћу: беше неки човек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: ‘Пређи у Македонију и помози нам!’“ [Дјела апостолска 16, 9-10] Сличним (и многим другим) наводима отклања се свака сумња у то да се тобоже глас Светога Духа примао аутосугестијом. То наравно доказују и сведочења, на пример, о јављању Исуса Христа Марији Магдалини, која Га није одмах познала. Сличних примера који потврђују овакво поимање можемо наћи много у Светој Библији Старог и Новог Завета, али ми то остављамо самим читаоцима. Наш задатак се састоји у томе да према нашој могућности покажемо благодатна дејства Светога Духа у животу једног хришћанина, Цркве и света.

Само називање Трећег Лица Пресвете Тројице Светим Духом показује освећујућу силу Његовог дејства. Упркос клеветама савремених безбожника, дејства Светог Духа, не само да се признају нераздвојним од моралног подвига хришћанина, него се напротив тај подвиг налази у најтеснијој вези са деловањем благодати Светога Духа. Колико год морални подвиг привлачи Светога Духа ка души, исто толико зла воља од Њега удаљава. Ево речи Премудрог: „У лукаву душу не може ући премудрост, и неће обитавати у телу поробљеном у греху. Јер Свети Дух премудрости удаљиће се од лукавства, и уклониће се од неразумних мудровања, и постидеће се од неправде која се приближава.“ [Премудрости Соломонове 1, 4-5] Хулом на Духа Светога или „смртним грехом“, по тумачењу Васељенског Сабора [VII, правило 5], разуме се свесно и окорело противљење истини, „јер је Дух истина“ [1. Јованова 5, 6] – како се Он и назива у беседи Господњој и молитви Цркве, Дух истине. [Јован 14, 17; 15, 26; 16, 13]

Дакле, Дух Свети открива се и показује људима првенствено у областима моралних и етичких преживљавања, што чини један од важнијих основа, управо стога да се не би одвајала чиста религиозна расположења – подвизи и морална делања – од те неуморне борбе хришћанина са својственом палом човеку злом вољом и усредсређивања према моралном савршенству. У овом последњем се и састоји главни призив хришаћанина као коначни циљ његовог живота и делатности.

Делатност Светога Духа кроз срца људска расветљује се путем различитих пројављивања, иако главни Божији дар души човечијој, којa стреми ка Њему, остаје само један – освећење душе сваке личности, а кроз њу и све хришћанске заједнице, чак и свега човечанства. Суштина наших молитава јесте баш то призивање Божије помоћи за нашу моралну борбу са грехом, то јест призивање Светога Духа, што нам Небески Отац неће одбити. У ово последње уверавају нас следеће речи Христове: „Када дакле ви, зли будући, умете добре даре давати деци својој, колико ће више Отац ваш Небески дати Духа Светога онима који ишту од Њега?“ [Лука 11, 13]

Скренули смо пажњу на централни и главни део наших односа према Богу и према својој души, сада ћемо скренути пажњу на њено разгранавање и последице: једне од њих се тичу пројављивања благодатних дарова Светог Духа у животу заједнице, друге – у постепеном изграђујућем благодатном расположењу душе човечије, у њеном духовном узрастању. „Различити су дарови, а Дух је исти. Но свакоме се даје пројава Духа на корист: једноме се даје кроз Духа реч мудрости; а другоме реч знања по истом Духу; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.“ [1. Коринћанима 12, 4-11]

Овде треба да се још једанпут напомене да учење Христово, и црквено, не разједињује једну страну живота од друге, него их представља целовитим (=неподељеним): уколико се више подвижник Христов у тишини и у дубини срца свог испуњава Духом Светим, утолико је смелији међу људима, и тако његова реч има више ауторитета. У том смислу Господ је уверавао Своје апостоле да будућа блискост Светога Духа са њима значи да ће њихов рад бити плоднији, него ли продужени боравак са њима Самог Исуса Христа Спаситеља. „Боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.“ [Јован 16, 7] Још раније јеванћелисту Јовану Господ је скренуо пажњу на врло тесну везу Својих искупитељских страдања са доласком Светога Духа: „‘Ко је жедан, нека дође Мени и пије. Ко у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће река воде живе.’ А ово рече о Духу Којега требаше да приме они који верују у Име Његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен.“ [Јован 7, 37-39] Наравно, ова узрочна веза између одласка Христовог на страдања и Вазнесења на Небо, те слања Светога Духа, не сме да се замишља тако наивно и грубо, онако како је то урађено у неким догматикама које овде разумеју не одлазак Исуса Христа на страдање, него само Његово Вазнесење на Небо као и слање Светога Духа са тог Неба, то јест неко слање које као да је физичко. Овде је реч о просвећењу целог човечанства страдањима Христовим, а посебно свих верујућих, и затим о потврђивању овог просвећења силаском Светога Духа.

Ученицима Христовим и раније нису била непозната знамења Светога Духа [Јован 20, 22; Римљанима 8, 23] и зато су могли да предокусе то неисказано благо, то незамењиво блаженство којег треба да се удостоје, примивши пуноћу дарова у дан Педесетнице. Ево због чега се они нису растужили због тога спољашњег растанка са Учитељем на дан Његовог Вазнесења, него су усхићеним погледом доживели Његово узношење на Небо и вратили се „у Јерусалим са радошћу великом“ [Лука 24, 52], једино ишчекујући од Светог Духа то обећано друго крштење „кроз неколико дана“, или одевање силом одозго? [Лука 24, 49; Дјела Апостолска 1, 5]

До овог педесетог дана Христос је бивао са њима и поред њих, а сада ће бити у њима кроз Светога Духа, Који је њих просветио и осветио. Зато је и говорио Апостол Павле: „А живим, не више ја, него живи у мени Христос.“ [Галатима 2, 20] Дакле, раније смо обећали да ћемо објаснити дејства Светога Духа у животу заједнице, у животу свецрквеном; то учешће Његове силе, или Његове божанске Личности у тој борби добра са злом, вере са невером и богопротивљењем, кроз коју протиче живот света и тако све до последњег краја. Сам је Господ у Својим предсказивањима о слању Светога Духа укратко указао на то како ће Утешитељ боравити са његовим следбеницима вавек, и да ће их подсетити на све што им је говорио Христос [Јован 14, 16, 26], али радије прелази на објашњење Његових дејстава у свету – свету непријатељски расположеном према Христу и Његовим ученицима. „И када Он дође, покараће свет за грех, и за правду и за суд: за грех, дакле, што не верују у Мене; за Правду пак, што идем Оцу Својему и више Ме неће видети; а за суд, што је кнез овога света осуђен.“ [Јован 16, 8-11] Ове речи читалац не може одмах да разуме, исто тако као ни они први Његови слушаоци што се да доказати и из даљих речи Христових. [Јован 16, 12-13]

Него, неопходно је да се на овим речима задржимо. И поред тога што им Спаситељ даје одређено разјашњење, да би се стварно све то боље разумело потребно је и неко додатно. На који ће начин Свети Дух покарати (=изобличити) свет? Ко је тај свет? Очигледно је да је то онај свет, који је непријатељски расположен према Христу и заједници Његових проповедника, и уопште према свим Његовим следбеницима. У каком ће га смислу Дух покарати за грех неверовања у Христа? У том, наравно, зато што је неверје било посрамљено и покорено, и проповедању ученика Христових могло је да се супроставља само грубо насиље, али не и стварне примедбе. Ово се са посебном јачином показало у сведочењу о мучеништву светог Стефана. Његови противници нису могли да се супроставе „мудрости и духу којим говораше“ [Дјела Апостолска 6, 10]. Они тада подметнуше лажне сведоке и изведоше га на суд Синедриона, где су према Закону били потребни сведоци, но овај пут су иступали лажни сведоци и клеветници, али када је Стефан изговорио обимну беседу у своју одбрану, у којој је себе исповедио за правог Јудејца и поштоваоца Закона, „сви који сеђаху у Синедриону видеше лице његово као лице Анђела“ [Дјела Апостолска 6, 15]; међутим, када је он у закључку свога излагања почео да их изобличава за то што су се противили Духу Светоме, како њихови оци, тако и они сами [Дјела Апостолска 7, 51], онда они „разјарише се врло у срцима својим и шкргутаху зубима на њега“ [Дјела Апостолска 7, 54 – појава која увек открива злобу, али у потпуној немоћи да се са њом нешто промени], и заборавивши на судска правила [5. Мојсејева 19, 1-13] и на сведоке [5. Мојсејева 19, 15-19], устремили су се на Стефана и каменовали га, и тако се подвргли [Јован 18, 32] судској одговорности за самовољну расправу, јер су у гневној злоби оставили материјалне доказе свога преступа испред ногу младића Савла. [Дјела Апостолска 7, 58]

Ово Стефаново изобличење Синедриона било је прво остварење Спаситељевог предсказања тога како ће Свети Дух покарати свет зa његов грех неверја. Под светом се разуме, како је и речено, обичај који се усталио – то друштвено мишљење које је усмерено секуларном делатношћу. До силаска Светог Духа све је то прекоревао Сам Спаситељ; после овог догађаја, пак, друштвено мишљење је прешло на страну Његових следбеника, а свет је био прекорен као неправедан, и непријатељи Христови почели су да се боје да их народ не побије камењем. [Дјела Апостолска 2, 47; 4, 21; 5, 26]

Други прекор – „за правду, што идем Оцу Својем, и више Ме нећете видети.“ Шта то значи? Па то је предсказање о сталној клевети многобожаца и Јудејаца на Учитеља хришћана, тобоже: Он је кажњен и умро, дакле, Он је „лажа“. [Матеј 27, 63; обмањивач] Међутим, надахнути Утешитељем, апостоли ће се са таквом смелошћу супростављати тој клевети и сугерисати Његовим непријатељима, стражарима Гроба, истину о Његовом Васкрсењу, а касније и о Вазнесењу, да ће она ка Њему обраћати њихова срца. Док Свети Дух није сишао, апостоли нису ни очима ни рукама својима веровали да је Госпoд васкрсао, а по силаску Светога Духа, они су отпочели своју проповед тврдњом о Његовом Васкрсењу из мртвих, и одмах обратили у веру по 3000 и по 5000 људи. [Дјела Апостолска 2, 24-34; 3, 15-21] Можемо да се ослонимо на још многа места по Делима Апостолским и Посланицама на основу којих се види да један од најглавнијих предмета апостолске проповеди, та правда са којом Дух Божији треба да укори и просвети свет, јесте истина: да је Он невидљив, не зато што је Он умро и погребен, него зато што је Он умро и васкрсао из мртвих, и у слави се вазнео Оцу Својему на Небо, које Га је примило до „времена“. [Дјела Апостолска 3, 21]

Трећи прекор свету од Светога Духа – „о суду“, јесте да је кнез овога света већ осуђен. Јасно је да се овде подразумева Сатана, кога су и савременици Господњи називали кнезом демонским [Матеј 9, 34], а апостол Павле кнезом „који влада у ваздуху и дејствује у синовима противљења“. [Ефесцима 2, 2] Осуда кнеза демонског, као владара богоборног света, и у њему самог тог света, као увек непријатељске силе према Христу, узрокована је Господњом одлучношћу да на Себе узме муке искупљења. Дефинитивно определивши Себе на такав исход после беседе са Јелинима, који су дошли (и дивног сведочанства које преноси Јевсевије Кесаријски: Њему беху показали писмо од Едеског цара са саопштењем о већ донешеној христоубиственој одлуци непријатеља Христових), Господ је објавио: „Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље, и када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи.“ [Јован 12, 31-32] Дакле, Свети Дух, Који је храброшћу надахнуо срца апостола, заувек ће постидети овај свет и кнеза његовог, прославиће идеју добровољних страдања уместо тог унижења које су смерали људи овога века ходећи по вољи његовог кнеза, и проповедањем страдања Христовог, умножаваће Његову славу и постидеће овај свет и његовог кнеза.

Крстом Христовим, и то чак независно од мистичког тумачења Његове жртве, кнез овога века или дух овога века – надмени непријатељ Његове проповеди, а посебно прве заповести Његових блаженства, он је осуђен, одбачен је и сва расуђивања људска радикално су се променила: то што се синовима заблуде показивало као унижено и жалосно, у очима верујућих постало је светиња и узвишено, такође и обрнуто. Исти је смисао и апостолских речи: „А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима, пак, позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.“ [1. Коринћанима 1, 23-24] Такво учење је изражено и у Заповестима Блаженстава и другим причама Спаситеља, али оно је тако очигледно и тако јако зрачило кроз догађај Његовог добровољног понижења, страдања и смрти, и постало је реално кроз неустрашиву проповед светих апостола о тим страдањима. Ево у каквом смислу је кнез овога века био побеђен силаском Светога Духа, Који је отворио умове и уста Апостола за ширење благе вести тих нових истина и подвига, којима је подражавало и безброј мученика: „Мученици Твоји, Господе, страдањем својим добише нетрулежне венце од Тебе Бога нашег, поседујући силу Твоју мучитеље своје понизише, и уништише немоћну демонску дрскост.“ [Тропар Цркве светим Мученицима] Тако их је Свети Дух сачувао као победиоце над кнезом овога века и његовим слугама: „Страх од царева и мучитеља (=тирана) преодолеше Христови војници“ и тако даље…

На овоме бисмо завршили, или боље речено задржали ово тумачење делатности Светога Духа у свецрквеном животу или заједници; ипак, ради јаснијег разумевања неопходно је указати на то да се по сведочанству свете књиге Дела апостолских позитивно учешће Светога Духа у животу Цркве (а не само обличавајуће против овог века, о чему је већ било речи) представља хотимично и непосредно, и још се назива утехом Светога Духа. „Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији уживаху мир напредујући и ходећи у страху Господњем, и умножаваху се утехом Светога Духа.“ [Дјела Апостолска 9, 31] Последње речи треба посебно да се подвуку чињеницом да наши секташи, надимајући се умишљеним „даровима Светога Духа“, и маштајући да Га поседују, презиру послушање према Цркви и не желе да се потчињавају њеном руководству.

Тај тесни међусобни однос делатности проповедања са Божанским Лицем Светога Духа, и Његове благодати, објашњава, и то не једанпут, и апостол Павле: „Него се потрудих више од свију њих, али не ја, него Благодат Божија која је са мном“ [1. Коринћанима 15, 10], и још: „Реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и истине“ [1. Коринћанима 2, 4], како је то већ било у беседи светог Стефана. [Дјела Апостолска 6, 10]

наставиће се…


јеромонах Рафаило Бољеви | Oкултна агресија


Читање из Светог Писма


АПОСТОЛ
Зачало 131 – 1. Коринћанима 4, 9-16: Апостолско служење и понижење.

9 Јер мислим да Бог нас, апостоле, показа посљедње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и Анђелима и људима.
10 Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени.
11 До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се,
12 и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо;
13 кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас.
14 Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу дјецу.
15 Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем.
16 Молим вас, дакле, угледајте се на мене.


ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 72 – Матеј 17, 14-23: Исцјељење бјесомучнога дјечака.

14 И када дођоше народу, приступи Му човјек и паде на кољена пред Њим говорећи:
15 „Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру и много пута у воду.
16 И доведох га ученицима Твојим и не могоше га исцијелити.”
17 А Исус одговарајући рече: „О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? Доведите Ми га амо.”
18 И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
19 Тада приступише ученици Исусу и насамо Му рекоше: „Зашто га ми не могосмо изгнати?”
20 А Исус им рече: „За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: ’Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: ’Пређи одавде тамо’, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.’
21 А овај се род не изгони осим молитвом и постом.”
22 А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: „Син Човјечији биће предан у руке људске,
23 и убиће Га, и трећи дан устаће.” И веома се ожалостише.

 

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

„А овај се род изгони само молитвом и постом.“ (Матеј 17, 21) Ако се овај род изгони молитвом и постом другог лица, утолико више ће бити немоћан да уђе у оног који сам упражњава молитву и пост. Ето ограде! Бесова има много и сав је ваздух њима испуњен. Па, ипак, они ништа не могу учинити ономе ко је ограђен молитвом и постом. Пост је свестрано уздржавање, а молитва – свестрано богоопштење. Прво ограђује изван, а друго – изнутра усмерава огњено свеоружје на непријатеље. Испосника и молитвеника издалека примећују демони и беже далеко како не би добили болан ударац. Треба ли, међутим, мислити да ђаво мора обитавати тамо где нема поста и молитве? Да, може се тако мислити. Демони се усељавају у човека и крију своје присуство. Они из тајности свог домаћина уче на свако зло, одвраћајући га од сваког добра. При томе, он је уверен да све сам ради, иако, у ствари, испуњава вољу свог непријатеља. Подухвати се само молитве и поста – и враг ћe одмах да побегне. Затим ће он са стране очекивати прилику да се опет врати. Он се стварно и вpaћa, чим буду остављени пост и молитва.


Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

повинєнъ (повинен) = обавезан, дужан, одговоран; крив

Матеј 5, 21:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Слышастє, ѩкѡ рєчєно бысть дрєвнимъ: «Нє ѹбїєши»: ижє (бо) ащє ѹбїєтъ, повинєнъ єсть сѹдѹ.
ИЗГОВОР: Слишасте, јако речено бист древним: «Не убијеши»: ижє (бо) ашче убијет, повинен јест суду.
СРПСКИ: Чули сте како је казано старима: Не убиј’; јер ко убије, биће крив суду.


Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.


Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Hrist

Читање из Светог Писма

АпостолЗ

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

ЛитургијаЗачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.


Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.


Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске


Архива

X