Календар
август 26. 2024. = Госпођински 26. 7532. (јулијански – стари)
септембар 8. 2024. (грегоријански – нови)
Страдање светих мученика Адријана и Наталије; Спомен светих двадесет три мученика; Спомен светог мученика Адријана; Спомен преподобног оца нашег Титоја; Празник поводом чуда Владимирске Иконе Пресвете Богомајке; Спомен преподобног оца нашег Адријана Ондрусовског; Спомен преподобног оца нашег Јоасафа, царевића Индијског; Спомен светих мученика Атика и Сисинија; Спомен преподобног оца нашег Ивистиона.
Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере
(књига у 3 тома је доступна у нашој књижари)
Где се налазе рај и пакао? (Гласник, мај 1985.)
ПИТАЊЕ: Кад у васиони не постоји „горе“ и „доле“, где су онда рај и пакао о којима се каже да је рај горе, а пакао доле?
ОДГОВОР: Не бисмо морали ићи чак „горе“ у васиону да бисмо сагледали релативност наших појмова простора „горе“ и „доле“. Можемо их уочити већ овде „доле“ на земљи. Кад, на пример, кажемо да се птица или авион дигао са земље и узлетео горе, то је за антиподе, људе „испод“ нас, с друге стране земље, управо супротно, „доле“, баш као што њихово „гope“ за нас означава „доле“, и обратно. Ови просторни односи важе за сваку тачку на земљи и за све људе на њој.
Схвативши то, моћи ћемо разумети да Бог, као духовно биће, не потребује неко место, као што неопходно бива са телесним бићима и предметима. С друге, пак, стране, како нам је откривено у Светом Писму, у могућности смо да донекле схватимо и ту истину да ни једно место није ван Њега, да је Он свуда и свему присутан: „Јесам ли Ја Бог изблиза“, говори Господ, „а нисам Бог и из далека? Може ли се ко сакрити на тајно место, место где га Ја не видим?“, говори Господ. „Не испуњавам ли Ја Небо и земљу?“, говори Господ (Јеремија 23, 23-24). По речима Светог апостола Павла, Бог је над свима, кроза све и у свима нама (Ефесцима 4, 6), није далеко ни од једнога од нас, јер у њему живимо, крећемо се и јесмо (Јеврејима 17, 26-27).
О овом двојству својства свудаприсутности Божје, која с једне стране, значи да Бог не заузима неко место нити место Њега, а с друге, о Његовом присуству свему створеноме, јасно говоре и Свети Оци. Свети Атанасије Велики казује: „Бог је биће Које по себи има све и ни од чега није обузет, и у свему је по својој доброти и сили, а по својој природи изван свега.“1 „Бог се не налази негде“, каже Блажени Августин. „Јер што је негде, то се садржи местом, и што се садржи местом, тело је. Бог, пак, није тело, дакле, он се не налази негде. Али пошто Он постоји и постоји, не у неком месту, то је боље рећи да је у Њему све, него да је Он негде.“2 Исто тако казује и Свети Јован Дамаскин: „Бог, будући нематеријалан и неограничен, не обухвата се местом, јер је Он Сам Себи место, све испуњавајући и постојећи изнад свега и Сам садржећи све.“3 Исти Свети Отац, при томе, објашњава да се, у особитом смислу, Божјим називају она места (на пример Небо или храм) „где очигледно бива Његово дејство…, у коме особито дејствују Његове силе и Његова благодат. Због тога је Небо Његов Престо (јер су на њему Анђели, који врше вољу Његову и увек Га прослављају…). Назива се и Црква Божјим местом, јер њу посветисмо Његовом славословљу, као неко Његово власништво у коме се сабирамо к Њему. Слично и места у којима нам би очигледна Његова енергија, било на телесан или нетелесан начин, називају се Божјим местима.“4
Није недоступно нашем разумевању и казивање Светог Писма да блаженство, „што око не виде, и ухо не чу и на срце човеку не дође“ (1. Коринћанима 2, 9), што имају у рају Свети, они који Бога љубе, долази од све веће близине Богу, извору сваке праве радости и блаженства. Говорећи о тој присности и близини Богу, што су Свети отпочели на земљи да би их наставили у Царству Небеском, ми не схватамо то у приближавању Богу по месту, него у духовном смислу. Достижући својим трудом, уз помоћ благодати Божје све врлине, прожимајући њима своју душу, бивајући морално све чистији, савршенији, праведници бивају све сличнији Богу морално, љубављу, постају Његови домаћи (Ефесцима 2, 19). Исто тако кад кажемо да су праведници окренути Богу и иду Њему, као што вели и Христос Господ: „Ходите Мени благословени Оца Мога“…, а грешници окренути од Бога и иду у супротном правцу (=„Идите од Мене проклети…“ Матеј 25, 40), ми ту такође мислимо на морални став и уздизање, а не окретање и идење у физичком смислу, у односу на место и простор. Поготово кад узмемо у обзир реч господњу: „Царство Божје неће доћи на видљив начин, нити ће се рећи: „Ево га овде“, или: „Ено га онде“, јер гле, Царство је Божје унутра у вама.“ (Лука 17, 20-21)
У Светом Писму се реч „горе“, разуме се, употребљава и у њеном просторном, али и духовном, моралном значењу. Кад Господ Исус каже Никодиму да му се ваља родити „одозго“, јер ко се не роди одозго не може видети Царства Божјега (Јован 3, 3), Никодим те речи схвата у смислу физичког рађања, док их Господ употребљава у духовном, преносном, то јест у новом рођењу у Тајни Крштења: „Говорећи одозго (казује о) обновљењу Духом.“5 Кад Свети апостол Јаков говори о мудрости која долази „одозго“, њена узвишеност није од физичких, просторних ознака, него од моралних: „А мудрост одозго најпре је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна.“ (Јаковљева 3, 17) Док је мудрост „одоздо“: земаљска, чулна, демонска; њу означава завист и свађа, неслога и свака зла ствар (Јаковљева 3, 15-16). Тумачећи речи Христове: „Ви сте одоздо, Ја сам одозго“ (Јован 8, 23), Свети Кирило Јерусалимски вели: „Ви сте одоздо, то јест природом потчињени смрти и подложни кварењу, немоћи…, (Ја) сам одозго, то јест Бог из Бога. Одозго означава рађање од Бога Оца.“6 Тако ове речи схвата и Свети Јован Златоуст велећи да реч „одозго“ значи „да је Христос… виши од свију без сваког упоређења. А оним који је од земље… Јован назива овде себе…, упоређујући своје учење са учењем Христовим. „Не означавају речи од земље“, вели, „нешто друго, него то да су моје речи, у сравњењу са Христовим, мало важне, убоге, ништавне, такве какве и морају бити речи које потичу са земље. А у Њему су све ризнице премудрости и разума сакривене (Колошанима 2, 3).“7
У истом спиритуалном смислу треба разумети казивање Светог Писма о Господу Исусу да седи Богу с десне стране, како је у давнини пророчки предсказао цар Давид у Псалтиру (Псалам 110, 1). Сам Господ, упутивши питање фарисејима, наводи ово пророштво дословно (Матеј 22, 44), а такође на питање првосвештеника је ли Он Син Божји, одговара: „Јесам, и видећете Сина Човечјега где седи с десне стране Силе.“ (Марко 14, 62)8 И у другим новозаветним књигама о седењу Господа Исуса са десне стране Бога говори се више пута.9
Из старине, по схватању нашег, као и осталих европских народа и народа Блиског истока, десна је страна важније10 од леве11. Но и према изражавању Библије, десна је страна символ божанског, праведности, доброг, лева – демонског, грешности, злога; Господ је праведним с десне стране, ђаво је човеку с леве (Псалам 15, 8; 108, 6, 31; Проповједник 10, 2); на Страшном Суду Господ ћe ставити праведнике Себи са десне, грешнике са леве стране (Матеј 25, 33).
Свакако да Бог, „будући нетелесан, нема ни десну ни леву страну; то су ознаке тела“, како вели Јевтимије Зигабен.12 Стога и речи „седење“ и „с десне стране“ имају друго значење (а не просторни однос), као што тумаче Свети Оци. По Светом Василију Великом, ово седење с десне стране означава „однос једнакости, зато што се значење деснога не узима чувствено (иначе би у Бога било и лево), него, насупрот томе, Писмо почасним називом заједничког седења изражава величину части Сина.“13 Мало, пак, даље, Свети Василије каже да ови изрази имају свој значај „само ако их ко не схвати на телесни и ниски начин, речју с десне стране, и наручје (Божје), не описује Бога местом, не измишља за Њега телесног обузимања, изгледа и положаја, што сасвим не одговара схватању простог, необухватног и нетелесног.“14 Свети Јован Златоусти исто тако казује: „Седе“, вели, „с десне стране Величанства на висинама.“ (Јеврејима 1, 3) Шта значи на висинама? Не ограничава ли он (=Апостол) Бога каквим било местом? Не, није нам он то рекао да нам убаци такву мисао, него као што је изразом с десне стране он исказао не спољашњи изглед Његов, него показује једнаку част Његову са Оцем, тако и изразом на висинама не затвара Њега онде, него да је Он изнад свију и превазишао све, и као да каже: Он је достигао до самог Престола Очевог. Као што је (Отац) на висинама, тако је управо и Он, и седење са (Оцем) означава, не шта друго, него једнаку част.“15 Слично се изражава и Јефтимије Зигабен: „Рече Господ Господу моме: „Седи Мени с десне стране.““ Као што се изразом Господ и Господ показује једнакост, тако и седењем с десне стране на Царском трону, јер којима је трон заједнички, тима је и Царство заједничко… Пошто Бог и Отац, будући нетелесан, нема ни десно ни лево (јер је то припадност тела), стога, дакле, седети означава почивање и учествовање у божанском царствовању. А са десне стране (означава) узвишеност и једнакост и једнаку част.“16 И по Блаженом Теодориту, седење са десне стране означава божанско достојанство и власт: „Сјединили сте се са Христовим васкрсењем. А Он, седећи са Оцем, највиши је на Небу. Стога Свевишње владање подражавајте.“17
У томе смислу, дакле, да је рај у особитој близини Божјој, то јест морално одвојен од свега нечистог и грешног, мисли се када се каже да је он „горе“, на Небу, где никакво зло нема приступа, „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јеврејима 12, 29) свако зло.18 Како је пакао сама грешност, нечистота, мржња, одвојеност од Бога, сушта противност рају, он се онда узима да је насупрот рају, то јест доле, у Аду. Тако су схватали већ стари Грци и други незнабожачки народи. За њих је станиште богова у висини, горе на Олимпу, у светлости; Ад је чак доле у мрачним дубинама земље. Како су они и живот богова и живот грешника у Аду схватали чулно, антропоморфистички, у телесном облику, тако су и рај и пакао схватали као одређена места, а „горе“ и „доле“ у правом просторном смислу.19
За нас хришћане, као што смо изнели, праведници су својом светошћу и чистотом у заједници са Богом и свима Светима, у радости и блаженству раја схваћеног, не у просторном, него у духовном, моралном смислу. Грешници, пак, супротно томе, својим гресима, мржњом, духовно и морално удаљени од Бога љубави, налазе се у муци вечној, у паклу такође схваћеном не у просторном смислу.20
Да изразе „горе“ и „доле“ треба схватити у моралном смислу казују и познати богословски писци, као што је отац Јустин Поповић, професор Панајотис Трембелас и други. „По тумачењу Светих Отаца тако се у Светом Писму говори о извесним местима у којима је Бог нарочито присутан с обзиром на морални значај, који им људи придају по Божјој вољи…“21 Професор Трембелас, пак, каже: „Одоздо треба да разумемо у моралном смислу, то јест од овог света грешног, морално одвојеног од Бога, имајући земаљске и телесне и грешне мисли.“22
Што се тиче постављеног питања у односу на рај, Царство Небеско по општем васкрсењу, кад ће се тела сјединити са својим душама, треба имати у виду да ћe васкрсло тело, како вели Свети Јован Златоуст, бити „исто и не исто“ са оним пре смрти и распадања.23 Сам Господ у Еванђељу каже да се по васкрсењу нити жене нити удају, јер више не могу умрети, него су као Анђели Божји (Матеј 22, 30; Лука 20, 35-36). Свети апостол Павле даје и друге ознаке те разлике: „Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно“ (1. Коринћанима 15, 42-44). Та тела неће имати потребе за овом храном, те ћe и стомак и јела бити укинути (1. Коринћанима 6, 13); биће лака и моћи да се дигну на облацима у сусрет Господу (1. Солуњанима 4, 17); биће подобна телу Господњем по васкрсењу, пролазити кроз затворена врата и тренутно прелазити на удаљена места, бити у светлости и слави, јер ће Господ „преобразити наше понижено тело тако да буде саобразно телу славе Његове“ (Филипљанима 3, 21).
Разлог због кога је неопходна ова промена тела по васкрсењу, износи нам такође Свети апостол Павле: „А ово вам кажем, браћо, да тело и крв не могу наследити Царства Божјега, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост.“ (1. Коринћанима 15, 50) Несумњиво због те неопходности, при другом Доласку Господа, тела оних који живи дочекају опште васкрсење, мораће да се промене уједанпут, у трен ока, при последњој труби (1. Коринћанима 15, 51-52). Професор Трембелас, објашњавајући ове речи Апостолове, вели: „Док је тело човечије тело и крв, то јест смртно и пропадљиво, Царство Божје наследити не може.“24 Ориген ту промену објашњава упоређењем живота на копну са животом у води. Кад би човек живео у води, да би опстао, биле би му неопходне шкрге. Тако, дакле, да бисмо живели у Царству Небеском, области различитој од земље и материјалног света, треба да имамо тело обдарено особинама друкчијим од оних које има тело које сада носимо.25 Свети Григорије Ниски упоређује ту разлику разликом између зрна и класа. Садашњи живот је налик на зрно, очекивани живот јавиће се у красоти класа.26 Укратко, по речи Светог Кирила Јерусалимског: „Устаће, дакле, ово тело, али неће остати овакво, него ће бити бесмртно. Heћe имати потребе за овом храном да живи, нити лествице да би се пело, јер ће бити духовно, нешто дивно, чија својства објаснити као што треба не можемо.“27 Но „ипак ћe бити тело и разликоваће се од душе с којом ћe се сјединити и која ће се у њега обући као у стан с Неба“, вели Панајотис Трембелас.28
Тела, пак, грешника, по васкрсењу, биће такође духовна и бесмртна: „Васкрснућемо, дакле, имајући сви тела вечна“, каже Свети Кирило Јерусалимски, „али не сви слична. Ко је праведан, примиће тело нНебеско, да би могао са Анђелима општити достојно. А ко је грешан, прима тело вечно, способно да подноси муке грешника, да вечно гори у огњу никад не сагоревши.“29 Пакао је огањ вечни, језеро огњено које гори огњем и сумпором, окови мрака пакленога, где црв њихов не умире и огањ се не гаси (Откривење 21, 8; 2. Петрова 2, 4; Марко 9, 44, 46, 48).
По васкрсењу, ни грешници ни праведници неће живети на овој земљи, јер ћe Небеса с хуком проћи, стихије ћe се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће (2. Петрова 3, 10), а настати ново Небо и нова земља где правда обитава (2. Петрова 3, 12; Откривење 21, 1).30 Од Бога ћe сићи Нови Јерусалим, „који символише Царство Божје и истинску Цркву Његову, Цркву прворођених на Небу.“31 У њега неће ући ништа нечисто, него само записани у Јагњетовој Књизи живота, то јест праведници, који ћe тада засјати као сунце у Царству Оца свога (Матеј 13, 43). Сам Бог становаће с њима и отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни јаука, ни бола (Откривење 21, 27; 21, 3, 4).
Ново Небо и нова земља, као и васкрсла тела, имаће нове димензије, другачије него наше садашње, које ћe се мерити новом, златном мером, „човечијом, која је и анђелова (Откривење 21, 15, 17). Где ћe се налазити Нови Јерусалим, а где језеро огњено, у Светом Писму се не каже. Несумљиво да ћe им се непогрешиво упутити и васкрсли праведници и васкрсли грешници, немајући потребе у координатама ни нашег „горе“, ни нашег „доле“.
НАПОМЕНЕ:
1 Пери тис ен Никеа синоду 11, 3, Вивлиотики Елинон патерон ке еклисиастикон синграфеон ХХХI, Атина 1962, страница 153; доктор Јустин Поповић, Догматика I, Београд 1932, страница 97.
2 упореди доктор Јустин Поповић, Догматика I, Београд 1932, страница 98.
3 Екдосис акривис тис ортодоксу пистеос II, издање Бонифације Котер, Берлин-Њу Јорк 1973, страница 38.
4 Екдосис акривис тис ортодоксу пистеос II, издање Бонифације Котер, Берлин-Њу Јорк 1973, страница 38.
5 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис то ката Иоанин евангелион, Cвети Кирило Јерусалимски, Атина 1954, страница 300.
6 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис то ката Иоанин евангелион, Cвети Кирило Јерусалимски, Атина 1954, страница 300.
7 Творенија VIII, Беседа 30. на Јованово Еванђеље, в руском переводе, Санкт Петербург 1901, страница 191.
8 Израз „Сила“ је побожни јеврејски синоним за реч Бог.
9 Матеј 22, 4; Марко 12, 36; Лука 20, 42; Дјела Апостолска 2, 34; Колошанима 3, 1; Ефесцима 1, 20; Јеврејима 1, 13.
10 Јача, напредна, cpeћнa; мушка, дневна, божанска.
11 Она је насупрот; слабија, назадна, несрећна; женска, ноћна, демонска. Упореди: Жан Шевалије, Ален Гербран, Рјечник симбола, Загреб 1983, странице 115, 116; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970, странице 104-105.
12 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис то ката Маркон евангелион, Атина 1951, страница 323.
13 Творенија I, в руском переводе, Санкт Петербург 1911, страница 587.
14 Творенија I, в руском переводе, Санкт Петербург 1911, страница 588.
15 Творенија XII, Беседа 2. на посланицу Јеврејима, в руском переводе, Санкт Петербург 1901, страница 22.
16 Коментар псалма 109, Миње, П. Г. Т. 128/1, страница 1084.
17 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас… прос Колос., Атина 1956, страница 253.
18 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас… прос Евр., Cвети Григорије Ниски, Атина 1956, страница 194.
19 упореди доктор Лазар Милин, Научно оправдање религије II, Београд 1977, страница 279.
20 „To је пакао: ускраћивање љубави према другима, узвраћање мржње за љубав; огорченост на туђу радост; бити окружен љубављу, а мрзети све унаоколо“; доктор Александар Каломирос, Огњена река, Теолошки погледи 1984, бројеви 3-4, страница 197.
21 доктор Јустин Поповић, Догматика I, Београд 1932, страница 99.
22 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис то ката Иоаннин евангелион, Атина 1954, страница 300.
23 Панајотис Трембелас, Догматики III, Атина 1961, страница 467.
24 Панајотис Трембелас, Догматики III, Атина 1961, страница 479.
25 Панајотис Трембелас, Догматики III, Атина 1961, страница 473.
26 доктор Јустин Поповић, Догматика III, Београд 1978, страница 788.
27 Катихизис 18, 18. ВЕПЕС, Атина 1969, том 39, страница 240.
28 Панајотис Трембелас, Догматики III, Атина 1961, страница 476.
29 Катихизис 18, 19. ВЕПЕС, Атина 1969, том 39, страница 240.
30 Свети Андреј Критски, као и неки други Оци, вели да ове речи значе не уништење Неба и земље, него њихову пролазност и обновљење у бољем облику (Панајотис Брациотис, И Апокалипсис, Атина 1950, страница 295).
31 Панајотис Брациотис, И Апокалипсис, Атина 1950, страница 300.
Митрополит кијевски и галички Антоније (Храповицки)
Учење Цркве о Светом Духу
са руског протојереј Љубо Милошевић (преузето са svetosavlje.org)
А сада прелазимо на учење о даровима Светога Духа на душу верујућег.
Из свега горе поменутог јасно је да је неустрашиво одушевљење са којим су апостоли и мученици покоравали овај свет Христу, било тај посебни дар Божанског Духа. Али, ако упоредимо Светлост Божанског Духа са дневном сунчаном светлошћу, онда ћемо у њој наћи сав спектар од седам боја духовних дарова. Они су набројани у катихизису митрополита Филарета, и то сасвим неуспешно и не у сагласности са Светом Библијом. Заинтересован над поправком овог катихизиса, која је заснована на другој тачки гледишта, ја сам у целини у свој катихизис преписао његов одговор о даровима Духа, али сам се одмах после тога и покајао, о чему ће у своје време бити више речи. Сада ћемо скренути нашу пажњу на то да „убеђеност и одушевљење“, као најближе и посебно јаке силе јавног мњења, које су проповеднику Христовом дароване од Светога Духа, и које се изливају на његове слушаоце, по мери њихове добре настројености, према речи истине; или насупрот томе, које их посрамљују и поражавају стидом и срамом, ако се они покажу као противници: све то не би имало такву јачину у животу заједнице, ако то усвојење Светога Духа Христовим следбеницима не би давало оживљујућа и посвећујућа дејства на разнолике силе њихових душа.
Почнимо од указивања на ту мудрост и на дубину Христовог учења, и на апостолске духоносне речи, које запрепашћују слушаоце. Сабеседници архиђакона Стефана „не могаху противстати мудрости и духу којим говораше“. [Дјела апостолска 6, 10] Који би филозоф могао са таквом како јачином тако и дубином да излаже суштину Христове вере, онако као што је то апостол Павле урадио у врло краткој проповеди у атинском Ареопагу? Какав адвокат би могао да тако кратко и мудро оповргне оптужбе као што је то он (=Стефан) урадио пред судом оповргавши јудејске оптужбе? Овде су се испуниле Христове речи о исповедницима вере: „Јер Ја ћу вам дати речитост и мудрост којој се неће моћи супроставити или одговорити сви ваши противници“ [Лука 21, 15], јер „нећете ви говорити, него Дух Свети.“ [Марко 13, 11]
Дакле, дарови Духа Светога, дарови мудрости и знања, то јест разумевања дела Божијих, због чега се Дух Свети и назива у црквеним стихирама и у Светој Библији Старог и Новог Завета „Духом Премудрости, Духом разума“ – „почиваће на њима“ [1. Петрова 4 ,11] – тај Дух разума; такође и апостол Павле пише: „нама Бог откри Духом Својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије“; [1. Коринћанима 2, 10] „а ми не примисмо духа овога света, него Духа Који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога.“ [1. Коринћанима 2, 12] На дан Богојављења, пред чином великог освећења воде, које се у поукама светог Григорија Богослова назива тајном, Црква поје: „Дођите и примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божија – Христа Који се нама откри.“ [Први тропар 8 глава „Чина великог освећења воде“ на Богојављењу]
А сада погледајте како су далеко од истине сви они који раздвајају веру од знања, религију од разума: сви они који окривљују нашу веру и Цркву да тражи слепо поверење према своме учењу и да има непријатељски однос према гласу разума, под којим су они потпуно неосновано разумели тенденциозне, а понекад и глупе хипотезе материјалиста, како јавних, тако и прикривених, који се крију под именима позитивиста и којима они заиста слепо верују, и то ослањајући се на њихове лажне и надувене новинарске рекламе ауторитета. Такође нису у праву ни савремени руски илуминати, следбеници оца Флоренског и Владимира Сергејевича Соловјова, који стално пишу о мистичким поимањима или их тумаче, који се неретко заиста врло непријатељски односе према разуму. Сам Соловјов за ово последње није крив, али извесна прећутна сагласност наговештава да он има непосредно озарење Светога Духа, што њима није непознато, да не помињемо још и њихов изразито слободан живот. Свештено безумље („света лудост, избезумљеност“), amnetia sacra – непознато је православном учењу о Светом Духу, иако је један Рус, Ракитин, написао обиман магистарски рад (дебео и безвредан), у којем се трудио да докаже да дарови говорење језика нису наводно ништа друго него хлистовски ритуали са вриштањем и избацивањем бесмислених звукова и играњем. [Хлистовство је секта бичеваоца, људи који бичевањем и суманутим понављањем одређених речи доводе себе до бесвесног стања демонске поседнутости. Можемо их упоредити са америчким квекерима] То је било оне безумне 1917. године када је, не обраћајући пажњу на одбијање Синода, Академија ипак признала ауторову магистратуру и поново доставила патријарху реферат о његовом добијању научног степена, упркос већ раније опредељеном ставу Синода према том просто безвредном памфлету. Како се то све завршило ја не знам, јер сам после тога отишао за Харков, а затим у Кијев.
Благодат Божија је наравно натприродна појава, али благодатни дар духовне премудрости као и већина других дарова даје се онима који својом вољом и разумом стреме ка премудрости, и за умножавање ових дарова моле се Господу у својим молитвама, како потврђује и апостол Јаков. [Јаковљева 1, 5; 3, 13-18]
У складу са темом овог нашег рада потребно је да разврстамо све називе духовних дарова по пророку Исаији [Исаија, глава 11.], који се по нашем школском катихизису признају кроз класификацију, то јест тачно и потпуно пребројавање, а између осталог, они су уз то набројани у Филаретовом катихизису другачијим редоследом, насупрот оном у Светој Библији, тако да је сасвим пропуштен „дух благочестија“ [Исаија 11, 2]; а дар „духа Господњег“ у катихизису представљен је као виши од многих дарова Духа, али код Исаије он је први по редоследу набрајања. Уопште, само инсистирање на овом научном раздељивању дарова код овог пророка и то још неким поретком постепености јесте неправилно, такође је неправилно и бесмислено раздељавати молитву Господњу на седам делова. Одиста, у тој молитви а и у пророчанствима Исаије, синонимички се наводи њихово разумевање, скоро истоветно, и узајамно се појашњавају. Тако треба да се разумеју прве три и последње две молбе (=стиха) молитве Господње.
Љубитељи класификовања приликом набрајања дарова Светога Духа могли би са великим успехом да се ослоне на апостола Павла, зато што бројећи дарове Духа, он следећим речима врши увод за духовне дарове: „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд… А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост уздржање.“ [Галатима 5, 19-23] Наравно, у овим речима Новог Завета има више савршенства, али такође нема инсистирања (=захтева) за постепеношћу у усвајању добродетељи, које се садрже у учењу Христовом о блаженствима, а овде није поменуто ни друго ни четврто блаженство, нити три последња.
Између осталог, вршити притисак на мање-више потпуно пребројавање дарова Светога Духа немогуће је, јер није случајно да је Свети Јован Крститељ рекао: „Јер Бог Духа не даје на меру.“ [Јован 3, 34] Довољно је ако успемо да укажемо на неке дарове Духа доступније разумевању. Али при овоме морамо да скренемо пажњу да је немогуће да се установи строга постепеност у даровима Светога Духа: тако апостол Павле почиње низ дарова Духа, и то од највећег – од љубави, која је „свеза савршенства“ [Колошанима 3, 14], а на крају пребројавања напомиње на уздржање, које је једна од најглавнијих добродетељи. Боље је да се каже да свака добродетељ има степене узношења, и да оне једна другу подржавају, као пречаге на дрвеним степеницама, премда поредак тих степеница није једнак код сваког подвижника у добродетељима; није исти ни поредак дарова Светог Духа: тако су Његова благодат и дар језика сишли на слушаоце Петрове проповеди раније него што су се удостојили благодати крштења [Дјела апостолска 10, 44-46]; и о овом догађају апостол Петар је говорио следеће: „А кад ја почех говорити, сиђе Дух Свети на њих, као и на нас у почетку.“ [Дјела апостолска 11, 5]
Али ако Господ не даје Духа на меру, онда људи не треба да се удаљавају од упутства Цркве о постепености у подвизима молитве, да не би претрпели бродолом своје вере [1. Тимотеју 1, 19] и доживели судбину синова првосвештеника Скеве. [Дјела апостолска 19, 13-17] Јасно је то да новообраћени ка благочешћу морају пре свега да испоље покајање да би добили дарове Светога Духа. [Дјела апостолска 2, 38; Матеј 3, 2; 4, 17]
Из реченог се да приметити да ти исти дарови Светога Духа имају различите степене. На пример, ко ће покушати да оспорава то да приливи себичних осећања љубави, чак и подвига који се пројављују тим осећањем, не тако ретко нису својствени и најгрешнијим људима? И то не само чисти природни пориви, него чак и дела, која се уливају под утицајем добрих осећања, ништа мање ни благодатне пратеће мисли којима претходи молитва и сузе, не тако ретко све то бива доступно и грешницима. Много се греше о истину, о реч Божију, они који слично многим протестантима мисле да тобоже када се већ једном искуси озарење благодати Светога Духа, они више не могу да греше. Сасвим се бесмислено ослањају на речи Јована Богослова, јер рођење од Бога [=„Који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче“ 1. Јованова 2, 18], које је својствено почетном степену сваког оног који верује „да Исус јесте Христос“ [1. Јованова 5, 1], садржи степене, као што и сама вера која условљава такво узвишено рођење садржи степене; иначе, како би се могло објаснити да се, не над свима, него само над неколицином верујућих остварују речи Христове: „А знаци онима који верују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима.“ [Марко 16, 17]
Због тога је јасно да и вера, и рођење од Бога, као и сваки засебни дар од Светога Духа садрже степене; а речи апостола Јована о томе да рођени од Бога не греши, односе се само ка вишим степенима одухотворења, али и тај степен мора да се „разгорева“ [2. Тимотеју 1, 6] подвизима, јер је Господ рекао да нико од оних који Његовим Именом чине чуда не може одмах да говори зло о Њему [Марко 9, 39], а апостол Павле се овако изразио: „Неки одбацише добру савест, претрпеше бродолом вере.“ [1. Тимотеју 1, 19]
Вратимо се ка разграничавању дарова Светога Духа. За сада смо се задржали на једном – на духу премудрости, који се даје облагодаћеном верујућем, а посебно приликом сведочења своје вере пред њеним гониоцима. Али пре него што продужимо ово наше изучавање засебних дарова Духа Светога, треба да се задржимо на речима Светога Писма, а посебно светог апостола Јована: „Вољени, не верујте сваком духу, него испитујте те духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овоме распознавајте Дух Божији: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста….“ [1. Јованова 4, 1-3] Први признак који разликује правог Духа од лажног, од самообмане која се потхрањује ђаволом, јесте дакле правилно исповедање вере. Други признак се показује у следећа четири стиха: „Ми смо од Бога; који познаје Бога, слуша нас, који није од Бога, не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа обмане.“ [1. Јованова 4, 6] По каквом признаку? По признаку послушања црквеној власти и црквеном учењу. Све јереси искључиво почињу од тог признака – гордог раздељивања и непослушности. И удаљавање Адама почело је одатле. Насупрот овоме, Дух Свети јесте дух јединства и мира. Сетите се кондака Свете Педесетнице: „Егда огненныя языки раздаяше, в соединение вся призва.“ [=„Када огњене језике раздаваше, у јединство све призва.“]
У овом спасавајућем својству Светога Духа први Његов дар се показао у образовању верујућих да говоре свим језицима да би уништио лукаво делење људи. А сасвим другачије, садашње антихришћанско и егоистичко расположење људи изражава се у шовинизму, у узајамној мржњи народа, без жеље да се чују и други, све то насупрот речима Апостола да у Цркви Христовој „нема Јелина ни Јудејца, обрезања и необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све у свему Христос“. [Колошанима 3, 11] Треба приметити да су тај дар говорења језика добили, не само апостоли, него и њихови следбеници [Дјела апостолска 10, 44-46], и то према обећању Христовом. [Марко 16, 17]
Дар говорења језика је, наравно, натприродан, али способност да га прими стиче она душа која је обгрљена васељенском љубављу. Тако када су се иноци разних земаља и народа сабрали ка Пахомију Великом ради заједничког живота са њим, Господ му је отворио уста да би разумео јелински; за само неколико дана Ориген је научио јеврејски језик; такође и преподобни Антоније Римски, који је морским валовима донешен до Новогорода, и одмах после тридневне молитве од Господа је добио разумевање руског језика. Раздељивање пламених језика јавља се као последица Божанског опроштаја за опетовано противљење рода људског према Богу. Дар језика, дар Светога Духа, био је символ Божијег позивања човечанству да се сједини у једно Христово стадо, које је послушно Богу али омрзнуто од света, и које је због тога и страдајуће. Њему је потребан посебан Утешитељ. Ето као такав се и показује Свети Дух.
Зашто Господ назива Светог Духа Утешитељем? Видите, баш са тим називом Он је почео да говори ученицима о Трећој Ипостаси и то сасвим опредељено.
Дакле, прво дејство Светога Духа, које је Христос обећао, очекивало се као утеха Његових апостола у растајању са Учитељем. И заиста, у продужетку Своје опроштајне беседе Господ се четири пута враћа ка обећању доласка Светога Духа, и у тим свим случајевиима Он та обећања тесно везује за утеху Својих ученика због Његовог растанка са њима, као и утеху за предсказано о будућим гоњењима света која ће бити против њих. У односу на оба ова случаја Свети Дух биће њихов Утешитељ. [Јован 14, 16-18; 26, 15, 26; 16, 7-15]
Одакле је узет овај израз? Одакле скоро и сва Христова определења и називи, ево на пример: Слово, Син Човечији, Отац Небески, то је Господод узео из књига Старог Завета. О овим првим трима позајмицама писали смо у Русији као и у иностранству, измећу осталог, тамо смо објавили један невелики трактат: „Моралнопоучна идеја догмата о Светом Духу“, где смо изнели овај израз Утешитељ на основу књиге Еклезијаста.
Еклезијаст у суштини пред нама открива ту исту слику живота, у којој влада неправда, зло и насиље, и која се по речима Христовим назива облашћу кнеза овог света. Овај земаљски живот је жалостан ако у њему поред власти кнеза овог света, то јест осим тог царствовања зла, није остало ништа друго на шта могу да се полажу своје наде, или ако се нема чиме усхитити душа, или ако се нема чиме утешити – ако нема верног и сталног Утешитеља. Ево речи великог песимисте еклезијаста: „Окренух се и видех све клевете које бивају под сунцем, и гле, сузе оклеветаних, и нема им утешитеља, и код руке која клевеће на њих је снага, и нема им утешитеља.“ [Проповједник 4, 1] Како се из реченог да приметити, нису у питању та угњетавања и сузе, него одсуство утешитеља који би дао смисао тој животној неправди – ето шта узрујава душу посматрача људског живота. И он продужава: „И похвалих ја све умрле који већ умреше више него живе, који су досад живи; а блаженији је од једних и других онај који још није постао, који није видео ниједан зли чин учињен под сунцем.“ [Проповједник 4, 2-3] Слични изрази могу се наћи и у речима праведног Јова [Јов 17, 3; 21, 31], у Давидовим Паслмима [Псалам 71] као и у речима пророка Јеремије [Јеремија 11, 15 , 20]. У свим поменутим речима јадања на живот, душа беседника не јадикује против самих страдања, него плаче због тога што не може да нађе утеху у њима као ни своје осмислење, односно због тога што она нема утешитеља. Одиста, и Псалмопевац [Псалам 21] и пророци предсказују да та жалосна судбина човека неће бити вечна и да утеха треба да дође. Та нада понекад се чини тако близу, а понекад је тако далеко, и то чак под сумњом. Али задивљујуће је да се временски најранија утеха очекивала још у најдревнијим препотопним временима. Тада се чула реч утеха, утешитељ; а исти такав назив дао је Ноју његов отац следећим речима: „Овај ће нас утешити од дела наших и од напора руку наших, и од земље, коју прокле Господ Бог.“ [1. Мојсејева 5, 29] Име Ноје, на јеврејском Нохе, и значи утеха; а утешитељ због чијег одсуства је жалио Еклезијаст на јеврејском је Менахем. Обе ове речи – Ноје и Менахем произведене су од глагола „нахам“, што значи утешавати. Христос Спаситељ обећао је Својим ученицима највећег Утешитеља, Који ће пребивати са њима на векове. Он назива Светога Духа Утешитељем, зато што је и Он Сам Утешитељ. Утешавали су се и раније праведници размишљањем о судбинама Божијим: „Сетих се судова Твојих од века Господе, и утеших се.“ [Псалам 119, 52] Видите са каквом је седом древношћу везано Христово учење о Утешитељу свег рода људског уопште, као напосе и са Његовим следбеницима. Ево зашто Он говори Својим ученицима: „Јер ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.“ [Јован 16, 7] Упореди ове речи са антифонима [антифон = противгласје, то јест наизменично певање супротно постављених певница или хорова; у црквеном богослужењу се тако називају песме које су већином изабране из књига Старог Завета, и они углавном предсказују долазак Месије-Искупитеља, и целог домостроја спасења који касније кроз Цркву долази]:
„По Светом Духу је свако богаство славе, од Њега је благодат и живот свакој творевини, јер са Оцем је опеван и са Словом.“ [Осмогласник, антифон трећег гласа] „Светим Духом се свака душа оживљава, и чистотом се обзнањује, светли се Тројичним јединством светотајински.“ [Осмогласник, антифон четвртог гласа] „Светим Духом је богопознања богатство, гледања и премудрости: јер у Њему сва Очева наређења Слово открива.“ [Осмогласник, антифон четвртог гласа] „Светим Духом све се одржава, видљиво са невидљивим: јер као самодржац један је од Тројице истински.“ [Осмогласник, антифон петог гласа] „Светога Духа је свеспасавајући узрок, ако коме Он по достојанству дуне, узноси од земаљског, окриљује, проузраста, усмерава горе.“ [Осмогласник, антифон шестог гласа] „По Светом Духу је свима обожење, благовољење, разум, мир и благослов: јер равнодејствен је са Оцем и Словом.“ [Осмогласник, антифон шестог гласа]
Горе смо појаснили речи Христове о томе да ће Утешитељ покарати свет за грех, за правду и за суд. А сада још да додамо да та утеха за исповеднике истине, то осуђивање света, јесте унутрашње славље душе која је озарена Духом Божијим, којој се све што се дешава у свету и сви непријатељи Божији, као и сва страдања која долазе од њих, чине као потпуна ништавност пред том пуноћом живота коју у себи осећа душа озарена Духом Светим, која очекује „нова Небеса и земљу нову…, где правда обитава“. [2. Петрова 3, 13] Такво расположење показује преподобни Јован Дамаскин у свом васкрсном антифону.
Дакле, ми смо се код апостола Павла задржали на набрајању плодова Духа Светог. Сваки од њих појединачно може да се различито протумачи: они су дивни и сами по себи као средство за борбу са искушењима и грехом. „Ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божији, они су синови Божији“ [Римљанима 8, 13-14], и још: „По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити.“ [Галатима 5 ,16]
Међутим, ми нећемо сваки дар Духа који набраја апостол Павле објашњавати појединачно, него ћемо у закључку поменути само неке, а сада ћемо изнети нека библијска и светоотачка упозорења против њиховог неправилног коришћења, што је посебно кривица наших савременика.
Пре свега треба им предложити да се удубе у ове речи апостола Јована: „Вољени, не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овоме распознавајте Духа Божијег“ [1. Јованова 4, 1-3] и тако даље – реч је о докетима. Тада су јеретици били само докети и евионити, а сада их има мноштво; али посебно су опасни они лажни учитељи које претендују на своју личну богонадахнутост будући испуњени духом антихриста. [1. Јованова 4, 3] Такви су баптисти, иригвијанци, илуминати и њима слични проповедници или лажеапостоли. „Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам Сатана претвара у Анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће бити свршетак по делима њиховим.“ [2. Коринћанима 11, 13-15]
Ево због чега су оци Цркве са великом упорношћу упозоравали верујуће, а посебно ревнитеље благочешћа и љубитеље богословља, да се чувају од самозаслепљености и прелести. Са забринутошћу су искусни духовници слушали разне приче својих ученика о свакојаким сновима и виђењима стално их упозоравајући на могућност падања у прелест. Наш домаћи учитељ богословља, преосвећени Игнатије Брјанчањинов писао је својим друговима: „Читајте оце Цркве, а не латинске лажеучитеље, не Тому Кемпијског, нити Терезу, као ни остале духовно неурачунљиве, који могу само завести у прелест.“ Такву заслепљеност и самољубље имали су и атонски „именобошци“, који су, Богу хвала, својевремено били осуђени од Синода цариградског, патријарха Јоакима, као и од стране сверуског Синода.
Прелест или духовна самозаслепљеност сједињује се са самољубљем, тим главним непријатељем нашег спасења, и од њега се ослобађају само подвижници који су били испуњени духом непрекидног самоосуђувања и покајања. Не треба заборавити да у најбољем случају имамо само „прве дарове духа“ [Римљанима 8, 23] и „ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама…, и реч Његова није у нама.“ [1. Јованова 1, 8-10]
Посебно је страшан грех против Светога Духа, за Којег је Господ рекао да се Он неће опростити, како у овом, тако ни у будећем веку, мада је речено: „Сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога ма колико хулили“ [Марко 3, 28], чак и на Сина Човечијег. [Матеј 12, 32; Лука 12, 10] У својој посланици апостол Јован тражи да се моли за брата који греши, не на смрт, и додаје: „Има грех на смрт, за њега не кажем да се моли.“ [1. Јованова 5, 16]
У своме 5. правилу Седми васељенски сабор разјашњава шта је то грех на смрт или хула на Духа Светога. Овде, то јест у познатим Спаситељевим речима у вези овог греха, разуме се хула, не у обичном смислу речи, него свесно противљење истини, које се потврђује савешћу, како је рекао Господ: „Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој.“ [Јован 15, 22] Ево примера неопростивог греха. О неопраштању хуле Господ је говорио прво код Марка [Марко 3, 22] уз овакво образлагање јеванђелиста: „Он је ово рекао зато што су говорили: ‘У Њему је нечисти дух.’“ [Марко 3, 30] Као што видите, праве хуле на Светога Духа није било, али је било противљења очигледној истини. Упоредо са овим 5. правило VII Сабора каже: „Смртни грех јесте тада када неки грешећи у том непоправљању и остају. А још горе је када тврдоглаво устају против благочешћа и истине… У таквима нема Господа Бога ако се не смире и отрезне од свога грехопада.“
Овим разјашњавањем утврђује се и смисао речи Христових, и Јованових, и постаје јасно да се неопростиви смртни грех односи на непокајано стање душе, а не на појединачне грешке. Међутим, не смемо да заборавимо да у потоњем греше сви тврдоглави и самоуверени људи, који са презрењем говоре о заповестима, о Богу и о Светом Духу. Они нису у потпуности криви пред страшним Спаситељевим речима за хулу на Духа Светога, али како постепено постају сурово тврдокорни, постоји опасност да се у потпуности подвргну овој поменутој јеванђелској претњи.
Дакле, ми смо се само дотакли овог описивања дарова који су поменути у Посланици Галатима, а опширнију студију остављамо за други пут. Рећи ћемо само још неколико речи:
1) о разликовању духова прелести од дарова Светога Духа и
2) о најподробнијем изражавању благодатног расположења
Разликовати духа Божијег од духа прелести није баш тако просто. Апостол Павле признаје за посебан дар Светога Духа – дар разликовања духова. [1. Коринћанима 12, 10; Јеврејима 5, 14] А Свети Оци, као најпоузданији симптом разликовања у томе, постављају осећање беспокојства и раздражљивости, што се открива код оних који су пали у прелест, на пример код секташа, када се подигне питање њихове заблуде. Они ће вам певушити о братској љубави, о свепраштању, а ако им задате аргументовано противпитање (посебно из Светог Писма), онда ће секташ да се зацрвени, да задрхти, и са тешкоћом има да се уздржава и од увредљивих речи. На основу таквих реакција може се познати да је он просто глумац или у стању прелести.
Како се може ослободити од таквог стања? Кроз молитву и исповест. Свакодневне молитве су такође исповест; зато је на пример свети Јован Кронштатски са посебном усрдношћу саветовао да се удуби у вечерњу молитву Светоме Духу, у којој се пребројавају не само спољашњни греси него и мисаони.
На самом свршетку вратимо се још једанпут мисаоно на речи апостола Павла: „Плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо.“ Свим тим добродетељима претходи умилење, које је открило пут према вери и спасењу првој хришћанској заједници. [Дјела апостолска 2, 37], у сагласности са Захаријиним пророштвом. [Захарија 12, 10] Нико није ушао у Небеско Царство, пише свети Симеон Нови Богослов, ко није имао умилење, а умилењем и покајањем покривају се сви греси и безакоња.
Што се тиче препознавања дарова Светога Духа, са посебном очевидношћу они су обитавали у преподобном серафиму Саровском. Љубав, радост, мир, кротост, вера, уздржање – сви ти дарови заблистали су у њему. Он је са таквом љубављу примао сваког ко му је долазио, почев од најпорочнијих људи; све их је називао „радости моја“, због тога што је у себи самом носио радост Божију. Ништа није могло да смути његов духовни мир и спокој; своју дуготрпељивост он је испољавао у својим надљудским подвизима (стајање на камену у току 1000 дана и ноћи), а своју веру – у чудотворним исцелењима.
Остале добродедтељи које је навео апостол Павле неодвојиве су од ових горепоменутих. Сила Светога Духа која му је својствена, показивала се тако да су се они који су му долазили после првих његови речи или поука бацали пред његове ноге у покајању и сузама умиљења. Таква су дејства Божанственог Духа чак и у нашем маловерном веку, јер од дана кончине преподобног Серафима (1832.) није прошло ни 100 година.
Пуноћа дарова Светога Духа не опредељује се природним талентима која обухватају човека: они се првенствено добијају радом, распињањем тела, а поготово молитвом, која је причешћивање (=сједињавање) са Божанском природом, како учи и преподобни Атанасије Синајски. Због тога треба упозоравати ревнитеље подвига да се чувају од заводљивог мистицизма и сујеверја; ништа мање треба свако да се чува охлађења те ревности у себи, а и других исмејавања, зависти и саблазни. „Духа не гасите“, пише апостол Павле Солуњанима, „пророштва не презирите, све испитујте, добра се држите.“ [1. Солуњанима 5, 19-21]
Ако Господ помогне да поново у руке добијем дела Исака Сирина и Симеона Новог Богослова, тада ћу бити у могућности да разменим мисли са добрим људима, који су најприснији разумевању светоотачких созерцања, и који су их писали, не по руководству других, него по свом сопстевном и непосредном општењу са Божанским Духом, и непосредним созерцањем Божанске славе.
јеромонах Георгиј Станковић | Грех који је постао навика
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 141 – 1. Коринћанима 9, 2-12: Апостолова употреба хришћанске слободе у служби Јеванђеља.
2 …јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.
3 То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.
4 Зар немамо право јести и пити?
5 Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?
6 Или само ја и Варнава немамо право ово чинити?
7 Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе?
8 Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон?
9 Јер је у Мојсејеву Закону написано: „Не завезуј уста волу који врше.” Брине ли се то Бог за волове?
10 Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању.
11 Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно?
12 Ако се други користе вашим правом, како ли не бисмо ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христову.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 77 – Матеј 18, 23-25: Прича о немилосрдном слуги.
23 Зато је Царство Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим.
24 И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата.
25 И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати.
26 Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: ’Господару, причекај ме и све ћу ти вратити.’
27 А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости.
28 А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: ’Дај ми што си дужан!’
29 Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: ’Причекај ме и све ћу ти вратити.’
30 А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу, док не врати дуг.
31 Видјевши, пак, другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило.
32 Тада га позва господар његов и рече му: ’Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио.
33 Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах?’
34 И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима, док не врати све што му је дуговао.
35 Тако ће и Отац Мој Небески учинити вама ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Причу о два дужника Господ завршава речима: „Тако ће и Отац Мој Небески учинити вама ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.” (Матеј 18, 35) Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо., маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости. Да Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
поврєщи (поврешти) = оборити, побацати; бацити; срушити
Матеј 15, 26:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Нѣсть добро ѿѧти хлѣба чадѡмъ и поврєщи псѡмъ.
ИЗГОВОР: Њест добро отјати хљеба чадом и поврешти псом.
СРПСКИ: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске