Календар

септембар 2. 2024. = Михољски 2. 7532. (јулијански – стари)
септембар 15. 2024. (грегоријански – нови)

Житије и страдање светог мученика Маманта; Спомен светог Елеазара првосвештеника и Финеса, сина његовог Житије светог оца нашег Јована Постника, патријарха цариградског; Спомен светог мученика Диомида; Спомен светог мученика Јулијана; Спомен светог мученика Филипа; Спомен светих 3618 мученика, пострадалих у Никомидији; Спомен светог мученика Евтихијана; Спомен светог мученика Исихија; Спомен светог мученика Леонида; Спомен светог мученика Евтихија; Спомен светог мученика Филаделфа; Спомен светих мученика Аитала и Амона (Амуна); Спомен светог мученика Меланипа; Спомен свете мученице Партагапије.

Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере

(књига у 3 тома је доступна у нашој књижари)

Ко су синови Божји?(Гласник, март 1984.)

 

ПИТАЊЕ: Ко су „синови Божји“ у Првој књизи Мојсијевој, глава 6., стих 22.? Од неких свештених лица чуо сам да су то Анђели. Но, како би то могло бити кад се, по речи Господњој, Анђели нити жене, нити удају (Матеј 22, 30)?

ОДГОВОР: У делима старих хришћанских писаца налази се, заиста, мишљење да под синовима Божјим, на том месту, треба разумети Анђеле. Тако Свети Јустин Мученик († 162. године), у својој Другој апологији, говори о томе како је Бог створио свет и све подложио човеку, а старање „о људима и о оном што је под Небом, поверио Анђелима, којима је то одредио. А Анђели, који преступише свој чин, побеђени општењем са женама, родише децу, а то су такозвани демони“.¹ Слично о томе казује и апологет Атинагора (око 180. године) велећи да неки Анђели „падоше у похоту према девојкама, нашавши се побеђени телом…И од њихове везе са девојкама родише се такозвани дивови“.² Исто мишљење о овом библијском тексту налазимо и код неких других старих писаца, на пример Климента Александријског.³ А на Западу код Тертулијана⁴ и Лактанција.⁵

Неће бити да су поменути хришћански писци усвојили ово гледиште непосредно из митологије Грка и Римљана, или других незнабожачких народа, о општењу нижих и виших божанских бића са телесним женама, него да су га свакако прихватили из јеврејске традиције, као и Јосиф Флавије, који у своме делу „Јудејске старине“, наводећи ово место из Књиге Постања, вели: „Ситови потомци, за седам колена, били су се потпуно учврстили у вери у Бога као Господа и Владара свију ствари, и у благочестивом понашању. Но током времена, од похвалних отачких обичаја одступише према злу. Нити су према Богу указивали нужно поштовање, нити према људима вршили правду. Колико су раније, у благочестивом стремљењу вршили племениту утакмицу, толико се сада показаше двоструко рђави и тиме учинише Бога својим непријатељем. Увукоше, наиме, многе Божје Анђеле у заједницу са људским женама, те родише обесне синове који се разметаху својом телесном снагом, о врлини говораху са подсмехом, и били су једнаки онима који су код Грка названи гигантима, и у сваком се злу истицаху. Ноје, кога је гледање њихових злих дела пунило жалошћу и тугом, трудио се свим силама да њихову нарав измени, те да се врате на добри пут. Но видећи да свим својим поступцима код њих ништа не учини, него да је наклоност према греху њима сасвим овладала побоја се од њих за живот свој, своје жене и деце, те одлучи да ону земљу напусти.“⁶

Око 200 година раније, ова традиција изнета је много детаљније у апокрифној Књизи Еноховој. Њен први део, у коме је изложено ово гледиште, биће да је написан на јеврејском језику за време гоњења под Антиохом Епифаном, око 166. године пре Христа.⁷ У овој ствари ту се казује како неки од Анђела рекоше једни другима: „‘Хајде да изаберемо жене између деце људске и створимо потомство…‘ Ови, дакле, … узеше жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе и смешаше се с њима…“⁸ Најпре ће бити, дакле, да су поменути писци били повучени на схватање о грешењу Анђела са женама овим казивањем, поготово што су сматрали књигу Енохову богонадахнутом и канонском.⁹ У том их је убеђењу подржавало и помињање Еноха и његове књиге у посланици Светог апостола Јуде (стихови 14, 15). Но, већ Ориген је не сматра канонском велећи да се „радо узимала као света књига“, из чега следи да се сада тако не узима.¹⁰ Такође, наводи како „у Еноху пише да је Малелеило родио Јареда у дане силажења синова Божјих кћерима људским“.¹¹

Од Светих Отаца једни се не осврћу на ову књигу и њена казивања, на пример Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов, док други указују на митски карактер појединих њених ставова и боре се против њих. Тако Свети Јован Златоуст, тумачећи поменуто место Књиге Постања: „Видећи синови Божји кћери људске…“, вели: „Они (=неки људи) говоре као да је то речено, не о људима, него о Анђелима, као да би њих Писмо назвало синовима Божјим… Они веле: „Стварно то су били Анђели, и зато што су сишли (с Неба на земљу) ради безаконог дела, лишени су свога достојанства…“ Но Писмо нас учи друкчије, наиме, да су се још пре створења првог човека они лишили тога свога достојанства…, као што и каже Премудри: „Завишћу ђавола смрт уђе у свет.“ (Премудрости Соломонове 2, 24) У ствари, да ђаво није пао још до створења човека, како би, остајући у свом достојанству, бестелесан и налазећи се у таквој части, позавидео човеку обложеном телом“?¹² Да пад Анђела није био у спајању са женама, Златоуст наводи и други библијски доказ: „А са друге стране, зар није безумно говорити да би Анђели пали до сажитељства са женама и бестелесна се природа унизила до сједињења са телима? Зар не чујеш шта вели Христос о Анђелској природи: „У васкрсењу нити се жене, нити се удају, него су као Анђели Божји.“ (Матеј 22, 30) Несвојствено је тој бестелесној природи да има такву (телесну) жељу. А поврх тога, треба расудити да би примање таквог мишљења и по разуму било највећа бесмислица.“¹³

Вероватно да и свети Атанасије Велики, имајући у виду мишљење да је пад анђела био у греху са женама, одређено казује: „Но Сатана није збачен са Неба ни због блуда, или прељубе, или крађе, него га гордост баци у најдоњи део бездана. Јер овако рече: „Уздигнућу се и ставићу престо свој пред Богом и бићу сличан Свевишњему.“ (Исаија 14, 40) И због те речи би срушен и наслеђе је његово огањ вечни. Дакле, гордост је у ђаволу, а смирење у Христу.“¹⁴

Блажени Августин († 430. године) такође доказује да се под изразом „синови Божји“ подразумевају људи, иако зна да уместо ове речи у неким рукописима стоји „анђели Божји“. Најјаснији доказ да су они били људи, Блажени Августин види у казивању 3. стиха исте главе Постања, те вели: „Да они нису били Анђели тако да не би били људи, као што мисле неки, него да су несумњиво били људи, о томе говори без сваке двосмислености само Свето Писмо. Јер после претходних речи: „Видевши анђели Божји кћери човечје да су лепе, узимаху их себи за жене између свију које изабраше“, одмах је додато: И рече господ Бог: „Heћe дух Мој пребивати (у Даничићевом преводу: прети се) вавек са овим људима.“ Благодарећи Духу Божјем они су били анђели Божји и синови Божји, но кад су се уклонили горем, стали су се називати људима, пo имену природе, а не благодати. Називају се они и телом зато што су оставили дух, и по остављању, за узврат, били њиме остављени.“¹⁵ Стога, он јасно казује: „Што се тиче Светих Анђела Божјих, ја ни на какав начин не верујем да би они могли у то време тако пасти“, то јест у однос са женама.¹⁶ Говорећи о овоме, Блажени Августин има свакако у виду излагање Књиге Енохове, за коју вели да садржи нешто божанско, али да су у њу јеретици унели басне.¹⁷

Блажени Теодорит († 460. г.), своје савременике, који су сматрали да се под синовима Божјим подразумевају Анђели, назива неразумним и крајње отупелим људима, и вели да такво схватање „они држе мислећи, може бити, да нађу оправдање своме ништавилу ако окриве Анђеле у томе сличном.“¹⁸ За доказ да се ту мисли на људе, као и Блажени Августин, наводи речи Господње у стиху 3: „Heћe пребивати дух Мој вавек са овим људима…“ Из тога треба разумети да се ове речи не могу односити на Анђеле, jeр „бестелесна природа нема ни тело, ни живота ограниченог временом, зато што су створени бесмртним“. поатПОПоред тога додаје: „Ако су се Анђели смешали са кћерима човечјим, људима је учињена неправда од Анђела у томе што су они развратили кћери човечије. А претрпели би неправду и од Бога, Који их је створио, трпећи казну због похотљивости Анђела. А то, мислим, не би се усудио рећи ни сам отац лажи.“¹⁹

У неким рукописима јеврејске Библије, као што помиње Блажени Августин и Теодорит, на овом месту Књиге Постања (6, 2) стоји „синови Божји“, а у другим „анђели“. У штампаној јеврејској Библији стоји „синови Божји“ (бене Еллохим), у грчком преводу LXX исто тако „ии ту Теу“. Израз „синови Божји“, који се овде јавља први пут у Библији, има више значења:

а. У књизи о Јову њиме се називају Анђели (1, 6; 2, 1; 38, 7);
б. У Књизи Изласка Бог назива тако народ израиљски (4, 22, 23);
в. У псалму 28 (29) називају се тако свештеници;
г. У појединим новозаветним књигама, под тим изразом подразумевају се хришћани (Римљанима 8, 14-16; 2. Коринћанима 6, 18; Галатима 3, 26).

Да не помињемо посебан смисао који у Светом Писму има Син Божји, Господ Исус Христос.

Реч Еллохим у библијском језику означава појам божанства, али се њоме називају и Анђели, и моћни људи на земљи.²⁰ Сем тога, како видесмо, Блажени Августин каже да се у Светом Писму речју Анђео понекад називају и људи (свети Јован Крститељ – Марко 1, 2), а такође је „због неке особите, то јест њему дате благодати“, назван и пророк Малахија.²¹ Разлог зашто се неки људи називају Анђелима овај је: „У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике Своје воље у свету. Ово изједначење Анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју Анђели и Божји изабраници врше међу људима.“²² Све ове разлике у значењу појединих библијских речи, уз друге утицаје, и довеле су до настанка разних мишљења о значењу израза „синови Божји“ у казивању Књиге Постања.

Православно учење да Анђели, као духовна бића, која су се само јављала у телесном виду да би их људи могли видети, али се не могу оваплотити нити имати материјално тело, утврђено је речима Господа, а такође изнетим казивањем Светих Отаца и учитеља Цркве. Утврдивши тако немогућност да се на овом месту под синовима Божјим могу разумети Анђели, остаје само могућност да је реч о људима. Које, дакле, од тадашњих људи треба ту разумети?

Најприродније и најприхватљивије је мишљење које износи Свети Јован Златоусти да под синовима Божјим треба разумети побожне људе који су „водили своје порекло од Сита и његовог сина названог Енох (А он, говори Писмо, поче призивати Име Господа Бога). Ти његови даљи потомци, у божанственом Писму названи су синовима Божјим, због тога што су дотле подражавали врлинама предака.²³ А синовима човечјим названи су они који су се родили од Кајина и од њега водили своје порекло.“²⁴

Исто тако тумачи овај израз и Блажени Августин велећи да су се дивови „могли рађати и пре него што су синови Божји, који се називају и анђелима Божјим, смешали са кћерима човечјим, то јест са кћерима оних који живе по човеку, односно синови Сита, с кћерима Кајиновим.“²⁵

На истом становишту стоји и тумачење Блаженог Теодорита: „Као побожни, названи су синовима Божјим потомци Ситови, зато што је род Ситов био одвојен и није се мешао са потомцима Кајиновим, због клетве коју је на њега бацио Бог свију. Но кад прође много времена…, видевши леполике кћери потомака Кајинових, и вероватно преварени пронађеним од њих музичким инструментима (јер Јувал, потомак Кајина, показа псалтир и китару – 1. Мојсејева 4, 21), сјединише се с њима и искварише своје благородство… Уловљени красотом безаконих жена, повезали су дотле раздвојена племена, и као плод наслеђа примили коначну пропаст.“²⁶

Свети Јефрем Сирин заступа исто гледиште: „Синовима Божјим називају се синови Ситови. Они као деца праведног Сита називају се народом Божјим. Кћери човечје, лепе по изгледу, које су видели синови Божји, кћери су Кајинове. Њихова лепота и украси послужили су као замка за синове Ситове.“²⁷

У уџбенику Законских књига Старог Завета за православне богословије, прота Стеван Веселиновић укратко тумачи ово место као и наведени Свети Оци: „Убитачна мешавина синова Божјих, то јест потомака Ситових, са кћерима човечјим, то јест кћерима Кајиновим, дала је повода строгој казни Божјој – Потопу“; а тако исто професор Христос Андруцос: „У Постању 6, 2 синови Божји су Ситити, а не Анђели.“²⁸

Лепота кћери човечјих, која је потомке Ситове привукла кћерима Кајиновим и увукла у пропаст, неће бити да је она од Бога дана лепота женској природи, што ју је од почетка чинила женственом, привлачила човека да остави оца и матер и прилепи се жени својој и буду двоје једно тело (1. Мојсејева 2, 24), како би испунили заповест Божју: „Рађајте се и множите се и напуните земљу.“ (1. Мојсејева 1, 28). Зрачећи преданошћу вољи Божјој да буде мужу „помоћник према њему“ (1 Мојсејева 2, 18), та исконска женственост, оплемењена унутрашњим прихватањем мука рађања и материнства, није могла водити злу, греху. Такву лепоту свакако су поседовале девојке потомства Ситовог, са којима су се они дотле женили. Лепота, пак, кћери човечјих била је нешто друго, само спољашња, телесна, без оне духовне компоненте, још потенцирана мирисима, мазањем лица и очију, украшавањем накитом, плетеницама, скупоценим хаљинама (1. Тимотеју 2, 9-10). Уз то музика, нескромне игре и песме. Све је то и могло да буде, како каже свети Јован Златоуст, „за њих узрок блуда и необузданости… Они су се упутили томе делу, не из жеље за добијањем деце, него по неумереној похоти.“²⁹

Говорећи о тој природној телесној лепоти, Блажени Августин вели да је „и она дар Божји, али се даје и злима, да је добри не би сматрали великим благом. И ето – наставља даље исти Отац – више добро, својствено само добрим људима, било је остављено, учињен је пад према добру мањем…“ На тај начин су потомци Ситови „прешли владању земаљског друштва, оставили доброту, коју су имали у друштву светом.“ Закључујући, Блажени Августин вели: „Јер љубав према лепоти телесној, која мада је благо Богом створено, но благо привремено, телесно и ниже, љубав је зла, јер брзо испод себе ставља Бога, вечно, унутрашње и непролазно благо.“³⁰

Суштина пада синова Божјих била је, дакле, у скретању на пут супротан ономе који је Бог поставио стварајући мушко – женско, и којим су дотле ишли. Тиме су потомци Ситови, као отпре и Кајинови, били повучени на једно материјалистичко схватање човека као самог телесног бића. На то указују речи Божје у стиху 3: „Heћe дух Мој остати са овим људима довека, јер су тело.“ Човек није само духовно биће – као Анђели, нити само материјално – као животиње, него је и једно и друго, он је психофизичко биће. Свакако, Бог, Који га је створио, зна да је човек и тело. Стога, ово наглашавање „јер су тело“ указује на то једнострано гледање на човека као „само тело“. Да ове речи треба тако схватити, казује и свети Јован Златоуст: „И да би ти знао да је реч баш о томе… додано је: јер су тело, то јест зато што су се они потпуно предали телесним делима и нису се користили како треба способностима душе, него су живот водили тако као да би били само тело и немали душе, божанствено Писмо свагда има обичај да телесне људе назива телом, а добродетељне бестелесним, као што вели Павле: „А ви нисте у телу“ (Римљанима 8, 9), не зато што они не би били обучени у тело, него зато што су, мада обучени у тело, били изнад телесних помисли. И како је за презрење телесног Павле њима рекао: „А ви нисте у телу“, тако је и оне, зато што су се стално занимали телесним делима, (Бог) назвао телом.“³¹

Тим путем доспело се до срозавања личности и у мушкарцу и у жени, и приступања једног другом као ствари за уживање. Од човека је постао блудник, а од жене проститутка.³² Таква врста моралне покварености наставила је и после потопа свој ход кроз историју, довела до содомског греха и казне, до хиљада храмовних блудница незнабожачког света (=кедеша и кедешота) и савремених сексуалних изопачености и перверзија.

Разумљиво да световни научници и писци узимају без даљег да се у Библији изражава вера „у могућност брачне везе између Бога и смртне жене… Видећи синови Божји кћери људске како су лијепе – каже се у Првој књизи Мојсејевој – узимаху их за жене које хтјеше.“³³ Др Андрија Гамс такође вели да „у Првој Мојсејевој књизи има чак трагова полног односа Небеских бића са људима“, и да су се „Анђели, синови Божји, женили кћерима човечјим.“³⁴ Но, поред тога, ипак вели: „Но мотив полног додира божанства је стран јахвизму, који ће се управо у старозаветном јеврејском друштву борити против култова који такав додир симболизују као обред за повећавање плодности земље и стоке.“³⁵

Треба да размотримо још неколико појмова из 3. и 4. стиха исте главе, који са овим питањем стоје у извесној вези: „Неће пребивати дух Мој вавек са овим људима…“ По тумачењу светог Јована Златоуста, овде је Господ „назвао духом Своју промислитељну силу, предсказујући њихову пропаст“.³⁶

„Биће дани њихови 120 година…“ Свети Јован Златоуст види у овим речима величину Божјег дуготрпљења, које тадашњи људи нису искористили да се покају и исправе, него су падали у још веће грехе.³⁷ Блажени Августин у броју 120 година такође види не скраћивање људског века, јер и после Потопа има људи који живе 430 и 500 година (1 Мојсејева 11, 11, 17), него време од изрицања ових речи до Потопа, односно „да је то Бог рекао при крају 500. године живота Нојевог, то јест кад је он проживео 480 година, јер је 600. године живота Нојевог, другог месеца био Потоп“.³⁸

„А беше тада дивова…“ Блажени Теодорит наводи мишљење неких да се тај појам односи на дуговечне, или богомрзитеље и богоодступнике. Он, пак, сматра да се односи на њихову необичну величину, те помиње Ога и Голијата (5. Мојсејева 3, 11; 1. Самуилова 17, 4), као и Енака, за кога се вели да је био потомак дивова (4. Мојсејева 13, 34).³⁹ О дивовима у старини казује се у Књизи Варуховој да су „били велики и вични војевању“ (Варух 3, 26). Свети Јован Златоуст такође вели да дивовима божанствено Писмо овде назива људе силне телом⁴⁰, а Генадије Схоларис да „Свето Писмо зна да назива дивовима веома непобожне и охоле, који својом силом све дозвољавају (себи)“.⁴¹ И Флавије, као што наведосмо, о њима се изражава да су били обесни, разметали се својом телесном снагом и у сваком злу истицали.

Њихово постојање, према духовитој примедби Блаженог Теодорита, казује нам да је Бог могао створити људе већим него што су, али то није учинио искорењујући сујету и гордост. „Јер ако се и у малим телима преузносе, не само један према другом, него и према самоме Творцу, шта би тек чинили добивши тела веће висине?“⁴²

По Библији Кршћанске стварности, казивање о дивовима преузето је, без проверавања, из народне легенде, по којој би дивови били „оријентални титани рођени из везе Небеских и земаљских бића“.⁴³

Несумњиво, дакле, да се по учењу Православне Цркве, под анђелима, на указаном месту Библије, подразумевају људи, потомци Ситови, а под кћерима човечјим девојке потомства Кајиновог. Мешањем ових двају родова, поквареност целог тадашњег човечанства дошла је до тог степена да се земља напуни безакоња (1. Мојсејева 6, 11) и Бог одлучи да пусти Потоп на земљу.

НАПОМЕНЕ:

¹ Вивлионтики Елинон патерон, ВЕПС, Атина 1955., том III, страница 202.
² Посланица за хришћане, ВЕПС, Атина 1955., том IV, глава 24., страница 301.
³ „Они Анђели који напустише горње (=Небеско) нaслеђе, и склизнувши у насладу, казаше женама што се није смело рећи, што им је дошло до сазнања.“ (Стромата, ВЕПС, Атина 1956., том VIII, глава 5, страница 414.) На другом месту поново говори о тој ствари: „Анђели оставише лепоту Божју, због лепоте која вене, и тако са небеса падоше на земљу.“ (Педагогос III, ВЕПС, том VII, глава 2., страница 196.)
⁴ „Бегунци од Бога, љубитељи жена, од пријатељства према људима, падоше с Неба. За њих кажемо да су од Бога и са Неба истерани због похоте према женама“ (упореди Панајотис Трембелас, Догматики, Атина 1959., том I, страница 448.)
⁵ „Стога, задржавајући оне (Анђеле) са људима, лукави господар земље, истим обичајем постепено привуче пороцима и управља односом са женама. Тада, непримљени на Небо, због грехова у које се загњурише, одоше на земљу. Тако их ђаво од Божјих Анђела учини својим пратиоцима и помоћницима“ (Divinarum institucionum, Миње П. Л. Т. VI, к. 330., 331).
⁶ Josefus Flavius, Jüdische Altertümer, Uebersetzung von Dr. Fr. Kaulen, Köln am Rhein 1892., књига I, глава 3., 1., страница 8.
⁷ упореди Die apokryphe Bibel am Rande des Alten Testamentes, herausgegeben von Henry Daniel-Roops, Zürich 1959., страница 31.
⁸ упореди Die apokryphe Bibel am Rande des Alten Testamentes, herausgegeben von Henry Daniel-Roops, Zürich 1959., страница 32.

Да би се макар донекле упознали са овом апокрифном књигом, изнећемо укратко цело ово казивање.

VI глава

1. Кад се деца људска намножише, родише им се у те дане љупке и лепе кћери. 2. Но Анђели, синови Неба, угледавши их, пожелеше их, и рекоше једни другима: „Хајде да изаберемо жене између деце људске и потомство добијемо.“ 3. (Семјаса се побоја да они своју намеру неће моћи извести и да ће он сам постати крив за један велики грех). Но сви му одговорише: „Сви ћемо ми положити заклетву и један другом заверити се да ћемо у својој намери издржати.“ 5. (Заклетва и заверавање) 6. Но они (=Анђели) беху две стотине на броју који у време Јареда сиђоше са врха горе Јермона, јер су онде своју заклетву извршили и један другоме заверу утврдили. 7. (Следе имена њихових вођа)

VII глава

1. Ови, дакле, и с њима сви други, узеше себи жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе, и смешаше се с њима, и учаху их о гатању и врачању, да секу корење и (знање) о дрвећу. 2 (Жене родише дивове, који све поједоше и најзад хтедоше и људе пождерати). 5. Тада подиже земља кукњаву против чудовишта. (страница 32.)

VIII глава

1. Азазел учаше људе да начине ножеве и мачеве, штитове и грудне оклопе, и показа им метале и ковачку вештину, гривне и накит, и уметност, да шминкају ивице очију и капке украшавају. Он им показа лепо и драгоцено камење, и сва средства за бојење, и ток света. 2. Тада владаше велика безбожност свуда, они блудничише и лутаху и сви њихови путеви беху покварени… 4. Кад људи дођоше до пропасти, повикаше и њихова вика стиже на Небо. (страница 33.)

X глава

11. Тада Господ рече Михаилу: „Иди свежи Семјасову и његове другове који су се смешали са женама, те се кроз то упрљаше сваком нечистотом. И њихови ће синови једни друге убијати, а они ће сами пад своје љубави гледати. Стога их, за време 70 генерација, метни у ланце под брдима земље, до дана њиховог суда и њиховог краја… Уништи, дакле, све безбожне душе и синове стражара, јер су тлачили људе.“ (страница 34.)

XVI глава

Од дана кад су побијени, уништени и смрти предани дивови, духови (=Анђели) су изгубили своје материјално тело; проузроковаше кварење, а не снађе их осуда. Тако ће они стварати кварење до дана вршења Великог суда, јер ће велики круг времена доћи до свога краја. (страница 38.)

XVIII глава

Описује Енохово виђење једне провалије где не беше ни воде, ни птица, него беше пуста и страхобна. „Ту сам видео седам пламених звезда које светљаху великим огњем и кад је запитах о томе, рече ми Анђео: ‘Ова места леже на крају Неба и земље.’“ (страница 40.)

XIX глава

„Онда ми рече Уриел: ‘Овде ћe остати Анђели који су се смешали са женама. На разне начине су њихове душе упрљале људе и они су их завели на странпутицу да жртвују демонима као боговима, до дана Великог суда, кад ћe по пресуди бити уништени. А њихове жене, које су Анђеле завеле, биће претворене у Сирене.’“ (страница 40.)

⁹ упореди Панајотис Трембелас, Догматики, Атина 1959., том II, страница 449.
¹⁰ Тумачење Јовановог Еванђеља, ВЕПС, Атина 1957., том XII, део VI, глава 42, странице 40., 590.
¹¹ Тумачење Јовановог Еванђеља, ВЕПС, Атина 1957., том XII, део VI, глава 42, страница 50.
¹² Беседа на Постање, Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1898., том IV, страница 203.
¹³ Беседа на Постање, Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1898., том IV, страница 204.
¹⁴ О девствености, ВЕПС, Атина 1963., том XXXIII, глава 5, страница 61.
¹⁵ Творенија…, в русском перевoдје, Кијев 1907., О граду Божијем, књига 15, глава 23., странице 124., 125.
¹⁶ Творенија…, в русском перевoдје, Кијев 1907., О граду Божијем, књига 15, глава 23., страница 123.

Но што се тиче демона, изгледа да је Августин сматрао могућим њихово мешање са женама, јер каже: „Ја се не решавам да дам какав било одређени закључак у односу на то да ли могу какви било духови, који имају тела из ваздушног елемента… имати такву врсту похоте да ступе на тај или други начин у везу са женама, осетљиво за ове последње.“ (Исто)

Веровање у могућност овакве везе било је код свију старих народа. У нашем народу, до најновијег времена, веровало се да вукодлак или вампир долази својој жени и спава с њоме, „и кажу да то дијете нема костију, које се роди с вукодлаком“. (Вук Стефановић Караџић, Рјечник, Београд 1973., страница 42.)

¹⁷ Блажени Августин, страница 126.
¹⁸ Блажени Теодорит, страница 43.
¹⁹ Блажени Теодорит, страница 43.
²⁰ Михаил Херасков, Руководство к посљедоватељному чтенију Пјатокњижија Мојсејева, Владимир 1888., страница 66.
²¹ Блажени Августин, странице 123., 124.
²² Др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1932., том I, страница 227.
²³ У казивању Јосифа Флавија, побожност потомака Ситових током седам колена изненада се прекида, те они на необјашњив начин падоше у такву поквареност да и Анђеле Божје наведоше на грех и покварише. Тумачење Отаца и учитеља, видећемо, излаже јасно узрок пада ових људи и узрастања у злу до тога степена да је морало доћи до интервенције Божје потопом.
²⁴ Свети Јован Златоуст, страница 204.
²⁵ Блажени Августин, странице 123., 124.
²⁶ Блажени Теодорит, странице 43., 44. Архимандрит Јоил Јанакопулос сматра вероватним да је прва између кћери човечјих преко којих се сјединише, брачно повезаше две гране, Сита и Кајина, и од којих произиђоше телесно дивови, а духовно кварење људи, била Ноема, сестра Товелова (1. Мојсејева 4, 22) –страница 78. Ноема на јеврејском значи лепа, лепотица.
²⁷ Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1896., том VI, страница 336.
²⁸ Стеван Веселиновић, Лекције…, Београд 1908., страница 79; Христос Андруцос, Догматики, Атина 1956., страница 124, прим. 1.
²⁹ Свети Јован Златоуст, страница 205.
³⁰ Блажени Августин, страница 120.
³¹ Свети Јован Златоуст, страница 206.
³² Евангеличка црква у Немачкој, у тумачењу наведеног места 6. главе Постања, не прихвата тумачење Отаца Цркве, да је ту реч о брачној вези између побожних синова Сита и безбожних кћери Кајинових. У духу Деникенових излагања о повременој посети ванземаљских бића земљи, сматра се да је основ овог библијског казивања „провала једног тајанственог, надземаљског света у земаљску стварност. Људи који су покушали да се самовољно одрже насупрот Богу, били су средство страшне надсветске силе која је продрла у њихов живот и у њихов свет. Духовна, морална поквареност у коју су они тиме пали… И никакво тако моћно развиће снаге… није у стању зауставити ову поквареност.“ (Stuttgarter Jubiläumsbibel mit erklärenden Anmerkungen, Stuttgart 1937., страница 10.) Сматрам да изнето отачко тумачење јасно објашњава узроке пада препотопних људи и да нема потребе посезати за рђавим утицајем ванземаљских бића на људе.
³³ Проф. Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд 1973., страница 243.
³⁴ Библија и друштво, Нови Сад 1979., странице 76., 110., прим. 31.
³⁵ Библија и друштво, Нови Сад 1979., страница 76.
³⁶ Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1896., том VI, страница 206.
³⁷ Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1896., том VI, страница 206.
³⁸ Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1896., том VI, страница 128.
³⁹ Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1896., том VI, страница 45.
⁴⁰ Творенија… в русском переводје, Санкт Петербург 1896., том VI, страница 207.
⁴¹ Архимандрит Јоил Јанакопулос, страница 80.
⁴² Блажени Теодорит, страница 45.
⁴³ Библија, Кршћанска Садашњост, Загреб 1968., Уводи и напомене, страница 244.

 

Свети Нил Мироточиви (1601.-1651.) – О последњем времену

 

Од око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бешчашће и безакоње разрастати. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни, који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и целомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво, тајна дела, крађе и убиства.
И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распуштености, људи ће се лишити благодати Духа Светога коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.
Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних страдања, али свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити последица тога што ће Антихрист успети да да господари свима и да постане владар целе васељене и што ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то дати порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара са једног краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и прошећаће морским дубинама као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то – обмана Антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако усавршити науку, да ће то људе скренути са Пута и привести у неверовање у постојање Троипостаснога Бога.
Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао рода људскога, скратити дане ради оних малобројних који се спашавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је могуће, и изабране… Тада ће се изненада појавити Мач казне и убиће Опсенара и слуге његове.

---

старац Пајсије Светогорац | Посао и духовни живот

Читање из Светог Писма

---

АПОСТОЛ
Зачало 158 – 1. Коринћанима 15, 1-11: О Васкрсењу Христовом.

1 Али вам напомињем, браћо, Јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите,
2 кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте.
3 Јер вам најприје предадох што и примих: да Христос умрије за гријехе наше, по Писму,
4 и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму,
5 и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици;
6 потом се Он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише.
7 Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима;
8 а послије свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени.
9 Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију.
10 Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат Његова, која је у мени, не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном.
11 Било, дакле, ја, било они, тако проповиједамо и тако повјеровасте.

ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 79 – Матеј 19, 16-30: О богатом младићу. О награди апостолима за преданост Христу.

16 И гле, неко приступи и рече Му: „Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?”
17 А Он му рече: „Што Ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако желиш ући у живот, држи заповијести.”
18 Рече Му: „Које?” А Исус рече: „’Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно;
19 поштуј оца и матер;’ и ’љуби ближњега својега као себе самога.’”
20 Рече Му младић: „Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?”
21 Рече му Исус: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на Небу, па хајде за Мном.”
22 А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
23 А Исус рече ученицима Својим: „Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство Небеско.
24 И опет вам кажем: ’Лакше је камили проћи кроз иглене уши, неголи богатоме ући у Царство Божије.’”
25 А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: „Ко се, дакле, може спасти?”
26 А Исус, погледавши на њих, рече им: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.”
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.”

 

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

„Тешко је богатоме ући у Царство Небеско.” (Матеј 19, 23) Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује – обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности и тако даље.

---

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

поглумитисѧ (поглумитисја) = промишљати, изучавати; молити се, разговарати насамо с Богом; разонодити се, занимати се; шетати; жалити се, гунђати, брбљати

1. Мојсејева 24, 63:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И изыдє Їсаакъ поглѹмитисѧ на полє къ вєчєрѹ, и воззрѣвъ ѻчима своима, видѣ вєлблюды идѹщыѧ.
ИЗГОВОР: И изиде Исаак поглумитисја на поље к вечеру, и воззрјев очима својима, видје велбљуди идушчија.
СРПСКИ: А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје, угледа камиле гдје иду.

---

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---