Календар
септембар 9. 2024. = Михољски 9. 7532. (јулијански – стари)
септембар 22. 2024. (грегоријански – нови)
Житије светих и праведних Богородитеља Јоакима и Ане; Страдање светог мученика Севиријана; Спомен блаженог Никите, тајног угодника Божјег, кога виде ђакон Созонт; Спомен преподобног оца нашег Теофана, постника и исповедника; Спомен светог Трећег васељенског сабора; Спомен светог мученика Харитона; Спомен преподобног оца нашег Јосифа Волоколамског; Спомен светог мученика Стратора; Спомен преподобног оца нашег Јоакима.
Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере
(књига у 3 тома је доступна у нашој књижари)
Ко је била жена Кајинова? Какав је смисао Божје наредбе Авраму да убије свога сина? (Гласник, септембар 1984.)
ПИТАЊЕ: Прочитао сам у Гласнику одговор на питање: „Ко су синови Божји“, у Првој књизи Мојсејевој. Но joш раније прочитао сам негде излагање Васе Пелагића о Кајину и његовој жени. Ко је била жена Кајинова, кад поред њега није било никога на земљи сем Адама и Eвe? Онако како је oвa ствар постављена код Пелагића, заиста уноси забуну и недоумицу и међу верне. Какав је смисао Божје наредбе Авраму да убије свога сина?
ОДГОВОР: Најбољу карактеристику Васе Пелагића сматрам да је дао Јован Скерлић, упоређујући га са Антом Старчевићем, једним фанатиком националне страсти, у коме је дошло до ерупције „пригушене народне енергије и експлозије једне неукроћене природе.“ У својим говорима и чланцима „Старчевић не размишља, не посматра, не доказује; разум и разлог за њега мало значе.“1 Он је, како вели Скерлић, „у првом реду био негативан дух, одрицатељ, рушитељ. Он је негатор на свима линијама, у свим правцима.“2
Готово истим речима говоре поједини савремени писци о Васи Пелагићу: „…он у свакој прилици… настоји да читаоцу наметне своју основну идеју, свој поглед на свијет, а његова основна идеја којом је он опсједнут и суштина његовог погледа на свијет – јесте критика и негација свега постојећег, обарање и дисквалификовање свих институција и свих норми постојећег друштвеног поретка. Сваки његов спис је пропагандистички и агитаторски у пуном смислу ријечи, критичан и деструктиван до крајње консеквенце, тенденциозан и прожет утилитаризмом до највеће мјере.“3 Поред таквог става, Пелагић има и нарав „која увијек реагира под импулсом његовог борбеног и необузданог темперамента, опирући се свакој систематичности у раду, не признавајући никаква ограничења ни правила.“4 Други један социјалистички писац вели о Пелагићу: „Сви ови разлози и докази не значе богзна колики прилог науци, али је и поред тога овај Пелагићев спис од педесетак страница (= „Умовање здравог разума“) одиграо значајну улогу у разбијању религиозне заосталости маса. У томе и лежи његова вредност.“5
„Можда Пелагићеви погледи на Цркву као институцију, а религију као један од облика друштвене свести нису били научно правилни и марксистички доследни, мада им се у извесној мери може приписати и карактер вулгарног рационализма, антирелигиозна пропаганда Васе Пелагића значила је снажан допринос у борби против мрачњаштва и клерикализма, у борби за ствар социјализма.“6
Упоређујући једног с другим, Скерлић ће рећи: „Између распопа Старчевића, фанатичара национализма, и распопа Васе Пелагића, фанатичара социјализма и атеизма, постоји велика духовна сличност.“7 Обојица су наши људи, који кад скрену у страну, у крајност, немају мере ни обзира ни према логици ни према стварности.
Очекивати од једног човека ове врсте, да питање из Библије и вере постави добронамерно и потражи на њега одговор мирно и објективно, било би узалуд. Пелагић је питање и поставио и решавао у циљу омаловажавања Светог Писма и свега у вези с њим. „Чисти разум јако се чуди“, вели Пелагић, „што обични разум и Црква проповијеђаху да се од Адама и Еве род људски наплодио, кад и по ријечима самог Светог Писма они не имадоше ниједне кћери. Ваљда је њихов син Каин дјецу рађао! То је и смијешно и неприродно и ужасно – и сваки иоле поштени и паметни поп мора се стидјети овакву петљанију и несмислицу проповиједати. Јер ово је булазнење грозније од оног које болесник у врућици чини.“8
На другом месту Пелагић поставља питање: „Како се може звати Светим Писмом једна књижурина која је испуњена најкрупнијим лагаријама од почетка до краја?“, па за доказ те тврдње наводи: „У том накарадном Светом Писму каже се да је се род људски намножио од Адама и Еве, а само каже да они нису имали ни једне ћерке, него само три сина. По томе, два брата Каин и Авељ рађали су децу између себе, без жена. О, ужасна суманутост Светог Писма!“9
Све ово Пелагићево излагање и позивање на Свето Писмо почива на претпоставци да ћемо узети за готово његову тврдњу да заиста у Библији пише да Адам и Ева рађају само синове, „не имадоше ни једне кћери“. Но учинивши напор да отворимо ту књигу, наћи ћемо нешто сасвим друго, то јест да су по Светом Писму Адам и Ева, за време свога дугог живота, имали и других синова, сем она три, и мноштво кћери: „И поживје Адам… рађајући синове и кћери.“ (1. Мојсејева 5, 4) Уз то јасно се вели да је Кајин имао жену (1. Мојсејева 4, 17). Само недобронамерном читаоцу би ове тврдње промакле из вида, а злонамерни би их прећутао или негирао.
Зато би ову „петљанију“ чистог разума Пелагићевог, и његово „јако чуђење“, сваки иоле поштен и паметан поп и верник могли оставити по страни и не бакћати се око њих. Али се тиме не би дао одређени одговор на питање ко је била жена Кајинова, а оно се јављало не само у глави Васе Пелагића, него код појединаца и у старини, те су се њиме позабавили и поједини између Светих Отаца. Користићемо прилику да изнесемо њихове одговоре на ово питање.
У свом тумачењу Књиге Постања, Свети Јован Златоуст говори овако: „И позна Кајин жену своју и роди Еноха. Но може бити да ћe неко запитати: „Како је то Кајин имао жену, кад Писмо нигде не помиње о некој жени.“ „Не чуди се томе, љубазни“, одговара Свети Јован, „Божанско Писмо не чини нигде тачно набрајање женског пола, него избегавајући све сувишно, укратко помиње мужеве, и то не све. Па и о њима излаже нам укратко, на пример да је тај и тај родио синове и кћери и умро. И у овом случају може се сматрати да је Ева после Кајина и Авеља родила кћер коју је Кајин и узео себи за жену. Будући да је то било у почетку, а међутим, род човечји требало је да се множи, то је и било дозвољено да се жени са сестрама.“10
Слично казивање налазимо и код Блаженог Августина: „Кад је род људски, после прве заједнице мужа, створеног из праха, и жене створене из ребра мужа, имао потребу у сједињењу мушког пола са женским, да би се умножио путем рађања, а других људи, осим рођених од двоје првих, није било, то су мужеви морали узимати за жене своје сестре. Колико је то била ознака најстаријег времена због неопходности, толико је постала за осуду доцније због забране са стране вере.“11
Још потпуније тумачење пружа нам Блажени Теодорит Кирски. Као Свети Јован Златоуст, и он поставља питање: „Кога је Кајин узео за жену?“ (1. Мојсејева 4, 17), па онда одговара: „Очевидно сестру. Тада то није значило кривицу, зато што то није бранио никакав Закон. Сем тога, није било могуће друкчије размножавање људи.“12 Несумњиво да је Бог могао створити, на исти начин на који је створио Адама од земље, или Еву од Адама, и жену Кајину, али то није учинио, него је допустио да и Кајин и Сит узму за жене своје сестре. Размножавање првих људских бића, не на неки други начин, него узимањем сестара, лежи у дубоким разлозима јединства људског рода, на шта Блажени Теодорит особито указује у свом даљем тумачењу: „Богу то је било угодно да од једног мужа и једне жене произведе сва племена људска, прво да би, потичући од једног пара, они знали за јединство природе, а затим, будући изникли из једног корена, да би живели у слози. Јер ако се и при оваквом поступку Бога свију, људи одважују на хиљаде убистава, на шта ли би се тек одважили кад би сматрали себе потомцима разних родоначелника? Због тога је Бог и створио од земље једног човека, а од њега створио једну жену, и од њих онда напунио човечјим родом целу васељену. Због тога разлога Он је допустио у почетку сажиће брата са сестром. А кад се народ размножио, овакав брак је забранио као незаконит. С тим у вези, заједно са Нојем, спасавао је у ковчегу, са његовим синовима и жене им, да би њихови синови ступили у брак са сестрама од стричева.“13 У Мојсејевом Закону подробно су набројани степени сродства у којима је брачна веза забрањена (3. Мојсејева 18, 6-17). Она иде до четвртог степена крвног сродства, те брак између браће и сестара од стричева, тетака и тако даље није забрањен, што код Јевреја важи и данас. Код појединих народа у старини, цареви су по правилу узимали своје сестре за жене – код Египћана, у Јужној Америци код Инка, и тако даље.
И у новије време налазимо исто казивање о Кајину и његовој жени: „Овде се њему (=Кајину) од жене – која је, због немања другог рода сем Адамовог, могла бити само сестра – рађа син Енох.“14 Савремени грчки библиста, архимадрит Јоил Јанакопулос, у свом тумачењу овог места Књиге Постања каже: „Кајин узима за жену своју сестру, јер Бог тако нареди да сви ми људи потичемо од једног пара прародитеља.“15
Док је у Старозаветној Цркви брачна веза између крвних сродника била забрањивана закључно са трећим степеном, у Православној Цркви ова се забрана протеже до седмог степена (апсолутно до четвртог степена закључно). У хришћанској свести до данас, поштовање сродства тако је учвршћено да се осећање стида јавља и при помену брака између блиских сродника, баш као што помиње Блажени Августин за његово доба: „Мада је у прво време човечјега рода било дозвољено ступати у брак са сестрама, но осећање одбојности према томе је тако велико као да те дозволе није било никада.“16
Људи материјалистички настројени, према своме учењу о релативности морала, указаће на библијско казивање о брачној вези између браће и сестара и свакако рећи: „Кад би морални принципи потицали од Бога, били нешто апсолутно, зар овај поступак не би значио нешто неморално?“ Сасвим је могуће да овакво питање падне на ум и некоме од верних.
По православном схватању, у овој ствари треба имати у виду да нема другог мерила добра и зла, моралног и неморалног, изнад воље Божје. Грех, морално зло, односно неморално је оно што Бог наређује да учинимо, а ми не учинимо; или што Бог забрањује да учинимо, а ми учинимо. Кад Бога не би било, ни добра ни зла, као моралних појмова не би било. Зато што Бог постоји, постоји и морално добро, јер оно потиче само од Њега, по речи господа Исуса Христа: „Нико није добар осим једног Бога.“ (Матеј 19, 17)
Овај принцип јасно изражен налазимо и код старих хришћанских писаца и Светих Отаца. Тако Тертулијан исправно каже: „Ми заиста, према своме схватању једно изражавамо: да је оно што Бог заповеда добро, и то добро највеће. Сматрам да је дрско расправљати да ли је добра божанска заповест. Јер нисмо дужни да је извршимо зато што је добра, него зато што је Бог наређује. За прихватање покорности, важнији је ауторитет наредбодавца, него корист вршиоца. Је ли добро казнити или није? Зашто премишљаш! Бог наређује.“17 Разуме се да заповест Божја увек има у виду морално добро људи, као што вели Свети Јован Златоусти: „Што нам служи на добро, то Бог хоће, и што Бог xoћe, то нам служи на добро.“18
О вољи Божјој као једином мерилу добра и зла, Свети Јован каже на другом месту: „Што бива по вољи Божјој то, мада изгледа рђаво, боље је од свега; а што је противно и неугодно Богу то, мада изгледа најбоље, горе је и безаконије од свега. Ако неко изврши чак убиство по вољи Божјој, то је убиство боље од сваког човекољубља. Ако ли неко поштеди и покаже човекољубље против воље Божје, та ћe поштеда бити преступнија од сваког убиства. Дела бивају добра и зла не само по себи, него по Божјем одређењу о њима. И да се ти увериш у истинитост тога чуј ово: Некад је Ахав, заробивши једног сирског цара, сачувао му живот, посадио га поред себе (на кола) и отпустио с великом чашћу. Тада је један пророк, дошавши своме ближњем, рекао: „По речи Господњој, биј ме!“ И не хтеде човек да га бије. И рече му: „Што ниси послушао гласа Господњег, зато, ево, кад отидеш од мене, лав ћe те заклати. И отишав од њега, нађе га лав и закла га. И нађе другог човека и рече: „Биј ме!“ И онај га изби и израни (3. Царевима 20, 35-37). Шта може бити чудније од тога? Који је избио пророка,остао је читав, а који га је поштедео – кажњен. Знај, кад Бог нареди, тада не треба расуђивати о својству самог дела, него се само покорити. И ето, да први не би поштедео пророка из уважења према њему, пророк му није рекао просто: „Биј ме“, него: „По речи Господњој“, то јест Бог је наредио, ни за шта друго не питај… Видиш како је (Ахав) осуђен за човекољубље и какву је казну претрпео за поштеду. А други извршио убиство и заслужио похвалу. Ето Финес, у трен ока извршио је два убиства, убио мужа и жену (4. Мојсејева 25, 8) и награђен свештенством. Тако он не само није руку своју оскврнио крвљу, него ју је учинио још чистијом.“19
И раније и сада, како примећује професор доктор Атанасије Поповић: „Православни богослови моралисти сматрали су и сматрају вољу Божју као основни и главни принцип моралног добра, као главну и највишу норму морала и главно мерило добра и зла, као последњи и крајњи основ моралног поретка.“ 20 Према свему томе, за наше мисли, речи и дела нема другог мерила, које су од њих добре, а које зле, сем воље Божије. Правно, јуридички дозвољено и недозвољено, може постојати и да Бога нема, јер је право ствар људи, друштва и његових односа. Али морално добро или зло, порок и врлина не могу постојати без Бога и воље Његове.
С тим у вези, још треба имати у виду да смисао појединих наредаба и забрана Божјих ми схватамо својим умом, до других, пак, не достижемо, јер надилазе наш ум, али смо дужни да и њих испунимо с убеђењем да Бог зна зашто их је донео и због чега су нам потребне. Инсистирати на томе да Божје наредбе пошто-пото буду у сагласности са нашим умом значило би нам ум стављати изнад Бога, тражити да Бог свој ум и своје мисли подреди нашем, прописивати Њему законе, а не прихватити да их Он нама прописује. Тако судећи Закону Божјем, ми бисмо себе дигли на висину врховног законодавца. Да то не може бити добро и да сем гордости у таквом схватању не би било ничега другог, мислим да је јасно само по себи.
Са овог становишта треба да процене свој став они верни који не могу да схвате поједине наредбе Божје, на пример да је Бог, Који је љубав, могао наредити Авраму да убије сина свога Исака и принесе Му на жртву, и који веле да такву заповест не би могли извршити. Они сматрају да причинити такав бол оцу, само да би он показао послушност према Богу, не приличи ни Богу правде, а камоли Богу љубави, без обзира што је у последњем моменту Анђео Божји спречио већ подигнуту руку Аврамову да изврши убиство сина (1. Мојсејева 22, 1-12). Не треба много објашњавати да се схвати да такав став значи стављати на свој кантар љубав Божју, уместо обратног поступка, што само показује да они нису узрасли до разумевања да љубави веће од љубави Божје нема и не може бити.
Тако мерећи љубав Божју, они не стижу до сагледања да је Бог учинио несравњиво више од онога што је тражио да Аврам учини за Њега: „…дао је Сина Свога Једнороднога, да сваки који верује у Њега, не погине, него да има живот вечни.“ (Јован 3, 16) Са правом је могао тражити од Аврама да Му врати сина кога му је дао, а Бог је дао на смрт Сина Свога за нас недостојне; тражио је да то учини за Њега, Светог и Праведног, а Он је Сина Свога дао за нас грешне и неправедне.
Затим, величина вере Аврамове надвисила је његов родитељски бол и дала му снаге да га поднесе. Он је веровао речи Божјој да ћe му се у Исаку семе назвати (1. Мојсејева 21, 12), то јест да ћe Исак имати деце, а Аврам од њега потомства. Снага вере да је Бог, Који му је даровао Исака кад није било наде да има сина, због Сариног неплодства и престарелости, кадар да Исака васкрсне из мртвих и тако одржи Своје обећање „у Исаку ћe ти се назвати семе“, како о томе казује и апостол Павле (Јеврејима 11, 18-19), давала му је снагу да одлучно врши Божју заповест. С друге стране, нећемо спорити да је ова заповест заиста тешка и „превазилази снагу (обичне) људске природе“, како вели Свети Григорије Богослов. „Ја сам задивљен тиме како је само могао праведник саслушати ове речи…“21
Исти Свети отац објашњава да је ово кушање Бог упутио Авраму не зато да Он (=Бог) сазна његову веру, него „зато да би и савременици и потомци до садашњег времена научили се да слично праоцу имају такву исту љубав (Богу) и показивали такву послушност заповестима Господњим.“ 22 Сличну мисао износи и Блажени Августин: „Аврам је стављен под искушење да убије свог љубљеног сина Исака, да би његова врлина послушности постала очигледна, не за Бога, него за даље векове.“ 23
То што многи од нас не би могли поступити као Аврам, само значи да је наша вера још мала. А то, још боље него ми, зна Бог, па свакако не би ни тражио од нас што је тражио од Аврама. Али се морамо трудити да своју веру јачамо, подсећајући се стално да нам Син Божји, жртвовани ради спасења свију нас, поручује: „Ко љуби оца или матер више него Мене, није Мене достојан, или ко љуби сина или кћер више него Нене, није Мене достојан.“ (Матеј 10, 37)
Разумљиво да ћe један материјалиста, за кога Бог не постоји, у свему овоме априори заузети сасвим супротан став. Библија за њега не може бити дело Божјег откривења, него чисто земаљски људски производ, пројекција стварних друштвених односа фантастично пренетих на Небо. Зато нас неће зачудити што ће материјалистички оријентисани писци, мада друкчије нарави и карактера од Васе Пелагића, налазити у њој бесмислице и нетачности, чији ћe фантастични карактер тек они моћи својим тумачењем осветлити и открити. Поред тога, њихово тумачење изазива и појава књига и написа, све бројнијих у последње време, које доказују истинитост појединих библијских казивања, па је нужно једномишљеницима изнети друкчија мишљења, која ћe умањити важност библијских казивања (ако се већ не могу негирати и пренети у области легенде), или објаснити којим су путем настала из друштвених односа и тако даље. 24
Но за нас православне „један је Законодавац и Судија, Који може спасти и погубити“ – Бог (Јаковљева 4, 12), и Његова света воља је једино мерило којим се процењује и суди шта је морално, а шта неморално, шта је грех, а шта добро дело. Друга је ствар шта је правно дозвољено, а шта недозвољено. Морал је у области божанског и вечног, право у области људског и пролазног, те се стога не могу увек поклапати и изједначавати.
НАПОМЕНЕ:
1 Писци и књиге II, Просвета, Београд 1964., страница 121.
2 Писци и књиге II, Просвета, Београд 1964., страница 113.
Овај човек, заслепљен политички непријатељски говори и пише, не само против Немаца и Маџара, него и против Хрвата који не мисле као он. У свом фанатизму најгоре поступа са Србима. По њему, они уопште не постоје. Поставивши као темељ опстанка хрватског народа потребу јединственог отпора притиску Немаца и Маџара, он у националној подели Срба и Хрвата види главну сметњу томе опстанку, те у својој расправи „Пасмина славосербска по Хорватској“ иступа са тврдњом да Срба као народа нема и да то име није етнички, него географски појам. Србе као народ створиле су од Хрвата, због својих циљева, Аустрија и Русија. Све вредности приписиване Србима створили су Хрвати, којима и припадају. Са том фикс идејом, о уједињењу снага Срба и Хрвата под именом хрватским, он ће писати о „прејасној херватској династији Немањићах, која кроз вијекове и као краљи владаху източно-сјеверних покрајинах Херватске.“ Свети Сава је „източну церкву херватску одцијепио од патријарке цариградскога“. У Косовској битци 1389. године против Турака било је, по њему, „Херватах“, и „Булгарах“, и „Румуњах“, и Шкипетарах“, само о Србима нема ни речи. Ту се „Милош Кобилић показа Херватом.“ Кнез Лазар је „похерваћеник, ну по својој прилици нечисте керви.“ Арсеније III Црнојевић био је „патријарха у Турској Херватској“, а потиче из „виђене обитељи херватске“ (Скерлић, наведено дело, страница 116). Народ пак који се сада назива Србима, у ствари су похрваћени отпатци разних народа: Влаха, Арбанаса и Цигана, „нечисти пук“, „нечиста пасмина“, за коју није штета да се набија на ражањ и пече (Скерлић, наведено дело, страница 116). Тако о Србима пише човек у коме је текла и српска крв, јер му је мајка била православна Српкиња, Милица Богданова. Његовом заслепљеношћу и мржњом били су задојени усташе у Хрватској прошлог рата, који су Старчевића прогласили оцем домовине.
3 Славко Мићановић, напомена редактора, у: Васо Пелагић, Изабрана дјела I, Сарајево 1971., страница 385.
4 Славко Мићановић, напомена редактора, у: Васо Пелагић, Изабрана дјела I, Сарајево 1971., страница 385.
Пелагићеву необуздану природу и неуравнотежен карактер уочили су рано и његови савременици. Влада у Србији 1865. године пристане да помогне отварање богословије у Бањалуци, те Гарашанин пошаље Пелагића Атанасију Николићу да му даде упутства. Овај му укаже да све што тамо буде чинио треба да буде у сагласности са Српском владом, но Пелагић то одбије изјавивши да ћe радити независно, само по својој вољи. Николић извести Гарашанина „да се са овим ветропиром и изопаченим човеком не може радити. И тако Пелагић буде одбијен.“ Ристо Бесаровић, О првом деловању Васе Пелагића у Босни. Годишњак Историјског друштва Босне и Херцеговине, година II, Сарајево 1950, странице 190, 191.
5 Глигорије Ерњаковић, Српски социјалистички писци о религији, у књижици ”О религији”, Коларчев народни универзитет, 1953., страница 115.
6 Глигорије Ерњаковић, Српски социјалистички писци о религији, у књижици ”О религији”, Коларчев народни универзитет, 1953., страница 118.
7 наведено дело, страница 121.
8 Славко Мићановић, напомена редактора, у: Васо Пелагић, Изабрана дјела I, Сарајево 1971., страница 30.
9 Славко Мићановић, напомена редактора, у: Васо Пелагић, Изабрана дјела I, Сарајево 1971., страница 73.
10 Творенија IV, в русском переводје, Санкт Петербург 1898., страница 178.
11 Творенија Блаженога Августина III, в русском переводје, Кијев 1906, О држави Божјој, књига 15., глава 16., страница 103.
12 Творенија, в русском переводје, Тројице Сергијева лавра 1905., странице 44., 40.
13 Творенија, в русском переводје, Тројице Сергијева лавра 1905., странице 40., 41.
14 Богословска енциклопедија Лопухина IV, Санкт Петербург 1898., страница 178.
15 И Генесис, Атина 1960, страница 71.
И поједини неправославни библисти, у овој ствари заступају исто становиште – Адалберт Ребић: „Ако Кајин припада првој генерацији људи – а библијски писац то очито претпоставља – онда је жена Кајинова била његова властита сестра. То библијског писца није ни најмање смућивало: бракови мушкараца и жене који су у блиском крвном сродству владали су у Израелу још доста дуго (1. Мојсејева 20, 12; 2. Самуилова 13, 13).“ (Библијска праповијест, Загреб 1970., страница 201.)
Др Ото Прокш говори такође о браку Кајиновом са сестром претпостављајући да је узрок убиства Авељева било то што су оба брата заволели ту сестру, или што је „она Божјом одлуком била обећана Авељу, те Кајин, у наступу зависти, уби“ (Die Genesis, Лајпциг 1924., страница 50.)
Др Паул Хајниш такође вели: „Кајинова жена природно беше његова сестра. Брак између браће и сестара беше тада једна нужда.“ Он сматра да је до овог брака дошло још пре убиства Авељева: „… он (=Кајин) је још раније био ожењен и Енох је рођен још пре братоубиства.“ (Das Buch Genesis, Бон 1930., страница 147.)
16 наведено дело, страница 105.
17 Де пенитенциа, Миње П. Л. Т. I, глава 4., страница 1234.
18 Творенија IX-XX, Санкт Петербург 1903., омилија на Посланицу Римљанима, страница 752.
19 наведено дело, странице 1., 670., 671.
20 Mopални закон, Београд 1938., страница 504.
21 Творенија IV, в русском переводје, Санкт Петербург 1898., Беседа 47. на књигу Постања, страница 520.
22 Творенија IV, в русском переводје, Санкт Петербург 1898., Беседа 47. на књигу Постања, страница 519.
23 наведено дело, књига 16., глава 32., страница 197.
24 Указаћемо на Зенона Косидовског, који у свом делу „Библијске легенде“ коментарише историју о Јосифу, кога су браћа продала у ропство, а он постао први до фараона у Египту. Кад су му браћа дошла по храну и он их препознао, тражењем да доведу најмлађег брата Венијамина, као и подметањем сребрне чаше у његову врећу, Јосиф је у ствари ово вршио у циљу проверавања да ли су се браћа морално поправила. Такав смисао речима Јосифовим, при показивању браћи даје Јосиф Флавије: „Вашу нежну љубав према нашем брату ценим веома и налазим да сте далеко боље поступили него што сам могао очекивати према оном што сте негда према мени учинили. Јер све ово што се сада с вама десило, ја сам учинио у циљу да вашу братску љубав ставим па испит.“ (Jüdische Alterthümer, Köln am Rhein 1892., страница 53.)
Овај смисао поступка Јосифовог наводи и Косидовски: „И не сањајући да египатски достојанственик разуме њихов језик, Јаковљеви синови стадоше се вајкати да их је снашла заслужена казна за подли поступак према брату. Тако Јосиф дознаде да се кривци кају за свој преступ и да нису рђави људи. И од тога му се толико ражалило да се окрену од њих и заплака се.“ (наведено дело, Београд 1965., страница 103) Но поред тога, он поступак Јосифов, на другом месту, карактерише пакошћу и осветом према браћи: „Није се могао одрећи задовољства да им зада страха!“ (исто, страница 101) За поштеду амаличког цара Aгaгa, што је Саул учинио насупрот заповести Божјој, датој преко пророка и првосвештеника Самуила (1. Царевима 15, 9, 32, 33), Косидовски има само похвалу, велећи да се ту „одразила дивна црта његовог (=Сауловог) карактера; витештво и великодушност“, па даље корећи Самуила што је испунио заповест Божју: „Колико је он у том случају симпатичнији од првосвештеника (=Самуила) који је својом руком на комаде сасекао Агага.“ (наведено дело, страница 360.) Разуме се да Косидовски сва библијска чуда своди на природна дејства и легенду.
Исто тако Олег Мандић говори о библијском „миту“ о Адаму постављеном у рај „да га обрађује и гоји“, уз забрану да једе плодове с дрвета познања добра и зла, па после греха, и кажњавања змије, Бог кажњава Адама и Еву. „Адамова се казна састоји“, вели Мандић, „у проклетству да ћe себе и своје с муком прехрањивати обрађујући земљу: ‘У зноју ћеш лица свога јести хлеб…’“, па даље наставља: „Бог је, дакле казнио Адама и Еву смртношћу и радом, то јест обавезом да се труде како би себи осигурали опстанак, а Еву још посебно рађањем деце и стављајући је под власт мужа. Биолошке појаве рађања и смрти као и друштвена појава рада приказане су као казна којој су подвргнути сви људи због преступа својих наводних прародитеља.“ (Лексикон јудаизма и кршћанства, Матица Хрватска, Загреб 1969., страница 30.) Мандић тако вели, иако се из текста Библије јасно види да је обавеза рада постављена човеку одмах по његовом постанку (1. Мојсејева 2, 15), као што наводи и Мандић (да га ради и да чува – гоји), пре пада у грех, а после пада тек долази проклетство земље да рађа трње и коров, мука обраде земље и храњења од ње у зноју лица свога (глава 3, 17-19). Но ако је рад створио од животиње човека, како би се могло дозволити да и Библија уздиже рад тако да га везује са човеком од његовог постанка. Библија може и мора да у раду види проклетство. То што је Син Божји, Исус Христос, до своје 30. године био радник, дрводеља, и што је апостол Павле правио шаторе и прокламовао начело: „Ко не ради, да и не једе“ (2. Солуњанима 3, 10), то мора да спада у мит и фабулу. Само као покушај дисквалификације Библије може се примити и тврдња да је Еви као проклетство и казна после греха Бог одредио рађање деце, јер по Библији она није постала женско после греха, него у самом стварању, и одмах по том чула благослов: „Рађајте се и множите се“ (1. Мојсејева 1, 27, 28). После греха је дошло, не „Рађаћеш“, него: „У мукама ћеш децу рађати“ (1. Мојсејева 3, 16), а то је ипак нешто друго.
Свети Анатолије Оптински (Млађи) – О јереси у последњим временима и храбром исповедању вере
Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори aпостол. И гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога деловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети неприметно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавства приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.
Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“, тако и ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови, који разграбљују духовно стадо, „не улазе на врата у тор овчији, него прелазе на другом мјесту“, као што је рекао Господ, то јест ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима. (Јован 10, 1)
Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш ругање божанственог чина, отачког Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно искривљивати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне.
Прогањаће, не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју, не трпи благочашће (=побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, сластољубљу. Биће клеветници, издајници, који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали никаквих других врлина, венце добијати само због остајања у правој вери, по речи Господњој: „Сваког ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским.“ (Матеј 10, 32)
Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери, и ако је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати твој подвиг.
Али тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (=манастир) и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (=манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.
Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје, и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљена и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.
И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповедања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа (2. Тимотеју 11, 1-3), Који рече: „Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота.“ (Откривење 2, 10) Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.
старац Пајсије Светогорац | Мрачне силе – Магије
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 166 – 1. Коринћанима 16, 13-24: Поуке и поздрави.
13 Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се.
14 Све да вам бива у љубави.
15 Молим вас, пак, браћо, знате за дом Стефанинов, да је првенац из Ахаје, и да себе посветише служењу Светима;
16 да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се.
17 А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство;
18 јер умирише дух мој и ваш. Уважавајте, дакле, такве.
19 Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом Црквом.
20 Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно цјеливом светим.
21 Поздрав је мојом руком, Павловом.
22 Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата.
23 Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама.
24 Љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.
Маран ата (=Господ долази) / Мара ната (=Господе, дођи)
(исто се изговара)
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 87 – Матеј 21, 33-43: Прича о злим виноградарима.
33 „Другу причу чујте: ’Бијаше човјек домаћин, који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде.
34 А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове.
35 И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше.
36 Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто.
37 А најзад посла им сина својега говорећи: ’Постидјеће се сина мојега.’
38 А виноградари, видјевши сина, рекоше међу собом: ’Ово је насљедник; ходите да га убијемо и да присвојимо насљедство његово.’
39 И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише.
40 Када, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити виноградарима оним?’”
41 Рекоше Му: „Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.”
42 Рече им Исус: „Зар нисте никада читали у Писму: ’Камен Који одбацише зидари, Тај постаде Глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима нашим’?
43 Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије и даће се народу који доноси плодове његове.”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
„Марија је добар део изабрала.“ (Лука 10, 42) Успење Мајке Божије представља добар крај тога избора. Сам Спаситељ је при Њеном успењу у Своје руке примио Њену душу. Тога су се удостојили и многи Свети. У разним облицима и степенима, исто доживљавају и сви који изабирају добар део. У тренутку избора надом се назире крај. Он се у извесном степену предосећа. Након тога, труд, борбе и самопринуђавања делимично помрачују изабрани пут. Ипак, као звезда водиља – остаје добри крај доброг дела. Он личи на ватру која у даљини светлуца путнику кога је на путу задесио мрак. Нада је подстицај снаге и поткрепљење трпљења и постојаности у започетом. Она сама јача вером. Вером се прави избор, надом се истрајава у избору, а трпљењем се долази до доброг краја.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
подустити (подустити) = подбости, раздражити, подстрекнути, подметнути
Дјела апостолска 6, 11:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Тогда подѹстиша мѹжы глаголющыѧ, ѩкѡ слышахомъ єго глаголюща глаголы хѹлныѧ на Мѡѷсєа и на Бг҃а.
ИЗГОВОР: Тогда подустиша мужи глагољушчија, јако слишахом јего глагољушча глаголи хулнија на Мојсеја и на Б(о)га.
СРПСКИ: Тада подметнуше људе који рекоше: „Чули смо га да говори хулне ријечи на Мојсеја и на Бога.”
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске