Календар
септембар 16. 2024. = Михољски 16. 7532. (јулијански – стари)
септембар 29. 2024. (грегоријански – нови)
Страдање свете великомученице Ефимије; Спомен светог оца нашег Кипријана, митрополита Кијевског; Спомен свете мученице Људмиле; Спомен преподобног оца нашег Прокопија; Спомен свете мученице Севастијане; Спомен свете мученице Мелитине; Спомен светих мученика Исака и Јосифа; Спомен светог Касијана Кипарског.
Патријарх српски Павле: Да нам буду јаснија нека питања наше вере
(књига у 3 тома је доступна у нашој књижари)
О хули на Духа Светога (Гласник, јул 1978)
ПИТАЊЕ: Сме ли свештеник дати Причешће тешком болеснику, који је исповедио да је хулио Име Божје? Изложите опширније о хули на Духа Светога.
ОДГОВОР: Из еванђелског одељка, у коме је описан догађај поводом кога је Господ изрекао мисли о хули на Духа Светога (Матеј 12, 22-32), можемо сагледати околности и разлоге због којих је Он ово прогласио највећим грехом, који се неће опростити ни овога ни онога света.
Пошто је исцелио бесомучног,1 који је био нем и слеп, народ, изван себе од дивљења због учињеног чуда, признаје Господа Исуса „Сином Давидовим“, Месијом. Фарисеји, пак, из мржње и зависти, не само да Му не признају месијанство, него Његова дела приписују Велзевулу, кнезу демонском. Из примера царства које пропада кад се подели и један део дигне на други, што Сатана зна, те не дозвољава да се збуде с његовим царством, Господ показује да фарисеји сами не верују да ће демон изгонити демона, поготово што за друге егзорцисте то не говоре („синови ваши чијом помоћу терају?“). И сведочанства осталих еванђелиста (Марко 3, 33; Лука 11, 15; Јован 7, 20; 8, 48, 32) јасно показују да се у овом ставу фарисеја не ради о недоразумевању, забуни о „идентитету Сина Божјег“, о неверовању у Њега због незнања. И апостол Павле је био „хулник, и гонитељ и насилник“, али је то чинио из неверовања које је потицало из незнања, зато је, како сам вели, био помилован и добио опроштај (1. Тимотију 1, 13).
Ово оправдање „из незнања“, које Господ са крста упућује Оцу за своје гонитеље (Лука 23, 34), а апостол Петар њиме објашњава поступак Јевреја и њихових старешина (Дјела Апостолска 3, 17), не може се, дакле, применити на ове противнике Христове, јер они свесно замењују „истину Божју лажју“ (Римљанима 1, 25). Према речима Блаженог Јеронима: „Ко јасно увиђа дела Божја, при чему не може одрицати да су добра, но обузет завишћу, дела Духа Светог назива Велзевуловим, неће му се опростити.“2 Улогу свесног и намерног супротстављаља истини, у хули на Духа Светог подвлачи и Свети Атанасије Велики: „Духом Божјим… рече, не као да је мањи од Духа, нити да ово чини Дух дејствујући у Њему, него ради објашњења да, будући Реч Божја, Сам Духом Божјим ствара све. Још поучава слушаоце да када се дела Духа придају Велзевулу, тиме се хули на Духа Који их чини. И ово говорећи, показује да, не из незнања, него намерно у овакву неизбежну хулу себе уводе и не стиде се. Иако знају да оваква дела припадају Богу, безаконици их приписују Велзевулу и веле да она бивају од нечистог духа.“3 На питање којим делима може неко да хули на Духа Светога (Матеј 12, 31-32; Марко 3, 29), Свети Василије Велики даје овај одговор: „Из оне хуле, коју су произнели тада фарисеји, на које је и изречена ова осуда, види се да и сада онај „хули на Духа Светога ко дејство и плодове Светог Духа приписује ђаволу (=противнику).“4 Слично вели и Свети Јован Златоуст: „Ако велите да Мене не знате, зар и то не знате да је изгонити демоне и вршити исцељење дело Духа Светога? Не вређате, дакле, само Мене, него и Духа Светога. Стога вам се неће опростити хула.“5 Исту мисао налазимо и код византијског писца Јевтимија Зигабена (XI век): „Који види Моја божанска дела, која може чинити само Бог, и њих приписује Велзевулу, и на тај начин хули против Духа Светога… томе, јер хотимично чинећи зло, јасно и свесно ружећи Бога, неће се опростити.“ На другом месту Зигабен каже: „Ко згреши против Мога човечанства, то јест ко каже хулну реч против њега (=човечанства), саблазнивши се оним што као човек једем и спавам и мучим се, и другим што припада човечанској природи, таквом ћe се опростити, јер не греши хотимично, него хули из незнања истине.“6
И код савремених тумача налазимо иста схватања о суштини хуле на Духа Светога. Професор доктор Димитрије Стефановић пише: „Сваки грех и хула, па и хула на Сина Човечјег, на Месију, може се опростити човеку, јер може неко да хули на Сина Човечјег зато што у Њему не види Онога Кога треба да види. Но, ко се противи очигледној и јасној истини, да Христос само помоћу Духа Божјег може терати из људи зле духове, и терање истих злобно приписује Сотони, тај тиме хули на Светог Духа, и тај му се грех и хула никада, ни на овом ни на оном свету неће опростити. Такав се свесно противи Богу, и тога је душа тако огрезла у злу да више није кадра да се поправи и спасе.“7 У свом тумачењу Еванђеља, руски епископ Михаил вели слично: „У овом случају фарисеји, борећи се против јасног божанског откривења Светог Духа како је Он јављао Себе у Христу изгнањем бесова (стих 29.), стадоше у отворено непријатељство против овог Духа у толикој мери да Његова јасна дејства приписаше злом духу, Велзевулу. Стога, њихова хула на Духа означава, не само одрицање очевидних откривења дејстава Духа Светога, него злобну увреду Духа, кад се Његова дејства приписују демону, што сведочи крајње неверовање и суровост срца. Неће се опростити овај грех зато што је морално стање какво он (=грех) претпоставља, и у коме може наћи себи место овај грех изнад грехова, такво да човек губи моралну способност примања дејстава Светог Духа. То стање је исто као у непокајаних демона.“8 Кратко и јасно вели професор доктор Емилијан Чарнић: „Ако је неко сазнао да у Исусу Бог прилази људима, па ипак окривио Исуса као ђавола, хулио је на Духа Светога.“9 Архиепископ Макарије у својој „Догматици“ вели да се под хулом на Духа Светог „разумева упорно противљење очевидној Божјој истини, крајње неверовање и непокајаност“.10
Хула на Духа Светога састоји се, дакле, у одбацивању очигледне истине, која не подлеже сумњи, хотимично и свесно, и тако се супротставља, из укорењене злобе, очигледном дејству Светог Духа, Који је „Дух Истине“ (Јован 15, 26). Кад злоба допре до тог степена, немогуће је покајање, јер „ко хотимице греши, пошто прими познање истине“ (Јеврејима 10, 26), тај више не жели ни покајање, ни опроштење. Суштина хуле на Духа Светог није у некој хулној речи или псовци реченој у афекту, гневу, него у душевном стању моралне окорелости „којом се одбацује свако спасоносно дејство Духа Светога, и постаје потпуно немогућим свако чишћење и исправка“. Или према Августину: „свесно и упорно презирање и одбацивање благодати Духа Светог, и до краја живота непокајање човека.“11
Неопростивост овог греха потиче из упорности непокајања. У писму Антиоху, које се приписује Светом Атанасију Великом, каже се: „Треба уочити да Христос није рекао: ‘Heћe се опростити оном који похули и покаје се’, него оном који хули, то јест оном који у хулењу остаје. Јер нема греха који Бог не опрашта онима који се преподобно и ваљано кају.“12 Неопростивост овог греха, као што вели Христос Андруцос, „није са стране Бога или Цркве, него по природи, због непокајања и окорелости грешника, због чега не може да делује божанска благодат.“13
Са хулом на Духа Светог изједначује се свесно и хотимично самоубиство, јер је Дух Свети Дароватељ живота и у њему (=самоубиству) се онемогућује покајање.
Ако би тежак болесник исповедио пред Причешће да је хулио на Светињу, на Бога, па и на Духа Светога, а за то се каје и од Бога моли опроштај, треба га свакако од греха разрешити и причестити. Ако оздрави, у договору с њим, наложити му извесну епитимију коју може да врши, како би се утврдио у исправци, одбацио дела тамна и обукао оружје светлости (Римљанима 13, 12), што је стварна ознака искреног покајања.
НАПОМЕНЕ:
1 према Емилијану Чарнићу ‘бесомучног’; према Вуку Караџићу, Димитрију Стефановићу и Луји Бакотићу ‘бесна’; грчки: ‘демонизоменон’.
2 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис то ката Матеон Евангелион, Атина 1951, страница 248.
3 Свети Атанасије Велики, Писмо Серапиону о Светом Духу ХХХIII, у Вивлиотики Елинон патерон, издање Апостолски Диакониа, Атина 1963, страница 147.
4 Творенија II, в руском пјереводје, Санкт Петербург 1911, страница 467.
5 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис то ката Матеон Евангелион, Атина 1951, страница 248.
6 Панајотис Трембелас, Ипомнима ис то ката Матеон Евангелион, Атина 1951, страница 248.
7 Јеванђелије по Матеју, Београд 1924, странице 81., 82.
8 Евангелије от Матеја… с примјечанијам, Кијев 1889, странице 237, 238.
9 Нови Завет, Београд 1973, страница 555.
10 Архиепископ Макарије, Догматика, Београд 1898, страница 288.
11 С. Лолис, Трискевтики ке итики енкиклопедиа Х, Атина 1960, страница 464.
12 Исто издање ХХХV, Атина 1964, страница 122.
13 Христос Андруцос, Догматика, Атина 1956, страница 379.
Архимандрит Лазар (Абашидзе) – Када наша ревност за хришћанске подвиге није угодна Богу?
(књига „О тајним болестима душе“ је доступна у нашој књижари)
Дрво врлина које није укорењено у животворном и дубоком тлу Христових заповести свагда бива изнутра изједено и расточено црвом таштине и лицемерја. Ми често, ни сами то не бивајући свесни, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ова жеља тако дубоко лежи у нама, и тако се често и свуда среће у људима да се са правом може рећи да ретко које наше дело бива чисто од ове лицемерности. Њу је веома тешко уочити у себи. Но, када се ситуација око нас промени, када одемо из средине у којој су се наши подвизи људима који нас окружују чинили узвишеним и изазивали њихову похвалу на наш рачун, одмах се показује да заједно са тим нагло опада и наше интересовање да те своје подвиге наставимо. Многи су то јасно примећивали када оду у манастир: манастирска самоћа и „монотоност“, одсуство пажње људи из света, бившега мирјанина, који је до доласка у манастир у свету живео подвижнички, врло често нагнају да се остави својих пређашњих подвига. И ускоро он једва и на једвите јаде носи чак и најједноставнија послушања, тежак му је и најмањи труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и томе слично. Међутим, када у манастир дођу гости, када се појави мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани), овај искушеник одједном некако као да оживљује, постаје бодар и енергичан, нема у њему више никакве тромости, спреман је да учини све што му се наложи. Шта је узрок таквој промени расположења? Зар није у томе што ми, подвизавајући се у окружењу многих људи, из њихове пажње и похвале црпимо онај сок и енергију, која изнутра храни и покреће сву нашу световну, греховну делатност, а то је – гордост житејска, из које врло често израста и наша ревност за подвиге, и много тога другог што наводно чинимо Бога ради. А колико је само пута Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике и Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би их људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским.
Веома поучне приче о овоме срећу се у Отачнику.
Ава Јевстатије је причао о себи: „Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Када би звона почела да звоне, журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Када сам стајао у цркви на бденију, никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали-
Када ми је умро син, од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се више дотицао своје жене: живео сам са њом као са духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита, позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика.
Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви, веома поштовали.
У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме, не само на моју жену, него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни за тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Када сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци, једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене, отворише ми уста и гураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором.
Будући да сам од ових привиђења викао у сну, браћа су дошла и пробудила ме. Био сам сав обливен сузама. Уставши, пожурио сам код преподобног старца, и павши пред његове ноге, испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог – моје страсти и скривене помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас, пак, видевши да си се наоружао против њега, он је устао против тебе. Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако, пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан.
У напомени уз ову повест свети Игнатије говори: „Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог „ја“ при чему монах узноси Бога над човеком и сву наду на спасење полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела, природно негује своје „ја“ и узноси човека над Богом. Због тога видимо да су многи грешници, ступивши у монаштво, постали велики Свеци, а да су познати подвижници из света, ступивши у монаштво, показали врло умерен успех, а неки су, чак, и пропали.“
„Треба испитати,“ говори свети Јован Лествичник, „због чега мирјани који су проводили свој световни живот у бдењу, посту и подвижништву, када пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од очију људских, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разнородно дрвеће врлина које су засадили мирјани, а које се храни таштином као гнојем са ђубришта, које се гаји да би га други видели и које се храни гнојем похвала људских.
Ово дрвеће се, будући пресађено на пусту земљу (монаштва), коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине, одмах осуши. Дрвећу које је васпитано у световној угодности није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва.“ (Лествица, беседа 2.)
У Константинопољу су живела два рођена брата. Били су врло побожни и много су постили. Један од њих је отишао у Раифу, одрекао се света и замонашио се. После неког времена његов брат мирјанин је пожелео да посети монаха. Дошао је у Раифу и остао са монахом неко време. Приметивши да монах једе у девет сати (три поподне) он се саблазнио и рекао му: „Брате, када си живео у свету, ниси дозвољавао себи да једеш пре заласка сунца“. Монах му одговори: „Када сам живео у свету хранио сам се таштином, слушајући људске похвале: оне су ми олакшавале тежину подвига поста.“
Један брат је дошао на Хермејску гору код аве Теодора, старца великог живота и добродетељи, и рекао му: „Оче, шта да радим? Душа ми пропада.“ Старац ће на то: „Зашто тако, сине мој?“ Брат одговори: „Када сам водио живот мирјански, много сам постио и вежбао се у бдењу имао сам обилне сузе и умилење, осећао сам ревност у себи, а данас, пак, када сам се одрекао света и постао монах, не видим више у себи ниједну врлину.“
Старац му рече: „Веруј ми, сине мој, то што си напредовао у световном животу напредовао си због гордости и људске похвале, они су ти помагали, делујући у теби препредено. Твоје делање није било угодно Богу и ђаво те није узнемиравао и није се борио против тебе и није ометао твој успех. А данас, када види да си кренуо у рат против њега, он се наоружао и кренуо против тебе. Али Богу је угоднији један псалам који данас изговараш са смирењем, него хиљаде псалама које си изговарао док си био у световном животу.“
Брат на то рече: „Оче, ја данас уопште не постим, све врлине су ми одузете!“ Старац: „Брате, довољно ти је оно што имаш, са захвалношћу трпи и биће ти добро.“ Међутим, брат је остао упоран: „Заиста, погинула је душа моја.“ Тада му старац рече: „Брате, чувај се да не ослаби смиреномудреност твоја, нисам хтео да ти кажем оно што сад видим да сам принуђен да кажем, зато што си у стању очајања до којег те је ђаво довео. Слушај пажљиво моје речи. Твоје мишљење да си имао врлине док си био у мирском животу припада гордости: тако је и фарисеј уништио сва своја добра дела. Сада, пак, кад мислиш да немаш ниједно добро дело, већ сама ова смирена мисао је довољна за твоје спасење. Тако је био оправдан и цариник који није учино ниједно добро дело. Грешан и лењ човек, али који се каје скрушеног срца Богу је угоднији од човека који чини многа добра дела и који је због њих заражен гордошћу.“
Брат, чувши ово, осети у својој души утеху и разрешење своје недоумице. Поклони се старцу до земље и рече: „Данас је твојим посредством спасена душа моја.“
Све што је речено наравно не значи да се у свету не могу чинити истински добра дела, нити да сви Хришћани морају да иду у манастир да би се спасли. Ово, такође, не значи ни да нам је боље да оставимо све спољашње подвиге да не бисмо пали у гордост и таштину. Ово треба да нас отрезни, мора да нас наведе на духовни опрез и стражење, јер у свету владају разне страсти, као што и говори апостол: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1. Јованова 2, 16). Свет је одувек живео овим духом, али ове погубне страсти су нарочито ојачале у људима нашега времена. Због тога се сваком нашем делу, које може да нам донесе похвалу или поштовање, уколико ге не осолимо духом смирења и самоунижења, обавезно прилепи погубна страст таштине и гордости. Наравно, треба се подвизавати у свету и врло брижљиво се трудити у свом спољашњем понашању, испуњавати мноштво телесних добрих дела и подвига, али човек све време треба будно да прати своје срце, да спољашње не би било чињено на штету унутрашњег. Да бисмо у овоме успели неопходно је да стално и правилно процењујемо вредност свеколиког нашег унутрашњег и спољашњег делања, да стално утврђујемо циљ и једног и другог, и стално проналазимо равнотежу једног и другог у своме животу.
протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин | Вера, сумња, знање
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 203 – Галатима 2, 16-20: О оправдању вјером, а не дјелима Закона.
16 па знајући да се човјек не оправдава дјелима Закона, него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом, а не дјелима Закона, јер се дјелима Закона „ниједно тијело неће оправдати”.
17 Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!
18 Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.
19 Јер ја Законом Закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех;
20 а живим, не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, Који ме заволи, и предаде Себе за мене.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 37 – Марко 8, 34-38; 9, 1: О самоодрицању и ношењу крста.
34 И дозвавши народ са ученицима Својим, рече им: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде.
35 Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.
36 Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?
37 Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?
38 Јер ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим Анђелима.”
1 И рече им: „Заиста вам кажем: ’Има неки међу овима што стоје овдје, који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили.’”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ (Марко 8, 34) За Господом Крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер брзо ће крај, а за њим – венци!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
поздѣ (поздје) = позно, касно, увече
Матеј 14, 15:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И ѿпѹстивъ народы, взыдє на горѹ єдинъ помолитисѧ: поздѣ жє бывшѹ, єдинъ бѣ тѹ.
ИЗГОВОР: И отпустив народи, взиде на гору једин помолитисја: поздје же бившу, једин бје ту.
СРПСКИ: И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске