Календар
октобар 21. 2024. = Митровски 21. 7532. (јулијански – стари)
новембар 3. 2024. (грегоријански – нови)
Житије преподобног оца нашег Илариона Великог; Спомен светих мученика Дасија, Гаја и Зотика, пострадалих у Никомидији; Спомен преподобног Варнаве Монаха; Спомен светог оца нашег Илариона, епископа Мегленског; Житије преподобног оца нашег Филотеја Светогорца; Спомен светих новомученика и исповедника Висариона Сараја, Софронија и Опреа, пострадалих у Румунији; Страдање светог новомученика Јована Монемвасијског; Спомен светих мученика Андреја, Стефана, Павла и Петра; Спомен светог преподобномученика Захарије; Спомен светих мученика Теодотије и Сократа Презвитера; Спомен светог преподобномученика Евкрата; Спомен светог мученика Азиса; Спомен преподобног oцa нашег Варуха; Спомен преподобних отаца наших Теофила и Јакова Омучских; Спомен преноса моштију преподобног Христодула Патмоског.
Свети Арсеније Бока – Препреке на путу спасења
(књига „Поуке светог Арсенија Боке“ је доступна у нашој књижари)
По једном тако узвишеном Путу нико не може ићи сам, а да не дође до Саборне Цркве вођен руком, руком невидљивом, Спаситељевом, и руком ученика Његових видљивих из свакога људског рода. Дакле, духовним путем не можеш ићи без духовникових поука. Мноштво искушења, смицалица лукавога, невидљивог, које с нама ступају у рат против ствари или људи које видимо, било кад би могле да скрену с пута ученика Господњег да залута на странптицу, ако духовник не би имао знања, надахнућа и снагу од Бога да отклони и победи противникову замисао. Из овога се подразумева да је ученик или верник, дужан да из љубави слуша свог духовника, јер без његовог дара није могуће доћи до избављења од невоље нити спасења. Зато су Свеци говорили да свако ко хоће да дође до спасења, мора да путује постављајући питања. То је тако зато што свако – упамтите – ко је одлучио да изађе из греха или безакоња, у једном тренутку ће пред собом стећи три непријатеља, који спремно, један за другим чекају: свет, тело и ђавола.
„Свет“ је први противник и прва препрека на путу спасења. Појам „свет“ подразумева неверне људе, људе који су се свом снагом ујединили с ђавољим саветима, и то је свет за који се Спаситељ није молио (Јован 17, 9). То је глас из села, глас комшије и врло често су такве речи и дела најближих укућана (Матеј 10, 36). Ови људи из света имају неки чудан „стид од добра“. Твоја доброта их пече и они се труде да те набеде кривим, свакојаким поносом.
Такви, тај свет, опростиће ти свако учињено зло, сваку грубост твоје душе, али ти никако не може опростити ако начиниш један корак испред њих и ако си бољи.
„Свет“ је век лукавства (Галатима 1, 4), угађање људима (Ефесцима 6, 6) и пуста слава (Јован 2, 16). Глас света галами у име нечастивог (Јован 5, 19). Одатле и потиче порука: „Не љубите свијета ни што је у свијету: похота тјелесна и похота очију и надменост живљења није од Оца.“ (1. Јованова 2, 15-16)
Ко жели да победи прву препреку на путу спасења – „свет“ – уз себе мора да им ово троје: стрпљење, праштање и молитву.
Стрпљење смо дужни да имамо, јер још пре него се уморимо на путу спасења, или Божијем путу, често и ми учинимо понешто од онога што чини „свет“, умножавамо грехе, и на тај начин се задужујемо, па је потребно да све то што смо са задовољством чинили окајемо, да те дугове вратимо. Значи, сопствене ондашње дугове да себи наплатимо, да бисмо стрпљењем стигли до Божијег спасења.
Потом, ко жели да победи „свет“, дужан је да прашта, ма колико патњи да је претрпео од света, јер бар један нека зна од браће, која су тамо и незнањем везана, за Бога и за самог себе.
Као треће, ко побеђује „свет“, нек се моли Оцу у потаји или у себи за сваког сина Божијег, мо колико да је његово понашање лоше, и било шта лоше да је учинио.
Јер трпљење зла, праштање браћи и потајна молитва имају снагу пред Господом, и због њих Он мења на боље оне који те љуте. А с тим си начинио разлог спасења за твог брата из „света“. Свето Писмо каже: „До неког времена ће трпети стрпљиви, а на крају ће им се платити радошћу… Незахвалник се моли Господу да га помилје, а када га помилује Доктор душа, Који је сматрао да је на такав начин корисно, пошто помиловање није онакво какво је будала очекивала, она га не прихвата. И због тога је безосећајна и бесна, и повремено се свети потпаљена ђаволом, повремено хули на Бога; тако показујући своју незахвалност, не заслужује ништа осим мотке.“
У мисленој молитви буди смеран, сећај се својих грешака и реци: „Господе, опрости му речи изговорене, а мени моја дела учињена!“ Јер против савршене скрушености нечастиви не може ништа; и чинећи тако онолико пута, колико такве околности изискују, уз Божију помоћ, успешно ћеш превазићи прву препреку нечастивог, коју ти подижу браћа твоја „светска“, ослабљена анђелом.
Ко је надахнут или има „дух љубави, српљења и скрушеност мисли“, и ко се бори по правилима (2. Тимотеју 2, 5), а љубав му је закон, може видети дивоту. Ми не знамо Божије тајне и кога Господ спасава, а кога осуђује:
-Да ли ће се спасти онај који се гневи над тобом, да ли ће уз помоћ твог стрпљења, опроштаја из дубине срца (Матеј 18, 35) и твоје молитве њих услишити Господ, и твојом смерношћу истерати ђавола из њега;
-Да ли ће, пак, твој брат још робовати туђој робији или ће изгубити душу, па ће твојим понашањем, које је по Божијој вољи, његова злоба бити јача према теби, а према Господу све слабија.
Видиш! Упамти! Никад немој заборавити да си Божији војник од Светог Крштења!
Као закључак свега, буди достојан знајући Коме служиш, Чијим оружјем се бориш и Ко ти помаже – да Бог не би неког изгубио због твог неискуства. Јер свети Оци кажу: „Узрок спасења је ближњи.“ Зато, они који спасавају свет, нису гомила ленштина, слабића, ма колико се чинило да је стрпљење према злу слабо, већ су то Божији војници; и каква им је борба, такво је и спасење. Јер се у невољи и борби потврђује трпљење и вјера Светих (Откривење 13, 10). А о овој потреби, коју потврђује вера и трпљење Светих, можемо рећи да је једини дозвољени пут, начин којим се може смањити снага зла, обисмислити се и, на крају, на земљи уништити.
наставиће се…
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића, а тумачења Милашева]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Ђаконисе биле су дјевојке или удовице, које су полагале објет свагдашњег безбрачја и посвећивале су себе на службу Богу. До четрдесете године оне су се налазиле под надзором Цркве, становале су у својим кућама и носиле су у почетку обичну свјетовну одјећу, за тијем особиту, и удаљавале су се од свјетовњака, испуњавајући по себи своје објете; у четрдесетој години, или и послије, које су између тих најдостојније биле, произвађао их је епископ за ђаконисе, слично ономе као што се данас произвађају свештенослужитељи.
Ђаконисе постојале су у Цркви још од апостолских времена. У посланици својој Римљанима апостол Павао напомиње Фиву, ђаконису код цркве у Кенхреји, и препоручује да се прими у Господу као што приличи Светима (Римљанима 16, 1-2); а у првој посланици Тимотију установљује да ђаконисама могу постати оне женскиње, које су навршиле већ шездесету годину и које прикажу свједочанство о своме животу (1. Тимотеју 5, 9-10).
У Апостолским установама читамо: „Ђакониса не благосиља нити може радити што од онога што презвитери или ђакони у цркви раде, осим што врата храма чува и што прислужује кад презвитери жене крсте.“ Читамо још: „Изабери (епископе) за службе женскиња ђаконису вијерну и свету. Бива кадгод да у неке куће гдје су женскиње, не можеш послати ђакона, због невјерних: пошљи, дакле, ђаконису да не могу неваљалци ништа рећи. Ђаконису, ако је и женскиња, требамо за многе послове. И прво, кад се женскиње крсте, ђакон само на чело их има помазати светим уљем, а послије ђакона ђакониса нека их даље маже. Нике упутно да жене разгледаване буду од људи.“
Осим овога, ђаконисе су морале стојати на оним вратима од храма куда су улазиле и излазиле женскиње исто овако као што су код других врата, куда су мужки пролазили, стојали ђакони; без ђаконисе никаква женскиња није смјела поћи епископу или ђакону и тако даље…
Чин ђакониса, као чин посвећени, ишчезава на Западу у 6. вијеку услијед разних злоупотреба; на Истоку у 12. вијеку.
Први Васељенски Сабор у Никеји 20. мај – 25. август 325. године (318 Светих Отаца)
19. од 20 правила: О прелазницима из јереси Павла Самосатског – О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени. Ако су неки од њих у претходном времену припадали њиховом клиру, ако се покажу да су били беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте, нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути из клира. Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку, зато се уопште могу бројати у лаике. [Апостолска правила 46, 47, 49; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 8. Помесни Картагински 6, 126; Василије Велики 1]
Четврти Васељенски Сабор у Халкидону 8. октобар – 1. новембар 451. године (630 Светих Отаца)
15. од 30 правила: О ђаконисама – За ђаконису нека се не поставља жена пре четрдесет година, и то такву после строгог проверавања. А ако је, примивши рукопроизведење и неко време остала у служби, па се после удала, презревши Божију благодат (1. Тимотеју 5, 12), таква да буде проклета заједно са оним који се с њом саставио. [1. Васељенски Никејски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 14, 40; Василије Велики 44]
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године (227 Светих Отаца)
14. од 102 правила: Презвитера не рукополагати пре 30, и ђакона пре 25, и ђаконису пре 40 година – Правило Светих и Богоносних Отаца наших [2. Помесни Неокесаријски, правило 11] нека се чува и у овоме да „презвитер се не рукополаже пре тридесет година, макар био човек веома достојан, него нека сачека; јер је и Господ Исус Христос у тридесетој години био крштен и почео учити”. Такође „ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година”. [4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 15; 2. Помесни Неокесаријски 11; 8. Помесни Картагински 16]
40. од 102 правила: Да се не приступа монашком животу без провере – Пошто је врло спасоносно пријањати Богу, удаљавањем од вреве живљења у свету, потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живљења по Богу тада треба примати после пуног развића разума, као већ сигуран и настао од знања и расуђивања. Нека, дакле, онај који жели да понесе монашки јарам није млађи од десет година, а да епископ има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим светим канонима [Василије Кесирски или Велики, правило 18] узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственица у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1. Тимотеју 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони [4. Васељенски Халкидонски, правило 15] предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година”, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија”, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредило смо сада да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење у њему. [1. Васељенски Никејски 19; 4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 14; 8. Помесни Картагински 6, 44, 126; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 5; Василије Велики 18, 24]
48. од 102 правила: Да жена рукополаганог епископа, разведена по заједничком договору, ступи у манастир – Жена изабранога и узвођенога на епископско достојанство, пошто се претходно заједничком сагласношћу раздвојила од свога мужа, нека после епископског рукополагања над њим, ступи у манастир подигнут далеко од епископова обитавања, и нека од епископа добија старање, то јест издржавање. Ако ли се покаже достојна, нека се узведе и у достојанство ђаконисе. [Апостолска правила 5, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 12, 14, 30; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 70]
Свети Василије Велики (329.-379.)
44. од 95 правила: Ђакониса која са незнабошцем учини блуд, не може бити примљена у општење, а у приношење Евхаристије примиће се тек седме године, разуме се ако буде живела у чистоти. Онај, пак, незнабожац, ако после обраћања вери опет приступи светогрђу, то јест скрнављењу посвећене, враћа се на своју бљувотину. Зато ми више не допуштамо да тело ђаконисе, као посвећено, служи опет на телесну употребу. [Апостолска правила 25; 4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 6, 14, 21, 40; 8. Помесни Картагински 27; Василије Велики 32, 51, 70]
Тумачење 48. правила Трулског сабора
У тумачењу 12. правила овога сабора ми смо видјели да је законом устновљено да епископ не смије жену имати, а видјели смо и то да се лица која припадају калуђерском чину, постављају за епископе. Према томе, наредба 48. трулскога правила практичке каноничке важности у строгоме смислу нема. Свакако већ нужно је да се исто правило протумачи ради свезе своје са поменутим 12. трулским правилом, а посебно ради тога што се у 12. вијеку почело било на основу баш овога 48. трулскога правила, софистички протумаченога, доказовати да жена хиротонисанога већ епископа може ипак живјети са својим мужем у епископском дому, а да није принуђена да у манастир ступа ако не жели…
Установивши својим 12. правилом да епископ не смије жену имати, трулски оци, осдврћући се на оне који су још у њихово доба бирани били за епископе из свјетовнога свјештенства, епископ има договорно са својом женом разлучити и, пошто он буде хиротонисан, да жена мора ступити у манастир, који је далеко од епископскога сједишта, јер – каже Валсамон у тумачењу овога правила – ако они буду непрестано гледали једно другога, може им то напомињати њихове пређашње сношаје и заједничко живљење, те дражити им љубав. У правилу је казано да се они имају разлучити опћим сугласијем, које према тексту правила може бити усмено, и не треба, дакле, да је писмено, и да жена, послије хиротоније мужа јој за епископа, има ступити у манастир. Ова разлука, која је као што се види зависила од добре воље дотичних и није била строгим наредбама нормирана, дала је повода свима оним неуредностима, о којима смо ми споменули и којима је учињен крај тек новелом 1187. године цара Исаака Ангела. Установљено је, на име, да дотична брачна разлука има бити писмено изложена и потписана од мужа и жене, да жена има ступити у манастир и закалуђерити се чим се та писмена разлука потпише, дакле прије хиротоније мужевљеве, и кад је све то у реду извршено, тек тада дотични може бити хиротонисан…
Валсамон истиче још једно питање, на име, пошто нико по правилима не може бити принуђен да ступи у калуђерство, то зашто жену изабранога и хиротонисанога епископа, која није у ничему крива, затварати у манастир? Поводом овога питања Валсамон наводи, како је мишљење неких, да жена таквог епископа мора ступити у манастир, јер тако каже правило, али пошто правило не говори и о томе да се она мора закалуђерити, то не треба је на то ни принуђивати, као што се на то принуђавају разне гријешнице, а ни с тога још, што по правилу она може бити постављена на ђакониско достојанство, које су достојанство кадгођ добивале и свјетовне женскиње. Не дијелећи такво мишљење, исти Валсамон доказује да она мора неопходно се закалуђерити, јер је она могла слободно прије хиротоније мужевљеве не разводити се од мужа, и тада не би било хиротоније његове ни калуђерства њезина, а пошто се она ради мужевљеве хиротоније одлучила за развод, то треба је и принудити да калуђерством њеним доврши развод, и да се не шали са оним што није за шалу. Па кад би она стојала у манастиру као свјетовњак, то би била за њу казна, а не доброчинство, и не би било никако за част хиротонисаном…
Најпослије правило додаје, у погледу разлучене од епископа жене, да може бити произведена у ђаконису ако је само достојна тога.
Старац Петар Денковачки | Вера (мало слабији снимак)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 194 – 2. Коринћанима 11, 31-33; 12, 1-9: Апостолова виђења и откривења Господња.
31 Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који је благословен ва вијек, зна да не лажем.
32 У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати,
33 и спустише ме кроз прозор у котарици преко зида, те избјегох из његових руку.
1 Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.
2 Знам човјека у Христу, који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега Неба.
3 И знам да тај човјек – да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна –
4 би однесен у рај и чу неисказане ријечи, које човјеку није допуштено говорити.
5 Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим.
6 Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени или чује од мене.
7 И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео Сатанин, да ми пакости, да се не поносим.
8 За њега трипут Господа молих да одступи од мене;
9 и рече ми: „Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршена.” Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 26 – Лука 6, 31-36: Бесједа на гори.
31 И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.
32 И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе.
33 И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако.
34 И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико.
35 Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и према незахвалнима и злима.
36 Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Темељна, изворна заповест јесте – љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи – љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: „Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ (Лука 6, 31) Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: „Љyби ближњег као самога себе“, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, то јест у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше „ја“, немој очекивати добро.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
полкъ (полк) = логор, табор око (Дјела апостолска 21, 34, 37; 22, 24; 23, 10, 16, 32); војска, пук (Јеврејима 11, 34)
Јеврејима 11, 34:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: ѹгасиша силꙋ ѻгнєннꙋю, избѣгоша ѻстрєѧ мєча, возмогоша ѿ нємощи, быша крѣпцы во бранєхъ, ѡбратиша въ бѣгство полки чꙋждихъ:
ИЗГОВОР: угасиша силу огњенују, избјегоша остреја меча, возмогоша от немошчи, биша крјепци во брањех, обратиша в бјегство полки чуждих:
СРПСКИ: угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске;
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске