Календар
октобар 28. 2024. = Митровски 28. 7532. (јулијански – стари)
новембар 10. 2024. (грегоријански – нови)
Страдање свете великомученице Параскеве – Петке, Иконијске; Спомен светог свештеномученика Киријака, патријарха Јерусалимског; Спомен светога оца нашег Арсенија Сремца, архиепископа Србског; Спомен светих мученика Теренција и Неониле и седморо деце њихове: Сарвила, Нита, Јеракса, Теодула, Фотија, Виле и Евнике; Спомен преподобног оца нашег Стефана Саваита, епископа; Спомен светог оца нашег Атанасија, патријарха Цариградског; Спомен свете мученице Ане; Спомен светих отацa наших Фирмилијана, архиепископа Кесаријског и Мелхиона, презвитера Антиохијског; Спомен свете Февроније; Спомен преподобног оца нашег Јова Почајевског; Спомен светог свештеномученика Неофита, епископа Урбинског; Спомен света 4 новомученика Ангела, Мануила, Георгија и Николаја, пострадалих у Ретимну на Криту; Спомен светих мученика Терентија, Африкана, Максима и Помпија, и осталих 36 мученика из Африке.
Свети Арсеније Бока – Препреке на путу спасења
(књига „Поуке светог Арсенија Боке“ је доступна у нашој књижари)
„Тело“, његова трулежна природа и љубав према себи је други непријатељ или друга препрека.
Када ђаво, најизверзиранији људски непријатељ, схвати да је побеђен на првој препреци, „свету“, најлакше му је да подигне другу препреку Божијим робовима, то јест њихово сопствено тело, са својом трулежном природом, уз помоћ телесних порока и самољубља, које Свети Оци називају „потомком нечистим“ или „првим ђавољим потомком“.
Тело жуди да се смилујеш над њим, тугује лукаво трулежност телесна, коју не треба слушати, већ изгонити и сопствену природу изнова начинити чистом. Зато Оци за тело кажу „милостиви душманин“ или „лукави пријатељ“. Тело са својом нарави, у време када се не размишља о спасењу, са патњама и жељама које га избацују из равнотеже и ремете владање њим помоћу ума – збацивање менталне контроле – подиже буту против духа и срди се на Господа: „Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорева закону Божијем, нити, пак, може.“ (Римљанима 8, 7)
Тако се дешава да сви ми носимо на леђима једног неверника – наше тело. Од таквог стања, по до тога да сопствено тело начинимо храмом Духа Светог, предстоји велика борба, често доживотна.
Инстинкт (сексуални), који постоји између човека и жене, ако је услишен, задовољен, тера те да покидаш везе које те доводе у ред, избацује те са пута, јер је за инстинкт сваки ред заправо тиранија.
Инстинкт кида баријере које дефинишу ред и буди нагон који те избацује из послушности, која у том случају представља ланце, односно тамницу; то је ситуација која представља борбу између тела и духа, између добра и зла, на терену ума и срца нашег.
Инстинкт се претвара у разврат. Инстинкт може потпалити и угрозити ментално здравље. Налазимо се у рату између добра и зла, на борбеном пољу нашег срца и ума.
Колико си заратио са инстинктом, толико си разваратан. Корен (зла) је енергија младости, која не жели да иде по ПУТУ који је узвишенији од природе, и када је приморана да се повинује, почиње да се батрга, да се буни, цепидлачи, осуђује и критикује, да ропће од незадовољства чекајући старост. А баш та старост, тако очекује другу природу нарави у односу на ону до ње, али такође погрешно.
С природом тела, која је глува, слепа и нема, не можеш се споразумети осим путем исцрпљивања и глади. А ове две замисли, ако су правилно примењене, не штете. Оне тело знају да припитоме и да га укроте пред Господом: оне истерују похотног ђавола и бес из тела. Глад припитомљује звери. Цела ова борба, међутим, никако не треба да се води без упутстава искусног духовника, који познаје меру, потребу и снагу свакога по годинама живота, здравственој ситуацији и по тежини искушења – иако је пост многе исцелио. Тако тражи од нас здрав разум. Они који су журили без здравог разума и правилне рачунице, савета, сви су или закаснили у борби или су је изгубили.
наставиће се…
Светосавље: Православље Србског стила
Свети сузарник Небесне Србије
(књиге србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Преподобни Симеон Дајбабски (Саво Поповић) 1854.-1941.
-Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен.
-На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава.
-Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човјек трпељиви.
-Може прстен носити и ко се није вјерио, и свето живјети и ко није калуђер.
-Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво.
-За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење; кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе.
-Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасавају душу.
-Родна воћка земљи гране савија, а кротки смирено главу држи.
-Човјек се диви снази и лету орла како савлађује висине, а у себи има јаче силе од њега да савлађује све бјесовске замке. Као што орао са висине пада на стрвине, тако и човјек са овога достојанства пада у блато порока. И као што орао одатле опет високо узлијеће, тако и човјек може да загосподари над својим страстима, а то је веће од икакве земаљске власти и славе!
-Змија најбоље чува своју главу, а паметни своју душу. Змија се скрива у међу, а паметни се спасава у Цркви.
-Ако ти је кров на кућу нејак, мичи снијег; а ако ти је душа мила – не таји гријех.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Десети Помесни (или Осми Васељенски) Сабор у Константину Граду 880. године (383 Светих Отаца)
1. од 3 правила: Свети и Васељенски Сабор наређује да, ако су који клирици или свјетовњаци (=лаици) или епископи из Италије, који бораве у Азији или Европи или Ливији (=Египту), били одлучени или свргнути или анатемисани (=проклињани) од најсветијега папе Римског Јована, исти ће бити сматрани на томе ступњу казне и код Фотија, најсветијега Патријарха Цариградскога, то јест или свргнути, или анатемисани, или одлучени. И које клирике или свјетовњаке, или архијерејског и јерејског чина, Фотије, најсветији наш Патријарх, ма у каквој области подвргне или одлучењу, или свргнућу, или анатеми, нека такве призна под истом осудом казне и најсветији папа Јован и са њиме Света Божја Црква Римска. Нити се ишта новога има уводити у повластице, које има најсветији пријесто Римске Цркве или њезин предстојник нити сада, нити у напријед. [Апостолска правила 12, 13, 32; 1. Васељенски Никејски 6; 2. Васељенски Цариградски 3; 4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36; 4. Помесни Антиохијски 6; 5. Помесни Сардички 14; 8. Помесни Картагински 11, 29]
Тумачење
У почетку овога правила Сабор, који је издао ово и остала правила, зове себе Васељенским. По своме саставу, а на име што су све Помијесне Цркве тадашњег хришћанског свијета на томе Сабору, исто као што се таквим он може назватии по главноме предмету ради кога се Сабор састао, то је помирење Западне Цркве са Источном Црквом. И у западним кодексима зове се Васељенски овај Сабор. Није задржао овога имена у историји због прилика које су послије наступиле између Рима и Источне Цркве, и у каноничким зборницима Источне Цркве заузима мјесто међу Помјесним Саборима, којих правила сва Православна Црква прима и признаје.
Помирење о коме говори ово правило и које је помирење њим утврђено, изазвано је било папом Јованом VIII. Неправице које је Рим учинио био цариградском Патријарху Фотију и свој Источној Цркви, папа Јован хтио је да изглади, а интерес Римске Цркве побуђивао га је да не остави одијељеном од велике Источне Цркве, која је сва уз Патријарха Фотија била, своју релативно малу Цркву…Интерес Васељенске Цркве расположио је Фотија да заборави све некадашње неправице и да потпомогне да се мир у Цркви успостави, и то се онда утврдило на овоме Сабору једнодушним гласом 383 епископа сакупљених са свега хришћанскога свијета, који и издадоше ово правило.
Због заоштрених одношаја између Римске и Цариградске Цркве почињући од доба папе Николе I, бивало је да нека свештена лица осуђена због каквих пријеступа у једној Цркви налазила су уточишта у другој Цркви, и такво протуканонско поступање морало је наравно само да још више ове одношаје заоштрава и немир међу двјема Црквама још јаче узбуђује. Па пошто се сада хтјело дотадашњи немир запријечити и успоставити правилне одношаје међу Римском и Цариградском Црквом, овим је правилом установљено да осуђени од Патријарха Фотија сматраће се за такве и од папе Јована, и обратно, које је Јован за какве пријеступе осудио, сматраће такве осуђенима и Фотије. Поводом, пак, тијем што су поједине папе прије Јована истицале нека непозната до тога доба права своја над свом Црквом, правило ово потврђује наредбе пређашњих Сабора о повластицама римске катедре, и да се ништа новога нема уводити у те повластице ни сада нити икада. А какве су те повластице казано је у 6. правилу Првог Васељенскога Сабора, 3. правилу Другог Васељенскога Сабора, 28. правилу Четвртог Васељенскога Сабора и 36. правилу Трулскога Сабора. „Али то је било тада“, каже Зонара у тумачењу овога правила, „када Римска Црква није у вјеровању ништа погрјешавала и није од нас отступала; али данас већ ми се с њом не можемо више сложити.“
Први Васељенски Сабор у Никеји 20. мај – 25. август 325. године (318 Светих Отаца)
6. од 20 правила: Нека важе стари обичаји који постоје за Египат, Ливију и Пентапољ, да александријски епископ има власт над свима тима областима, јер сходно обичају, тако има и римски епископ. Исто тако и у Антиохији и у другим епархијама нека се чувају повластице Црквама. Свакако, пак, нека буде познато, да ако ко постане епископ без приволе митрополита, Велики Сабор одређује да такав не смије остати епископом. Ако ако су сви епископи сложни били у избору, и избир је био уредан и по црквеном правилу, а два или три се успротиве због наклоности своје к опорби, у таквом случају нека важи глас већине.
Други Васељенски Сабор у Цариграду мај – 9. јул 381. године (150 Светих Отаца)
3. од 7 правила: Епископ Цариграда мора имати првенство части послије епископа Рима, јер је онај град нови Рим.
Четврти Васељенски Сабор у Халкидону 8. октобар – 1. новембар 451. године (630 Светих Отаца)
28. од 30 правила: Слиједећи у свему установама Светих Отаца и уважавајући сада прочитано правилo сто педесет најбогољубазнијих епископа, сакупљених у царскоме Цариграду, новоме Риму, за вријеме бившега цара добре успомене Теодосија, исто то и ми одређујемо и установљујемо у погледу повластица најсветије Цркве истога Цариграда, новога Рима; јер су и пријестолу старога Рима Оци правично даровали повластице, пошто је исти град владајућим био. Пак слиједећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубазнијих епископа признали су једнаке повластице и најсветијем пријестолу новога Рима, разложито просудивши да град, који је удостојен цара и сената, и који ужива једнаке повластице староме царскоме Риму, уздигнут буде и у црквеним пословима као онај, и други буде послије њега. Према томе, само митрополити Понтијске, Азијске и Тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у речених областима, биће постављени од реченог најсветијег пријестола најсветије Цариградске Цркве; то јест, сваки ће митрополит речених области са епархијским епископима постављати епархијске епископе, као што је у божанственим правилима прописано, а митрополите речених покрајина, као што је казано, постављаће цариградскеи архијепископ, пошто се по обичају изведе сугласни избор, и о истоме он буде извјештен.
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године (227 Светих Отаца)
36. од 102 правила: Понављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом Богом чуваном и Царскоме Граду, и од шест стотина и тридесет сакупљених у Халкидону, наређујемо да пријесто Цариградски ужива једнаке повластице пријестолу старога Рима, и да уздигнут буде у црквеним пословима као онај, пошто је други после њега; за Цариградским пријестолом нека се броји пријесто великога града Александријскога, за тијем пријесто Антиохијски, и послије овога Јерусалимски пријесто.
Диогенис Валаванидис | Хитан апел чувару христовог гроба – он једини има ауторитет да реши ситуацију!
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 200 – Галатима 1, 11-19: Јеванђеље Христово не може бити друго од богооткривенога.
11 А дајем вам на знање, браћо, да Јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека;
12 нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.
13 Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је,
14 и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања.
15 А када благоволи Бог, Који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом,
16 да објави Сина Својега у мени, да Га благовијестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви,
17 нити изиђох у Јерусалим онима који су били апостоли прије мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск.
18 А потом, након три године, изиђох у Јерусалим да видим Петра и остадох код њега петнаест дана.
19 А другога од апостола не видјех, осим Јакова, брата Господњега.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 30 – Лука 7, 11-16: Васкрсење младића у Наину.
11 И догоди се потом да Он иђаше у град који се зове Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа.
12 А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом.
13 И видјевши је Господ, сажали се на њу и рече јој: „Не плачи!”
14 И приступивши, дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: „Момче, теби говорим: ’Устани!’”
15 И сједе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој.
16 А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: „Велики пророк подиже се међу нама”, и: „Бог походи народ Свој.”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лука 7, 13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јован 2, 2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: „Ко мене постави за судију?“ Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
польза (пољза/полза) = корист, помоћ, вредност (Јаковљева 2, 14, 16; 1. Коринћанима 7, 35; 2. Коринћанима 8, 10; Јеврејима 12, 10)
Јаковљева 2, 14:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Каѧ польза, братїє моѧ, ащє вѣру глаголєтъ кто имѣти, дѣлъ жє нє имать; єда можєтъ вѣра спти єго;
ИЗГОВОР: Каја пољза, братије моја, ашче вјеру глаголет кто имјети, дјел же не имат; еда может вјера сп(ас)ти јего;
СРПСКИ: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру, а дјела нема? Зар га може вјера спасти?
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Старци пустињаци живљаху окружени номадским племенима. Један од поглавица тих народа дође старцу и рече:
-Оче, хоћу да постанем Хришћанин.
-Радујем се због тебе, сине; али ти имаш две жене. Мораш се одрећи једне од њих.
-Учинићу то одмах, оче, ако ми укажеш бар на једно место у Светом Писму где се осуђује двоженство.
-„Нико не може служити два господара“, одговори старац.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске