Календар
новембар 4. 2024. = Мратињски 4. 7532. (јулијански – стари)
новембар 17. 2024. (грегоријански – нови)
Житије преподобног оца нашег Јоаникија Великог; Страдање светих мученика Никандра, епископа Мирског, и Ермеја (=Ермиле) презвитера; Спомен светог мученика Порфирија Глумца; Спомен благочестивог цара Јована Дуке Ватација Милостивог.
Свети Арсеније Бока – Препреке на путу спасења
(књига „Поуке светог Арсенија Боке“ је доступна у нашој књижари)
Још једна препрека, коју испред нас нечастиви подиже, је самољубље, први ђавољи потомак, како је називају Свети Оци (свети Максим Исповедник). Против ње Спаситељ је од нас затражио да се одрекнемо сами себе речима: „Ако ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде.“ (Лука 9, 23)
Ово може учинити само онај ко је одустао од љубави према свему земаљском и сву љубав преусмерио према Господу. Другим речима, ономе коме је Господ помогао да се ослободи ланаца љубави према спољњем свету, помоћи ће и да се ослободи веза које га изнутра везују за себе.
Да би успешно прешао преко друке препреке, порока ума, за коју си мислио да је део тебе, Господ би морао да појача Његову љубав према теби, и треба да подржи, по мери препрека на путу, твоју љубав према Богу. Јер, заиста, држање до сопственог тела, првог ђавољег потомка, то јест љубав према самом себи, могуће је излечити само врелом љубављу према Господу, и то тако што ћемо га пламеном побожношћу претворити у пепео.
Обично уједени гордошћу не можемо да претпоставимо колико опасности нам доноси љубав према нама самима, али можемо да осетимо бригу Божију након нашег богоугодног понашања, јер Он Који као човекољубив помаже наше спасење, дозвољава искушења, грдње и ружење нама упућено са намером да се сами себи згрозимо и да би нам отупели осећаји за све што је око нас, јер другачије ми за себе не можемо умрети и с Богом живети (Галатима 2, 19). Зато су сви Оци бежали од похвале и љубили грдњу и све напасти, јер неке од њих убијају пороке и приносе благодат Господњу.
Они који се милошћу Божијом избаве од унутрашњих стега, од сопствене телесне љубави, понашају се и исповедају као странци и пролазници земаљски. Јер за тим и уздишемо, желећи да се обучемо у свој Небески стан. (2. Коринћанима 5, 2)
Ево зашто, уз помоћ исправне рачунице, треба угасити тело – јер његов цвет вене на земљи и неумитно умире, а који су по тијелу, не могу угодити Богу. (Римљанима 8, 8) Овакво је значење Спаситељевих речи: „Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га.“ (Матеј 10, 39) Сазнајемо да ће изгубити живот ко држи до земаљског и телесног живота.
Исте речи слушамо у другом облику, као: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.“ (Марко 8, 35) И душа име један страстан део, који се толико сјединио са телесним животом, ад код многих људи не би желела да јој тело умре, јер се врло лако везала за задовољства овога света. Желела би да јој живот буде вечан на овом свету. Такве душе су изгубљене. Као када слушамо речи богаташа: „„Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.“ А Бог му рече: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремила, чије ће бити?“ Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.” (Лука 12, 19-21) Дакле, да бисмо се спасили, треба да изгубимо склоност душе за сажаљење према варљивом телу и земаљском – јер овде остају.
Постоје и многи који чисте душу од страсти са много труда, јер и душа има своје страсти: сујета, таштина, гордост; а кад се ослободе тих лажних радости и Господ им подари истинску духовну срећу, заљубљују се у сопствену душу. И ове душе се гасе и губе. Необуздана радост, чак и због истинских духовних дарова, те може довести у ситуацију у којој заборављаш да још увек ниси изашао из царства искушења.
Душа која се спасава је она душа која више не живи себе ради, већ за Господа. Цео њен живот, сва љубав је Господ, Који чини да она заборави на себе, а кад се поврати у свет, сама себе мрзи. Одатле свети Јован Јеванђелист стиже на трећи степеник исте Божије речи говорећи: „Који воли живот свој, изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету, сачуваће га за живот вјечни.“ (Јован 12, 25)
Да бисмо засијали духовно као сунце, једног се морамо држати: нисмо од овога света и није овде љубав наша; због тога овде не треба тражити љубав нашу. Јер у нама љубав Божија пламти, али пече и друга препрека на путу ка Дому. Они који су окренули снагу дела својих са голе земље и усмерили их ка Богу, очистили су се милошћу Божијом, победили свет и сами себе.
наставиће се…
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(књига „Србски духовни луг ХХ века“ је доступна у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јаков Нови Тумански (Радоје Арсовић 1893.-1946.) – Обраћање свештенству српском
Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици, који се у народу не појављују. Народ живи за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи, али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
Највише сада то пада у очи да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи, да сујета, саблазан, грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне и душегубно страдање остаје једнако у сили…
Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ и мора се установити као чињеница да би народ слушао, кад би свештеник делао…
Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју Небеску струју, да плану као лавови и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје Име и љубили Твоје стопе, да си Ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима да виде шта раде. Ко се год покаје и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ… Кад не можете у дому Божијем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете, понизно питајте псује ли се Бог у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли Празником? Радите ли други дан Вакрса? Одрасле чланове пажљиво и насамо питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај” (околности). Па да видите очима каква чуда спречавају те људе, те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.
Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног…
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића, а тумачења Милашева]
(књига у два тома је доступна у нашој књижари)
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Дионисије Велики или Александријски († 265.)
2. од 4 правила: О женама кад су у месечном циклусу (=афедрону), да ли им је допуштено док су у таквоме стању да улазе у дом Божији, сматрам да је сувишно и питати. Јер мислим да се ни оне саме, будући верне и благочестиве, неће усудити да у таквом стању да, или приступе Светој Трпези, или да се дотакну Тела и Крви Христове. Јер и она жена у Јеванђељу, која је дванаест година имала течење крви, није, да би се излечила, дотакла Христа, него само скута Његова (Матеј 9, 20-22). А да се неко моли, ма у каквом стању да је и ма како да је расположен, и спомиње Господа и тражи да добије помоћ, није зазорно, а који није сасвим чист и душом и телом, спречава се да улази у Светињу над Светињама. [6. Помесни Лаодикијски 44; Тимотеј Александријски 6, 7]
Свети Тимотеј Александријски († 385.)
4. од 18 правила: Питање: Ако је оглашена жена пријавила своје име да ће се просветлити својим Крштењем, па на дан Крштења дође јој уобичајен за жене циклус, треба ли је тога дана просветлити, или одложити, и колико одложити? Одговор: Треба одложити, док се не очисти. [Дионисије Велики или Александријски 2; Тимотеј Александријски 7]
7. од 18 правила: Питање: Ако жена види на себи уобичајено женскама, треба ли тај дан да приступа Светој Тајни, или не? Одговор: Не треба, док се не очисти. [Дионисије Велики или Александријски 2; Тимотеј Александријски 6]
Свети Јован IV Постник (Неустет) († 595.)
28. од 65 правила: О женама у менструацији – Правило 2. Светога Дионисија, као и 7. правило Тимотеја, заповеда да се жене које су у менструацији (=афедрону) не дотичу ничега од светиња. Ово наређује и Стари закон Мојсијев. Нити им дозвољава да се с мужевима састају, јер се догађа да од тога бивају слаба и болешљива семена. Зато је и божанствени Мојсеј каменовао оца онога богаља, јер због неуздржања жене није сачекао очишћење. Они, пак, заповедају да жена која за време своје нечистоте пренебрегне закон и дотакне се Божанствених Тајни, буде за четрдесет дана без Причешћа. [6. Помесни Лаодикијски 44; Дионисије Велики или Александријски 2; Тимотеј Александријски 6, 7]
Тумачење
Ријеч је о женама кад имају обично мјесечно течење крви, те им правило ово забрањује улазити у цркву, док су у таквоме стању, а тијем више им забрањује да се причесте, док са свијем не буду чисте у тијелу. Ми нијесмо превели ријеч афедрон, јер она управо не значи само мјесечно течење крви, него по Зонарином тумачењу овога правила, узета је ријеч из јеврејског живота, на име, Јеврејке, кад имају мјесечно течење крви, сједе на само и ни с ким не опће, док седам дана не прође, и од тога је постала ријеч ен афедро, која показује да се жене у таквоме стању одјељују од сједења са осталима као нечисте.
Блаженопочивши патријарх Павле (Гласник, новембар 1983.): Како савремена хигијенска средства могу ефикасно спречити да се случајним истечењем крви храм не учини нечистим, као и ублажити задах који истицањем крви настаје, сматрам да и са те стране нема сметње да жена за време месечног прања, уз потребну обазривост и предузете хигијенске мере може долазити у цркву, целивати иконе, примити нафору и освећену водицу, као и учествовати у појању. Причестити се у том стању или некрштена крстити се не би могла. Но у смртној болести може се и причестити и крстити. После порођаја, у погледу потреба молитава за долазак у цркву и уцрковљења детета, треба се и даље држати прописа Требника.
Нина Павловић | Kраткометражни филм „Молитва“
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 203 – Галатима 2, 16-20: О оправдању вјером, а не дјелима Закона.
16 па знајући да се човјек не оправдава дјелима Закона, него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом, а не дјелима Закона, јер се дјелима Закона „ниједно тијело неће оправдати”.
17 Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!
18 Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.
19 Јер ја Законом Закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех;
20 а живим, не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, Који ме заволи, и предаде Себе за мене.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 35 – Лука 8, 5-15: Прича о сијачу и сјемену.
5 „Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га.
6 А друго паде на камен, и изникавши, осуши се, јер немаше влаге.
7 А друго паде усред трња, и узрасте трње, и угуши га.
8 А друго паде на земљу добру, и изникавши, донесе стоструки род.” Говорећи ово, повика: „Ко има уши да чује, нека чује!”
9 А ученици Његови питаху Га говорећи: „Шта значи ова прича?”
10 А Он рече: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.
11 А ова прича значи: сјеме је ријеч Божија.
12 А које је крај пута, то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.
13 А које је на камену, то су они који, када чују, с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају, те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну.
14 А које у трње паде, то су они који чуше, и живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени и не донесу рода.
15 А које је на доброј земљи, то су они који, чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.” Ово говорећи повика: „Ко има уши да чује, нека чује!”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лука 8, 14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга, исто, потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, то јест као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
поманути (поманути) = намигнути, дати знак (Лука 5, 7; Јован 13, 24; Дјела апостолска 24, 10); побудити, узбудити, побунити (Марко 15, 11)
Јован 13, 24:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Поманѹ жє Сємѹ Сімѡнъ Пєтръ вопросити, кто бы былъ, ѡ нємжє глєтъ.
ИЗГОВОР: Поману же Сему Симон Петр вопросити, кто би бил, о немже гл(агол)ет.
СРПСКИ: Њему, дакле, Симон Петар даде знак да упита ко би то био о коме говори.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Кад је фотограф Вицан Вицановић пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: „Ваша Светлости“, на што му патријарх врцаво одговори: „Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц.“
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске