Календар

новембар 25. 2024. = Мратињски 25. 7532. (јулијански – стари)
децембар 8. 2024. (грегоријански – нови)

Живот и страдање светог свештеномученика Климента, папе Римског; Житије и страдање светог свештеномученика Петра, архиепископа Александријског; Спомен светог оца нашег Климента, архиепископа Охридског; Спомен преподобног оца нашег Пафнутија; Спомен преподобног оца нашег Петра Молчалника (тиховатеља = Исихасте); Спомен светих мученика шест стотина седамдесет; Спомен свете мученице Василисе.

 

Свети Лука Војно-Јасенецки – Тумачење великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина

(књига је доступна у нашој књижари)

 

Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да видим своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

 

МРЗОВОЉА

У униније могу западати чак и свети људи. Оно се код њих појављује кад их благодат Божја напусти на неко време. То се догађало свим светитељима, јер је то неминовно искушење сваког ко се у побожности подвизава. Оно је неопходно зато да човек, оно што је постигао, не би приписао себи. Треба га подсетити да он то није постигао својом снагом, него искључиво благодаћу Божјом.

Кад човек у животу достигне висок степен, догађа се да се уобрази, па га Божја благодат напусти на неко време. Човек тада запада у тешко и неподношљиво духовно стање и, у исти мах, у срцу осети празнину. Уместо топлине коју нам Бог дарује, у срцу бива хладно, уместо светлости наступа тама, а уместо радости страшна мрзовоља. А све то чини Сам Господ, како би подвижника подсетио на то да путем Христовим ходи благодаћу, а не својом снагом. То је један извор унинија.

Но, постоје и други извори унинија. Говорио сам о лењости. Треба да знате да је лењост једна од мајки унинија. Људи који су лењи, који не раде, и који су веома ситуирани, који су утонули у раскош, људи који су презасићени животним добрима, губе осећај животног задовољства и све им досади. Њима ништа више није занимљиво, него им је све досадно, ни у чему не проналазе радост, него им срце бива испуњено мрзовољом, тим озбиљним и опасним непријатељем нашег спасења.

Постоји још један извор унинија. Наиме, постоје људи којима се чини да је све црно. То су песимисти. Они су склони да своје мисли усредсређују на оно што је мрачно и грешно, и притом се стално питају где је Божја правичност, где је ту правда, кад сиромашни побожни људи пате, а неверујући богаташи, који ходе погрешним путем, уживају. Ако је човек склон да у животу примећује само оно што је лоше и мрачно, униније у које западне, постаје све дубље, тако да на крају стиже до тога да не види ништа добро и живот завршава самоубиством. Ето, толико је моћан дух унинија! Дакле, навео сам вам два примера како дух унинија може човека довести до самоубиства.

Постоји још један, и то најчешћи извор унинија. То су жалости, немили случајеви, које диживљавамо током живота. Догоди се да умре неко близак, меко кога волимо: дете, муж, син. Тада мајка запада у тешко униније. Њој више ни светлост није драга. Она размишља само о свом покојнику, мисли јој лутају око гроба, док драгог покојника стално замишља како лежи у гробу, и њено униније постаје све веће и све дубље.

Како се избавити од тог унинија? Не треба у мислима стално лутати око гроба, сећати се прошлости у сузе лити. Покојник се налази далеко, веома далеко. Треба се свом снагом својих мисли пренети тамо где се наш драги, наш вољени стварно налази, а знајте да је његова душа пред Богом и пред Анђелима, и да се радује своме ослобођењу. Ако се усредсредимо на оно што је вечно, а не на оно што је мрачно и пролазно, дух унинија ће нестати.

До униније нас понекад доводе тешке телесне болести. Много је људи који не умеју да болести поднесу с трпљењем. А било је светих људи, који су цео свој живот провели лежећи у постељи, за коју их је приковала болест, и који су управо за то били благодарни Богу. Треба се стално присећати тих светих људи и знати прихватити болести које нам Сам Бог шаље. Притом не треба избегавати помоћ лекара, јер премудри син Сирахов вели: „Бог је створио лекара да помаже људима.“ Лекар је слуга Божији, који може да нам олакша патње и да самим тим одагна дух унинија.

Ето, то су извори и узроци унинија.

Главно средство у борби против унинија је молитва. Сви светитељи су током минулих векова испробали то средство. Нема делотворнијег средства од молитве, сталне молбе упућене Богу за помоћ.

Кад ступите у разговор са Богом, Он вас утеши и одагна дух унинија. Кад дођете у храм Божији, где је све тако далеко од сујете овог света, удубите се у оно што се поје, ваш дух ће се удаљити од мрачних предела, од унинија, и винуће се у Небеске висине. А ако приступите моћном средству борбе с унинијем, средству које нам је дао Господ Исус Христос, то јест ако на исповести своје срце отворите пред Пастиром Цркве, и ако се након тога причестите Телом и Крвљу Христовом, осећитете олакшање и радост, и дух унинија биће посрамљен и отеран од вас.

Немојте своје мисли усредсређивати на оно што је мрачно, грешно и лоше, него се духом узнесите у висине, а срцем пребивајте у Богу, у насељима Небеским, у која мрачни дух, који изазива униније, нема приступа. Ето, то је оно што сваки Хришћанин треба да зна о унинију.

А шта рећи за људе, који скоро да и не знају за Христа, који ходе путевима овог света, света од којег очекују радост и утеху? По њиховом изгледу често нам се чини да су задовољни, бодри и весели, као да униније за њих и не постоји. Но, немојте мислити да је тако и не дозволите да вас завара њихов изглед.

Кад бисте само знали шта се догађа у дубини њиховог срца! У дубини њихове душе савест никад не престаје да их раскринкава. А савест нико не може успавати, јер унутарњи човек с времена на време диже главу и почиње да вапи. То је стална мука оних који јуре за добрима овога света. Апостол Павле вели: „Јер жалост, која је по Богу, доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света, доноси смрт.“ (2. Коринћанима 7, 10)

Ако се од жалости овог света не окренете према жалости по Богу, биће то ваша погибао! Не заборављајте тежину унинија, као ни то да срце сваког Хришћаниниа треба да буде испуњено радошћу стремљења ка светлости, и да треба да му буде туђа жалост, која испуњава срце грешника.

Нека вам је то увек на уму и нека вас Господ помилује, а свети Јефрем Сирин нека вам помогне својим молитвама!

 

Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†

(књига „Без Бога ни преко прага – Србски духовници ХХ века“ је доступна у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

отац Сава (Здравко Ћировић 1924.-1999.) – О Божјем покрову над оцем Савом

Кад је својевремено био у затвору, један стражар-комуниста му се изругивао:
-Шта је с тобом? Да нећеш можда да будеш владика? Или патријарх?
А отац Сава му одговори као из топа:
-Па, знаш шта, ја немам школе да то постанем, хоћу да будем обичан монах, али никад се не зна. Видиш, овај човек, обичан бравар, а поста нам председник државе.
Стражар, Титов следбеник, одмах је ућутао и повукао се. Храброст оца Саве је заиста била ретка: говорио је оно што други нису смели ни да мисле; а Бог га је због тога штитио. 

Оца Саву су непријатељи вере често уходили. Тако му је једном дошла нека бивша партизанка, која се правила побожна, али се хвалила својом оданошћу „народно-ослободилачкој борби и револуцији“. Било је то можда 1978. или 1979. (Тито је био још жив).
Долазила је повремено у Вазнесење, а том приликом је оца Саву непрестано наводила на разговор о Титу. Он се уздржавао, уздржавао, окретао на другу тему, али ова упорна. Кад му је прекипело, отац Сава узвикне:
-Ма, ону стрвину Тита треба убити!
Мати Јелена је, кад је партизанка отишла, уплашено рекла оцу Сави:
-Оче, ухапсиће Вас!
-Па, нека ме ухапсе!
Међутим, нико није долазио да га хапси, а ни оне партизанке дуго није било у Вазнесењу. Једном ју је мати Јелена срела и упитала:
-Што те нема код нас?
-Шта, што ме нема? Једва остадох жива! Кад сам прошли пут ишла из манастира, на другој кривини чујем ја нешто шишти. Гледам, гледам – и имам шта да видим! На мојој
ташни се склупчала змија шарка. Ја бацим ташну и отрчим до аутобуске станице што ме ноге носе! Једва сам остала жива од страха!
Очито, овај случај је уплашио партизанку, па се баба није усудила да оде и пријави оца Саву, кога је Бог чувао.

Деценијама је у Србији био познат Љуба врачар из Мајдева код Крушевца, који се хвалио својом „побожношћу“ (чак је и подигао неку своју цркву) и носио прилоге по манастирима. Једном је дошао у Вазнесење и донео „дарове“. Отац Сава је служио Службу, али кад му је монах Иринеј, који је био из Љубиног краја, рекао ко је на Литургији, отац Сава је на пола Службе отворио Двери и узвикнуо:
-Љуба врачар да изађе!
-Нећу, одврати овај.
Неки су хтели да га избаце, али отац Сава је рекао:
-Како си се ти усудио да дођеш код мене? Ако хоћеш да оставиш врачање, ми можемо да разговарамо. У супротном – не! Можеш да останеш на Служби, али напусти овај манастир чим се Служба заврши, а мој гост за трпезом не можеш бити.
И касније је поновио:
-Љуба и све његове присталице нека иду!
Овај је био зелен од беса и злобе, и урлао је одлазећи:
-Имам ја где да ручам!
У пратњи су му били неки опасни, крупни батинаши, које је водио као своју „телесну гарду“. Међутим, оцу Сави нису смели да приђу. Божји покров био је над њим.

 

епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Свети Фотије Велики (820.-893.)

Окружна Посланица (са 45 тачака) патријарха цариградског Фотија упућена архијерејским престолима Истока 867. године (мисли се на Александрију и остале), у којој се у неколико поглавља излаже анализа како треба да поимамо исхођење Светога Духа од Оца, а не од Оца и Сина:

1. Зли кушач, незасит као што изгледа, није престао да мудрује о злу, оном злу које је од почетка стварања смислио против људског рода; он, кушач, са мноштвом превара још пре очовечења Христа наводи човека на непријатељска и незаконита дела, одсеца га од послушности према Богу. Од таквих дела је систематски против њега уобличио тиранију и након тога није престао са мноштвом обмана и превара да побуђује и одвлачи оне који га слушају. Од њих су произашли симонити, маркионити и монтанисти, манихејци, а тако се умножише обилне и многоглаве богоборачке јереси. Отуда произађоше Арије, Македоније и Несторије и Евтих и Диоскор, и све остало неблагочешће, против којих се окупише Седам Светих и Васељенских Сабора где се скупи мноштво помесних Светих богоносних Отаца, који су заувек искорењивали зле штеточине оштрицом Светог Духа и припремили клијање чистог црквеног семена.
2. И када беху истерани из наше средине и предани тишини и забораву, гајена је добра и дубока нада благочестивих – да се никада не појаве проналазачи нових измишљотина и јеретичких неблагочешћа којим их зли искушава, када су се против њих окренуле одлуке Васељенских Сабора. Нити да се икада нађу неки бранитељи и борци оних који су мислили да личе на њих видећи уништење и патње оних који су зачетници јереси. С тим надама одмори се благочестиво учење, свакако у царствујућем граду у коме су исправљена многа безнађа Божијом помоћу, и многи народи одбацише претходну одвратност, научише да певају заједно са нама Творца свих и Домостројитеља. Цариград као да беше једно високо уздигнуто место из кога извираше чиста вода побожности која тече по свим крајевима васељене, и као реке које заливају догматима душе које се тамо налазе, које, иако је прошло много времена откако су се осушиле од непобожних догмата или подстрекача јереси, и посташе пусте и бесплодне, јер примише кишу учења и посташе плодоносни доброделатељи Христови. Зато и становници Јерменије који бише побеђени од јереси Јаковита, и када примише право учење Цркве, и кад се сабра многољудни Свети Васељенски Сабор у Халкидону, оснажише да избаце дугогодишњу обману снагом ваших благослова; и тако данас Јерменска земља служи чисто и православно хришћанску службу, проклињући Евтиха и Севера и Диоскора и оне који каменују побожност, Петра и Јулијана из Халикарнаса и многосемено расејање њихово, и оно што је мука Православној Источној Цркви, она ставља у неразрешиве свезе проклетства.
3. Наравно и Бугарски народ, варварски, мрзитељи Христа, са благом припитомљеношћу пришли су богопознању одбацивши демонизам и настраности из њихових веровања и одбацивши обману и склоности ка идолима као и застрашеност од свега што их окружује, примише неочекивани дар хришћанске вере.
4. Какво зло и сујеверје и безбожничко дело се догодило? Зато и ова прича, која је јеванђелска подлога, претвара се у жалост. Добра воља и радост претварају се у жалост и сузе. Јер пре него што тај народ, Бугари, проведе две године у правој хришћанској вери, одвратни и неблагочестиви људи, људи који изађоше из таме; напротив, како да испричам остатак? Они нападоше против новоствореног у благочестивом народу Бугара. Као муња или земљотрес или велики град, и да то поједноставим, као дивља свиња рашчепише и уништили су виноград Господњи љубљеног и новоствореног, и ногама и зубима, значи учењем поквареног живота и трулих догмата и то са што већом смелошћу. Они настоје са свом вештином да их одвоје од правих и чистих догмата и од савршене хришћанске вере и да им промене веру.
5. У самом почетку научише их незаконито да посте суботом; могуће је да један мали преступ у Предању заврши занемаривањем целог догмата. После су одбацили прву недељу поста и другог поста, што повлачи и употребу млека, сира и прождрљивост на осталу храну, после тога прошири се пут преступа и удаљише их од правог и царског пута, и наравно презвитере који су се разликовали од осталих законским браком, показиваше им много неудатих девојака и жена које су подизале децу без законитих очева, те успеше да их огаде и окрену од истинитих Божијих свештеника, сејући у њима семе манихејске јереси и уништавајући им душе које су тек почеле да клијају семеном благочешћа, са семеном штеточина.
6. Још се не двоумише да поново миропомажу оне који примише миропомазање од презвитера, признајући себе за епископе и лажно говорећи, без срамоте, да је неважеће миропомазање презвитера и свршава се без циља.
7. Постоји ли неко до чијих ушију није стигла таква неразумност за коју се нису двоумили да се дрзну јеретици, дакле, да се поново миропомазују они који су већ једном били помазани светим миром и да безобразно исмевају натприродне и божанске тајне? И то сматрају мудрошћу као истински непознаваоци, као што јесу. Значи, имају необориво мишљење да није дозвољено свештеницима да освећују крштене Светим Миром. Кажу да је то само архијерејима дозвољено. Одакле произилази овакав закон? Ко је законодавац? Који од Апостола? Ко од Отаца? Можда је закон Васељенских Сабора? Где и кад постаде? Од којих је изгласан и подржан? Не дозвољава се свештенику да да печат дара Духа Светога крштенима. Али, тада му се не дозвољава да крштава уопште; нити да врши посао свештенства; да га не сматраш половичног, него целосног, и да га сасвим избацујеш из клира. Свештенослужитељ владичанског Тела и Крви Христове и њима освећује Свете Дарове од раније крштене и миропомазане; како да не може да Миром освећује оне који се сада крштавају? Јереј крштава и приноси пречисти дар крштеном; како одузети оригиналност и печат од онога који је свршитељ очишћења? Одузимаш ли печат? Нити да му више дозволиш да буде служитељ дарова Божијих, а ни неки да свештенослуже у свим даровима, тако да твој свештеник који те уздиже неважећим речима некоме да покаже врховног епископа унутар хора саслужитеља.
8. Нису ови били преступници закона само у овоме, него стигоше до самог врха зла. Осим тих јеретичких странпутица које поменусмо, покушаше да упрљају (о, како је ђаво зао!) Свети Символ Вере, са страним мислима и неважећим речима и претераним безобразлуком, који је неприхватљив у основи свих саборских и васељенских одлука, додајући новину да Свети Дух не происходи само од Оца, него и од Сина.
9. Ко икада чу такве речи изговорене, као оне од исконских јеретика? Која зла змија их је извадила из њихових срца? Ко ће на крају да научи хришћане који врше тајне пред Светом Тројицом да признају два узрока, да су заиста Син и Свети Дух од Оца; Свети Дух опет од Сина и да расцепи једноначалство у двобоштву и да поцепа хришћанско богословље као што је то чинила грчка митологија, и да блати достојанство надсуштаствене и једноначалне Свете Тројице? Зашто да Свети Дух происходи и од Сина? Јер ако је происхођење од Оца савршено, и оно је савршено, јер је Бог савршен од Бога савршеног, који разлог постоји да Он произлази и од Сина? И зашто? Ово би било бесмислено и ташто.
10. Ако Дух происходи од Сина као и од Оца, зашто и Син да се не рађа од Духа као и од Оца? Тако да је све неблагочестиво за оне који су неблагочестиви, и њихова мишљења и речи њихове ништа да не остане у њима што се не усуђују рећи.
11. Мисли и на оно друго. Јер ако разазнајемо у Светом Духу особеност да происходи од Оца, такође разазнајемо Сину особину да се рађа од Оца, и прихватамо да произилази, као што мисли њихова многоговорљивост, и од Сина Дух. Дакле, прихватамо да са више особина зависи Свети Дух од Оца, него од Сина. Јер је заједничко и Оцу и Сину происхођење Светог Духа и од Оца и од Сина. А ако се више разликује Дух, него Син, онда ћемо прихватити да је ближи очинској суштини Син, него Дух Свети. Тако ће да испадне опет Македонијева хула против Светог Духа, појављујући се као основа њиховој замисли.
12. Наравно, ако је све заједничко између Оца и Сина, то јест и Светог Духа, свакако су заједничка као и имена: Бог, Цар, Господ, Створитељ, Сведржитељ, Надсуштаствени, Прости, Безобличан, Бестелесан, Невидљив и уопште сва остала својства. Ако је заједничко Оцу и Сину исхођење од обојице Светог Духа, онда и од Самог Себе, и узрок, истовремено и свршетак; ствар какву ни грчка митологија не прима.
13. Ако дакле признајемо само Светом Духу да има више различитих начела, како нећемо сматрати да је Свети Дух као многострук, Који има више почетака.
14. Што учинише у вези односа између Оца и Сина, још раздвајају Светог Духа уједињујући тако Оца у заједничку суштину са Сином, али не што се тиче неких особина него искључују Светог Духа од суштине њиховог родбинског својства.
15. Видиш да су они неправедно добили хришћанско име и вероватно да лако изигравају многе; происходи Свети Дух и од Сина. Одакле си то чуо? Од којег Јеванђелиста имаш такво обавештење? Од којег Сабора је хула овог учења?
16. Господ и Бог наш каже: „Свети Дух произилази од Оца.” (Јован 15, 26) Оци ове нове хуле сматрају да Свети Дух произилази од Сина. Ко ће да затвори уши од овакве претеране хуле? Ова хула је противна Јеванђељу; противи се и Васељенским Саборима; одбацује и Блажене и Свете Оце, Атанасија Великог, многоцењеног Григорија Богослова, који је царска одежда Цркве, Василија Великог, златна уста васељене, пучина мудрости праведно названог Златоусти. Зашто да наводим овога или онога? Ова хула и богоборачка јерес напада против свих Светих Пророка, Апостола, Јерараха, Мученика и против самих речи Христових.
17. Свети Дух происходи ли од Сина? Које врсте је то происхођење? Исто исхођење или противно Очинству? Али то нису заједничка својства која једино карактеришу Свету Тројицу и њено постојање и поклоњење. Ако је противно ономе о чему се не слажу са нама, што се тога тиче следбеници манихејаца и Маркиона, него предлажу опет ову богоборачку јерес против Оца и Сина?
18. Осим тога што рекосмо, ако је Син од Оца рођен, а Свети Дух исходи од Оца и Сина, неће се избећи да то окарактеришемо као помешаност која произилази из два узрока.
19. И још, ако се Син рађа од Оца, а Свети Дух исходи од Оца и од Сина, који ће свршетак имати то јеретичко учење о Светом Духу, можда нешто друго происходи из Њега? Требаће да дођемо до закључка, у складу са њиховим богопротивним мишљењем, да постоје, не само три, него четири личности, вероватно у бескрај, јер четврта личност учиниће другу и ова опет другу, док не дођу до грчког многобоштва.
20. Осим овога што рекосмо, неко може да помисли следеће: ако происхођење Светог Духа од Оца довршава узрок постојања, шта ће додати Светом Духу исхођење од Сина, кад је довољно исхођење од Оца за Његово постојање? Зато што се нико не би усудио да дође до неког другог закључка што се тиче суштине Божије, уколико она блажена и божанска природа није много удаљена од сваког двојства и мешања.
21. И без овога што рекосмо, све што је заједничко Сведржитељној и Суштаственој и Натприродној Тројици, припада само једном од три Лица и, према томе, није происхођење Светог Духа заједничко свој Тројици, већ је својство само једног од три Лица. Која, дакле, од ова два? Рећи ће неко да Свети Дух исходи од Оца? Како се неће одрећи од њиховог вољеног и новог јеретичког учења? Ако признају происхођење Светог Духа и од Сина, зашто се не усудише да од почетка открију цело њихово богоборачко учење, што значи не само да Сину приписују исхођење Светог Духа, него одузимају га од Оца? После овога, наравно, замењујући и рођење са исхођењем, доћи ће на крају да причају чудновате ствари: да је Отац рођен од Сина, а не Син од Оца; и тако ће стићи до тога да буду, не само првенствујући у јереси, него и у лудости.
22. Пази, дакле, како се из овога потврђује да је сасвим видљива хула и њихово безумно учење. Зато што, све што се назива и припада Свесветој и Једноприродној и Једносушној Тројици, или је свима заједничко или припада само једном од три Лица; а происхођење Светог Духа нити је заједничка особина, али исто тако није ни, како они тврде, само својство једног, дакле, не припада у целини Живоначалној и Савршеној Тројици происхођење Светог Духа.
23. И мноштво других, осим ових за које рекосмо, могао би неко да им приговори контролишући њихово безбожно мишљење, али карактер опште Посланице не дозвољава да заузимају место нити да их помињемо. Због тога и ове које беху изговорене и за пример узете, а на неким местима су написане и ако Бог хоће, преконтролисаћемо детаљно и шире њихово учење на нашем заједничком скупу. 

наставиће се…

---

јеромонах Рафаило Бољевић | Пречисти длан

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ
Зачало 221 – Ефесцима 2, 14-22: Помирење са Богом у Тијелу Христовом, у Дому Божијем.

14 Јер Он је мир наш, Који и једне и друге састави у једно, и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство,
15 укинувши тијелом Својим Закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у Самоме Себи, у једнога новога човјека, стварајући мир;
16 и да помири са Богом и једне и друге у једном Тијелу Крстом, убивши непријатељство на њему.
17 И Он, дошавши, благовијести „мир вама који сте далеко и онима који су близу”.
18 Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу.
19 Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани Светих и домаћи Божији,
20 назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони Камен Сам Исус Христос,
21 на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу,
22 у Кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.

ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 39 – Лука 8, 40-56: Исцјељење крвоточиве жене. Васкрсење Јаирове кћери.

40 А кад се врати Исус, срете Га народ, јер Га сви очекиваху.
41 И гле, дође човјек, по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге; и павши пред ноге Исусове, мољаше Га да уђе у дом његов.
42 Јер у њега бјеше јединица кћи, око дванаест година, а умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око Њега.
43 И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре, и ниједан је није могао излијечити.
44 И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине Његове, и одмах стаде течење крви њене.
45 И рече Исус: „Ко је то што Ме се дотаче?” А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: „Наставниче, народ Те опколио и гура Те, а Ти говориш: ’Ко је то што Ме се дотаче?’”
46 А Исус рече: „Неко Ме се дотаче, јер Ја осјетих силу која изиђе из Мене.”
47 А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред Њим, и каза Му пред свим народом зашто Га се дотаче и како одмах оздрави.
48 А Он јој рече: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру.”
49 Док Он још говораше, дође неко од старјешине синагоге и рече му (=Јаиру): „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља.”
50 А када чу Исус, одговори му (=Јаиру) говорећи: „Не бој се, само вјеруј, и биће спасена.”
51 И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери.
52 И сви плакаху и јаукаху за њом. А Он рече: „Не плачите; није умрла, него спава.”
53 И подсмијеваху Му се знајући да је умрла.
54 А Он, изгнавши све, узе је за руку и зовну говорећи: „Дјевојко: ’Устани!’”
55 И поврати се дух њен, и устаде одмах; и Он заповједи да јој даду да једе.
56 И задивише се веома родитељи њени. А Он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Павши пред Спаситељеве ноге, Јаир је гласно пред свима молио Господа за исцељење своје кћери. И био је услишен. Ништа не рекавши, Господ је устао и пошао дому његовом. На путу ка Јаиру била је исцељена крвоточива жена, свакако, не без њене молитве, премда и није звала речима, нити падала пред ноге Господње. Она је имала само срдачну молитву вере. Господ је, пак, и њу услишио и исцелио. Ту се све извршило неприметно. Крвоточива се срцем обратила Господу; Господ је чуо вапај њеног срца и услишио молбу. И код жене и код Јаира молитва је по суштини једна, премда се и може направити разлика у степену. Такве молитве, пуне вере, наде и преданости, никада не остају без услишења. Понекад се чује: „Молим се, молим се, а молитва моја никако да се услиши“. Потруди се, међутим, да дођеш до мере молитве којој се не отказује, и увидећеш због чега није била услишена. Уколико будеш у молитвеном положају као Јаир, или у простом, обичном, као и сви остали, слично крвоточивој, у твом срцу ће се јавити права молитва, и несумњиво доћи до Господа, приволевши га на милост. Најважније је, дакле, доћи до такве молитве. Труди се и доћи ћеш. Сва молитвена правила имају за циљ да молитвенике доведу до такве мере молитве. Сви, који разумно проходе тај молитвени пут, долазе до свога циља.

---

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

попєчєнїє (попеченије) = старање; брига (Херувимска песма)

2. Коринћанима 11, 28:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: кромѣ внѣшнихъ, нападєнїє єжє по всѧ дни, (и) попєчєнїє всѣхъ Црквєй.
ИЗГОВОР: кромје вњешних, нападеније јеже по всја дни, (и) попеченије всјех Црквеј.
СРПСКИ: поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве.

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Један који је изигравао мудраца, срете једном путем једног простодушног сељака који је ишао у цркву.
-Куда и којим добром?, упита га.
-Идем у цркву, одговори му сељак.
-Ма шта кажеш?, иронично рече „мудрац“. А да не знаш, можда, да ми кажеш, да ли је велики или мали тај твој Бог?
-И једно и друго.
-Е, неће бити да је и једно и друго!
-Истина је, господине. Ето, толико је велики да Му ни Небеса нису довољно велика! Али је и толико мали да може да се настани у мом срцу.

---

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---