Календар
децембар 9. 2024. = Божићни 9. 7532. (јулијански – стари)
децембар 22. 2024. (грегоријански – нови)
Зачеће свете Ане, када заче Пресвету Богородицу; Спомен свете пророчице Ане, матере Пророка Самуила; Спомен преподобног оца нашег Стефана Новосијатеља; Спомен светог оца нашег Софронија, архиепископа Кипарског; Спомен светог мученика Еасија; Спомен свете Васе; Спомен светог мученика Соситеја; Спомен светог мученика Нарсиса; Спомен светог мученика Исака.
Свети Јован Кронштатски – Мој живот у Христу I
(књига је доступна у нашој књижари)
У време молитве држи се правила да је боље рећи пет речи од срца, него безброј речи само језиком (1. Коринћаним 14, 19). Када приметиш да ти је срце хладно и да се моли нерадо, ти застани, загреј срце своје неком живом представом. На пример: замишљу своје кукавности, своју духовну сиромаштине, убогости и слепоће, или представом о великим доброчинствима Божијим према теби и људском роду, особито према Хришћанима, којим бивамо удостојени свакога трена. Затим се моли без журбе, са топлином у срцу. Ако и не успеш да прочиташ све молитве на време, штете од тога нема, већ користи, Јер ћеш од топле и лагане молитве добити неупоредиво више, него кад би их прочитао све, али са журбом, без саосећања. „Волим пет речи својим умом рећи, него ли хиљаду речи језиком.“ (1. Коринћаним 14, 19)
Било би врло добро, разуме се, када бисмо могли са дужним осећањем изговорити у молитви и хиљаде речи. Господ не напушта оне који Му служе и дуго стоје пред Њим. Којом мером мере они, одмериће и Он, па сагласно обиљу истинитих речи њихове молитве, послаће им у душу и обиље духовне светлости, духовне топлоте, мира и радости. Добро је дуготрајно и непрестано молити се, али „не могу сви примити те речи, до они којима је дано… Ко може примити, нека прими.“ (Матеј 19, 11-12) Који не могу да приме дуготрајну молитву, боље је нека чине кратке молитве, али са душом која гори.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(књига „Без Бога ни преко прага – Србски духовници ХХ века“ је доступна у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
монах Калист (Добривоје Милуновић 1896.-1991.)
Епископ Николај Велимировић узео ме код себе да му помажем и да га служим. Био је наш најобразованији епископ у то време. До данас бољег нисмо добили, мислим да још дуго нећемо имати таквог…
Иако је он своју прозорљивост крио, уверио сам се у њу по многим догађајима које сам својим очима гледао. Размишљао сам о тој његовој особини и питао се: „Како може да зна шта се догађа напољу, а ја не могу? Како он зна шта ја мислим, а ја не знам шта он мисли?“
Посматрао сам га и пратио сваки његов корак и покрет у намери да видим и схватим какав је он човек. Желео сам да будем исто као он, али нисам знао како то да постигнем. Мислио сам да он зна неки тајни пут и начин за постизање духовних дубина, и да то крије од нас. Знао сам шта једе, како се моли, где спава, али нисам знао шта ради ноћу кад остане сам у својој соби. Приметио сам да се једна даска на његовима вратима расушила, и да се један чвор одвојио и био готов да испадне. Синула ми је идеја: ево како ћу видети шта ноћу ради!
Сутрадан је владика отишао послом у град; избио сам чвор и пажљиво га очистио; са његове спољне стране забо сам ексерчић и вратио чвор на његово место у дасци; добро је стајао, а лако га је било извадити.
Тог дана радио сам свакодневне послове, а увече, кад се он вратио, читао сам псалме и молили смо се. После сам отишао у своју собу, свукао се и легао у кревет. Кад су се светла у ходницима угасила, извукао сам се из кревета и пажљиво, на прстима, пришао вратима владичине собе. Чучнуо сам и опрезно извукао чвор; кроз отвор је шикнуо танки млаз светлости у ходник. Али сам се спетљао; ексерчић је, ваљда, био мали, па нисам могао добро да га ухватим; испустио сам га и чвор је лупнуо о под. Врата су се отворила. Пре него што сам могао да се приберем, над собом сам угледао огромну главу Николајеву. Одскочио сам и потрчао низ степенице. Препознао ме. Викао је за мном, звао ме да се вратим и обећавао ми да неће било шта нажао да ми учини. Али ја нисам смео да се вратим. Стидео сам се. Мало сам се и плашио да ме у љутини не удари, знао сам да је преке нарави. Нисам смео у очи да му погледам. Ноћ сам провео у дворишту.
Сутрадан сам се опет крио од њега; нисам се усуђивао да уђем у зграду. Следеће ноћи сакрио сам се добро у једном ћошку митрополије и ту заспао. Око поноћи неко ме ухватио за косу. У мраку нисам видео ко је. Тек кад сам чуо глас, знао сам да је Николај: „Не бој се Добривоје. Иди у своју собу и спавај“, рекао је. Увео ме у собу, сачекао да легнем, покрио ме као да сам дете и тек тада отишао. Био сам збуњен и чудило ме што ми није рекао ниједну прекорну реч.
Сутрадан, рано ујутру, позвао ме и наредио ми да из шупе у његову собу донесем ногаре и даске за кревет. Претходно сам их добро опрао. Док сам склапао кревет, он је позвао кувара и саопштио му: „Филипе, од сад, па док те не позовем, слободан си. Плата ти иде као кад радиш.“
Отпустио је кувара, а кад смо остали сами, рекао ми: „Ти хоћеш да будеш монах, Добривоје. Ако си мушкарац, спреми се за јуначки подвиг!“
„Ту сам, владико. Преживео сам рат, глад; лудаке сам чувао, Жутог ђавола трпео, па и тај подвиг, о којем говориш, ваљда ћу извршити“, рекао сам.
„Лако је, Добривоје, с људима се борити и трпети кад се мора. Али сад ћеш се са собом ухватити у коштац; своју вољу ћеш испробати и очеличити. Имај ово на уму: пред својим телом милијарде људи дрхће, мазе га, покоравају му се. Спреми се!“
„Овде сам, владико. Наређуј!“
Мислио сам тада да не постоји напор, који не бих могао да издржим. Био сам млад, јак, прекаљен и самоуверен, а помало и поносан што ћу доживети нешто непознато и велико, и што ћу се доказати пред самим владиком.
Од раног јутра владика ми је забранио да пијем воду и да било шта једем. Тог дана смо паковали књиге, адресирали пакете и слали их на пошту, а увече смо се молили Богу. Прво смо се по триста пута поклонили пред иконама, затим смо певали Светој Богородици, на крају смо клекнули да се молимо. У соби смо имали часовник који је откуцавао на сваких четврт часа.
Пуна два часа молили смо се на коленима пред иконама, на пиротском ћилиму. Он је вешто подвио десну ногу, па му није сметало клечање; није се помицао. Мене су, пак, болела колена, зато сам морао да се ослањам на руке, да чучим, да се окрећем на једну па на другу страну. Пошто сам био иза њега, није видео шта радим. Онда смо устали и два часа се молили стојећи, безгласно. „Умно се моли, не крећи језиком, синко. Бог зна наше мисли. Пост нема значаја без молитве; чак би могао да нам нашкоди“, рекао ми је.
Хлеб и воду нисмо окусили целог дана и наредне ноћи. Наставили смо и сутрадан. Трпео сам глад и жеђ; радио сам, молио се и ћутао. Трећега дана ми је било веома тешко. Подносио сам лакше глад јер сам се на њу био навикао, али ме је жеђ страшно мучила. Свест ми се у појединим тренуцима мутила, осећао сам муку у желуцу. Увече нисам могао дуго да издржим на молитви, раније сам легао; Николај је остао сам на молитви. Ујутру, кад сам се пробудио, затекао сам га да се и даље моли. Бог зна кад је и колико је тај човек спавао.
Четвртог дана тело ме пекло као да је било запаљено; осећао сам ватру у себи. Нарочито су ме болеле зацељене ране. Око рана на ногама, на рукама и на грудима, носио сам велике модрице; биле су непријатне за гледање. И са тим модрицама се нешто догађало. Болела ме леђа, и глава, стална мука ми је била у желуцу, срце се узнемирило. Одлазио сам често до прозора и удисао свеж ваздух; као хладну изворску воду пио сам га.
Петог дана почео сам да смрдим. Уснице су се лепиле једна за другу, биле су слане, на језику се јавила, у великој количини, слуз сасвим слична гноју, коју сам често испљувавао.
Седмог дана доживео сам преображај; вратило ми се руменило у образе, скоро су престали болови. Али сам био нервозан и нисам могао да спавам; дрхтао сам, био сам страшно жедан. Тада сам први пут осетио да нисам у стању да се даље борим. Храбрио сам се разним мислима, јуначио се, заинатио се, али ми ништа није помогло. На крају сам одлучио да спакујем своје ствари и да побегнем од Николаја.
Слагао сам га да излазим напоље ради себе. Чим сам прошао кроз врата, јурнуо сам у своју собу и спаковао се на брзину. Кад сам се окренуо да изађем, угледао сам га како стоји у отвореним вратима. Ухватио ме за рамена, окренуо и наредио да се распакујем. Био сам збуњен, нисам знао шта да радим и како да га се ослободим. Молио сам га понизно да ме пусти да одем, или да ми дозволи да једем и пијем, али ме он очигледно није ни слушао. Кад сам видео да немам куд, сузе су ме запекле у очима, умало нисам заплакао од муке. Није за то марио, узео ме за уво, као основца, и повео у своју собу.
„Бабо једна! Ти ли си тај који хоће да буде монах?! Пун си прљавштине у телу и крви, са тим ти желиш да постигнеш нешто велико, да постанеш светлост! Зар не осећаш да у теби ђубре сагорева и да сав смрдиш! Ако желиш добро себи, и ако желиш да у овом животу на земљи видиш Царство Божје, седи, ради свој посао, и моли се како ти кажем!“
До једанаестог дана није ми ни једном дозволио да изађем. Тада сам опет одлучио да бежим. Смислио сам био како да излетим из собе и побегнем куд ме ноге носе. Али кад сам кренуо опет ме је Николај зауставио на вратима. Закукако сам из свег гласа; тресао сам се од муке. Молио сам га као оца рођеног да ме пусти. Говорио сам му да ће црева да ми се залепе од глади и жеђи, и да ћу сигурно умрети. Ни кукање ни преклињање нису ми помогли.
Мало после, дао ми је флашу и наредио да је добро оперем и донесем воде. Зграбио сам флашу и отрчао, што сам брже могао, на чесму, отворио славину до краја, потурио уста и слатко се нагутао воде. Онда сам опрао флашу, напуно је водом и донео у собу. Владика ме упитао: „Јеси ли довољно пио?
„Јесам, преосвећени.“
„Добро, ако си. А сад ћу те, синко, питати нешто. Размисли добро шта ћеш ми казати, не мораш одмах да ми одговориш, можеш и кроз један сат. Реци: ‘Зашто си хтео да ме уходиш? Ако ми кажеш истину, бићеш ми ученик, ђак. Ако ме слажеш, отераћу те!’“
„Није ми потребно дуго да размишљам, владико. Оно што бих ти рекао касније, могу ти рећи одмах. Хтео сам да видим шта ради владика кад је сам у соби!“
„Па, синко, ових дана си био са мном у соби и видео си шта радим. Немаш више разлога да вириш кроз чвор.“
Опет сам молио да ме пусти да живим као други монаси; мислио сам да стварно више не могу да издржим без хране и пића. Ратовао сам, гладовао, прошао многе земље и видео чудеса, али ми се чинило да је ово изнад мојих снага. Али ме није пустио. Рекао је: „Кад ти се свест замути, даћу ти мало воде. Ако на сваки сат или два будеш узимао по гутљај, престаће ти вртоглавица.“
А он није ни погледао флашу; ни кап воде није окусио! Није се могло видети да ли трпи; молио се свакодневно, и даље као првог дана. Трудио сам се колико сам могао, али ми је молитва била слаба јер сам стално мислио да ли ћу жив дочекати следећи дан, и смишљајући разне начине како да утекнем од њега. Он је знао шта смерам, и увек ме спречавао. Дању је био крај врата, а ноћу је мој кревет стављао попречке уз врата, да не бих побегао док спава. Пошту смо примали кроз прозорче, на исти начин смо је слали.
Издржао сам још пет дана без хране и са мало воде. Укупно шеснаест дана смо гладовали. Седамнаестог дана чули смо моторе и кроз прозор видели аутомобиле. Владика ми је тада рекао: „Ево, долазе нам гости, Добривоје. Радуј се. Да није њих, наставили бисмо овако до тридесет пуних дана.“
Изашао је из собе, умио се, обукао свечано одело и дочекао госте. Позвао је Филипа кувара и одмах га послао да донесе пастрмке, вино и друго што је потребно за ручак. Такође, наредио је кувару да за нас двојицу спреми „нашу храну“.
Кад смо сели за сто и почели да ручамо, гости су јели пастрмке, а нас двојица редак качамак. Кувар је знао каква је то „наша храна“, очигледно је имао слична искуства. Морали смо да једемо качамак, јер би нам се смучило од јаке хране после дугог гладовања. Тог дана смо јели мало, сутрадан мало више, трећега дана био сам сит.
Чим сам се уз помоћ хране мало вратио у живот, био сам лак и оран за сваки посао и чвршће воље него раније. Модрице су ми са тела нестале, као да никад нису постојале, ране нисам осећао као да их никад није било. Гладовањем сам очистио крв, а крв је очистила тело од болести и рана. Тада сам схватио шта је гладовање. Радовао сам се што сам колико-толико издржао све те дане, и зарекао сам се да ћу убудуће бити аскета и да ћу гладовати често.
епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Апостолска правила
27. од 85 правила: Епископ, или презвитер, или ђакон, који бије верне када сагреше, или неверне када чине неправду, и кроз то хоће да их застраши, заповедамо да се свргне. Јер нас није нигде Господ томе научио (Матеј 5, 39-49). Напротив, када су Њега били, није узвраћао бијењем; када су Га ружили, није узвраћао ружењем; када је страдао, није претио (1. Петрова 2, 23; Свети Иринеј ‘Против јереси’ 3, 16).
65. од 85 правила: Ако који клирик удари некога у свађи и једним га ударцем убије, нека буде свргнут због своје наглости; а ако је лаик, нека буде одлучен.
9. (Прво-други) Помесни Цариградски 861. године
(318 Светих Отаца – 17 правила)
9. од 17 правила: Пошто апостолско и божанствено правило подвргава рашчињењу свештенике који се усуђују бити (=тући) верне када сагреше, или неверне кад чине неправду, неки, смишљајући како би најзгодније задовољили свој гнев, изврћу апостолске наредбе, схватајући да се односе само на оне који својом руком бију, мада правило тако што не означава, нити здраворазум дозвољава тако схватати. Јер би заиста било узалудно и врло погрешно рашчињавати једнога, што је три или четири пута ударио својом руком, а остављати некажњеним онога који по некој власти наређује другима бијење и увећава своју казну свирепо и до смрти. Зато, пошто то правило кажњава уопште бијење, зато и ми исто потврђујемо. Јер треба да свештеник Божији васпитава неуреднога поукама и саветима, а понекад и црквеним казнама, али не да бичевима и ударцима насрће на тело човека. Ако ли, пак, буде сасвим непослушних и који не следују уразумљењу црквене казне, нико не спречава да се они уразуме предајом месним началницима, то јест грађанском суду. Јер је и 5. правило Антиохиојскога Сабора одредило да се творци нереда и побуне у цркви доводе у ред руком световне власти.
1. Помесни Сабор у Анкири 314. године
(18 Светих Отаца – 25 правила)
22. од 25 правила: За намерна убиства, треба све време да припадају с покајницима, и тек на крају живота нек се удостоје потпуног општења.
23. од 25 правила: За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда да за седам година могу добити потпуно општење, проходећи установљене степене кајања; друга, пак, наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
Свети Григорије Ниски (335.-395.)
(8 правила)
5. од 8 правила: Остаје после овога да се подвргне разбору гневљиви део душе, када она скрене од добре употребе гнева и падне у грех. Много је, пак, греха и сваковрсних порока која потичу од гнева. Угодно је било Оцима нашим, не упуштати се сувише у разбирање истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих од гнева погрешака, мада Свето Писмо забрањује, не само наношење најмање рана другоме, него и сваку псовку или хулу (Колошанима 3, 8) и све друго што гнев чини; само је казнама предупређен злочин убиства. Подељено је ово зло разликом на хотимично и нехотично. Хотимично је убиство најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу хотимичнима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен од других, нанесе некоме руком смртну рану. Јер ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гнева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин убиства настао из борбе, сматра се чином хотимичним, а не случајним. Нехотични, пак, злочини имају јасне знаке, када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. Односно ових, пак, хотимичних убистава, онима који се покајањем лече за намерни злочин, троструко се продужује време кајања. Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, па толико исто година да остане у слушању речи Божије, удостојивши га само да слуша учитеље и Свето Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у покајању нека се моли, и тада нека приступа к причешћу Светиње. Јасно је да ће и у овоме бити исто старање онога који управља Црквом, и према начину покајања скратиће дотичноме и трајање казне, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином покајања побеђује време и великом ревношћу у исправљању своме превазилази оне који у дугом одређеном року спорије чисти себе од нечистоте. Нехотично, пак, убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, ако неко и нехотично оскврни себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, правило одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико, пак, времена за очишћење је одређено за обични блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скративши их може се дотични довести да се поврати Цркви и да се причести Доброга. Ако ли се, пак, неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено правилима, човекољубље Отаца заповеда да се удостоји причешћа Светиња, те да не оде лишен путне опреме на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено време остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Свети Василије Велики (329.-379.)
(95 правила)
8. од 95 правила: Који се у гневу послужи секиром против своје жене, убица је. Него добро је и достојно твоје разборитости што си ме подсетио да о томе опширније говорим, јер су велике разлике између хотимичних и нехотичних поступака. Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето или на дрво, и погоди човека; јер је таквоме намера била да отера звер, или да стресе плод са дрвета, а неко је, пролазећи туда, случајно подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати на прави пут, бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада такође и оно, кад се неко брани жешће у борби, па штапом или руком нанесе противнику рану или ударац на опасно место, да би га јаче заболело, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује хотимичноме делу, јер који се послужио таквим оруђем за одбрану или који је безобзирно наносио ударце, очито да је такав поробљен страшћу, не штедећи човека. Такође спада у нехотична дела, кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко човекове моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гневу нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем или нечим сличним, нема никаквог извињења, особито, пак, који се секиром баца, јер га није ударио руком, тако да му је било у вољи мера удара, него се бацио тако да је и тежином железа и оштрином и што је јако ка циљу бачено, нужно је погубан био удар. И опет, сасвим је хотимично дело и без икакве сумње оно што бива од разбојника и у време ратних напада. Јер они убијају ради новаца, избегавајући контролу, па и суд, а они у рату и чине убиства, не да застраше, нити да уразуме, него с одлучном намером да убивају противнике. Па и то кад неко из неког другог узрока састави вештачки лек, па умори некога, такво дело се сматра хотимични, као што жене често чине, настојећи некаквим чаролијама и амајлијама да примаме неке к себи да их љубе, и дајући им вештачка пића која помућују свест. Такве, дакле, жене, проузрокујући смрт, иако су друго желеле, а друго учиниле, ипак због вештачког и забрањеног поступка, сматрају се за хотимичне убице. И оне које дају вештачка пића или лекове за побачај, убице су и оне, као и оне које узимају отрове да уморе заметак у утроби. И толико о томе.
11. од 95 правила: Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио правду за једанаест година. Јер је јасно да држимо Мојсејев Закон односно рањених, нити сматрати убијеним онога који је легао у постељу од добијених рана, па после је са штапом опет ходао; ако, пак, после рана није устао, него умро, но пошто онај који га је био, није желео убити га, иако је убица, али је по намери нехотични (2. Мојсијева 21, 12, 18-19).
54. од 95 правила: О разлици нехотичних убистава знам да сам пре извесног времена писао твоме благочастију, колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према особитости околности, увећа или смањи казне.
55. од 95 правила: Који ступе у борбу са разбојницима и убију, ако су изван службе Цркве, одлучују се од заједништва у Добру, то јест од Причешћа. А ако су клирици, свргавају се са свога степена: „Јер сваки, казано је, који се маши за нож, од ножа ће погинути.” (Матеј 26, 52)
56. од 95 правила: Који је хотимично убио и после тога се покајао, нека буде двадесет година без причешћа Светиње, а тих двадесет година без Причешћа нека му се распореди овако: за четири године треба да плаче, стојећи изван врата молитвеног храма, и молећи верне који улазе да чине молитву за њега, исповедајући своје безакоње; после четири године нека се прими међу слушајуће и за пет година нека с њима излази из храма; за седам следећих година нека се моли са припадајућима и с њима нека излази из храма; а за четири следеће године нека само стоји са вернима, а не узима удела у приносу Свете Евхаристије; и кад се све ово испуни, причестиће се Светињама.
57. од 95 правила: Који је нехотично убио, десет година нека буде без причешћа Светињама; а ових десет година распоредиће му се овако: две године нека плаче, три године нека проведе међу слушајућима, четири године нека припада, а годину нека само стоји са вернима, и следеће године примиће причешће Светиња.
Тумачење 65. Апостолског правила
У правилима разликују се казне за хотимично убијство (1. Помесни у Анкири 22. правило; Василије Велики 8. правило; Григорије Ниски 5. правило) од оних за убијство, које је близу хотимичном (Василије Велики 8. правило; Григорије Ниски 5. правило) и за убијство нехотимично (1. Помесни у Анкири 22. и 23. правило; Василије Велики 8. и 11. правило; Григорије Ниски 5. правило). У овоме би правилу била ријеч о другој врсти убијства, то је о убијству, које неко учини у раздраженом стању, у свађи или кавзи. За свјетовњаке правило наређује да, ако учине такво убијство, буду одлучени од Светог Причешћа, и то по 11. правилу (светог) Василија Великога, за једанаест година. За свештена лица наређује свргнуће са свештеног чина; премда се свештено лице подвргава свргнућу и за свако друго убијство (Василије Велики 55. правило). Валсамон у тумачењу овога правила осврће се на ријечи правила „једним ударцем“, те каже да су те ријечи нарочито ту стављене, да не би ко помислио да не мора бити свргнут клирик ако убије човјека само једним ударцем, пошто би такво убијство могло бити и нехотимичним, а клирик подлежи свгрнућу ма каквим он начином човјека убио. Овдје је за свештена лица одлучни моменат пролиће човјечије крви без обзира на околности и побуде које су то пролиће крви изазвали, и то с тога што пролиће људске крви у одлучној противности стоји са службом коју свештеник у опће врши, и које је службе главна тачка бескрвна жртва у тајни Јевхаристије.
отац Оливер Суботић | Упловите у свет вере, љубави и наде
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 229 – Ефесцима 5, 8-19: Живот у хришћанским врлинама.
9 јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини.
10 Истражујте што је угодно Господу.
11 И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.
12 Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.
13 А све што се разоткрива, свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено, излази на свјетлост.
14 Зато вели: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.”
15 Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,
16 користећи вријеме, јер су дани зли.
17 Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња.
18 И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом,
19 говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 66 – Лука 12, 16-21: Прича о безумном богаташу.
16 Каза им, пак, причу говорећи: „У једнога богатог човјека роди њива.
17 И размишљаше у себи говорећи: ’Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју?’
18 И рече: ’Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја;
19 и казаћу души својој: ’Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.’’
20 А Бог му рече: ’Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити?’
21 Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.”
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Испричавши о богаташу, који је намеравао само да једе, пије и весели се, а затим био поражен смрћу, не доживевши насладе које је очекивао, Господ је закључио: „Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом“ (Лука 12, 21). Такав удео њих постиже. Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама. Они, пак, који желе да избегну тај горки удео, нека се потруде да не стичу за себе, већ нека се богате само Богом. Сво богатство је од Бога. Уколико га стекнеш, посвети га Богу и проистећи ће свето богатство. Све вишкове дели са онима који имају потребу. Тако ћеш вратити Богу оно што ти је дао. Ко даје бедноме, Богу даје. Онај ко тако троши богатство, истински се богати. Богатећи се добрим делима, он се богати ради Бога, са намером да му угоди; он се богати Богом, привлачећи Његов благослов; он се богати од Бога, који вернога у маломе поставља над многим; он се богати код Бога, а не сам за себе, будући да себе не сматра господарем, него само приставом и рачуновођом, чија се сва брига састоји у томе да намири све који му долазе са потребама. Он се боји да било шта утроши на себе самог, јер сматра да би неисправно употребио имање које му је поверено.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
поползновєнїє (поползновеније) = клизање, спотицање (Приче Соломонове 11, 4); погрешка, грех, пад (Псалам 55, 14; 114, 7)
Псалам 55, 14 (56, 13):
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ѩкѡ избавилъ єси душу мою ѿ смєрти, ѻчи мои ѿ слєзъ и нозѣ мои ѿ поползновєнїѧ: благоугожду прєд Г’дємъ во свѣтѣ живыхъ.
ИЗГОВОР: Јако избавил јеси душу моју от смерти, очи моји от слез и нозје моји от поползновенија: благоугожду пред Г(оспо)дем во свјетје живих.
СРПСКИ: Јер си избавио душу моју од смрти, (очи моје од суза и) ноге моје од спотицања, да бих ходио пред лицем Божјим у свјетлости живијех.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Умро владика и сместили га у рај – лепо, али скромно. Кад тамо његов покојни возач има прави дворац.
-А каква је ово неправда?, пита владика.
-Није неправда, него плата по делима. Кад си ти служио, слабо ко се крстио; кад је твој возач био на друму, сви су се крстили.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске