Календар

јануар 6. 2025. = Богојављенски 6. 7533. (јулијански – стари)
јануар 19. 2025. (грегоријански – нови)

Cвeто Богојављење Господа и Бога и Спаситеља нашег Иcуca Христа

 

Окусите и видите – За Свето Причешће се треба спремити

(књига је доступна у нашој књижари)


Старац Клеопа Илије – О Светој Тајни Причешћа

Брат: Преподобни оче, неки свештеник ми је некада рекао да су се на почетку хришћанства хришћани свакодневно причешћивали Светим Тајнама. Молио бих Вас да ми кажете о том обичају у Цркви да се хришћани свакодневно причешћују Пресветим Тајнама Исуса Христа.

Старешина: Да, брате Јоване, у првим данима хришћанске Цркве беше обичај да се хришћани причешћују свакодневно. То се види из Дела апостолских, где читамо овако: „И сваки дан беху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца. И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама.“ (Дјела апостолска 2, 42-46)

Брат: Али, преподобни оче, овде је реч о ломљењу хлеба, не о Светом причешћивању. Или се под ломљењем хлеба подразумева Свето причешћивање Светим Тајнама?

Старешина: Знај, брате Јоване, да је у првобитној Цркви Свето причешћивање често називано „Ломљењем хлеба“ (Дјела апостолска 2, 42-46), много пута се још називаше „Трпезом“ и „Вечером Господњом“ (1. Коринћанима 10, 21 и 11, 22); назива се и „Благословеном чашом и хлебом“ (1. Коринћанима 10, 16) или „Духовним јелом и пићем“ (Литургијско благо, III, страница 61). Дакле, кад год у Божанском Писму наиђеш на ове називе, знај да је реч о тајни Свете и божанске Евхаристије.

Брат: Благодарим Вам, преподобни оче, за ова тумачења и разјашњења, али као да још имам неке нејасноће и сумње, и молио бих Вас да ми опширно изложите о свакодневном причешћивању првих хришћана.

Старешина: Ја сам сматрао, брате Јоване, да ти је довољно разјашњено оним што је речено. Ако међутим хоћеш да ти се опширно разјасни, слушај. Свакодневно причешћивање Светим Тајнама Христовим у првобитној Цркви трајало је и касније у појединим местима и, у изолованим случајевима, приближило се чак и нашим данима.

Свети Василије Велики, велики јерарх и учитељ света, пише око 372. године патрицији Кесарији следеће: „Добро је и корисно да се причешћујеш свакодневно, примајући Свето Тело и Свету Крв Исуса Христа, јер нам Он јасно каже: „Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни“ (Јован 6, 54).“ У пределима Галилеје, Италије и Шпаније, и касније, у време Светог Василија, упражњавало се свакодневно причешћивање појединих побожних хришћана. Свети Амвросије и други Свети Оци говоре у својим списима о обичају свакодневног причешћивања, које су поједини хришћани упражњавали на разним странама света.

Црквени историчар Руфин, који је умро 140. године, пише да је Аполоније, старешина једног манастира са 500 монаха у близини града Хермопоља у Египту, препоручивао свакодневно причешћивање, са циљем да се не би отуђили од Бога (Историја монаха, гл. II). Исто и преподобни Нил Синаит, који је умро 430. године, саветује казујући: „Клони се сваке искварености и причешћуј се свакодневно, јер тако ће Тело Христово постати наше!“ А свети Теодор Студит, који је умро 826. године, саветује своје ученике, казујући: „Било би достојно, свакако, да се ми, који живимо у манастирима, причешћујемо свакодневно, а не ретко.“ Затим додаје: „Казујем вам ово, не зато што бих желео да ви приступате Светом причешћивању олако и непажљиво, јер је написано: „Човек нека испитује себе“ (упореди са 1. Коринћанима 11, 28).“ Читамо такође да се свакодневно причешћивање упражњавало међу монасима Свете Горе Атонске у XVIII веку и на почетку XIX века, а ту праксу су подржавали преподобни Никодим Светогорац и Атанасије Пароски. Преподобни Никодим учи да такво причешћивање „…јесте корисно, ако се буде вршило са достојном припремом.“ А Атанасије Пароски вели: „Ми се не причешћујемо свакодневно, нити друге учимо да тако чине, као што нас појединци клеветају… А ако се нађе когод да се свакодневно причешћује, то није кривица, ако се буде причешћивао чисте савести.“ Ближе нама је архимандрит Спаскога манастира у Русији, један од Пајсијевих ученика, о којем се вели да се причешћивао Светим Тајнама свих 18 дана пред своју смрт године 1845., не узимајући за то време другу храну, до само неколико капи воде.

Из свих тих сведочанстава, брате Јоване, мислим да ти се довољно разјаснило да, иако свакодневно причешћивање није било свеопшти обичај Цркве одувек, од почетака Цркве ,па до нашег времена сретали су се стално побожнији и ревноснији монаси и хришћани који су се свакодневно причешћивали Светим и Пречистим Тајнама Господа нашег Исуса Христа.

Брат: То ми је, преподобни оче, потпуно разјашњено; међутим хтео бих још да знам да ли је Саборна и Апостолска Црква дала какву заповест обавезујући хришћане да се причешћују свакодневно, и како Црква гледа на праксу свакодневног причешћивања Светим Тајнама.

Старешина: Саборна Црква, брате Јоване, није дала никакву заповест којом би некога обавезивала на причешћивање Светим Тајнама, јер је тај обичај, то јест причешћивање Светим Тајнама, ствар савести, и Црква је оставила свакога да следи своју савест. А у погледу свакодневног причешћивања Црква је увек имала резерве и одређену сумњу.

О томе имамо сведочанстава од црквених писаца. Тако Блажени Јероним вели у том погледу: „Знам да је то обичај у Риму, да верници свакодневно примају Тело Господа нашег Исуса Христа, што ја не осуђујем, али и не хвалим.“ (Посланица 48, 15 и 71, 6) Скоро исто то говори и Генадије Марсељски, који вели: „Нити хвалим, нити критикујем свакодневно причешћивање Светим тајнама. Ја, међутим, подстичем и саветујем да је долично да се причешћујемо сваке недеље, разуме се, ако нам душа није помућена грехом.“ (О Црквеним догмама, глава III)

Дакле, Саборна Црква нити препоручује свима свакодневно причешћивање, нити забрањује обичај свакодневног причешћивања, него је према том обичају увек имала резерве и одређену сумњу, имајући у виду да није лако хришћанској души да свакога дана буде спремна за причешће, пошто, по Апостолу, који вели: „Сви много грешимо, лако посрћемо у многе грешке које нам могу помутити мир савести и тиме нас удаљују од достојног приступања и причешћивања Светим и Пречистим Тајнама Христовим; јер према сведочанству Светог Јована Златоуста: „Светиње се дају Светима.“

Брат: Разумео сам, преподобни оче, да Саборна Црква није дала званично правило за свакодневно причешћивање Пречистим Тајнама Исуса Христа. Али свештеник, којег сам Вам пређе поменуо, рекао ми је да је VI Васељенски сабор 66. каноном дао обавезујућу заповест за све хришћане да се свакодневно причешћују. Молим Вас да ми кажете је ли то тако.

Старешина: Није истина, брате Јоване, што ти је рекао тај свештеник. Шести Васељенски сабор није донео никакву обавезујућу одлуку за свакодневно причешћивање хришћана Пречистим Тајнама, него да би се дао већи значај празнику Васкрса, тај сабор је 66. каноном учинио ванредно раздрешење, допуштајући свим хришћанима, који буду ишли у цркву од дана Васкрса до Недеље Томине, да се могу причешћивати Светим Тајнама у све дане Светле седмице, јер се та седмица сматра као продужење Васкрса, као непрекидна Пасха. Тумачење тога канона гласи овако: „Пошто се цела Светла седмица сматра као дан назван Именом Господњим, зато овај канон одређује да сви хришћани током ове седмице буду у цркви, веселећи се и празнујући Васкрсење Господње… причешћујући се Светим тајнама.“ (Законоправило, страница 189)

Брат: Исто тај свештеник, преподобни оче, рекао ми је да 9. канон Светих апостола, као и 2. канон Антиохијскога сабора године 341. одлучује хришћане који се не буду свакодневно причешћивали Светим Тајнама.

Старешина: Ни то није истина, брате Јоване; 9. канон Светих апостола, 2. канон Антиохијскога сабора и 3. канон Светог Тимотеја Александријског, говоре о честом причешћивању, које се упражњавало у старој хришћанској Цркви, што је показано у тумачењима ових канона. Али ниједан од ових канона није за често причешћивање, нити одлучује хришћане који се не би свакодневно причешћивали. А да бисмо се боље усмерили, читајмо боље 9. канон Светих апостола, који вели овако: „Сви верници који улазе у цркву и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и при Светом Причешћу, нека се одлуче као починиоци нереда у Цркви.“

Брат: Колико ја схватам, преподобни оче, канон јасно казује да треба да буду одлучени хришћани који улазе у цркву, а не причешћују се. Можда нису одлучивани који тада иђаху у цркву у дан када се није служила Света Литургија. Али ако се онда служила, несумњиво, који су долазили у цркву и нису се свакодневно причешћивали, требало је да буду одлучени. Али, преподобни оче, да ли се у то време свакога дана служила Литургија?

Старешина: Брате Јоване, као и у наше време, Света Литургија се у појединим местима служила свакодневно, али у највише места – само суботом и недељом. Црквени писци Ориген, Тертулијан, Јевсевије Кесаријски и свети Кипријан говоре о служењу Свете Литургије само суботом и недељом. И код других црквених писаца налазимо да се Света Литургија служила и чешће и ређе.

Брат: Али ако се Света Литургија служила свакодневно, преподобни оче, онда ја мислим да се и причешћивање вршило свакодневно.

Старешина: Није уопште тако, како ти мислиш, брате Јоване. И свети Амвросије Медиолански године 307. показује да се у његово време Света Литургија служила свакога дана (90. Посланица), али нам исто он казује да су се у његово време хришћани причешћивали једва једанпут годишње: „Бог нам је“, вели он, „дао тај Хлеб за све дане, а ми га узимамо само једанпут годишње.“ (Законоправило, страница 11) А Божански отац Јован Златоуст казује да се у његово време у Цариграду Света Литургија служила свакодневно, али су се како хришћани, тако и монаси, причешћивали Светим Тајнама веома ретко, јер вели: „Многи се овим Тајнама причешћују једанпут годишње, а други двапут… а монаси из пустиња исто се једанпут годишње причешћиваху, а често и на две године.“ (Подела пшенице, страница 53)

Дакле, брате Јоване, није истина што ти мислиш: да се, ако се гдегод свакодневно служи Света Литургија, и причешћивање Светим и Пречистим Тајнама врши свакодневно. Ја сам ти и пређе рекао да обичај свакодневнога причешћивања не беше општи, није се никада упражњавао у (целој) хришћанској Цркви, нити у сва времена, него је имао својство месне и индивидуалне праксе. Мада у неким местима није престајало свакодневно служење Свете Литургије, као што видимо да се чини у манастирима и епископијама, ипак причешћивање Светим Тајнама није се више вршило свакодневно. Као да је опала ревност према Светињи, тако пламена код првих хришћана. У то нас уверава и Блажени Августин, који је умро 430. године, а вели овако: „На Истоку највише се хришћана не причешћује свакога дана Вечером Господњом.“ (Законоправило, страница 2) Можда управо ова сведочанства беше имао у виду и Теодор Валсамон, један од тумача канона, који је живео под крај XII века, када вели: „Немогуће је хришћанима да се причешћују свакодневно.“ (Законоправило, страница 10)

Брат: То сам разумео, преподобни оче. Молим Вас, међутим, да ми објасните како стоје ствари са она два канона: са 9. каноном Светих апостола и 2. каноном Антиохијскога сабора који, по мом мишљењу, одлучују хришћане који долазе у цркву а не причешћују се на свакој Светој Литургији, пошто канон јасно каже: „Сви хришћани који улазе у цркву и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу нека се одлуче.“

Старешина: Само ти се чини, брате Јоване, јер није то истина. Ове су божанске каноне дали Свети апостоли и Божански Оци да би пробудили успаване савести и ревност хришћана према поретку честога причешћивања, које беше било на почетку у Цркви, као што сам ти већ рекао; али ни 9. канон Светих апостола, ни 2. канон Антиохијског сабора не одлучују хришћане, који се не причешћују Светим Тајнама на свакој Светој Литургији. Разуме се, ако ови буду имали оправдане разлоге да се не причесте. То јест, ако им епископи или њихови духовници не допуштају да се причесте, или ако им се уочи Причешћа штогод догодило, као што би било: ако су пили воде, или су бљували, или су друго што пострадали (видети Велико црквено правило, 2. Антиохијски канон).

Дакле, два поменута канона одлучују само оне хришћане који улазе у цркву и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и на Причешћу које је у духу и словесно, то јест немају стрпљења да остану у цркви и одслушају све молитве и целу службу Свете Литургије до краја, него излазе из цркве пре времена и тиме ремете мир осталих хришћана, који се причешћују духовним Причешћем, у коме учествују сви остали хришћани који учествују у Светој и Божанској Литургији.

Брат: Али како, преподобни оче, зар се у време Свете Литургије верници који долазе у цркву могу причешћивати на два начина?

Старешина: Да, брате Јоване, два су Причешћа, јер је и човек двојак: једно је светотајинско причешћивање са Жртвеника, којим се хришћани причешћују на чувствени (=осетилни) начин Телом и Крвљу Господњом, а друго причешћивање је духовно, којим се верници, на духовни и мислени начин, причешћују Божанском и Светом Литургијом (Невидљива борба, Предговор). Дакле и учествовање у духу на Светој Литургији даје верницима начин за благодатно духовно причешћивање и њихово сједињење с Богом. То сједињење се остварује познањем, поимањем и љубављу, пошто се присуством на Светој Литургији верници налазе под духовним озрачје Тајне Вечере, и имају моћ да буду учесници у њој духом и умом и срцем, само ако буду са свом пажњом пратили службу Свете Литургије. Тим се причешћем причешћује честицама које су извађене за свакога. Том се честицом они причешћују светошћу, као што о томе показује свети Симеон Солунски: „Јер додиром тих честица о евхаристијско Тело Господа нашег Исуса Христа, Света Благодат се преноси и душама које су биле извађене на Проскомидији. И ако је човек од побожних, или од оних који су згрешили али су се покајали, тада се он невидимо причешћује Благодаћу, добијајући у много случајева и телесну корист.“ А игуман Пајсије вели: „У свако време и на сваком месту сваки од верника може да се причести духом, имајући доста велике користи. На тај начин се човек причешћује и невидимо храни Господом нашим Исусом Христом, када год побожно мисли на тајну Његовог Ваплоћења и страдања испуни се љубављу према Њему.“ (Пајсије из Њамца, страница 334)

Значи, брате Јоване, упамти да постоје два начина причешћивања, као што сам ти рекао: ово друго, то јест духовно и мислено причешћивање, мада није савршено као оно тајинско са Жртвеника, понекада је толико плодоносно и благоугодно Богу, да превазилази светотајинска причешћивања код многих примљена са недостојношћу (Невидљива борба, страница 201).

Дакле, брате Јоване, када 9. канон Светих апостола одлучује хришћане (оне што улазе у цркву, али не остају на причешћу и на молитви) или јасније, као што вели 2. канон Антиохијскога сабора: „А не учествују у молитви заједно с народом, или се одвраћају од причешћа Свете Евхаристије по каквом непоретку“ (Законоправило, страница 276), поима се да се, поред оних што неће да се причесте Светим Тајнама, када им то не бране епископи или њихови духовници, одлучују и хришћани који улазе у цркву и слушају читање Светог Писма, али не остају на молитви и духовном Причешћивању, то јест неће да остану до краја и да са свом побожношћу и пажњом слушају службу Божанске Литургије.

Брат: Из свега што сте ми довде рекли, преподобни оче, разумео сам да постоје две врсте причешћивања: једно осетилно и друго мислено (=духовно); да како 9. (Апостолски) канон, тако и 2. канон Антиохијскога сабора, не одлучују хришћане, који се не причешћују Светим Тајнама и на свакој Светој Литургији, као што ми беше рекао онај свештеник, него дотични канони одлучују оне хришћане што се одвраћају од Причешћа Свете Евхаристије, немајући благословени разлог или забрану од својих духовника, као и хришћане који не остају на духовном причешћивању, то јест неће да остану до краја и да побожно слушају службу Свете и Божанске Литургије.

Старешина: Јеси ли разумео, брате Јоване, или имаш и што друго да питаш?

Брат: Да, преподобни оче: рекли сте да се речју „Причешће“ поменути канони не односе само на причешћивање Светим Тајнама, него и на мислено причешћивање; такође сте рекли да се и Света Литургија назива Причешћем. Да ли је гдегод записано да се Света Литургија назива Причешћем?

Старешина: Ако хоћеш да се увериш у то, брате Јоване, читај напомену у 9. Апостолском канону, где је записано управо тако: „Канон не вели свакога дана, него одлучује оне што не остају на Светом Причешћу, то јест када се служи Света Литургија.“ (Законоправило, страница 11)

Брат: Али 9. канон Светих апостола, преподобни оче, помиње и молитву, говорећи: „Али не остају на молитви и Светом Причешћу“; зар се и речју молитва означава исто служба Божанске Литургије?

Старешина: Заиста, брате Јоване, и молитву и Свето Причешће подразумева канон под молитвом и причешћивањем Светим Тајнама, и да би био уверен у то, слушај митрополита Гаврила Филаделфијског, који у тумачењу седам Тајни Источне Цркве, наводећи разне називе божанске Литургије, вели: „Крвна и приносна и словесна служба и Евхаристија“ и „Чесни дар и молитва и причешће“.

Брат: Али на који се начин, преподобни оче, Божанска Литургија још назива и молитвом и Причешћем?

Старешина: Ако хоћеш и то да знаш, брате Јоване, слушај даље овог тумача, који вели: „Света Литургија се назива и молитвом коју ми свагда вршимо за живе и за у Христу уснуле Православце.“ А да се Света Литургија назива још и Причешћем, исти тумач показује, говорећи: „Назива се и Причешћем и Литургијом, и јесте, заиста, по божанском Дамаскину, зато што се кроз њу причешћујемо Христом и постајемо удеоничари Тела Божанства, и зато што се причешћујемо и сједињујемо једни с другима. Јер пошто се једним хлебом сви причешћујемо, једно Тело Христово и једна Крв и удови један другом постајемо.“ (Законоправило, странице 33-34)

Као што видиш из овог тумачења, брате Јоване, Света Литургија се назива и Причешћем и молитвом. А оне који излазе из цркве пре времена и неће да учествују у том мисленом и духовном причешћивању, то јест неће да побожно слушају службу Свете Литургије до краја, одлучују поменути канони као и оне вернике који се одвраћају од Причешћа Свете Евхаристије без благословених разлога.

Брат: Преподобни оче, постоје ли и друга сведочанства, која су сагласна са сведочанством које сте ми навели?

Старешина: Ако хоћеш и друга сведочанства, брате Јоване, чуј Алексија Аристина, једног од тумача Светих канона, који у свом Номоканону, у погледу поменутога, вели овако: „Ко не остане у цркви, док још није завршена служба Свете Литургије, тај да се одлучи као када би чинио неред Цркви.“ (Велико црквено правило, страница 312)

Брат: Сада сам јасно разумео, преподобни оче, да је све што сте ми до сада казали у погледу 9. Апостолског канона и 2. канона Антиохијског сабора истинито и сагласно са саборним тумачењем Цркве. Дакле, сада сам потпуно уверен да није у праву онај свештеник што ми је рекао да ова два канона одлучују све хришћане који се не причешћују свакога дана Светим и Пречистим Тајнама.

Старешина: Добро што си бар сада разумео, брате Јоване, оно што треба да разумеш.

Брат: Молим Вас да се не љутите, преподобни оче, ако Вас још нешто запитам.

Старешина: Питај, брате Јоване, јер се не љутим.

Брат: Исти дотични свештеник ми је рекао, преподобни оче, да је свети Јован Златоуст истеривао из цркве хришћане који се нису причешћивали Светим Тајнама свакога дана, и није их остављао чак ни да се моле заједно са онима који беху достојни да се причешћују Светим Тајнама свакога дана. Због тога бих Вас веома молио да ми кажете је ли истина што ми је рекао тај отац.

Старешина: Ни то није истина, брате Јоване. Свети Јован Златоуст није истеривао из цркве хришћане који се нису причешћивали Светим Тајнама свакога дана, него је он истеривао из цркве хришћане, који беху под епитимијом покајања, и којима, по 10. канону Светих апостола и према поретку четири степена налагања епитимије, који беху у то време у Цркви, не беше допуштено да буду заједно са верницима, ни да се моле или да се причешћују заједно с њима. Међутим, слушај и речи Светог Јована Златоуста, да би се у то потпуно уверио: „Ниси достојан“, вели, „да се причестиш, ниси достојан ни да се молиш са онима који су достојни да се причесте. Чуј ђакона где узвикује: „Који сте у кајању изиђите, који се не причешћују у кајању су.“ Зашто када чујеш ђакона да каже: „Који не можете да се молите изиђите“, стојиш безобразно и не излазиш?“ (Слово III Ефесцима)

Дакле, као што видиш, брате Јоване, божански Хризостом и не помиње свакодневно причешћивање, него он истерује из цркве оне који су на трећем степену налагања епитимије и који безобразно остају у цркви заједно са онима који су у стању побожности, иако им у оно време није било допуштено да остају, него је требало да изиђу из цркве када би ђакон изговарао речи: „Који сте у кајању изиђите.“ Јер након што би они изашли, отпочињала је Света Литургија верних. (Литургијско благо, страница 71)

Брат: Поменули сте, преподобни оче, четири степена налагања епитимије који беху у то време у Цркви. Веома бих желео да знам шта је с тим степенима и коју су улогу имали, да бих могао још боље да разумем оно што је рекао свети Јован Златоуст, и истовремено да знам и каква је била пракса налагања епитимије онима што су хтели да се причешћују Пречистим Христовим Тајнама.

Старешина: Четири степена налагања епитимије која беху у време светог Јована Златоуста јесу: плакање, слушање, припадање и пребивање с верницима, а разлика између њих ова ее:

Плакање беше стање оних грешника, којима je било забрањено да уђу у цркву, и они стајаху и изван црквене порте, и требало је да излазе пред све који су долазили у цркву и да их, као избачени из црквене припрате, са сузама моле да се моле за њих. И тако је требало да се кају онолико дуго, колико им је било заповеђено.

Слушање беше стање оних грешника, који треба да слушају Божанско Писмо стојећи на црквеним вратима, у припрати, а у цркву им не беше дозвољено да улазе, док се не би испуниле наложене године.

Припадање беше стање оних, којима је било допуштено да уђу у цркву до амвонских врата, и могли су да остану у цркви до после Светог Јеванђеља, када ђакон каже: „Оглашени, изиђите“, и тада су излазили, и стајаху напољу до свршетка Свете литургије.

Пребивање са верницима беше стање оних који су могли да буду с верницима у цркви до свршетка Свете Литургије, али се Светим и Пречистим Тајнама Исуса Христа нису причешћивали, док се не би навршило време које им је одређено. Само се тада удостојаваху причешћа Светим Тајнама Пречистога Тела и Пречисте Крви Господа нашег Исуса Христа. Тиме се испуњава свеколико покајање.

Епископи и свештеници духовници требало је да у свако време пазе и да тако налажу епитимију онима који су хтели да се очисте од грехова и да се покају. (Велико црквено правило, Свети Василије Велики, 59. канон)

Брат: Веома сам се зачудио, преподобни оче, чувши ово.

Старешина: А због чега си се зачудио, брате Јоване?

Брат: Ево због чега сам се зачудио, преподобни оче: мислио сам да, ако је у старини био обичај да се хришћани тако често причешћују, онда није била тако велика строгост и забрана Светог Причешћа, као у наше дане. Али како видим, дисциплина Цркве према онима који су грешили беше много строжа него ли сада, и причешћивање Светим Тајнама Господа нашег Исуса Христа ограђено великом акривијом (=дословним држањем канона). Ја мислим, преподобни оче да, ако би се у наше дане поставио тај поредак налагања епитимије, нико се више не би причестио Пречистим Тајнама. Јер ко би још од данашњих верника имао толико смирења и стрпљења, да годинама буде у црквеној порти, у припрати или на црквеним вратима, или заједно са верницима али без могућности да се причешћује? Ко би још од данашњих верника имао толико смирења и побожности, да стоји на црквеним вратима и да иште опроштај од свих што улазе у црквену порту и у цркву?

Старешина: Радујем се, брате Јоване, што си мислио о томе. Заиста, дисциплина Цркве у старини била је врло строга, и са великом су Светошћу чувана учења и предања Спаситеља нашег Исуса Христа и Светих апостола у погледу Свете и Божанске Тајне Евхаристије, која је, ваистину, Тело и Крв Господња. Дакле, колико нам је чистоте и понизности потребно према толико Светој ризници, ако желимо да је примамо? О томе би, брате Јоване, требало стално да мисле свештеници, који чине сувише велико снисхођење и допуштају хришћанима да без икакве достојне припреме навале на Свето Причешће Пречистим и Светим Тајнама. Доликује да они хришћанима покажу не само добри обичај који су имали хришћани у ранија времена, да се чешће причешћују Светим тајнама, него и ту Свету и строгу дисциплину Цркве тога времена и велику акривију (=канонску строгост), која беше у Цркви у погледу непроцењивих Христових Тајни.

 

Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†

(књига „Србски духовни луг ХХ века“ је доступна у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

 

отац Митрофан Хиландарац (Милан Мишулић 1923 -1999.)
Треба веровати. Не себи, него у себе. Не у Бога, него Богу. Слушати оно што Он каже. И преображавати се.

Како је отац Митрофан деловао на људе записао је новинар Живота Јанојлић, који је срео једног од „препорођених“, Животу Бисенића, из Беча: Живота Бисенић, мајстор електричар, који с породицом већ деценијама живи у Бечу, 30 пута је посетио Хиландар. На Свету Гору Атонску најчешће је ишао с групама ходочасника, а три пута је био међу поклоницима, које је у Царску лавру на Атосу водио некадашњи црноречки игуман Артемије. У овој, једној од највећих православних светиња, сусрео је и упознао многе значајне људе – књижевнике, уметнике, спортисте, историчаре. Путовао је и са старим ратницима какав је био Милорад Јевтић, један од преживелих 1300 каплара, ђака који су се херојски, раме уз раме са регуларном војском, борили за слободу отаџбине у Првом светском рату.

-Први пут на Светој Гори Атонској обрео сам се 1977. године – испричао нам је Живота Бисенић у грчком пристаништу Уранополис пред свој тридесети одлазак у Хиландар.

-Тада ми је много помогао ондашњи студент, данас владика Хризостом. Ја сам тада знао тек понешто о Хиландару, али сам имао неодољиву жељу да га посетим. Кад сам у Солуну добио дозволу да могу ући на Свету Гору, чини ми се да нико није био срећнији од мене – напомиње Бисенић. С хиландарском визом у џепу и радошћу у души стигао је у монашки град Кареју. Ту је срео оца Митрофана, који је тада с још неколико радника брао лешнике.

-Отац Митрофан је пореклом из мог краја, из околине Смедеревске Паланке – каже Бисенић.

Када је дошло време за ручак, Митрофан је позвао раднике и Животу Бисенића да се помоле Богу. „Знаш ли ти, Живота, неку молитву?“ – упитао га. Одговорио је да не зна. Митрофан је устао и почео „Оче наш“. „Па то сам знао“ – казао је Бисенић у себи. „Е видиш, земљаче, овде нема Грка који не зна молитве.“

-После ручка смо седели на тераси конака светог Саве – сећа се Бисенић. Монах Митрофан је деловао умирујуће на све нас, а свака реч му је била златна. „Видиш, земљаче, ви жалите нас, а ми жалимо вас.“ Помислим, шта он има да жали нас? Био сам млад, породичан човек, имао сам добро здравље, новац. Нисам одмах схватао шта ми је казао, али су ми те његове речи остале дубоко у срцу.

Кад се у Кареји укрцао брод, Бисенић се зарекао да неће крочити на Свету Гору, док не научи неку молитву или какву пригодну духовну песму. И одржао је реч самом себи.

-Кад сам одлазио из Хиландара, дошло је десетак монаха да ме испрате – износи Бисенић. Ишли су са мном до луке, међу њима и старац Никанор. У тренутку кад је брод кретао, осетио сам неко олакшање, као да сам се ослободио великог терета. Чинило ми се као да је нешто заувек нестало из мене. Нашавши се поново на свом радном месту у Бечу, осетио сам велику промену своје личности. Сетио сам се великих речи оца Митрофана. Више нисам употребио ни једну псовку, у моју душу настанила се нека мирноћа и благост. Касније сам схватио да је то благодат Божја.

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…


85 Апостолских правила
9. од 85 правила: Све верне који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, а не остају за време молитве и Светога Причешћа, као такве који неред у Цркви узрокују, треба одлучити.


4. Помесни Сабор у Антиохији
341. године
(90-120 Светих Отаца – 25 правила)
2. од 25 правила: Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од Светога Причешћа Евхаристије, по неком беспоретку, такви да буду избачени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопштенима, нити се молити са окупљанима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају на Литургијско сабрање у другој Цркви. Ако се, пак, нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари правило Цркве.


Свети Тимотеј Александријски
(† 385.)
(18 правила)
3. од 18 правила: Питање: Ако је неки верник бесомучан, може ли бити причешћен Светим Тајнама или не? Одговор: Ако не вређа, то јест јавно изговара Тајну, нити на други начин хули, нека се причести; али не сваки дан, него му је доста недељом.


5./6. Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (Трулски)
1. септембра – 31. децембра 691. године
(227 Светих Отаца – 102 правила)
66. од 102 правила: О присуствовању у Црквама целе Васкрсне седмице – Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега, па до Нове (=Томине) Недеље, сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Ефесцима 5, 19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе и масовни спектакли.


разУМ | Прота Милорад Голијан и отац Оливер Суботић


Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ
Зачало 302 – Титу 2, 11-14; 3, 4-7: Благодат Божија у Христу Који нас је искупио од гријеха на добра дјела. Садашње врлине препорођених у Христу.

11 Јер се јави благодат Божија, спасоносна свима људима,
12 која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку,
13 очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа,
14 Који даде Себе за нас, да би нас искупио од свакога безакоња, и да очисти за Себе народ изабрани, који ревнује у добрим дјелима.

4 А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега,
5 не за дјела праведна која ми учинисмо, него по Својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим,
6 Којега изли на нас обилно кроз Исуса Христа, Спаситеља нашега,
7 да бисмо, оправдани Његовом благодаћу, постали насљедници живота вјечнога као што се надамо.

ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 6 – Матеј 3, 13-17: Крштење Христово.

13 Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да Га овај крсти.
14 А Јован Mу брањаше говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени?”
15 А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду.” Тада Га остави.
16 И крстивши се, Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише Му се Небеса, и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на Њега.
17 И гле, глас са Небеса који говори: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи.”


Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

Крштење Господа је названо Богојављењем, зато што је у њему тако очигледно јавио Себе једини истинити Бог у Тројици прослављани: Бог Отац – гласом са Неба, Бог Син оваплоћени – Крштењем, Бог Дух Свети – силаском на Крштаваног. Ту је објављена и тајна односа Лица Пресвете Тројице. Бог Дух Свети од Оца исходи и на Сину почива, премда и не исходи од Њега. Овде је показано да је Оваплоћење, као домострој спасења, извршено оваплоћеним Богом Сином, уз саприсуство Духа Светог и Бога Оца. Објављено је да је спасење могуће једино у Господу Исусу Христу, благодаћу Светог Духа, по благовољењу Оца. Све хришћанске тајне сијају овде својом божанственом светлошћу и просвећују умове и срца оних који са вером проводе овај велики празник. Приђите, потецимо умом горе и погрузимо се у сагледавање тајни нашег спасења певајући: „Док си се крштавао у Јордану, Господе, јавило се прослављење Тројице, јавило се спасење наше од Тројице устројено, које нас тројично спасава.“


Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Један позив сваког је човека
од постања, па до краја века;
један позив, а разни занати,
једно само треба добро знати.

Зашто живиш и зашто се рађаш,
зашто земљу у телу похађаш,
зашто дође и зашто се роди,
зашто човек сад по земљи ходи?

Мораш знати, о човече мио,
мораш знати што си се родио;
јер ако ли прво то не знадеш,
ти разума ништа не имадеш,
него живиш као луд у свету,
спремаш душу за муку проклету!

Дани иду и дани се крате,
душе наше биће скоро звате;
зато, роде, учи позив ови,
па Господа у помоћ призови,
да вам Господ разум ваш отвори,
и да од вас нове људе створи.

Један позив зато сви имамо,
да Господу нашем хвалу дамо;
један позив са Богом се слаже,
све остало ништа не помаже,
један позив и једна је мета,
и циљ један праведнога света.

Један позив сваког је човека,
хвалит’ Бога цело свога века,
и да држи Божје заповести,
и да пости и да се причести.

Други позив нека човек нема,
него да се увек за Рај спрема,
и на земљи трку да заврши,
и да душу сасвим усаврши.

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

поскомати (поскомати) = писнути, заурлати, залајати

2. Мојсејева 11, 7:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Во всѣхъ жє сынѣхъ Іи҃лєвыхъ нє поскомлєтъ пєсъ ѧзыкомъ своимъ, ѿ чєловѣка до скота: да ѹзриши єликѡ прославитсѧ Гдь мєжду Єгѵптѧны и сынми Іи҃лєвыми:
ИЗГОВОР: Во всјех же сињех И(зра)љевих не поскомлет пес јазиком својим, от человјека до скота: да узриши јелико прославитсја Г(оспо)д между Египтјани и синми И(зра)љевими:
СРПСКИ: А код синова Израиљевијех нигдје неће ни пас језиком својим маћи, ни међу људима ни међу стоком, да знате да је Господ учинио разлику између Израиљаца и Мисираца.

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Једном су отац Макарије и прота Радивоје Бјелановић шетали кроз Пећ, а за њим су ишли Ш(к)иптарчићи и викали: „Попе, хоћеш ли да те убијемо трнокопом или да те обесимо конопцем или ланцима?“
Отац Макарије рече проти: „Чујеш ли шта ови вичу?“
Прота одговори: „Нисам обичан поп, него протојереј.“
„Е, па, не тиче се ни мене. Ја нисам поп, ја сам архимандрит.“
И безбрижно наставише шетњу.

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.


Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Hrist

Читање из Светог Писма

АпостолЗ

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

ЛитургијаЗачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.


Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.


Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске


Архива

X