Богојављенски 13. 7533. / 26. јануар 2025.
Страдање светих мученика Ермила и Стратоника; Житије преподобног оца нашег Јакова Нисибијског; Спомен светог мученика Петра; Житије преподобног и Богоносног оца нашег Максима Капсокаливе; Спомен светог мученика Атанасија; Спомен преподобног оца нашег Иринарха Ростовског; Спомен светих мученика Пахомија и Папирина; Спомен преподобног оца нашег Елеазара Анзерског
Окусите и видите – За Свето Причешће се треба спремити
(књига је доступна у нашој књижари)
Старац Клеопа Илије – О Светој Тајни Причешћа
Брат: Имам још једну недоумицу, преподобни оче.
Старешина: Коју још недоумицу имаш, брате Јоване?
Брат: Преподобни оче, из онога што сте ми рекли о степенима налагања епитимије разумео сам да су они са четвртог степена налагања епитимије могли бити у цркви с верницима до краја Свете Литургије, али се нису удостојавали Светог Причешћа. Али ми се чини да их свети Јован Златоуст ни тада није остављао да буду у цркви, зато што беху под епитимијом кајања; и пошто се не могаху причешћивати Светим Тајнама, није им било допуштено ни да буду на молитви са верницима. То се види из слова Светитељевог, које вели: „Ниси достојан да се причестиш? – Ниси достојан ни да се молиш са онима који су достојни Причешћа“ (Слово III Ефесцима)
Дакле, као што видите, свети Јован Златоуст допушта да остану у цркви до краја Свете Литургије само верници који беху достојни да се причесте Светим Тајнама, а 9. канон Светих апостола, напротив, одлучује хришћане који неће да остану у цркви до свршетка Свете Литургије; исто тако и 22. и 59. канон светог Василија Великог и 4. канон светог Григорија Нисијског и други, који прописују да они са четвртог степена налагања епитимије буду заједно са верницима до краја Свете Литургије. Или можда је у време светих апостола био у Цркви један поредак у погледу оних који се причешћиваху, и други поредак у време светог Василија Великог и светпг Јована Златоуста, или је можда овде каква неподударност између одлуке коју даје свети Јован Златоуст и поменутих канона?
Будући у недоумици у том погледу, не знам шта да мислим. Због тога Вас молим, преподобни оче, да ми кажете и објасните поменуто.
Старешина: Ту твоју недоумицу, брате Јоване, решава 8. канон Светих апостола, који јасно каже: „Ако ли се који епископ или свештеник или ђакон, или било ко други из свештеничког именика, кад бива Свети Принос, не буде причестио и каже узрок, нека му је опроштено, а ако ли га не каже, нека се одлучи, као онај што је нанео штету народу, као да није правилно принео.“ А у тумачењу тога канона читамо овако: „Овај канон хоће да сви, а особито они рукоположени, буду припремљени и достојни да се причесте Светим Тајнама, када се то чини, то јест пре Свете Службе Тела Господњег, а ако се когод од њих не буде причестио, будући присутан на Божанској Литургији, да каже узрок због којега се није причестио, а ако ли узрок буде прав и благословен, да прими опроштај. А ако ли не жели да каже, нека се одлучи, јер постаје узрок повређивања народа, пошто даје повод да народ сумња да је свештеник који је служио недостојан, и зато му није допуштено да се причести.“ А у напомени тога канона се каже овако: „Из овог канона се раздрешава привидна неподударност која се рађа из следећега, 9. канона Светих апостола, и Хризостома и осталих саборских и отачких канона.“
Јер 9. Апостолски канон одређује да се одлуче сви они хришћани који улазе у цркву на Свету Литургију и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и Причешћу. А Хризостом вели да изађу из цркве и да се не моле заједно са верницима они који нису припремљени да се причесте. А Свети саборски и отачки канони на много места одређују супротно, то јест да буду заједно у време Свете Литургије; међутим, многи од оних што се кају, да се не причешћују.
Дакле, та привидна супротност раздрешена је и усаглашена 8. каноном Светих апостола, који наређује онима што се моле заједно са верницима, а не причешћују се, да кажу узрок због којег им је забрањено причешћивање. Јер на тај начин и моле се заједно до краја, и не причешћују се, али се и не одлучују, јер може бити да се догодило штогод људско: или да су пили воде, или да су повраћали, или да су друго што чинили.“ (Законоправило, странице 10-11) Значи, брате Јоване, мислим да си се из садржаја тог канона, као и из његовога тумачења и напомене, уверио да је у време светог Јована Златоуста он истеривао хришћане који беху на трећем степену кајања и налагања епитимије и који не могаху бити на молитви са верницима, и није истеривао оне са четвртог степена налагања епитимије, који су могли да остану у цркви и да се моле заједно са верницима до свршетка Свете Литургије, и оне који због благословених узрока нису могли да се причесте.
Ми знамо да је свети Јован Златоуст живео у IV веку, до почетка V века (†407). И треба да верујемо да он боље од нас познаје 9. канон Апостолског сабора (Законоправило, страница 12), као и одлуке 22. и 59. канона светог Василија Великог и 4. канона светог Григорија Нисијког, који беху написани ближе његовом добу, и који допуштаху (хришћанима) да буду у цркви до свршетка Свете Литургије, али да се не причесте. (Законоправило, страница 403)
Брат: Имам још једну недоумицу, преподобни оче.
Старешина: Коју недоумицу, брате Јоване?
Брат: Ево коју, преподобни оче: 8. канон Светих апостола говори само о епископима, о свештеницима и о ђаконима, али о хришћанима и о мирјанима не помиње ништа. То јест не показује да, ако они буду имали који благословени разлог да се не причесте, и сами имају опроштења, да би могли бити заједно са верницима у цркви до свршетка Свете Литургије. Молим Вас да ми разјасните и у том погледу.
Старешина: Истина је, брате Јоване, да 8. канон Светих апостола говори само о епископима и свештеницима и осталима из свештеничкога чина, али видиш, брате, да се у тумачењу канона вели овако: „Овај канон хоће да сви…“, и под тим „сви“ тумач је подразумевао и клирике и хришћане мирјане. Али није само тумач канона разумео тако, него и више Светих Отаца са Светих васељенских и помесних сабора, као и Свети Оци који су писали засебне каноне, разумели су то исто тако. Та се истина може познати из написаног. А Свети саборски и отачки канони на много страна одређују супротно, то јест да хришћани, који се не могу причестити, буду заједно са верницима и да се заједно моле у време Свете Литургије до краја, али да се не причесте. Исто се тако показује и у тумачењу 10. канона Светих апостола. (Законоправило, страница 12)
Ино сведочанство у том погледу налазимо у Црквеном правилу из Говоре, где читамо овако: „Ко год улази у цркву да слуша Свету Литургију и Свето Писмо, а неће са свима да се причести Пречистим и Светим Тајнама Исуса Христа, тога да питају откуда му такво учење; дакле, ако је од његовог духовника, или од самовоље, или ако се боји грехова, такви нека се боје и нека питају Оце како да поступе. Можда му је духовник његов дао поуку, а ако ли није, него се он тако влада у свом празноумљу, нека буде одлучен. А ако ли буде епископ или поп или ђакон, и тога исто тако да питају, и да га укоре у представци пред митрополитом.“ (Црквено правило из Говоре, страница 107) Исто се учење налази писано у Великом црквеном правилу. (Велико црквено правило, страница 331)
Дакле, као што видиш, брате Јоване, овде се доста јасно показује да ако когод има учење од свога духовника, то јест ако му је забрањено да се причести, дотични – био клирик, био мирјанин – може бити у цркви да заједно са свим верницима слуша службу Свете Литургије, али само да се не причести Светим и Пречистим Христовим Тајнама. То јест, као што је данашња пракса Свете и Саборне Источне Цркве. Значи, мислим да ти се бар сада, брате Јоване, разјаснила недоумица која те је мучила.
Брат: Заиста, преподобни оче, сада схватам како 8. канон Светих апостола, тако и 9; као и 22. и 59. канон светог Василија Великог и 4. канон светог Григорија Нисијког, да као и други канони сабора и Отаца и божанских Законоправила Цркве одређују да је свим хришћанима, који су у кајању и имају епитимију од епископа или од својих духовника да се не причесте Светим и Пречистим Тајнама, ако буду казали узрок због којег се не могу причестити, допуштено да улазе у цркву и да се моле са благоверницима, да слушају Свету Литургију до краја, али немају више допуштење да се причесте са онима који су достојни Причешћа, док не буду испунили епитимију коју су им њихови духовници наложили и не приме од њих раздрешење да би се причестили. Сада ми је потпуно јасно и мислим да није био у праву онај свештеник који ми је рекао да је свети Јован Златоуст истеривао из цркве све хришћане, који се нису причешћивали Светим Тајнама свакога дана.
Старешина: Добро је, брате Јоване, што смо с помоћу благога Бога постигли да се разумемо и у том погледу.
Брат: Из онога што сте ми рекли, преподобни оче, потпуно сам се уверио да је обичај свакодневног причешћивања био само у првим данима Хришћанске Цркве, а касније тај обичај је остао само местимично и упражњавали су га само најпобожнији хришћани и монаси; и да је на тај обичај Црква гледала са сумњом и резервом, пошто је покаткад превазилазио меру благопристојности.
Сећам се, преподобни оче, шта сте ми раније казали о 8., 9. и 10. канону Светих апостола, 2. канону Антиохијског сабора и 6. канону Шестог Васељенског сабора: да су их прописали Цркви свети апостоли и Божански Оци како би пробудили савест и ревност верника према честом причешћивању, које је било од почетка у Цркви, и да ти канони имају благодат да се разуме и јасно покаже обичај честог причешћивања тих времена. Молим Вас, дакле, преподобни оче, да ми кажете да ли сем тих канона има још и других сведочанстава о честом причешћивању, које се упражњавало у Старој Цркви.
Старешина: Брате Јоване, о обичају честог причешћивања, који је био у Древној Цркви, не говоре само ти канони, него и црквени историчари и многи од Светих и Божанских Отаца. Један од тих Светих Отаца јесте и свети Јован Златоуст, који на више места говори о честом причешћивању, као у Предговору на Тумачење Посланице Римљанима, Слово 8. Јеврејима, у Слову 18. на Дела апостолска, у Слову 5. Посланице Тимотеју, у Слову 17. Посланице Јеврејима, у Слову онима који посте прву Пасху, у Слову 5. Ефесцима, у Слову онима који се лишавају божанских скупова, у Слову 22. Коринћанима, у Слову Блаженом Филогонију и у Слову о посту. У свим наведеним текстовима се труди тај благоглагољиви језик да подстиче хришћане да се причешћују често, али и са достојношћу. (Законоправило, страница 11)
Брат: Заиста, преподобни оче, из наведених сведочанстава јасно сам појмио и удостојио се да сазнам о обичају који беше на почетку хришћанства: да се хришћани чешће причешћују Светим и Пречистим Тајнама. Желео бих, међутим, да знам колико се често причешћиваху хришћани у та времена и колико пута седмично, и који је био узрок тог честог причешћивања.
Старешина: Пошто желиш да и то знаш, брате Јоване, знај да дисциплина у погледу честог причешћивања није била увек иста ни у хришћанском свету. То нам казује Блажени Августин који, говорећи о обичају честог причешћивања у своје време, вели: „Једни се причешћују свакодневно, а други само у поједине дане; на неким местима не остаје ниједан дан без Свете Литургије, док се на другима служи Света Литургија само суботом и недељом.“
Као што се види, брате Јоване, из овог сведочанства дознајемо да није било једно правило, пре свега ни са служењем Свете Литургије, ни са упражњавањем причешћивања, у оно време. Из другога сведочанства, међутим, сазнајемо да се у то време у Малој Азији верници причешћиваху четири пута седмично: средом, петком, суботом и недељом. (Свети Василије Велики, 93. Посланица} На другим странама хришћани се причешћиваху Светим Тајнама средом и петком и у друге седмичне дане. (Јевсевије Аргентије, страница 284)
И пошто си, брате, питао и који је био разлог те праксе да се хришћани причешћују више пута седмично, знај да се у III веку Света Литургија почела служити сем недеље – и петком, као у Јерусалиму, у антиохијским црквама, у Северној Африци, или суботом, као у Риму, Малој Азији, Сирији и тако даље. Дакле, једновремено са умножавањем дана за Литургију, на појединим странама су се умножили и дани за причешћивање хришћана тога времена.
Брат: Преподобни оче, а колико је трајао тај обичај да се хришћани причешћују више пута седмично?
Старешина: Ни тај обичај није трајао дуго, јер од појединих Светих Отаца дознајемо да је у класичној епоси египатског монаштва правило било да се, како Света Литургија, тако и причешћивање Светим Тајнама, врши суботом и недељом за све монахе из тих крајева. А за монахиње и за поједине монахе причешћивање да буде само у недељни дан, мада се у то време сретаху појединци који су се причешћивали само једанпут годишње. (Преподобни Касијан, Монашка правила, глава III) Још једно сведочанство о причешћивању суботом и недељом налазимо у Житију Светог Саве Освештаног, који је живео у V веку. Он се сваке године у време Великог поста повлачио у Палестинску пустињу, узимајући са собом Пречисте Христове Тајне, да би се причешћивао сваке суботе и недеље. (Герасим Тимуш, Светачки речник, страница 783)
Али, исто као и пређе показани обичај, и овај обичај монаха и хришћана: да се причешћују сваке суботе и недеље, није трајао сувише дуго, пошто из сведочанстава црквених историчара дознајемо да се причешћивање Пречистим Христовим Тајнама, почев од времена светих апостола и од времена великих гоњења, као и касније, на највећем броју места вршило једанпут седмично, и то недељом. Тај дан су хришћани изабрали још од најстаријих времена и дали му посебно првенство и чест, зато што је тога дана васкрсао Господ наш Исус Христос.
Брат: Преподобни оче, а где се могу наћи та сведочанства која доказују да је недељни дан у старини уживао посебну чест код хришћана, и особито да су се тога дана хришћани причешћивали Светим и Пречистим Тајнама?
Старешина: Прво сведочанство налазимо у свештеној повести Дела Светих апостола, где читамо овако: „’А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб’ – бесеђаше им Павле, јер намераваше сутрадан да отиде, и продужи беседу до поноћи.“ (Дела апостолска 20,7) Исто тако речито сведочанство налазимо у писму Плинија Млађег, проконзула Витиније, послатом око 104. године цару Трајану и који, између осталог, казиваше цару: „Хришћани се састају у недељни дан, у освит зоре, и певају песме хвале Христу као Богу, и обавезују се заклетвом да не чине никакво зло.“
Исто на почетку III века чујемо светог Игњатија Богоносца како говори Магнежанима: „Никако немојте празновати суботу, него живите по дану Господњем“, а свети Мученик Јустин, исто из III века, вели овако: „У дан сунца, недељу, сви се окупљају на једном месту ради Ломљења Хлеба“ (I Апологија). А у својој II Апологији каже овако: „И у такозвани дан сунца Бог нас окупља на једно место, све који пребивамо по градовима и селима, и читамо, колико време допушта, успомене Апостола и књиге Пророка. Након што заврши читање, презвитер држи проповед, у којој подстиче и позива на следовање том добром учењу. Затим устајемо сви заједно и, пошто се заврши молитва, донесе се хлеб, вино и вода, и презвитер узноси молитве, такође и благодарности, колико му је могуће. А народ му одговара казујући: ‘Амин, амин.’ И после тога даје се сваком да се причести благословенима, и онима који нису присутни шаље се посредством ђакона.“ Исти апологет Јустин Мученик, казујући да се у његово време дан недеље прослављао с посебним чествовањем, вели овако: „А дан сунца – недеља – у који се сви окупљамо, изабран је пошто је то дан у који је Бог све створио, и Исус Христос је васкрсао из мртвих, јер се у дан пре суботе, који је дан сунца – недеља, показао апостолима и научио их је оно што сам вам казао.“ (II Апологија)
И у Варнавиној посланици пише овако: „Зато се окупљамо у осми дан – недељу, у који је Исус васкрсао из мртвих.“ (Литургијско благо, III, страница 67) А у III веку посебно поштовање које су хришћани имали према дану недеље показује Климент Александријски (VII Стромата). Исто тако и историчар Тертулијан (Апологетикум, глава XVI) показује да се у дан недеље празнично и са великим чествовањем и побожношћу служила Света Литургија, и да су се тога дана творила добра хришћанска дела. И затим, говорећи са дивљењем, вели: „Како ћемо се окупљати на молитву, како ћемо боље празновати недељу!“
У IV веку видимо да први хришћански цар Константин Велики придаје велику чест и посебну пажњу дану недеље. Јер на захтев Цркве, он је забранио да се тога дана држе судски процеси, заповедио је да војници одлазе у цркву тога дана, дао је наређење да се обуставе пољски радови у дан недеље. (Јевсевије Кесаријски, Житије Константина Великог, глава IV, 18-19) А цареви Теодосије Старији и Млађи забранили су да се тога дана сакупљају дажбине, то јест порези од хришћана (грађана), и истовремено су забранили и трговину. (Teoдocиjeв Кодекс, књига 15) Забранили су затим и јавне представе: позоришта, игре, циркусе, кловнове, пантомиме, као и сваку врсту овакве разоноде. И чак да се догодило да царев дан буде у недељу, он је слављен другог дана. (Теодосијев Кодекс, књига 15)
А Свети Шести Васељенски сабор у 9. канону наређује: „Предстојатељи Цркве свакога дана, а особито у дан недеље, нека уче вернике речима побожности“, а у 80. канону одлучује: „Епископ, свештеник или ђакон и мирјанин, буду ли изостали из цркве три недеље заредом без икакве велике потребе, ако ли буде клирик, да се одлучи, а ако ли буде мирјанин, да му се забрани Свето Причешће!“ И велики Григорије Солунски одлучује: „Хришћани да се причешћују сваке недеље и на сваки велики празник.“ (Добротољубље) Исто тако вели и свети Симеон Солунски: „Нека се хришћани не остављају без Причешћа 40 дана, него колико им је могуће и раније, и сваке недеље, ако је могуће, и особито који су стари и болесни.“ (Симеон Солунски, гл. 360) А епископ Генадије Марсељски вели: „Подстичем и саветујем да доликује да се причешћујемо сваке недеље, ако, разуме се, душа није помућена грехом.“ (О црквеним догмама, глава III)
У време светог Теодора Студита монаси из манастира Студиона из Цариграда причешћиваху се Пречистим Тајнама само недељом (Катихезе). 3. канон светог Тимотеја Александријског допушта и бесомучноме, ако не хули, да се може причестити Светим Тајнама у недељни дан. (Законоправило) Видимо такође да се и у V веку Света Литургија служила само недељом и на велике празнике, када је било и причешћивање хришћана Светим и Пречистим Христовим Тајнама.
Брат: Заиста, преподобни оче, из многих сведочанстава која сте ми показали, јасно сам разумео да је, заиста, недеља била дан изабран и у особитој чести код свих хришћана, због Васкрсења Господњег, које се збило у тај дан. И истовремено сам разумео да је обичај да се хришћани причешћују Светим и Пречистим Христовим Тајнама у дан недеље био некада најраспрострањенији обичај у васколиком хришћанском свету. Хтео бих још да знам, преподобни оче, да ли постоје сведочанства и о ређем причешћивању Светим и божанским Тајнама у дан недеље.
Старешина: Брате Јоване, постоји довољно сведочанстава која казују и о причешћивању ређем него ли једанпут седмично, које се врши у дан недеље. На пример, било је и време када су хришћани били саветовани од својих духовних пастира да се причешћују макар једном на три, четири недеље. Православно исповедање учи овако: „Хришћани, који су узнапредовали у побожности и подобности, да се исповедају сваког месеца и да се причешћују Светим и Пречистим Тајнама бар једном у четрдесет дана.“ (Православно исповедање, страница 360)
У Западној Цркви причешћивање Светим Тајнама некада беше обавезно да се чини бар трипут годишње. Тако Сабор одржан у Агди године 506. у Галији, одлучује да више не буду хришћани који се не буду причестили Светим Тајнама бар на Божић, на Васкрс и на Педесетницу. У древној Православној Цркви Енглеске, као што показује Пречасни Беда, причешћивање Светим Тајнама у VIII веку вршило се обично на Божић, на Епифанију (=Богојављење) и на Васкрс. Ту меру причешћивања Светим Тајнама трипут годишње поновио је касније и Сабор одржан у Пуру године 813. Али много пре тих сабора свети Патрикије (година 450-452) у Ирској, одлучује да буде испитано стање оних који се не причешћују бар једанпут годишње, на дан Светог Васкрсења.
Но и на Истоку, као и на Западу, у та времена неки монаси, као и неки од мирјана, причешћиваху се Светим Тајнама двапут годишње. У то нас уверава велики Учитељ и Божански отац свети Јован Златоуст, који вели овако: „Многи се овим Тајнама причешћују једанпут годишње, а неки двапут, а неки више пута.“ (Подела пшенице, странице 449-450) Затим, показујући да тај обичај – да се ретко причешћују – нису у то време имали само неки хришћани, него чак и монаси из пустиње, вели овако: „Дакле, свима нам је упућено слово, не само овима одавде (то јест мирјанима), него и онима што пребивају у пустињи (=монасима пустињацима), јер се и они причешћују једанпут годишње, а много пута и на две године.“ (Подела пшенице, странице 449-450) А Православно исповедање Петра Могиле даје званично правило у погледу исповести и причешћа, и сходно четвртој црквеној заповести, то исповедање учи да су хришћани дужни да се исповедају и да се причешћују (макар) четири пута годишње, у четири поста, или (барем) најмање једанпут годишње, током Свете Четрдесетнице.
Брат: Преподобни оче, из пређе изложених сведочанстава уверио сам се да је заиста, у хришћанском свету, како у Источној, тако и у Западној Цркви, у појединим временима и местима био обичај да се упражњава Света Исповест и Свето Причешћивање много ређе, него ли обичај који је трајао у време када се причешћиваху сваке недеље; пошто се, као што сте казали, у појединим местима и временима причешћивање Светим Тајнама вршило и на неколико седмица, и једанпут месечно, и на четрдесет дана, и трипут годишње, и чак једанпут на две године. А као званично правило је одређено да се врши (макар) четири пута годишње или (бар) најмање једанпут годишње, у Великом Посту. Али, преподобни оче, имао бих и друга многа питања у погледу Светог Причешћа, само ако Вас не љутим својим многим питањима.
Старешина: Брате Јоване, не љутиш ме, као што и сам видиш, али нас је ухватила ноћ од кад беседимо, и сада треба да се смиримо, јер сам и ја уморан, а и ти брате. И затим, треба да се одморимо неколико часова, да не изгубимо јутрење у поноћ, јер сам ја с нашим разговором изгубио и вечеру. Дакле, иди и смири се, да би могао доћи на јутрење, а што си још имао на уму да ме питаш, запиши на хартији, и када сматраш да је погодно време, дођи поново овамо.
Брат: Молим Вас из све душе да ми опростите, преподобни оче игумане, што сам Вам ја, грешник, својим питањима и својим недоумицама причинио толико труда. Захваљујем Вам са свеколиким смирењем и свеколиком благодарношћу за сва разјашњења и савете које сте ми данас дали, током толико часова.
Старешина: Бог да прости и нека те благослови, брате Јоване; иди у миру и не заборави што си чуо, јер ће ти бити од користи у животу
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(књига „Србски духовни луг ХХ века“ је доступна у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
архимандрит Лазар Острошки (Милко Јањић 1948.-2000.)
Сјећам се као да је јуче било. Био сам мали, нијесам ишао у школу. Једно вече посвађају се моји отац и мајка. Падну и тешке ријечи. Мајка скочи и оде преко прага. Ја у кревету, не смијем ни да дишем, а не да нешто кажем. Пролази вријеме, а ње нема. Ту ноћ сам се ватрено молио да ми врати мајку. Бојао сам се да ће се у штали објесити, као мајка мога друга. Толико сам плакао и јецао, нијемо, да ме отац не чује, да не знам ни када сам заспао. Кад сам се пробудио, већ је био дан, огријало сунце, а отац и мајка заједно пију кафу. Отац расположен, смије се, мајка мало подбула, али и она се смјешка. Осјетио сам толико благодарност Богу, да су ми сузе саме потекле. Сумњам да сам такву захвалност икад више осјетио
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
85 Апостолских правила
8. од 85 правила: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког именика, кад бива Свети Принос, не причести се, нека каже узрок, па ако је разложит, нека му буде опроштено; а ако не каже узрок, нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео зазор на онога који је Принос извршио, као да није правилно принео.
9. од 85 правила: Све верне који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, а не остају за време молитве и Светога Причешћа, као такве који неред у Цркви узрокују, треба одлучити.
Свети Василије Велики
(329.-379.)
(95 правила))
22. од 95 правила: Који отмицом имају жене, ако су отели већ заручене са другима, не треба их примати раније, док не буду одузете од њих и предане под власт онима с којима су од почетка биле заручене, да их или ако хоће узму, или их отпусте. Ако ли, пак, неко узме незаручену, треба је одузети од њега и вратити је родбини, и родбини оставити је на вољу, било да су то родитељи, или браћа, или други настојатељи девојке. Ако они хоће да му је даду, нека се утврди та свеза, а ако се не сагласе, не треба их принуђавати. А који има жену, коју је претходно или тајно или силом обешчастио, тај мора издржати казну за блуд. Казна, пак, за блуднике одређена је на четири године: прве године требају бити удаљени од молитава и плакати при вратима цркве; друге године да се приме на слушање речи Божије; треће на покајање; четврте да стоје са народом, али не учествују у приносу Евхаристије, и тада им се допушта општење Доброга, то јест причешћивање.
59. од 95 правила: Блудник нека седам година буде без причешћа Светињама: две плачући и две слушајући и две припадајући и једну нека само стоји са вернима, а осме године биће примљен у причешће Литургије.
Свети Григорије Ниски
(335.-395.)
(8 правила)
4. од 8 правила: Подела грехова који бивају од похоте и сластољубља оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су строжији би угодно да се и грех блуда има сматрати прељубом, јер је само једна законита веза, и жене са мужем, и мужа са женом. Све, пак, што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава. Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1. Солуњанима 4, 4), као што божанствени апостол назива, закон природе таквоме дозвољава да га праведно употребљава; ако се, пак, неко изван свога окреће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и не имао очитованога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који ову ствар строжије разматрају, пошто и Божанствено Писмо каже да: „Не буди брз ка туђинки.” (Приче Соломона 5, 20) Но, пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, тако да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива пакост и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво, то јест блуд са животињом, и педерастија, јер је и то прељуба против природе, јер и оно што је туђе и оно што је против природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек за ово да се човек покајањем очисти од страсног беснила у таквим сластољубљима. Пошто се, пак, код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда, то јест увреда према другима, зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом скврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем, то јест хомосексуализам. Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у увреди нанетој другоме. Разлика, пак, нека постоји у начину покајања односно самих грехова по сластољубљу: јер који се сам побудио да исповеди своје грехе, таквоме, који је по личној побуди решио да изобличи своје тајне грехе, пошто је тиме већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, такав нека добије човекољубивије казне; који је, пак, затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, таквоме треба дуже времена обраћања, тако да кад се строгошћу очисти, нека се тада прими у општење Светиње. Правило је, дакле, такав да, који се оскврне блудом, за три године бива сасвим удаљен од молитве, у току три следеће нека учествује само у слушању, затим друге три године нека се моли заједно са припадајућима, и тада нека се причешћује Светињама. Односно, пак, оних који буду ревноснији у своме обраћању и животом показују повратак добру, могуће је ономе, који располаже на корист црквеном управом, да скрати време слушања и ускори обећање; и опет да скрати и то време и скорије их приведе Причешћу како по свом расуђивању просуди владање лечених покајника. Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Матеј 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћу постао човек. Безакоње, пак, које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је пре речено, нека се у свему лечи истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, као и на начин са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добру.
писац Ненад Гугл | Упловите у свет Вере, Љубави и Наде
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 224 – Ефесцима 4, 7-13: Служење у изграђивању Тијела Цркве.
7 А свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова.
8 Зато вели: „Узишавши на висину, заплијени плијен и даде дарове људима.”
9 А оно ’узиђе’ шта је, осим да прво и сиђе у најдоња мјеста земље?
10 Онај Који сиђе, То је исти Који и узиђе више свију Небеса да испуни све.
11 И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље,
12 за усавршавање Светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова;
13 док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове;
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 8 – Матеј 4, 12-17: Почетак Христове проповиједи у Галилеји.
12 А када чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју.
13 И оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим,
14 да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи:
15 „Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка;
16 народ који сједи у тами, видје Свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, Свјетлост засија.”
17 Од тада поче Исус проповиједати и говорити: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Јуче је апостол Хришћанина, који је ступио на Пут спасења, наоружао духовним свеоружјем: а сада, ради поткрепљивања у тешкоћама, указује на руководитеље у том борбеном течењу и последњи свети циљ свега. Руководитељи су пастири и учитељи, које је Господ даровао Цркви (Ефесцима 4, 11-13) и чијим устима је Сам изрекао све што је потребно као руководствено указање. Они помажу свакоме ко им се обрати са вером и молитвеним обраћањем Господу. Ову истину знају они који, уз самоодрицање, иду Путем Господњим, и без жаљења себе, воде борбу са непријатељима спасења. Они код својих пастира увек срећу помоћ и уразумљење, чак и онда када, са стране посматрано, изгледа да их не могу очекивати. Јер они прилазе Господу, а не људима. А Господ је увек готов да преко ових људи руководи и уразумљује сваког ко искрено и са вером од Њега тражи помоћ. Светли, пак, и последњи циљ је – мера раста пуноте Христове, узраст савршеног човека. Сви знају шта је савршен човек у обичном смислу и не може се наћи човек који не би желео да постигне такво савршенство. Међутим, нико не зна шта је савршен човек у Господу, осим оних који су достигли тај узраст. Ово, наравно, никоме не треба да послужи као повод за хлађење ревности која је неопходна за постизање тог узраста, него, напротив, као разлог да се она разгори. Јер непознавање Њега зависи од висине духовног савршенства, које се назива мужевним узрастом живота по Богу. Апостол га одређује као усвајање свих пунота савршенства које је пројавио наш Господ Спаситељ. Из овога свако види због чега овом позиву треба прићи са „свом ревношћу“.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Ко су Богомољци, цео народ пита,
неко их презире, неко њима хита;
то су ваша браћа, и увек су била,
али су се духом од вас одвојила.
Идоше са вама далеко од Бога,
и чинише вољу врага проклетога;
презираше Цркву к’о туђину стару,
окретоше леђа Богу и олтару.
Али време дође, које Бог објави,
свака душа мора Бога да прослави;
век последњи дође да се свет пребира,
да се сваки каје који жели мира.
Зато хај’те с њима у љубав и слогу,
који жели мира, нек’ се моли Богу;
Богомољци вама носе вести нове,
да вас Господ љуби, да вас Господ зове.
Господ вас позива кроз те просте људе,
што се Богу моле и грешнике буде;
покајте се људи, наша браћо мила,
док се казна Божја није појавила.
Богомољци наши пред Господом стоје,
и стално се моле за потомство своје;
ту је свети Сава и Немања стари,
и са њима Стеван, краљ Првовенчани.
И мученик Лазар и Стеван Дечански,
и свети Владимир, владалац албански;
ту је свети Наум и Јован Лесноквси,
и мученик Ђорђе, светитељ Кратовски.
Ту је свети Прохор, испосник са Пчиње,
Григорије свети, анђ’о из пустиње;
Василије свети, црногорска дика,
и Петар Цетињски, велики владика.
И још многи други, које Црква слави,
то су наша браћа, Богомољци прави;
то су наша браћа од Србскога рода,
што се за вас моле стално код Господа.
Пођимо за њима и њиховим трагом,
не грешимо више Спаситељу благом;
пођимо за њима, клонимо се греха,
док нас Господ трпи, док нас Господ чека.
Јер пролази живот, чезне као пара,
ко од Бога бежи, самог себе вара;
јер смрт страшна прети, побећи с’ не може,
с покајањем моли: „Опрости ми, Боже!“
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
послухъ (послух) = сведок
Јеремија 29, 23:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: „…бєззаконїѧ ради, єжє сотвориша во Їєр҇лимѣ, и любодѣѧхѹ съ жєнами гражданъ своихъ и слово глаголаша во Имѧ Моє лживо, єгѡжє нє повєлѣхъ имъ, Азъ жє єсмь Сѹдїѧ и Послѹхъ“, гл҃єтъ Гд҇ь.
ИЗГОВОР: „…беззаконија ради, јеже сотвориша во Јєр(уса)лимје, и љубодјејаху с женами граждан својих и слово глаголаша во Имја Моје л(а)живо, јегоже не повељех им, Аз же јес(а)м Судија и Послух“, г(лаго)лет Г(оспо)д.
СРПСКИ: „Јер учинише грдило у Израиљу, чинећи прељубу са женама ближњих својих и говорећи лаж на Моје Име, што им не заповједих; Ја знам то и Свједок сам“, говори Господ.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Један незнабожни младић уђе у Дечане с капом на глави и цигаретом у устима. Отац Макарије га пита ко му је рекао да сме такав да улази. Он каже:
-Е, па, попе, рекао ми ђаво!
-Е, кад ти је рекао ђаво, сад ћемо ми тог ђавола да истерамо!
Отац Макарије га задлани левом руком, тако да му паде капа с главе и испаде цигарета из уста, па овај побеже.
После неког времена иду отац Макарије и послушник Илија кроз Пећ, и сретну оног што је с цигаретом улазио у храм. Отац Макарије се опет припреми да га задлани ако насрне, али овај учтиво приђе, узме благослов и оде. Тада архимандрит рече:
-Синко Илијо, видиш, кад се ђаво истера из човека, како је човек миран и учтив!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске