Богојављенски 20. 7533. / 2. фебруар 2025.
Житије преподобног оца нашег Јевтимија Великог; Спомен светих мученика Васа, Јевсевија, Јевтихија и Василида; Спомен светих мученика Инена, Рима и Пина; Страдање светог новомученика Захарије; Спомен светих мученика Тирса и Агније; Спомен светог цара Лава Великог, званог Макела; Спомен свете мученице Aне.
Окусите и видите – За Свето Причешће се треба спремити
(књига је доступна у нашој књижари)
Старац Клеопа Илије – Беседа о четири начина Причешћивања у Православној Цркви
„Не живи човек о самом хлебу,
но о свакој речи која излази из уста Божјих.“
(Матеј 4, 4)
Оци, браћо и љубљени верници, наше сједињење и Причешћивање с Богом врши се на два начина: тајинским Причешћивањем Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа и духовним Причешћивањем. (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба)
Али пошто се други начин, духовно Причешћивање, и сaм даље дели на троје, у овој беседи ће бити речи о четири начина како се можемо причестити и тако се сјединити с Богом, а приводићемо у том смислу доказе из Божанскога Писма и из учења Светих Отаца.
Наше прво и најглавније Причешћивање Господом Исусом Христом јесте када се хранимо Његовим Телом и Крвљу (Јован 6, 53-58). Који год Хришћанин не верује да су хлеб и вино којима се причешћујемо заиста Тело и Крв Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, јеретик је, будући стран правој вери у Исуса Христа, јер се непосредно противи учењу Господа, Који вели: „Тело Моје истинско је јело, и Крв Моја истинско је пиће.“ (Јован 6, 55) Такав се такође противи и светом апостолу Павлу, сасуду изабраном, устима Христовим, који говорећи о Причешћивању Телом и Крвљу Господњом, вели: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Крви Христове?“ (1. Коринћанима 10, 16) Управо зато, који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој. (1. Коринћанима 11, 27)
Хришћанин који приступи Причешћивању Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа са страхом Божјим, с вером, с великом побожношћу и припремом, удостојава се небројаних духовних дарова и ползи, као што су:
- сједињује се са Христом по благодати, јер ко једе Тело и пије Крв Христову, остаје у Христу и Христос у њему (Јован 6, 56)
- има у себи живот вечни, и вечно ће живети (Јован 6, 53-58)
- у Последњи дан биће васкрснут за живот вечни (Јован 6, 54)
- Бог долази да обитава и гради Себи станиште у оном који се сједињује са Христом кроз Причешћивање Његовим Телом и Крвљу (Ефесцима 3, 17; Јован 3, 24; 14, 20; 15, 4)
- Христос живи у ономе који се Причешћује Телом и Крвљу Господњом (Галатима 2, 20; 4, 19)
- такав напредује и расте у творењу онога што је духовно (Ефесцима 4, 15-16; Колошанима 1, 7)
- ономе који се Причешћује с вером, с побожношћу и с понизношћу, Причешће доноси очишћење од грехова, освећење, озарење и живот вечни (Свети Јован Дамаскин, Молитва пета пред Причешћивањем)
- Причешће, такође, доноси, освећење тела и душе, одгони утвари и очишћује од страсти, доноси смелост пред Богом, исправљање и укрепљење живота ка умножавању добрих дела и ка савршенству (Свети Василије Велики, Молитва шеста пред Причешћем)
- та Света Тајна доноси духовну радост и здравље телу и души (Свети Кирил Александријски, Молитва четврта после Светог Причешћа)
То и још много друго јесу духовни дарови које стиче правоверник, који с побожношћу и с великом припремом приступа Причешћивању Светим и Пречистим Тајнама Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа. А ко не прима Христа кроз Свето Причешће, никада неће узнапредовати у творењу врлина, јер он не остаје у Христу, нити Христос у њему, а без Њега не може чинити ништа добро. (Јован 15, 4-5)
Љубљени верници, други начин Причешћивања и сједињавања с Богом, после тајинског Причешћивања Телом и Крвљу Господњом, може се творити кроз Исусову молитву, коју творимо са умом у срцу, изговарајући речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.“ (Свети Теофан Затворник, Зборник 1) Молитва творена са умом у срцу сједињује нашу душу са Христом и са Оцем, пошто је Христос једина Двер Која води Богу Оцу, као што Сaм вели: „Нико не долази Оцу осим кроз Мене.“ (Јован 14, 6)
Молитва срца даје слободу Духу Божјем да дела на наше срце, и тако, сједињењем своје душе са Духом Светим, постајемо један дух; јер ко се умом врати у срце и с великом љубављу према Богу, с великим жаром и понизношћу узноси из дубине свога срца непрестану молитву к Благоме Богу, подобан је невести која веома љуби свога женика и никако неће да се растави од њега. Исто тако и душа, која је успламтела Жениковом љубављу и сјединила се са Христом кроз молитву срца, достигла је да постане један дух с Њим. (1. Коринћанима 6, 17) Ко се непрестано моли са умом у срцу, остаје у Христу, и Христос остаје у њему. Пишући о том другом начину Причешћивања, кроз мислену молитву срца, Свети Никодим Агиорит вели: „Мада кроз Пречисте Тајне тајински можемо примити Господа нашег Исуса Христа само једанпут на дан, духовно, и особито мислено можемо Га примати свакога часа и свакога минута, особито кроз ту божанску мислену молитву.“ (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба, глава 4.) Износећи да је Причешћивање и сједињење с Богом кроз мислену молитву срца силније од Причешћивања које се врши кроз творење добрих дела, исти Светитељ, Никодим, вели: „Сва добра дела чине удобренога човека прикладним да се сједини с Богом, али га не сједињују; међутим, мислена молитва има и ту врсту моћи, да га сједини с Богом.“ (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба, глава 1. и 2.)
Али да изложимо понешто и о трећем начину Причешћивања Саздатељем нашим Богом, које се врши кроз творење свих Његових заповести и свих добрих дела. На то Причешћивање и усељење Бога у нас, кроз испуњење Његових заповести, указао је сaм Спаситељ наш Исус Христос, када је рекао: „Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.“ (Јован 14, 23) Такође Спаситељ казује у Светом Јеванђељу: „Ако заповести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој.“ (Јован 15, 10) Свети Дионисије Ареопагит јасно каже да се „наше уподобљавање Богу и сједињење с Њим врши само кроз држање Божанских заповести“. (Добротољубље, том 2.) Износећи да се делањем заповести Божјих сједињујемо с Богом и примамо Га у себи, Свети Максим Исповедник вели: „Реч Бога и Оца Његовог налази се тајински у свакој Његовој заповести, а Бог и Отац налази се природно као јединствена, нераздвојна целина, у целој Његовој Речи. Значи, ко прими божанску заповест и изврши је, прима Реч Божју Која се у њој налази.“ (Добротољубље, том 2, Свети Максим Исповедник) Исто и Свети Григорије Палама, говорећи о обожењу побожног човека кроз чување заповести Божјих, вели: „Дакле, заповести Божје прибављају и знање, али не само знање, него и обожење.“ (Добротољубље, том 1.) На ово је свештеник др Д. Станилоаје прибележио следеће: „Управо зато што испуњавање заповести, значи напредовање у заједничарењу или у личном сједињењу верника и Бога, то испуњавање доноси, не само знање узвишеније од теоретског, него и обожење верника, а то обожење се врши кроз усељење Бога у верника.“ (Добротољубље, том 4.)
Четврти начин који посредује Причешћивање Богом бива кроз слушање Логоса Божјег. Знамо да је Господ наш Исус Христос Логос Божји (1. Мојсејева 3, 8; Псалам 32, 6; Јован 1, 1; Откривење 19, 13). Логос Божји долази и усељује се у побожне, не само на пређе показане начине, то јест кроз Причешћивање Светим Тајнама Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа, кроз молитву ума у срцу и кроз творење Његових заповести, него Његова благодат долази и кроз слушање речи вере (Римљанима 10, 8; 1. Тимотеју 1, 6), као што вели Свето писмо: „Многи од оних који чуше реч, повероваше, и достиже број људи око пет хиљада.“ (Дела апостолска 4, 4) Свети апостол Павле вели: „Вера бива од проповеди, а проповед од речи Божје.“ (Римљанима 10, 17) „Реч Божја долази од слушања и усељује се у срце.“ (Киријакодромион Никифора Теотокиса, Тумачење Јеванђеља Недеље 4. по Духовима) Ко кроз слушање прима реч Божју, постаје станиште и учесник Вечере Његове, као што Сaм вели: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном.“ (Откривење 3, 20; 14, 25) Реч Божја примљена с вером кроз слушање, усељује се у оне који је примају и с великом силом дела на спасењу људских душа (Јован 15, 7; Дела апостолска 6, 7). Ако је при Причешћивању Светим Тајнама Тело Господње истинско јело и Крв Његова истинско пиће (Јован 6, 55), онда реч Божја примљена кроз слушање постаје за вернике Вода која тече у живот вечни (Јован 4, 14) и Хлеб живи који сиђе с Неба (Јован 6, 58), „некварна мана… и тајински хлеб“ (Свети Јован Дамаскин, Канони Богородици). Ако су Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа храна и пиће за живот вечни (Јован 6, 58), онда и реч Божја примљена с вером кроз слушање постаје верницима бесмртна храна, као што је написано: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих.“ (Лука 4, 4; 5. Мојсејева 8, 3; Матеј 4, 4)
Свети апостол Павле је кроз слушање примио реч Божју, будући позван Светлошћу и чувши глас с Неба (Дела апостолска 9, 3-4); Самарјанка прима реч Божју кроз слушање, а кроз проповед Светога Филипа сви Самарјани су поверовали, крстили се и причестили Духом Светим (Дела апостолска 8, 14, 18). Свети Максим Исповедник вели: „Господ је зрно горушичино, посејано вером у духу у срца оних који Га примају.“ (Добротољубље, том 2., глава 2.)
Браћо хришћани, изнео сам неколико доказа који се налазе у Светом Писму и у списима Светих Отаца о сједињењу и Причешћивању побожног човека с Богом кроз слушање, када човек с вером прима реч Божју и труди се на делању заповести Његових и на свеколиком добром делу. Тога начина Причешћивања могу бити учесници сви хришћани који долазе у цркву и с великом побожношћу и вером слушају Свету Литургију и сва црквена Богослужења, као што опширно показује Преподобни Пајсије, чувени старешина манастира Њамца, који вели: „Несумњиво, учешће у духу у Божанској Литургији и у свим осталим црквеним Богослужењима представља један од начина сједињења човека с Богом, сједињење које се врши кроз познање и љубав.“ Затим вели: „Својим присуством на Светој Литургији верници се налазе под утицајем и у атмосфери Тајне Вечере, и у њој учествују мишљу, умом и срцем, пратећи погледом и слухом одвијање Свете Литургије. Не Причешћујући се Светим Тајнама, они не постају потпуно субјекти скривенога и тајинског делања Духа Христовог.
С друге стране, литургијска жртва јесте најсавршенији израз нашега сједињења с Господом нашим Исусом Христом кроз претварање хлеба и вина, које верници доносе као симбол свога живота, у Свето Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа. И више од тога, честице које се ваде поименично, причешћујући се Светошћу, као што показује свети Симеон Солунски, додиром Еваристијског Тела и Крви Господње, преносе тиме благодат душама за које су биле вађене на проскомидији. Ако је човек побожан или од оних што су згрешили, али се покајао, онда се он невидљиво, својом душом, причешћује Причешћем благодати, добијајући у веома много случајева и телесну ползу.“ (Протојереј Сергије Четфериков, Пајсије, старешина манастира Њамца у Молдавији; Свети Симеон Солунски, О Светој Литургији, глава 9.) Мада такво учешће представља само мислено Причешћивање, то јест само Причешћивање мишљу, ипак је оно веома значајно, јер у књизи „О угледању на Христа“ стоји: „У свако време и свакога часа сваки верник може да се Причести духом, имајући доста велике ползе. На тај начин он се невидљиво причешћује и храни благодаћу Христовом кад год с побожношћу помишља на тајну Његовога ваплоћења и страдања, и испуњава се љубављу према Њему.“ Николај Кавасила вели: „Освећење, као објективна вредност и као дар Божји, исто и као скривено и тајинско делање Духа Христова, кроз које се душа испуњава благодаћу и свеколиким добрима и благословима својственим Светој Евхаристијској Жртви, не даје се целовито живима, до само давањем Светога Причешћа, када се верници сједињују с Богом кроз примање Светога Тела и Свете Крви. А учешће у духу, духовно (учешће), представља посредно освештавање, како га он назива (Тумачење Божанске Литургије, главе 42., 43. и 45.) Мада се овај начин Причешћивања Господом нашим Исусом Христом врши, као што је речено, само кроз слушање, кроз размишљање и кроз посредовање, он не остаје без духовних плодова, јер има силу да многе разбуди и да их доведе на пут спасења. Слично духовно Причешћивање врши се и кроз вађење честица на Светој проскомидији за вернике хришћане (Свети Симеон Солунски, Наведено дело, главе 9.).
Да бих доказао да се кроз причешћивање речју Божјом кроз слушање многе душе напуштају грехе и враћају Христу Исусу, Господу и Богу нашем, испричаћу вам следећу повест из Отачника. Блажени Ава Павле Прости, ученик Светога Антонија Великог, причао је оцима како је једном, отишавши у неки манастир ради посете и ползе браћи, ушао у цркву да би одслушао Свету Литургију. Блажени Павле је испитивао свакога од оних што су улазили у цркву, да би видео њихово душевно стање, пошто је имао тај дар од Бога – да види душевно стање свакога, као што људи виде лица једни другима. Након што су сви ушли у цркву озарена лица и весела лика, и након што је видео и Анђела свакога од њих како им се радује, једнога је видео црног и тамног телом. Тога су ђаволи држали за руке и вукли к себи, стављајући му улар, а његов Анђео чувар га је следио из даљине снужден и тужан. Видевши то, свети Павле је засузио и ударао се руком по прсима, седећи пред црквом и горко плачући за оним чији је изглед био тако застрашујући. Када су остaли видели његову брзу промену у плач са сузама, упитали су га због чега плаче с толико бола и молили га да уђе заједно с њима на Богослужење. Павле је, међутим, остао напољу, настављајући да јадикује због онога несрећног човека.
Након што се свршило Богослужење, сви су изашли, а Павле је пазио, знајући какав је онај човек ушао и хотећи да позна и какав ће изаћи. Онај муж, који је раније имао сво тело црно и тамно, изашао је из цркве озарена лица, белога тела, и Анђео га је следио изблиза, радујући му се веома. Видећи то, Павле је почео да се радује, да кличе и да благосиља Бога, говорећи: „О неисказанога Божјег човекољубља!“ Затим, потрчавши и попевши се на неки висок камен, повикао је: „Ходите да видите како су страшна и чудесна дела Божја! Ходите да видите дела Онога Који хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Ходите да се поклонимо и припаднемо Њему и да кажемо: „Ти једини можеш да узмеш грехе света!““ Сви су хитно потрчали, хотећи да чују шта ће рећи. Након што су се сви сабрали, Павле им је испричао шта је видео на оном мужу пре и после његовога изласка из цркве, замоливши истовремено онога човека да им потанко каже како му је Бог подарио тако брзу промену.
Будући да га је Павле тако разоткрио пред свима, онај човек је испричао искрено, говорећи: „Ја сам човек грешан и одавно живим у блуду, а сада, ушавши у цркву, чуо сам Светога пророка Исаију, или боље рећи Бога како говори кроз њега: „Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните чинити зло. Учите се чинити добро, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Па ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег, а ако буду црвени као црвац, постаће бели као вуна. И ако будете хтели и будете Ме слушали, јешћете добра земаљска.“ (Исаија 1, 16-19) Ја, блудник, понизивши се од пророкове речи и уздишући из дубине срца, рекао сам Богу: „Боже, Ти Који си дошао у свет да спасеш грешника, испуни то на делу и на мени грешном и блудном, јер, ево, исповедам се Теби из срца и обећавам да се одрекнем свеколике злоће и безакоња, и управо од данас служићу Ти чисте савести. Господе, прими мене који се кајем и падам пред Тобом, јер обећавам да се од сада удаљим од сваког греха.“ С тим обећањем сам изашао из цркве, одлучивши у својој души да више никакво зло не учиним пред Божјим очима.“ Чувши то, сви присутни су ускликнули ка Богу силовитим гласом, говорећи: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио. (Псалам 103, 24; одељак из Отачника)
Љубљени верници, видите ли да се, кроз слушање речи Божје, Дух Свети такнуо срца онога грешнога човека, који се понизио од онога што беше чуо, преобразивши га из стања достојног осуде у стање достојно милости Божје и свеколикога блаженства, које води спасењу душе кроз истинско покајање? Тај случај није једини у Христовој Цркви, јер се хиљаде и хиљаде душа враћају Богу кроз слушање Његове речи по црквама и где год се проповеда Христово Јеванђеље. То Причешћивање речју Божјом кроз слушање доноси много ползе Цркви Христовој. Ако је вера од проповеди, а проповед од речи Божје, онда ће иста реч Божја учинити удеоничарима Своје благодати све који је примају путем слушања, ако је буду слушали с вером и с љубављу.
Нека би милост и самилост Господа нашег Исуса Христа, Који је Логос Божји, дошла и к нама и уселила се у нас, кроз благовествовање праве вере и кроз животе и учења Његових Светитеља. Амин.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(многе књиге србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
преподобни Амвросије Миљковски (Владимир Курганов 1896.-1933.)
Митрополит Антоније Храповицки пише Владимиру, потоњем оцу Амвросију: „Немојте се превише жалостити због растројства црквене управе у Русији. У време иконоборачких царева и у време раних јеретика било је још и горе. Ирод је имао власт да оваплоћеног Бога протера из своје земље, али су две-три речи јеванђељске проповеди поништиле ову несрећу – када умре Ирод и тако даље, док истина Господња живи у векове. Тако је, на пример, у време превласти монотелита (=једновољника) готово само свети Максим Исповедник исповедао Православље. Када су од њега, већ баченог у тамницу, захтевали општење са монотелитима, са којима се причешћују већ четири патријарха, шта је он одговорио: „Ако се и читава васељена причести са њима, ја се нећу причестити!“ Баћушка Амвросије радо је и касније наводио ове речи преподобног Максима Исповедника, и наглашавамо да је у то време Православље било усредсређено у једном читавом човеку, и да, према томе, „суштина није у бројности, него у црквеној истини“, како је тих година богомољцима, под покровитељством владике Николаја, сведочио и баћушкин савременик, чувени србски прота, потоњи свештеномученик из Краљева, уморен од српских комуниста, прота Милан Сретеновић, говорећи: „Нека се, браћо, нико не боји што наш број представља мањину у овој држави. У Светом Писму стоји написано: „Не идите за множином у зло. Са киме је Бог, он је увек у већини.““
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
7. Васељенски Сабор у Никеји 24. септембар – 23. октобар 787. године
(367 Светих Отаца – 22 правила)
1. од 22 правила: Да треба Божанска Правила у свему чувати – Онима који су примили свештеничко достојанство, одредбе канонских прописа јесу сведочанства и подвизи, које радосно примајући, са богоречитим Давидом певамо Господу Богу, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству” (Псалам 118, 14), и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја довека; уразуми ме, и живећу” (Псалам 118, 138-144). И тако пророчки глас заповедио нам је да довека чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, јер она остају чврста и непоколебива. Јер и боговидац Мојсеј овако говори: „Томе нема додавања, и од тога нема одузимања” (5. Мојсијева 12, 32). А Божанствени Апостол Петар, хвалећи се тиме, кличе: „У то и Анђели желе завирити” (1. Петрова 1, 12). И Павле говори: „Ако ми, или Анђео с Неба благовести вам другачије, него што вам ми благовестисмо, нека буде проклет” (Галатима 1, 8). Пошто је, дакле, све то тако, и тако нама посведочено, радујући се томе као кад ко нађе богати плен, с љубављу примамо Божанствена Правила и потврђујемо свецелу и непоколебљиву њихову досадашњу установу, оно што су изложили Свете трубе Духа, Свехвални Апостоли, и Светих Шест Васељенских Сабора и оних Помесно сабраних ради издавања таквих наредби, и Свети Оци наши. Јер сви они, просвећени једним истим Духом, одредише оно што је корисно. И оне које они проклетству предају, и ми проклињемо; а које свргнућу, и ми свргавамо; које, пак, одлучењу, и ми одлучујемо; које подвргавају казни, и ми такође подвргавамо. Јер, „Будите некористољубиви, будите задовољни оним што имате” (Јеврејима 13, 5), гласно говори уздигнути до трећега Неба и чувши неисказане речи Божанствени Апостол Павле (2. Коринћанима 12, 2-4).
5. Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године
(227 Светих Отаца – 102 правила)
2. од 102 правила: Потврда Апостолских, и претходних Саборских и Отачких правила – Свети овај Сабор изволи одлучити и ово, као веома изврсно и важно: да остају и од сада надаље сигурни и поуздани, за лечење душа и исцељење страсти, примљени и потврђени од претходних нам Светих и Блажених Отаца, и такође нама предани под именом Светих и Славних Апостола, осамдесет пет правила. Но пошто нам је у тим правилима заповеђено да примамо истих Светих Апостола, кроз Климента издане Установе, у које су одавно од неправославних споља унете, на штету Цркве, неке искварене и стране Православљу ствари, које су нам прекрасну лепоту божанствених догмата помрачиле, стога те Установе разложно одбацујемо, заради изграђивања обезбеђења најхришћанскије пастве, нипошто не дозвољавајући и не подмећући изроде јеретичког лажисловља чистом и савршеном апостолском учењу. А печатом потврђујемо и сва остала Света Правила, изложена од Светих и Блажених Отаца наших, то јест: оних сабраних у Никеји 325. године три стотине осамнаест Светих Отаца, и оних у Анкири 314. године, и још оних у Неокесарији 315.-319. године, такође и оних у Гангри 340. године, уз то и оних у Антиохији Сиријској 341. године, па и оних у Лаодикији Фригијској 360. године, још и оних сто педесет Отаца сабраних у овом богочуваном и Царском Граду 381. године, и оних две стотине Отаца сабраних први пут у Ефеској митрополији 431. године, и шест стотина тридесет Светих и Блажених Отаца окупљених у Халкидону 451. године, такође и оних у Сардици 343. године, још и оних у Картагени 419. године, и уз то још оних сабраних опет у овом богочуваном и Царском Граду 394. године за време Нектарија, председатеља овога Царскога Града, и Теофила бившег Александријског Архиепископа. Тако исто и правила Дионисија бившег Архиепископа велеграда Александрије († 265), и Петра бившег Архиепископа и Мученика Александрије († 311); Григорија бившег епископа Неокесаријског и Чудотворца († 270), Атанасија Архиепископа Александријског († 373), Василија Архиепископа Кесарије Кападокијске († 379), Григорија епископа Ниског († 395), Григорија Богослова († 389), Амфилохија Иконијског († 395), Тимотеја првог, бившег Архиепископа Александријског († 385), Теофила Архиепископа истог велеграда Александрије († 412), Кирила Архиепископа истог велеграда Александрије († 444), и Генадија бившег Патријарха овог богочуваног и Царског Града († 471); и још такође и правило који је од Кипријана, бившег Архиепископа Африканске земље и Мученика († 258), и од његовог Сабора издан, и које се правило једино у местима споменутих на том Сабору предстојника, по преданом им обичају, држао. И нико не може горепоменута правила мењати, или укидати, или мимо изложених правила примати друге лажнонатписно састављене од неких који покушаше да изврћу истину. Ако се неко ухвати да покушава да неки од горенаведених правила новачи или изврће, биће одговоран према том правилу: да прими казну коју он наређује, те тиме бити лечен у чему је сагрешио.
8. Помесни Сабор у Картагини 419. године
(217-223 Светих Отаца – 135 правилa)
1. од 135 правила: Да се морају строго чувати наредбе Никејскога Сабора, Аврелије епископ рече: „Одлуке ове, које ми имамо по преписима што су са собом донели са Никејскога сабора оци наши, и следеће које су после саобразне са њиме, Никејским сабором, и које смо ми одредили, потврђене, нека се чувају.“
Културиста | Горњачке тајне
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 285 – 1. Тимотеју 4, 9-15: Вјежбати се у побожности. Савјети Тимотеју.
9 Ово је истинита ријеч и достојна свакога примања;
10 јер за то се и трудимо и бивамо срамоћени, јер се надамо у Бога живога, Који је Спаситељ свију људи, особито вјерних.
11 Ово заповиједај и учи.
12 Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у Духу, у вјери, у чистоти.
13 Докле не дођем, пази на читање, утјешавање и учење.
14 Не занемаруј благодатни дар у теби, који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина на тебе.
15 Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 94 – Лука 19, 1-10: О Закхеју.
1 И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега.
2 И гле, човјек, звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат.
3 И тражаше да види Исуса Ко је Он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста.
4 И он, потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да Га види; јер је поред ње требало да прође.
5 А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: „Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у дому твоме.”
6 И сиђе брзо; и прими Га радујући се.
7 И сви који видјеше, негодоваху говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека.
8 А Закхеј стаде и рече Господу: „Господе, ево, пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.”
9 А Исус му рече: „Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов.
10 Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.”
Тит Колиандер – Пут подвижника: О једном тумачењу приче о Закхеју
Као Закхеј, и ти си се сада попео на дрво да би видео Господа (Лука 19, 4). Ниси то учинио ни снагом својих мисли, нити на неки мистични, умни начин. Људско си биће и имаш тело; као Закхеј користио си снагу својих удова и плод који је земља дала да би се издигао изнад тла. Ако си то учинио са разумевањем и смиреним расуђивањем, свестан тежине свога тела, но без страха, мудро, не гледајући на страну, имао си ту благодат да, изнад глава гомиле људи, то јест изнад твојих овосветских жеља, на тренутак угледаш Њега Кога си тражио.
Приметио си сада, пошто си стекао јаснију спознају о сопственој грешности, да те више не привлаче забаве и друштвени живот; дато ти је да на тренутак видиш свога унутрашњег човека, онаквог какав он уистину јесте. Можда ти се чини да је до сада твоје срце личило на чун – орахову љускицу, коју су водене струје носиле тамо-амо, без циља, без кормилара, а да сада, на сву срећу, твој пут има и циља и смисла. Но не заборављај никада да си ти и даље иста та орахова љускица на отвореном мору; ако си правилно пловио, сада си тек у могућности да видиш колико је заиста слабашан и мали твој чун.
Ако само покажемо добру намеру, Сам Господ ће нам бити путеводитељ, каже Владика Теофилакт Охридски. Христос говори Закхеју: „Сиђи брзо“ (дакле, унизи се), „јер Ми данас ваља бити у дому твоме.“ (Лука 19, 5) Дом се овде може схватити као срце човеково. Заиста, вели Господ, попео си се на дрво и победио један део својих овосветских прохтева, јер си желео да Ме видиш, то јест пожелео си да Ме осетиш кад пролазим твојим срцем. Али сада похитај да се унизиш, да се смириш, како не би и даље седео на дрвету мислећи да си бољи од других, јер у срцима ништих Ја обитавам. И сиђе брзо, и прими Га радујући се. (Лука 19, 6)
Закхеј, први међу цариницима, прими тада Христа, и одмах раздаде сва своја блага. Половину својих добара даде сиромасима, а другу половину потроши да би четвороструко вратио онима које је оштетио. Јер и ово је син Авраамов (Лука 9, 9), и он је чуо глас Господа свога и отишао из своје земље и од рода својега и из дома оца својега (1. Мојсејева 12, 1), у коме су владале страсти и самољубље.
Закхеј је знао да се срце, које прима Христа, мора испразнити од свега осталог: да оно мора жртвовати сва она блага на незаконит начин стечена – похоту тјелесну и похоту очију и надменост живљења (1. Јованова 2, 16). Схватио је да је онај који је на земљи богат – сиромах на Небу, јер бити материјално богат, исто је што и бити духовно сиромашан, по речима светог Јована Златоустог.
Колико је немогуће сјединити болест и здравље, толико је немогуће помирити љубав и богатство, вели свети Исак Сирин; јер онај који љуби ближњег свог, безусловно поклања сва своја блага: таква је природа љубави. А без љубави нема уласка у Царство Небеско. Ово је схватио и Закхеј.
Што мање имаш, то ти је живот једноставнији. Сав сувишак је избачен, срце се скупља око свога средишта и мало-помало покушава да уђе у сопствену срж, у којој се налази лествица која води ка Небу. Тада и молитва постаје једноставнија. Молитве се окупљају у самој средини срца и продиру кроз њу. Тамо, у дубинама срца, остаје једина молитва, једина прозба која је потребна: прозба за милост.
Јер шта друго може грешник, и то први међу њима (1. Тимотеју 1, 15) желети, осим да се Господ смилује на њега? Има ли он ишта свога што би могао дати? Има ли он сопствене снаге, сопствене воље, било шта своје? Може ли ишта сам предузети? Зна ли ишта? Постоји ли ишта што би он, који ништа не поседује, могао да назове својим? Такав грешник ништа не поседује, осим греха, а грех је ништавило, оно што не постоји. Грех је празнина, мрак, непоседовање. Тамо пребива грешник, у том ништавилу.
Тако грешник види себе, и што мање поседује, богатији је: испражњена одаја, која се налази дубоко у њему, није више крцата стварима пропадљивим, већ је испуњена пунотом, светлошћу и потврдом вечног живота – љубављу и милошћу. У дому његовом сада као гост обитава Господ.
Али како може овај грешник икада да заслужи да га посети Господ? Како може уопште и да замисли да ће Господ погледати на њега у том мраку у коме се налази? Ма колико покушавао да се очисти, ма колико велика била његова борба и труд, ма колико следио Јеванђељске заповести и држао постове, бдео и стражио, одрицао се свега Господа ради, грешник види себе како опет изнова запада у нерасположење и свадљивост, лењост и недостатак љубави, неблагодарност и нестрпљивост, и свакојаки други порок и грех који се замислити може. Како уопште може, онда, да очекује да ће Господ ући у такву одају?
Зато се моли: „Господе, помилуј. Смилуј се не мене, грешног. Јер, заиста сам покушавао да чиним што сам био дужан чинити: орао сам земљу свога срца, чувао сам стадо које тамо напаса (Лука 17, 7-10), но ја сам само убоги слуга Твој и без Тебе не могу чинити ништа. Стога, смилуј се на мене и испуни ме благодаћу Твојом.“
Вера расте уз труд и рад (Лука 17, 5), а с молитвом човек добија снагу за тај труд. Стога су молитва и рад чврсто повезани, све док се једног дана не слију и не постану једно. Тада ће рад постати молитва, а молитва рад. То је оно што светитељи називају молитвом срца, духовним делањем, Исусовом молитвом.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Помози ми, вишњи Боже,
да упознам себе сама,
да ме не би освојила
прелест вражја – вечна тама.
Ја се к Теби стално пружам,
ал’ су слаба моја крила,
стално грешим, душу прљам,
па ми нада ослабила.
О, жалосна душо моја,
туђе грехе ти не суди,
већ оплакуј немоћ своју
и пред Богом смерна буди.
Свет је овај мамац страшни,
душо моја, отрезни се;
и са грехом, к’о са ватром,
не играј се, не шали се!.
О, Пречиста Божја Мати,
Ти помози слабом створу,
да уздигне душу своју
на Небеску Свету Гору!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
пособствовати (пособствовати) = помагати
Дјела апостолска 7, 24:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И видѣвъ нѣкоєго ѡбидима, пособствова и сотвори ѿмщєнїє ѡбидимому, ѹбивъ Єгѵптѧнина.
ИЗГОВОР: И видјев њекојего обидима, пособствова и сотвори отмшченије обидимому, убив Египтјанина.
СРПСКИ: И видјевши некога гдје му се чини неправда, узе га у одбрану и освети угњетаваног убивши Египћанина.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Чак ни светитељи понекад не избегавају досетке које, у већини случајева, садрже и неку душекорисну поруку. Тако и свети Амвросије Оптински, када га једном упиташе ко га је научио Исусовој молитви, одговори:
-Демони!
Запрепашћени овим одговором, упиташе га поново:
-Како то?
-Рећи ћу вам. Они су ме нападали лукавим помислима, а ја сам се бранио молитвом. Они су мене стално нападали, а ја удри по молитви, све док је коначно нисам тако добро научио, да су они морали да се повуку.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске