10. Сретењски 7533. / 23. фебруар 2025.
Страдање светог свештеномученика Харалампија и с њим пострадалих; Cпoмeн светих мученица девица Енате и Валентине, и светог мученика Павлa; Спомен преподобног оца нашег Зинона; Спомен преподобног оца нашег Прохора, Печерског чудотворца; Спомен светих мученика Порфирија и Ваптоса (или Давктоса); Cпoмeн светих трију жена мученица; Спомен светог оца нашег Анастасија II, патријарха Јерусалимског; Спомен светих отаца наших Јоакима, Луке, Германа, Аркадија, Григорија, Мартирија, Антонија, Василија и Симеона, епископа Новгородских; Спомен светих благоверних кнезова Владимира и Ане; Сабор Пресвете Богородице У Ареовинду; Спомен преподобног оца нашег Лонгина Корјажемског.
Јеромонах Серафим Роуз – Православље и религија будућности
поглавље: „Харизматичко оживљење“ – Знак нашег времена
(књига је доступна у нашој књижари)
Физичке пропратне појаве уз „харизматички“ доживљај
Највећа пропратна појава после „крштења у Светом Духу“ је смех. Неки римокатолички пентекосталац описује своје стање овако: „Био сам тако пун радости да сам једино могао да се смејем легавши на под.“ Неки други римокатолици: „Осећање присуства и љубави Божије било је тако силно, да сам седећи у капели, пола часа се смејао од радости због љубави Божије.“ (Ранаган) Неки протестант сведочи да је приликом свог „духовног крштења“ почео да се грохотом смеје. Незадрживо сам се „смејао и смејао, као када се човек осећа преплављен милином.“ Неки други протестант каже: „Добио сам дар да говорим неки нови језик помешан са приливом лагодности у којој нестаје страх. То је био језик смеха.“ (Шерл) Чак и православни свештеник, Евсевије Стефану, пише о свом заносу: „Нисам могао да сакријем осмех на своме лицу, који је свакога тренутка могао праснути у смех – смех Светога Духа изливао је у мене олакшање и свежину.“ (Логос, април 1972) Много примера могли бисмо навести о тој чудној реакцији на „духовне“ доживљаје. Неки „харизматички“ апологети срочили су читаву философију „духовне радости“ и Божије „јуродивости“ да би то објаснили. Али та философија уопште није хришћанска. „Смех Светога Духа“ је сасвим непознат током целе историје хришћанске мисли и мистике. Можда се овде, више него игде, „харизматички покрет“ разоткрива да уопште није хришћански по својој верској усмерености. Тај доживљај „светога смеха“ је изразито овоземаљски и пагански, а где не може бити објашњен емоционалном хистеријом (јер архимандрит Евсевије јасно каже да смех даје „олакшање“ после јаког осећања нелагодности и „емоционалног опустошења“. Тај смех је нека врста „поседнутости“ од стране једног или више паганских богова, које Православна Црква назива демонима. Овде треба упоредити доживљај паганске „иницијације“ („посвећења“) неког Ескима шамана. „Пошто нико није хтео да ме „посвети у тајне“, ја сам понекад плакао и био несрећан не знајући зашто, па бих изненада без разлога мењао расположење: осећао сам велику радост, тако моћну да нисам могао не певати заносну песму, у којој се вртела само једна реч – радост, радост, радост! Напео сам глас до крајње границе и тада усред овог тајанственог и моћног заноса ја постадох шаман. Могао сам да видим и чујем на потпуно нов начин. Постигао сам своје просветлење, тако да сам, не само ја могао видети кроз таму живота, него та иста блистава светлост зрачила је такође на мене, и сви духови земље и неба и мора дођоше мени и постадоше моји помоћни духови.“ (Луис, Екстатичка религија)
Не изненађује да неопрезни „хришћани“, који су се намерно препустили таквим паганским доживљајима, желе да их тумаче као „хришћанске“ доживљаје. Тачно је да су ти људи, психолошки, још увек хришћани, али су они духовно већ закорачили у област изразито нехришћанских обреда. Шта је по суду православне аскетике тај „смех Светога Духа“? свети Варсануфије и Јован, пустињаци шестога века, дају јасан одговор на питање неког православног монаха, који је био опседнут истим смехом. Одговор 471: „У страху од Господа нема смеха. Свето Писмо каже о неразумнима, да они дижу свој глас у смеху (Премудрости Исуса, сина Сирахова 21, 23); реч неразумних је увек узнемирена и лишена благодати.“
Свети Ефрем Сиријски исто тако поучава: „Смех и фамилијарност (са Богом) је почетак кварења душе. Ако приметите ове две ствари у себи, знајте да сте пали у најдубље зло. Не престајте молити Бога да вас Он ослободи од овакве духовне смрти. Смех (на овоме свету) одузима од нас онај благослов обећане утехе (после Васкрсења) онима који сада плачу (Матеј 5, 4), јер смех разара оно што је дотле било назидано. Смех вређа Светога Духа, не користи души, бешчасти тело. Смех одгони врлине, тера сећање на смрт и помисао на (паклене) муке.“ (Добротољубље, руско издање, Москва 1913, II том, страница 448)
Зар није очигледно како незнање основне хришћанске веронауке може некога далеко одвести? Исто колико смех прати „крштење у Светом Духу“, толико су и сузе пропратна појава. Оне могу да груну појединцима, а често и целе групе бризну у плач, без неког одређеног разлога. „Харизматички“ писци не виде разлог овоме у „кајању за грех“. Они не пружају никакво објашњење за то, јер изгледа да објашњења нема, сем да овај доживљај обузима некога или онога који је изложен „харизматичкој“ атмосфери. Православни Свети Оци, као што је епископ Игнатије Брјанчанинов забележио, поучавају да сузе често прате други облик духовне обмане. Свети Јован Лествичник, говорећи о разним узроцима суза, (разликујући међу њима добре и зле сузе), упозорава: „Немој имати поверење у своје изворе суза, пре но што ти је душа потпуно очишћена.“ (Пречага 7, 35) О једној врсти суза он јасно каже: „Сузе без мисли својствене су само неразумном бићу, а не разумном.“ (Пречага 7, 17)
Сем смеха и суза, често заједно са њима, постоје још и друге физичке реакције на „крштење у Светом Духу“. Ту се убрајају: изненадна топлота у телу, дрхтавица и грчеви, падање на под. Сви ови примери, треба нагласити, примећени су код редовних протестаната и римокатолика, а не код неких екстремних пентекосталаца, чији доживљаји имају много бучнији и неуздржанији карактер. „Када су положили руке на мене, одмах сам осетио као да моје груди желе да продру у моју главу. Моје усне су подрхтавале, а мој мозак се вртео. Тада сам почео цвокотати.“ (Ранаган) Неки други је осетио „велику топлоту у телу и велико олакшање“. Неки други се исповеда овако: „Чим сам клекнуо, почех да дрхтим. Изненада осетио сам да сам пун Духа Светога. Почех да се смејем и плачем у исто време. Следећа ствар је да сам био у лежећем ставу пред олтарем и пун мира Христовог.“ „Знао сам да Бог дејствује у мени. Осетих да ми руке бриде, па одмах затим окупах се у зноју“. Неки члан „Исусовог покрета“ каже: „Осећам да нешто куља у мени и одједном ја говорим на језицима!“ Неки апологет „харизматичког покрета“ наводи да је такво „куљање вулкана“ у верницима знак блискости Бога и похвално нарушавање крутих правила опхођења у западном друштву. Зато се неки пентекосталци помамно тресу, други дижу руке ка небу, трећи певају до урлања, па чак и падају на под.“ (Лили)
Човек не зна чему више да се чуди: да ли несувислости оваквих хистеричних осећања и доживљаја без ичега духовног у себи, или невероватној лакомислености која води те обмануте људе да своје грчење приписују „Божанском надахнућу Светога Духа“. То су очигледно људи, не само неискусни и без духовника у верском животу, него су потпуно неписмени у духовности. Толико дуга историја православнога хришћанства, па ипак у њој нема помена о таквим „екстатичним“ доживљајима који би били надахнути Светим Духом. Сасвим је безумно када неки „харизматички“ веробранитељи дрзну се да упореде ове детињасте и хистеричне доживљаје, доступне било коме – са Божанским откривењима која су била подарена само највећим Свецима, као што је био случај са светим Павлом на путу за Дамаск, или са светим Јованом Евангелистом на острву Патмосу. Ти свети људи пали су ничице пред Богом истинитим, (без грчења, а сигурно и без смеха), док се ови хистерични хришћани само батргају у присуству насилничког духа, а у ствари клањају се самима себи.
Старац Макарије Оптински писао је некоме са сличним доживљајима: „Мислите да ћете наћи љубав Божију у утешним осећањима, а у ствари ви не тражите Бога, него себе, то јест, утеху за себе – избегавате уску стазу невоља, сматрајући да сте тобоже изгубљени ако немате духовне утехе.“ Ако су ти „харизматички“ доживљаји уопште религиозни, онда су они пагански религиозни доживљаји. Они се скоро потпуно поклапају са медиумистичким доживљајем поседнутости духом, који надире „као унутарња снага која куља изнутра и покушава да овлада човеком.“ (Кох, Окултно робовање) Тачно је да свако „крштење у Светом Духу“ није тако екстатично као овде описани доживљаји (мада су неки чак и екстатичнији), но и то се слаже са праксом спиритизма: „Када нечисти духови нађу потпуно покорног и пасивног медиума, они тихо уђу у њега као у свој дом. Међутим, супротно се дешава када је у питању психички човек са већом отпорношћу, а са мањом пасивношћу ума, онда нечисти дух улази у њега са више силовитости – што се одражава кроз грчење његовог лица и дрхтања медијумових уда.“ (Елекмор, Спиритизам)
Доживљај „поседнутости духом“, ипак не сме се побркати са стварном поседнутошћу од демона, која означава стање када нечисти дух стално се настани у неком, изазивајући психичке и физичке пометње које досад нису биле назначене у „харизматичким“ књигама. Медиумистичка „поседнутост од демона“ траје кратко и делимична је, јер медијум се саглашава да буде употребљен само за одређени посао, који насилнички дух жели да спроведе. Али чак и „харизматички“ текстови јасно кажу да ови доживљаји екстазе – када су прави, а не само производ сугестије – нису плод медиумистичке способности, него стварна поседнутост од стране духа. Ти хистерични људи изгледа да су ипак у праву када себе називају „испуњени духом“, међутим, очигледно је да нису испуњени Светим Духом.
Свети епископ Игнатије Брјанчанинов даје неколико примера физичких пропратних појава приликом духовне обмане. Први случај: неки монах је дрхтао и испуштао чудне звуке, па је те настраности сматрао за „плодове молитве”; други случај: неки монах после екстатичког молења, осећао је у свом телу такву топлоту, да му ни зими није требало одело, а ту топлоту су могли чак и други да осете. Као опште начело, пише епископ Игнатије, ова друга врста духовне обмане, пропраћена је „физичком, страсном топлотом крви“. Понашање латинских (=римокатоличких) испосника, заведених обманом, увек је било екстатично, због ове огромне физичке, страсне топлоте – у таквом стању обмане били су и такви латински „свеци“ као што су Франческо од Асизе и Игнатије Лојола. Та физичка топлота крви, знак духовне обманутости, разликује се од духовне топлине, коју су осетили такви Божији људи као што беху свети Серафим Саровски и други православни подвижници, који су смерношћу стекли Духа Светога. Међутим, Свети Дух се не стиче екстатичким „харизматичким“ доживљајима, него дугим и тегобним подвигом, „уским путем невоља“, са трновим венцем на глави, као и Богочовек Христос. Изван Православне Цркве има добрих људи, али нема оних најбољих – нема Светаца.
„Духовни дарови“ који прате „харизматичке“ доживљаје
Следбеници „харизматичког покрета“ највише се поносе и хвале својим стеченим „духовним“ даровима. Први од таквих „дарова“ примећен код оних „крштених у Светом Духу“ је нова „духовна“ моћ и неустрашивост. Та неустрашивост извире из одређеног доживљаја, који није споран, али тешкоће почињу када треба да протумачимо тај њихов доживљај.
Ево неколико типичних примера: „Ја нема више да верујем у Педесетницу (=Силазак Светог Духа), јер сам ја то видео.“ (Ранаган) „Осетих да знам тачно шта да кажем другима, а шта треба да чују. Видех да ми Свети Дух даје стварну неустрашивост, и то је учинило велики утисак.“ Неки други каже: „Молимо се за мудрост и одједном ми постајемо мудри у Господу. Молимо се за исцелење, и здравље је обновљено. Молимо се за чуда и, због вере, видесмо чуда. Молимо се за знаке, и примисмо их. Молимо се на језицима познатим и језицима непознатим.“ (Логос, април 1972)
Врлине у православном испосништву стичу се многолетним подвигом и сазревањем у вери, док, насупрот, ови „харизматичари“ мисле то да стекну зачас, натприродним доживљајем сумњиве природе. Тачно је да су свети апостоли и мученици били обдарени величанственом неустрашивошћу, као нарочитом благошћу Божијом; али испада смешно када сваки „харизматички хришћанин“, немајући појма шта је благодат Божија, уврти себи у главу да је он једнак са великим Светитељима првих векова. Заснована на преварном доживљају, „харизматичка“ неустрашивост је једна грозничава, букачка имитација истинске хришћанске неустрашивости и само пружа јадну слику „харизматичке“ самообмане. Свети епископ Игнатије Рус, пише да се „самопоуздање и неустрашивост често примећују код људи палих у самообману, мислећи да су свети и духовно напредујући.“ „Нарочито је запажена претерана помпезност код људи заражених том обманом; они као да су опијени сами собом, јер само то стање прелести (=самообмане) они цене као стање благодати. Они се преузносе, шепуре се високомислијем и гордошћу, а праве се понизни пред многима који суде по спољашњости.“
После говорења „на језицима“, најчешћи „натприродни“ дар „крштених у Светом Духу“ је дар примања „поруке од Бога“ у облику „пророчанства“ и „тумачења“. Порука није никаква, ако није неустрашива. Неки протестант усудио се да почне своју поруку као да је велики пророк: „Овако говори Господ.“ Ево неколико примера тих „пророчанстава и тумачења“. „Као што је Свети Дух сишао на Марију Деву, па се у њој зачео Исус, тако исто Свети Дух дође над вас и Исус је међу вама“ – ово је говорио „на језицима“ неки римокатолик а „протумачио је“ ту поруку протестант „харизматичар“. (Форд) „Не брините, Jа благосиљам став који сте заузели. Сада вам је тешко, али то ће другима донети велики благослов“ – ту је „поруку“ изговорио неки „харизматичар“ лично у Име Христа.
Можемо се сложити да у овим порукама има нешто натприродно, да то нису само „измишљотине“. Али сумњамо да Свети Дух употребљава овакве вештачке начине у општењу са људима („духови“ на спиритистичким сеансама тако заиста чине!) И језик ових порука је тако монотон и стереотипан, а и саме поруке су расплинуте као у сну, личе на бунцање у трансу. Ови „духови“ изражавају се магловито и уопште, као да није важно да ли си православни хришћанин или римокатолик или протестант. Ми се, с правом, питамо чије је то безлично „Ја“ које стоји иза тих „пророчких“ порука? Тако је неки занесењак после „крштења у Светом Духу“ био уверен да је „Господ“ непрестано са њим и да ван молитвеног састанка има приватна „откривења“, укључујући чудне гласове и опипљиво „присуство“ натприродних сила. Он прича: „Пробудио ме је из дубоког сна силан глас, који ми је јасно рекао: „Бог нема унуке.“ Изненада ми је синуло, то мора да је мени говорио Свети Дух.“ (Ду Плесис) Свети руски епископ Игнатије каже: „Други облик прелести је мненије или фантазија. Састоји се из лажних појмова и лажних осећања, који долазе од „оца лажи“ – ђавола. Слична застрашивања постоје код људи који се баве спиритизмом, а у „харизматичком покрету“, прелест (=духовна обмана) почиње после „крштења у Светом Духу“; тада самообмана прелази у демонску обману, а „харизматичка“ жртва због својих лажних „религиозних осећања“ улази под власт лажнога „духа“ и тоне у „живот лажних чудеса“.
Нови „излив Светога Духа“
Следбеници „харизматичког покрета“ тврде да су „испуњени духом“. Али је сумњиво то да у свом „духовном“ заносу харизматичари ретко када спомињу покајање и спасење. Грчки православни свештеник, велики поборник „харизматичког покрета“ у Америци, брани овај покрет, говорећи: „Дрво се познаје по својим плодовима. Нико не може порећи да нови покрет не рађа плодове Духа.“ (Логос, јануар 1972) Немамо разлога да сумњамо у ове изјаве, мада постоје изјаве противречне овима, које указују на то да је „дух“ „харизматичког покрета“ нешто тамно и злокобно! Но ипак, нема сумње да многи следбеници „харизматичког покрета“ сматрају да доживљавају нешто „хришћанско“ и „духовно“.
Све док такви „харизматичари“ стоје изван Православне Цркве, ми уважавамо њихов став и нисмо обавезни да критикујемо њихов ризик. Али када се чак неки православни свештеник дрзне да препоручује секташке феномене као „излив Светога Духа“, и позива остале православне вернике да уђу у покрет „харизматичке обнове“ – онда имамо право и дужност да изближе размотримо његова убеђења и то следећи их, не по мерилима расплинутог хуманистичког „хришћанства“, него по древним провереним правилима православног хришћанства. По тим мерилима горе наведени „духовни плодови“ долазе од демона, који се јавља у облику „ангела светлости“. По речима светог епископа Игнатија Брјанчанинова, самообмана посебне врсте је уображавање (=фантазирање). „Оно се храни изумевањем лажних осећања и лажне облагодаћености, из којих се рађа неправилно схватање свеколиког духовног живота. Оно стално измишља лажну продуховљеност, лажну присност са Исусом Христом, тобожњу блискост у разговору са Њим, измишља мистичка откривења, тајанствене гласове, посебна уживања. Од такве неправилне духовности крв је узбуркана грешним и преварним узбуђењем, а ово узбуђење се издаје за благодатно блаженство – оно се одева у маску смерности, побожности, мудрости.“ Уображавање, иако води човеков ум у страшну заблуду, ипак не сурвава га у делиријум (=лудило), тако да то стање фантазирања може да потраје многе године или целог живота, а при том да не буде тако запажено. Међутим, ко падне у то топло, пријатно, грозничаво стање самообмане, он је кандидат да постане духовни самоубица, јер је слеп да види своје стварно стање.
Свети епископ Игнатије пише: „Ко уображава да је испуњен благошћу, тај никада неће примити благодат. Ко приписује себи многе дарове благодати, спречава тим својим „фантазирањем“ улазак у њега Божанске благодати, а широм отвара врата своје душе демонима и заразним гресима.“ „Јер говориш: богат си, и обогатио сам се и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.“ (Откривење 3, 17)
Заражени „харизматичком“ обманом, мисле да су, не само они „пуни духа“, него такође виде како код њих почиње „ново доба“ „излива Светога Духа“, па верују као грчки свештеник у Америци, Евсевије Стефану „да је свет на прагу великог духовног буђења“. (Логос, фебруар 1972) Такви људи имају стално на уснама речи пророка Јоила: „Излићу Духа Свога на (свако тело) сваку плот.“ (Јоил 2, 28)
Православни хришћани знају да се ово пророчанство односи пре свега на последња времена овога света, пред Други долазак Господа Исуса. А нема сумње оно је већ испуњено и на Дан Педесетнице (=Тројичин дан – Дјела апостолска 2. глава), затим тај излив пада и на свакога православнога Светитеља, који заиста прима преизобилно дарове Светога Духа – као, на пример, свети Јован Кронштатски и свети Нектарије Егински, који су чинили на хиљаде исцелења, чак и у нашем развратном веку. Но на жалост, „харизматичари” наших дана уображавају да су дарови чудотворства на располагању свима. Они мисле да малтене свако ко зажели може и да „говори на језицима“, и постоје чак и уџбеници из којих се то учи.
А шта на то кажу Свети Оци Православне Цркве? По речима светога епископа Игнатија Брјанчанинова, дарови Светога Духа „постоје само у оним православним хришћанима, који су постигли хришћанско савршенство, очистили се и припремили покајањем“. Ти дарови „су дати као поклон од Бога Свецима и то само благоволенијем (=добром вољом) Бога, а не могу бити изнуђени вољом или силом човека. Они су добијени неочекивано, веома ретко, само у случајевима крајње потребе, са дивном одлуком Божијега промисла, а не тек онако.“ (Свети Исаак Сиријски)
Треба запазити да се у наше дане духовни дарови изливају веома ретко, услед духовног слабљења које је притисло цело Хришћанство. Ти дарови служе искључиво потребама спасења. А секташко уображавање, насупрот, замишља да се ти дарови изливају у огромном изобиљу и највећом брзином. Укратко, „дух“ који тако нагло и обилато разбацује своје „дарове“ на ово прељубничко поколење, (које, покварено и обмануто у току многих векова лажном вером и лажном побожношћу, тражи увек, као некад Јевреји, очигледан „знак“) – није Свети Дух Божији. Ти самозвани духовници никада нису упознали Светога Духа и никада нису Њему принели богослужење. Истинска духовност је тако високо изнад њих да, по речима једног трезвеног посматрача, они представљају, својим психичким и емоционалним, понекада и демонским, понашањем, и претенциозним извикивањем, управо карикатуру духовности.
Овако свети епископ Игнатије пише о правим духовним осећањима: „Телесни човек не може правилно да уобличи било који појам, јер помињање осећања увек је заснивано на осећањима већ познатом срцу. Међутим, духовна осећања потпуно су страна срцу, које зна само за телесна и емоционална психичка осећања. Такво непосвећено срце нема појма да духовна осећања уопште постоје.“
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Српски Патерик
Запад има све оно што људи могу, али Запад нема оно што људи не могу.
Православље није дресура, православнима је остављена слободна воља, отуда толико разноликости код православних, а наизглед нереда. Међутим, није реч о машинерији и о шрафовима, као код других, где си ти тамо присутан само зато да се други наслони на тебе, или, пак, ти на њега, када сте обојица ужљебљени, док други мисле за вас.
Православни Хришћанин, пак је жив човек и мора да се пробија сам. Зато ћеш видети да један монах једе килу хлеба, а други толико за недељу дана; други опет пије, а трећи ни воду не окуша; трећи прича, док неки, пак, само ћути. Не може се уредити тако да све буде под конац. Уосталом, то је најмање важно. Сваки човек је посебан и свакоме се Бог посебно обраћа.
Што год се дешавало, нек’ се дешава, нарочито ситне и приземне гужве. Чим их осетиш, буди ту, али буди изнад њих. Наше је да гледамо у Небеса: „Горе имајмо срца!“
Бити у свету и са људима, а не бити од овога света и не саучествовати у људском безакоњу, то је практична мудрост живљења. Не да побегнеш од људи у ћошак; то је једнострано решење. Него да избегнеш сва минска поља, радосно проносећи себе као Хрипћанина, и православну побожност, да виде људи да Хришћанство није зло.
Најважнија је доброта. Добар човек може да каже, да претрпи, да поднесе, да опрости. Без тога нема племенитости. Хришћанин не може да бије, Свеци се нису тукли, мада су се бранили, бране се и браниће се убудуће.
Монах је мртвац. То што се види код њега, то су само покрети руку, а он је ко зна где.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Никола II Хрисоверг († 996.)
5. од 11 правила:
Питање. Да ли може свештеник да једе без сваког обзира и како га је воља што се приноси у Цркву, то јест, просфоре и вино, и да ли може просфоре јести као обичан хлеб; и ако се много тога сакупило, шта ће с тим да ради?
Одговор: Делови од принесене на Жртвенику просфоре, никако, него се то има појести само у Цркви, док се све не употреби; а што од осталих просфора преостане, треба јести оделито и по себи, а никако са млеком, или са сиром, или с јајима, или с рибом.
Свети Теофил Александријски († 412.)
8. од 14 правила: Што се принесе намењено за жртву, пошто се потроши колико је потребито за тајну, клирици нека поделе остатак, али оглашени нека од тога не једе, нити пије, него само клирици и са њима браћа верници.
8. Помесни Сабор у Картагини 419. године (217-223 Светих Отаца)
37. од 135 правила: О томе да не треба ништа у светилишту приносити осим хлеба и вина, са водом помешана – У светилишту, то јест цркви, нека се ништа више не приноси осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест хлеба и вина с водом помешаног. Првину, пак, било мед или млеко, нека по обичају приносе у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца; и премда се и ово у олтар приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од тајне Тела и Крви Господње. Ништа, пак, друго од првина нека се не приноси, него само грожђе и пшеница.
3. Помесни Сабор у Гангри 340. године (13 Светих Отаца)
7. од 21 правила: Ако ко хоће да узима првине плодова доношене Цркви, или да их раздаје ван Цркве, без сагласности епископа или онога коме је то поверено, то јест црквеног економа, и неће да поступа по сагласности његовој, нека је проклет.
8. од 21 правила: Ако ко плодове доношене Цркви, раздаје или узима, без епископа, или онога који је постављен за управљање доброчинством нека је и који тако раздаје и који прима проклет.
Апостолска правила
3. од 85 правила: Ако неки епископ, или презвитер, против уредбе Господње о жртви (Матеј 26, 26-29), принесе на Жртвенику Божијем друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер, или птице, или какве животиње, или воћа, противно установи, осим у своје време новога жита или грожђа, нека се свргне. Није дозвољено доносити на Жртвеник ишта друго, осим уља за свећњаке и тамјана, у време Светога Приноса.
4. од 85 правила: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не кa Жртвенику. А јасно је да ће епископ и презвитери поделити их и ђаконима и осталим клирицима.
38. од 85 правила: Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима побожно управља, пошто Бог све надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су рођаци сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура што је црквено.
41. од 85 правила:Заповедамо да епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о новцима, тако да се по његовој власти све управља, те преко презвитера и ђакона раздаје потребитима, са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце, то јест за дочек гостију, тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да који олтару служе, од олтара нека се хране; а ни војник никад о своме трошку не подиже оружје против непријатеља.
Тумачење Апостолских правила: 3. и 4. од 85 правила
У прва времена Цркве сви они који су долазили у цркву, доносили су, по апостолском пропису (1. Коринћанима 16, 2), разне прилоге у цркву од јестива или пића. Из ових прилога неки су узимали и чували у нарочитом мјесту, те дијелили свештеницима и другим служитељима цркве, који су се од тога издржавали, а неки, пак, прилози посвећивали су се на Светом Олтару као принос Богу. Слиједећи обичај старозаветне Цркве у којој су се приносили на жртву разни плодови и животиње, увело се било и код Хришћана, поглавито код оних који су из Јудејства прелазили у Хришћанство, да безразлично приносе на жртву разне производе земаљске или и вјештачки приређене. Да се преупреди овај обичај , правил ово наређује да се ништа друго не смије на жртву приносити на Олтару осим онога што је Сам Исус Христос заповједио, на име, хљеб и вино. (Матеј 26, 26-28; Лука 22, 17-20)
Између осталих приноса, који су у овоме правилу споменути, и сличних других, правило дијели најприје уље и тамјан, па нове класове и грожђе, и за тијем све остало. У погледу уља и тамјана правило одређује да се то слободно доноси у цркву свагда и да се то има употребљавати при црквенијем Службама. Употреба уља за свјетњаке у цркви и тамјана за кађење потиче из првих дана Христове Цркве, и ову употребу правило признаје дозвољеном, те законитом. Нове класове и грожђе допушта правило доносити у цркву, али само у своје вријеме, то јест кад приспију првине жита и грожђа, тада их вијерни могу односити у цркву да их свештеник благослови. Све остало заповиједа правило да се не смије у цркву доносити, него се то има слати кућама епископа и презвитера, као што ћемо сада видјети у 4. апостолском правилу.
Наредба овога правила врло је строга и пријети свргнућем епископу и презвитеру, који се усуди поступити противу исте наредбе.
У 3. апостолском правилу видјели смо шта се смије у цркву доносити, а у овоме се понавља наредба онога правила и наређује се да се првине свакога плода шаљу епископу и презвитерима, како би то послужило за издржавање њихово и осталих, који су на служби цркве. Ове првине плодова, ови приноси од стране вијерних, састављали су у прва времена цркве једини извор за издржавање клира. Приноси си ови добровољни били; али није само од добре воље вијерних ово зависило, него су они имали и дужност да то чине, и да се старају о издржавању клира. Ако је Исус Христос тек у опће казао да је сваки посленик достојан своје награде (Матеј 10, 10), али апостол Павао (1. Коринћанима 9, 14), позивајући се на ријечи Господње, изрично казује да, који проповиједа Јеванђеље, има од Јеванђеља и да живи; а у истој глави исте посланице своје (1. Коринћанима 9, 7-10) Павао позивље се на примјере из свакидашњега живота и на Мојсејев Закон, да ово потврди. Ови су се приноси сви скупљали обично од ђакона и приказивали су се епископу, који је имао право да разређује тиме по својој власти, а с обзиром на потребе дотичних лица. Од тих приноса редовно се трећи дио употребљавао на издржавање свештенства; један дио служио је за богослужбене потребе, а један за помоћ сиромасима. Колико је од тога дијела намјењеног за свештенство могло припадати појединим служитељима Цркве, то је зависило од количине прикупљених приноса. Одређене награде у установљеној законом количини није било. Посао о такозваним „епитрахиљским приходима“ свештенства, о „биру“, о „конгруи“ и слично, спада у каснија времена, на име, кад је државна власт ступила у свезу са Црквом. Ово је било IV вијека, кад је дотадашње неопредјељено стање свештенства са стране његовог издржавања изазвало и Цркву и државу да изда одређене прописе у овоме погледу, те је сада и установљено било, колико и из каквих још извора, осим добровољних приноса, има се издавати редовно сваком служитељу Цркве.
Час историје – Свети Сава први Архиепископ србски | ТВ Храм
/најбоље житије светог Саве!/
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ Зачало 140 – 1. Коринћанима 8, 8-13 – 9, 1-2: О несаблажњавању слабе браће јелом.
8 А јело нас не поставља пред Бога; јер нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо.
9 А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.
10 Јер ако тебе, који имаш знање, види неко гдје сједиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?
11 И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умрије.
12 А тако, гријешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савјест, о Христа се гријешите.
13 Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега.
1 Нисам ли апостол? Нисам ли слободан? Зар нисам видио Исуса Христа, Господа нашега? Нисте ли ви дјело моје у Господу?
2 Ако другима нисам апостол, али вама јесам, 141јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.
ЈЕВАНЂЕЉЕ Зачало 106 – Матеј 25, 31-46: О страшном Суду.
31 А када дође Син Човјечији у слави Својој, и сви свети Анђели са Њим, тада ће сјести на Пријесто славе Своје.
32 И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их једне од других, као пастир што разлучује овце од јаради.
33 И поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са лијеве.
34 Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: ’Ходите, благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.
35 Јер огладњех, и дадосте Ми да једем; ожедњех, и напојисте Ме; странац бијах, и примисте Ме;
36 наг бијах, и одјенусте Ме; болестан бијах, и посјетисте Ме; у тамници бијах, и дођосте Ми.’
37 Тада ће Му одговорити праведници говорећи: ’Господе, када Те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?
38 Кад ли Те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо?
39 Кад ли Те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо Ти?’
40 И одговарајући Цар рећи ће им: ’Заиста вам кажем: ’Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте.’’
41 Тада ће рећи и онима што Му стоје с лијеве стране: ’Идите од Мене, проклети, у огањ вјечни, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.
42 Јер огладњех, и не дадосте Ми да једем; ожедњех, и не напојисте Ме;
43 странац бијах, и не примисте Ме; наг бијах, и не одјенусте Ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте Ме.’
44 Тад ће Му одговорити и они говорећи: ’Господе, када Те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо Ти?’
45 Тада ће им одговорити говорећи: ’Заиста вам кажем: ’Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни Мени не учинисте.’’
46 И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Страшни Суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом Небеских бесплотних сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка Престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије – за једне: „Приђите!“, а за друге: „Одлазите!“ Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но, тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Благо оном ког Бог помилује!
Миловање Божје – радовање,
радовање у обадва света.
Мојсеј Мурин к’о син заблудели,
покаја се и Богу се врати,
многим плачем многе грехе плати
Многим постом сам себе исуши,
црн у лицу, светао у души;
многим бдењем он укроти страсти,
демонске се ослободи власти.
Док му душа поста к’о језеро,
на планини што у Небо гледа,
у ком Небо лицем се огледа.
Кад су једном питали Мојсеја,
зар га греси других не жалосте,
грешни људи зар га се не тичу?
Свети Мојсеј плачно одговара:
-Ко у кући мртваца имаде,
тај не плаче над туђим мртвацем,
него плаче над својим мртвацем.
Лав у јагње често се претвара,
такво чудо само Христос ствара.
Мојсеј беше лавом у планини,
па постаде агнец незлобиви.
Нек његовим светим молитвама
Бог дарује спасење и нама.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
постилати (постилати) = прострирати
Матеј 21, 8:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Множайшїи жє народи постилаху ризы своѧ по пути: друзіи жє рѣзаху вѣтви ѿ дрєвъ и постилаху по пути.
ИЗГОВОР: Множајшији же народи постилаху ризи своја по пути: друзији же рјезаху вјетви от древ и постилаху по пути.
СРПСКИ: А народ веома многи простираше хаљине своје по путу, а други резаху грање од дрвећа и простираху по путу
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Упиташе једном светог Јована Златоуста шта би Бог тражио највише од нас Хришћана. Светитељ одговори:
-Бог хоће да своја добра дела кријемо брижљивије него што злотвори крију своја злодела.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске