3. Благовештенски 7533. / 16. март 2025.
Страдање светих мученика Евтропија, Клеоника и Василиска; Спомен преподобних отаца наших Зинона и Зоила; Спомен преподобне деве Пиамуне.
Архимандрит Рафаил Карелин – Хришћанство и модернизам
(књига је доступна у нашој књижари)
О црквеном језику?
Црквени језик је ближи унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцања него савремени језици. То није језик разума већ срца, језик непосредних проницања, језик напрегнуте духовне енергије и особите динамике. Древни језици у људској души изазивају нешто попут „подсећања“ на човекову способност непосредног унутрашњег преношења мисли, доживљаја садржаја друге душе и озарења од Бога.
То је језик логоса који је дубљи од спољашњег језика за који је потребна материјална форма – реч. Спољашњи профористички језици се све више удаљују од свог центра – духовног логоса, све се више диференцирају и материјализују. Нови језици су углавном усмерени на човеков разум, на аналитичке способности његовог разума, који је нижи у поређењу с духовном интуицијом. Они су такође у стању да изразе емоционално-чулна, страсна човекова стања, али се испоставља да су за изражавања појава из области духа, које се откривају у молитвеном пориву нови језици троми, немоћни као мишићи оронулог старца.
Присталице језичке реформе богослужења тврде да ће на новом, савременом језику литургика постати јаснија. Али литургика је сама по себи Тајна. Она не може бити схватљива на вербално-семантичком нивоу, јер би се иначе могла схватити и усвојити седећи у фотељи с књигом у рукама или за писаћим столом. Литургика није приповест која се може подробно објаснити, није ребус који се може одгонетнути или решити. Литургика је човекова укљученост у духовну реалност, а средство за то је утицај васцелог духовног поља на човека: архитектуре и унуташњег уређења храма, богослужбених мелодија, а главно је – снаге молитве свештенослужитеља и народа, који се налази у Цркви.
За светог Јована Кронштатског се причало да су људи, кад је он служио Литургију или се ћутке молио на Проскомидији, очигледно, готово физички, осећали снагу његових молитава и Божанствену благодат. Древни језик је ближи унутрашњем логосу, због тога има јачи утицај на људско срце. Чудна појава је да понекад реченица на црквенословенском језику мимоилазећи човеков разум као бујица снажне светлости озарује, као да открива његово срце и оно трепери као душа путника, који после дугог пута види очински дом. Овде се дешава оно што смо већ назвали, можда не потпуно тачно – „присећањем“. Човек се сећа изгубљеног раја и оног језика којем су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседио с Анђелима. Овде је присутна мистика језика. Древни свештени језик дира човеково срце, приморава скривене струне душе да затрепере.
Модернисти ово не знају и не осећају, они желе да древне језике замене новима како би јаснија постала семантика речи, која не чини јаснијом тајну богослужења. Осим тога, у литургици постоји паралелни језик образа и ритуала, који није мање важан од словесног језика. Овај символички језик је још мање схватљив, али он служи укључености човека у живу реалност догађаја, који се дешавају. Ако желимо да богослужење учинимо доступним нашем плотском разуму, треба да учинимо разумљивима обреде: или да их заменимо словесном интерпретацијом или да их преведемо на језик позоришне пантомиме, односно да обред из разгранатог свештеног символа претворимо у мимички гест. Шта ће онда остати од Литургије? Поучна представа? Кад кажемо да је Литургија сећање на земаљски живот Христа Спаситеља, ми ту нипошто немамо у виду да је Литургија сценски приказ Јеванђеља. Литургија је могућност да човек посредством свештених символа постане учесник у библијским догађајима, да изнутра доживи Голготску Жртву као Жртву, која је принета за њега лично, а Христово Васкрсење као васкрсење своје душе.
Рекли смо да је древни језик подсећање људског срца на његову древну отаџбину – изгубљени рај. А савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он човеку не помаже да се отргне из заробљеништва свакодневних уобичајених послова, брига и интересовања. Свештени језик као да сведочи да у храму долазимо у додир с другим светом, с другом, за нас неуобичајеном реалношћу. Асоцијативне везе не постоје само између садржаја речи и осећања, него такође и између осећања и саме форме језика. Форма уопште не може бити потпуно апстрахована од садржаја.
Нови језик ће, хтели ми то или не, носити у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални потекст, који наш логички разум неће моћи да дефинише. Богослужење се не сме мешати с проповеђу или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет; богословље показује пут, а молитва води тим путем. Говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тим? Мислимо да је то нека тајна хармонија ритмова срца и ритмова древног језика и ми ову хармонију доживљавамо као нарочиту лепоту језика. Прочитајмо пажљиво псалме на новом и на старом језику; какву разлику ћемо видети у свом унутрашњем стању? Нови језик је налик на воду, која може да угаси жеђ, али ће душу оставити хладном, а древни језик је вино, које весели и радује човеково срце.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Ава Гаврило Ралетиначки (Милисав Димитријевић 1903.-1995.)
Прича нам један доктор из Алибунара како је постао побожан и примио веру као непроцењиви бисер. Он никад, вели, није постио. Није му долазила чак ни помисао да пости бар један дан. Но догоди му се у један петак да падне и сломи руку. Једва руку намести и излечи, кад опет у петак падне и сломи ногу. Таман га та беда прође, кад опет у петак удари га нека грана у шуми по очима, те му повреди очи. Потом га у петак заболела глава. Па опет у петак добио грозницу. И тако редом. Најзад почне он размишљати о томе зашто му се толике беде догађају све у петак. Кад је о том питао своју мајку, рекне му ова одмах да је то сигурно зато што никада у петак не пости. Онда доктор почне редовно постити сваког петка. Потом узме среду и сва четири поста да пости. Потом почне ићи у цркву на молитву. Потом почне читати побожне књиге. Најзад се упише у хришћанску заједницу и стане у ред најпобожнијих људи у своме месту, који је отворено јављао веру Божију као нешто неопходно и спасоносно за свакога.
Овакве опомене Господ сваком човеку шаље, али многи не знају одакле долазе и ко их шаље, па зато иду код гатара и врачара да им они погоде зашто им се то све догађа. А врачари их лажу и на још веће зло шаљу, док не оду у коначну пропаст. Јасни људи, како је тешко у мраку незнања живети, и код очију бити слеп, и код ушију бити глув..
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Апостолска правила
62. од 85 правила: Ако се неки клирик из људског страха од Јудеја, или Јелина, или јеретика, одрече Христова имена, нека се искључи из Цркве; ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
1. Васељенски Сабор у Никеји 20. мај – 25. август 325. године
318 Светих Отаца
10. од 20 правила:О онима који се одрекоше при гоњењу, па постадоше клирици – Који су између палих у време гоњења рукоположени у клир, по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава црквени правилo (Апостолскo правилo 62), јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
1. Помесни Сабор у Анкири 314. Године
18 Светих Отаца
1. од 25 правила: За презвитере, који су принели жртву идолима, затим су се повратили вери, не на лукав начин, него од истине, нити су имали претходна договарања са световним властима, те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а уствари су само привидно и формом приведени, Сабор одреди да такви могу уживати част презвитерског седишта, али не могу приносити Евхаристију, ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
2. од 25 правила: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили вери, нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења хлеба или путира, или проповедања. Ако пак неки од епископа увиди код њих неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више и одузети, њима припада та власт.
3. од 25 правила: Који су бежали од гоњења, па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те зато били потрзавани, то јест малтретирани, па су им тако мученима мучитељи насилно у руке нешто гурали од идола, или су принудно неко јело од жртви у уста узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали сваким понизношћу и држањем и смерношћу живота, такве, пошто су изван греха, јер се нису одрекли, не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости или више тачности, или због незнања неких, одмах нека се приме. Ово исто важи и за клирике и за остале лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици, који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин свештени, Сабор одреди да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће унапређењу живљење било правилно.
12. од 25 правила: Они који су пре крштења принели жртву идолима, па се потом крстили, могу се у чин свештени примити, јер су Крштењем очишћени.
Свети Петар Александријски († 311.)
10. од 15 правила: Зато није правилно ни клирици који су најпре добровољно пошли на мучеништво, па су пали, а затим се опет на подвиг повратили, да остану даље у црквеној служби, јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби, знајући да је боље отићи и са Христом бити, ипак додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Филипљанима 1, 24). Јер, гледајући не своју корист, него многих, да се спасу (1. Коринћанима 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане међу браћом и о њима се стара. Који хоће да учитељ буде у учењу своме, постајући углед за верне (Римљанима 12, 7). Отуда они који, борећи се у затвору, отпадоше од свештене службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом тешком времену? И док су били (тукли) док нису пали, могао им се опростити њихов неразмишљени поступак; али кад су сагрешили, као погордивши се и на себе љагу навукавши, не могу више свештену службу вршити. Зато нека се у смиреномислију већма старају, како ће, преставши од сујетности, окончати живот свој. Јер им је довољно општење са надзором и тачношћу, и то с два разлога: прво, да не изгледају да су оптерећени, те да силом траже да одавде, из живота, отиду; и друго, да други, који су пали, не нађу се побуђени да због повода казне, духом клону. Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, слично ономе који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, сви који буду пролазили почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и није могао довршити га (Лука 14, 29-30).
14. од 15 правила: Ако су, пак, неки претрпели много насиље и невољу, и куке су им у уста стављали и окове, па ипак издржавши јуначки расположене вере, и истрајаваху кад су им и руке њихове жегли, принуђујући их да се скверне жртве дотакну, као што су ми о онима у Ливији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи такви, особито пак то посведочујући о њима и друга браћа, они могу бити у свештеној служби будући увршћени међу исповеднике, као и они који су умртвљени многим мучењима и више нису могли говорити или кретати се да би се одупрли онима који су узалуд их мучили, јер нити су пристајали на безбожност њихову, као што сам опет од саслужитеља чуо. Уврстиће се, дакле, међу исповеднике и сваки који се влада као Тимотеј животом својим, покоравајући се и он ономе који говори: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима.“ (1. Тимотеју 6, 11-12)
Свети Атанасије Велики или Александријски (296./298.-373.)
13. од 3 правила:Посланица Епископу Руфинијану: Ти пишеш оцу оно што пристоји сину љубазноме, па и ја тебе, кад си се писмом приближио, грлим, најжељенији од свих Руфинијане. Могао бих и ја теби као сину писати, али се уздржавам, да се из писма не позна наша блискост и сведочанство. Јер ти си, сходно писаноме (2. Коринћанима 3, 2), моја посланица, познавана и читана у срцу. Таквом, дакле, расположењу веруј, заиста веруј, поздрављам те и подстичем да пишеш, јер ћеш ме тако чинећи, не мало, него много обрадовати. Пошто си ме пак доброљубно и црквено, јер то опет личи твојој побожности, запитао с онима, који су по нужди били заведени у Аријеву јерес, али нису покварени лажним веровањем, и желиш да ти напишем шта је о њима одлучено на саборима и свуда, знај, многожељени мој господине, да је у почетку, кад је престало насиље Аријанаца над православнима, држан је сабор од епископа из извањских предела, а био је такође сабор и код саслужитеља наших који живе у Јелади, а ништа мање код оних у Шпанији и Галији. И би угодно да се одреди, што је овде тако и свугде, да треба онима који су пали и били вођи безбожности Аријеве, ако се покају опростити им, али им не давати места у клиру. За оне пак који нису господарили у безбожности аријанској, него су били повели се нуждом и насиљем, изволи се да им се даје опроштај, а и да имају места у клиру, особито пак што су поднели оправдање. И то се изволи одлучити да буде по некој снисходљивости, јер су потврдили да се нису обратили у безбожност аријанску, него су, да не би неки нечастивци будући постављени, упропастили Цркве, те су рађе изабрали да уступе пред насиљем и поднесу терет, него да народе црквене изгубе. И говорећи то сматрали смо ми да говоре веродостојно, јер су за изговор свој наводили да је Арон, брат Мојсијев, уступио у пустињи пред преступом народа, имајући као своју одбрану разлог да не би народ, повративши се у Египат, остао у идолопоклонству. Јер је наизглед било разложно да остајући у пустињи, могу престати од безбожности, али ушавши у Египат утврдили би и ојачали безбожност у себи. Ради тога се поменутима допушта да буду у клиру, а заведенима и који су насиље претрпели, даје се опроштај. Ово саопштавам и твојој побожности, надајући се да ће и твоја богобојазност примити ову одлуку и неће осудити слабост оних који су се тако сложили. Изволи прочитати ово и свештенству и подручном ти народу, да и они, знајући ово, не осуђују што се тако односиш према њима. Јер би било неумесно да им ја пишем, кад може твоја побожност да им јави наш однос према њима и да допуни све што недостаје. Хвала Господу Који те је испунио сваком речју и сваким знањем! Који се кају нека јавно проклињу по имену зло веровање Евдоксија и Евзоја. Јер они, дакле, хулећи Њега, Христа, да је створење, уписаше се да су предводници аријанске јереси, и нека исповеде веру коју су Оци исповедили у Никеји, и нека ниједан Сабор не сматрају изнад овога Сабора. Поздрави братство крај тебе, а тебе поздравља ово које је с нама у Господу.
Свети Теофил Александријски († 412.)
2. од 14 правила: Подсетник – Са онима који су општили са Аријанцима и до сада још држе цркве, нека се поступи по постојећем обичају. Тако, наиме, да се на место њих поставе други, који су засведочени у Православљу, а они нека се окупљају у црквама. Тако нека се и то уреди односно, као што су и у другим градовима православни епископи у Тиваиди поступили, и нека се подвргну казни они постављени од епископа Аполона и који су били у општењу са Аријанцима поседницима Цркава, ако су то учинили по својој вољи. Ако ли су у томе били послушни своме епископу, нека се окупљају у црквама, пошто нису знали шта је разумно. Ако ли их сав народ заједно са осталима одбаци, нека се поставе други, ако ли их пак приме заједно са онима са којима су они општили, тада нека и они примене онај обичај коме следе сви православни епископи у Тиваиди.
Тумачење 62. Апостолског правила:
Историјске прилике првога доба хришћанске Цркве, кад је она гоњена била од Јудеја и незнабожаца, и кад су разне јеретичке секте, поглавито гностичке, ударале на православно учење Цркве жестином, која се по некада равнала са јудејским и незнабожачким гоњењима – те историјске прилике дале су повода издању овога правила. Бивало је да су поједина свештена лица, која нијесу доста тврда била у вјери својој, бојећи се за живот, којему су им пријетили гониоци Хришћанства, одрицали се хришћанског имена и исповиједала вјеровање нехришћанско. Неколико такових жалосних примјера спомиње нам Кипријан за своје доба (између других Трофима, Фортуната, Василида, Марцијала).
За такав пријеступ једног свештеног лица, које би морало пружати примјер вијернима, како треба и живот свој жртвовати за име хришћанско, а међу тијем просто из страха да му се какво зло не учини, одриче се Христа и постаје апостатом, правило ово наређује да таково свештено лице има, не само бити свргнуто са свештеног чина који је погазио, него са свијем праведно одређује таквом апостату највећу казну што у каноничном праву постоји, на име коначно искључење његове из Цркве, и да се одсијече од доброга Тијела Цркве као гњиди члан. Ако ли се, пак, због истога разлога једно свештено лице одрече својега чина, као служитеља Цркве, правило наређује да се са свијем свргне са тога чина, којега је већ постао недостојан. У оба случаја ако се такво лице покаје и искрено замоли Цркву за опроштај, правило допушта да се прими у заједницу црквену, али само као свјетовњак, без права да заузме службу коју је прије одметништва свога у клиру вршио. И ово се тиче свакога, који је уписан био у именик клира, дакле свију црквенослужитеља, од чаца до епископа.
Cloaked in Faith and Humility | The Life of St. Gabriel, the Fool for Christ (са српским преводом)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 304 – Јеврејима 1, 10 – 2, 3: Христос је Син Божији и виши од Анђела.
10 И опет: „Ти, Господе, у почетку основа земљу, и Небеса су дјело руку Твојих;
11 они ће проћи, а Ти остајеш, и све ће остарјети као одијело,
12 и савићеш их као хаљину, и измјениће се, а Ти си увијек исти, и године Твоје неће минути.”
13 А коме од Анђела икад рече: „Сједи Мени са десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим”?
14 Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење?
1 Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо.
2 Јер ако је ријеч казана преко Анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну,
3 како ћемо је ми избјећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповиједати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули.
Зачало 318 – Јеврејима 7, 26 – 8, 2: Вјечни Новозавјетни Првосвештеник.
26 Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од Небеса;
27 Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најприје за Своје гријехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувијек принијевши Самога Себе.
28 Јер Закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а ријеч заклетве, послије Закона, поставља Сина вавијек савршенога.
1 А од овога што говорисмо главно је: ми имамо таквога Првосвештеника, Који сједе с десне стране Пријестола Величанства на Небесима,
2 Свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човјек.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 7 – Марко 2, 1-12: Излијечење одузетога у Капернауму.
1 И уђе опет у Капернаум послије неколико дана; и чу се да је у (Петровој) кући.
2 И одмах се скупише многи, тако да не могаху ни пред вратима да се смјесте; и казиваше им ријеч.
3 И дођоше к Њему са одузетим, кога ношаху четворица.
4 И не могући приближити се к Њему од народа, открише кров од куће гдје Он бијаше, и прокопавши, спустише одар на коме одузети лежаше.
5 А Исус, видјевши вјеру њихову, рече одузетоме: „Синко, опраштају ти се гријеси твоји!”
6 А ондје сјеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
7 „Што Овај тако хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?”
8 И одмах, разумјевши Исус духом Својим да они тако помишљају у себи, рече им: „Што тако помишљате у срцима својим?
9 Шта је лакше? Рећи одузетоме: ’Опраштају ти се гријеси’, или рећи: ’Устани и узми одар свој и ходи’?
10 Но да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе”, рече одузетоме:
11 „Теби говорим: ’Устани и узми одар свој, и иди дому своме.’”
12 И уста одмах, и узевши одар, изиђе пред свима, тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: „Никада тако што не видјесмо.”
Зачало 36 – Јован 10, 9-16: О добром Пастиру и Његову стаду.
9 Ја сам Врата; ако ко уђе кроза Ме, спашће се; и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.
10 Крадљивац не долази за друго, него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу.
11 Ја сам Пастир добри. Пастир добри живот Свој полаже за овце.
12 А најамник, који није Пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце, и распуди их.
13 А најамник бјежи, јер је најамник, и не мари за овце.
14 Ја сам Пастир добри и познајем Своје, и Моје Мене познају,
15 као што Отац познаје Мене, и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце.
16 И друге овце имам, које нису из овога тора, и те Ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један Пастир.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Ја сам Врата; ако ко уђе кроза Ме, спашће се.” (Јован 10, 9) Исто Господ говори и на другом месту: „Нико не долази Оцу осим кроз Мене.“ (Јован 14, 6) И још једном то потврђује када каже: „Без Мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15, 5) Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово – такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла. Да бисмо били такви; ми имамо тајне – Крштење и Причешће, које у грешницима, по крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање – веру, која исповеда: „Ја сам пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом“; љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он сам.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Камен земљу пита: „Знадеш ли чији смо?“
„Не знам“, земља рече, „хтедох тебе питат’“
Звезда сунцу шапну: „Докле ћемо скитат’?
Ти ми још не каза: ‘Откуд смо и чиј’ смо?’“
„Сестро, сјајна звездо, како ћу ја знати?
Баш сам о том тебе мислио питати.“
Потоци жуборе коритима чистим,
и дебеле реке издисају пару,
зачуђени себи са питањем истим
о свом праизвору, о свом господару.
И певају птице, и лептири лете
са незнањем двојним: почетка и мете.
Само прави вођа – Он познаје путе,
а вођени њиме тек слуте ил’ ћуте.
Миријаде слепих за окатим ходе,
корачају, пужу, лете ли броде.
Човек испред свега, Бог испред човека,
по мери разума, од века до века.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
потрєбникъ (потребник) = погача (=артос)
1. Мојсејева 18, 6:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И потщасѧ Авраамъ въ сѣнь къ Саррѣ и рєчє єй: „Ѹскори и смѣси три мѣры мѹки чисты и сотвори потрєбники.“
ИЗГОВОР: И потшчасја Авраам в сјењ к Саррје и рече јеј: „Ускори и смјеси три мјери муки чисти и сотвори потребники.“
СРПСКИ: И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече (јој): „Брже замијеси три копање бијелога брашна и испеци погаче.“
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Анегдота светог Григорија Ниског
Имао неко мајмуна, кога је научио да игра и да се понаша као човек. Обукао га је у лепо одело, ставио му је и маску човечијег лица, и мајмун је изледао као прави аристократа. Сви који би га видели како игра, мислили би да је он некакав човечуљак.
Неко од посматрача је, међутим, изгледа схватио о чему се ради, па је рекао човеку до себе: „Сада ћеш видети како се понашају…аристократи!“
И одмах извади из џепа неколико бадема и баци их пред мајмуна. Мајмун одмах престаде да игра, подера маску која му је сметала, баци се на бадеме и поче да их једе.
И свети Григорије закључи: „Тако исто бива и са лицемерима. Чим им се укаже нека лична корист, одмах заборављају какву личност су глумили и показују своје право лице.
.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске