10. Благовештенски 7533. / 23. март 2025.
Страдање светих мученика Кодрата, Кипријана, Дионисија, Анекта, Павла, Крискента и других с њима; Страдање светог мученика Кодрата Никомидијског и с њим светих мученика Саторина и Руфина и осталих; Спомен преподобне матере наше Анастасије Патриције; Страдање светог новомученика Михаила Маврудиса; Спомен светог мученика Маркијана; Спомен акатиста Пресвете Богородице.
Свети преподобни Теодор Студит – Кратке подвижничке поуке
У свему се добро подвизавајте; велики је труд, али је награда већа; све више напредујте.
Господ говори: „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ (Лука 21, 19) И ви подносите напор и врућину подвижничког живота без малодушности и „у закону Његовом поучавајте се дан и ноћ како бисте били као дрво засађено крај извора вода“ (Псалам 1, 23). Код нас постоје многи напори, али је дарова Божијих још више. Ми проливамо много зноја, али је оно што стичемо вечно. Ја знам да се подвизавате, да се на сваки начин принуђавате, да живите мученички, да се пробијате копљем и распињете одсецањем своје воље. Ипак, радујте се стога што вам се припрема Царство Небеско, блажена бесмртност, усиновљење, санаслеђе са Христом, благобиће, блаженство, радовање, покој без краја. Ко може да је мрзовољан с обзиром да предстоје толика добра? И ко се може зауставити пред било каквим трудом и подвигом све док га смрт не пренесе ка очекиваноме? Знајући „да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљанима 8, 18), ви сте понели врелину похоте, тежину мрзовоље, муку од напора, глад уздржања и у свему другом тескобу и оскудицу. Стога и можете да кажете са апостолом: „Ради Тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.“ (Римљанима 8, 36) Напредујући и усходећи на висину врлина, ви се немојте плашити демонских маштања и подизања похоте. Ипак, ова реч није неопходна само ради лењивих, колебивих и подељених, већ и ради вас како бисте се утврдили и наоштрили у довршавању тока своје побожности. Дођите сви и додајмо страх на страх, будући једни према другима тихи, љубазни, покорни, срдачни и извегавајући завист, пристрашће, гордост, таштину, смутњу и роптање. Нека основа вашег доброг живота буде трпљење.
Ви имате много искушења, али немојте бити малодушни: Господ је близу; имајте на сећању будући покој и никада немојте губити храброст.
Ја не поричем да ви свакодневно имате многе скорби. Међутим, зар оне нису ради вашег спасења и ради наслеђа вечних добара? Ради њих су труд и умор, усрђе и хођење, зној и глад, тескоба и стењање, пометња помисли и таласи искушења које наводе невидљиви непријатељи на мору овога живота. Стога не треба да смо малодушни или да се плашимо, или да падамо у безнађе. Христос је са нама. Он ће пружити руку и рећи мору: „Ћути, престани“ (Марко 4, 39), те ће настати велика тишина. И ми се напрегнимо да ходимо, да пожуримо, да се крећемо напред. И ја сам уверен да ћемо добро завршити пловидбу, да ћемо се спасти од беда и успешно достићи пристаниште Царства Небеског у коме је „одбегао сваки бол, туга и уздисање“ (Псалам 35, 10). И има ли шта блаженије од дела и труда из кога ће засијати светлост, живот, радост, мир, утеха и бесмртни покој? Онај ко са таквом вером и таквом надом ходи путем врлина, никада не изнемогава, не зауставља се и не окреће назад ни због понете тежине и скорби, ни због предстојећих напора, чак ни због смрти, пробадања ребара или проливања крви. Стога су се мученици предавали на мучења и трпели све видове злостављања. Стога су и преподобни искали преподобност и прихватали сваки подвижнички труд. Стога и ја вас призивам и убеђујем да ступимо на подвиг како бисмо се и овенчали због блаженог потчињавања и мученичког послушања. Да, молим вас, немојмо допустити да се лишимо неизрецивих и незамисливих добара. Немојмо допустити да се не назовемо синовима и наследницима Царства Небеског, или да се лишимо радости Христове ложнице и стајања са десне стране, на којој сви Свети у бесмртном весељу ликују и наслађују се неописивим божанственим добрима.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Монах Калист (Добривоје Милуновић 1896.-1991.)
Повели су ме у Александровац жупски на саслушање. Ишли смо полако, као да смо пошли у шетњу. Док смо пролазили кроз насељена места, милиционери су заостајали далеко иза мене, да народ не види како стражарно спроводе свештеника. Скренули су ми већ били пажњу да ће пуцати у мене ако покушам да бежим. А кроз поља и ливаде ишли смо упоредо.
По томе што су ме повели чак у Александровац, и били уздржани у говору, и спремни да пуцају ако бежим, видео сам да овог пута није у питању само обично, рутинско саслушање.
Идући ка Александровцу, био сам узнемирен. Нисам желео да страдам, нити сам могао више да дозволим да будем мучен. На претходним саслушањима одговорио сам им на сва питања и рекао све што сам имао да кажем, па нисам знао шта још од мене хоће.
О својој одбрани на саслушању нисам мислио; нисам ни био крив, да бих се бранио. Ни са ким нисам добровољно сарађивао, нити се сусретао; нисам по својој вољи ни у ону земуницу отишао!
На том путу у мени се родила одлука да никоме више не подносим рачуне, и да не трпим више да ме свако вуче на своју страну и удара. Одлучио сам да људима јасно у лице кажем кога поштујем, чијег се суда плашим, и коме једином служим и верујем. Нека сви знају и разумеју у својим главама да сам се одрекао света и предао Богу!
Та одлука ми је у грудима разбуктала огањ радости. Осетио сам у себи велико олакшање; био сам срећан и поносан због такве одлуке, далеко више него кад ми се као дечаку први пут пружила прилика да узјашем доброг коња.
Нисам више обраћао пажњу на милиционере, нити сам мислио шта ћу одговорити иследницима. Молио сам се у себи да добијем вољу да истрајем у својој намери и да поднесем до краја свако мучење.
У Александровцу су милиционери, по обичају, заостали. У центру града неприметно су ми пришли и наредили да уђем у једну зграду.
Тамо су ме чекали иследници. Било их је тројица; двојица из Александровца, трећи, Драгиша, био је шеф Управе државне безбедности из Београда. Испитивали су ме, наизменично сваки, пуних девет часова. У очи су ми усмерили јаку сијалицу, једва сам могао да им разазнам лица. Тражили су од мене да им кажем многе ствари о четницима, углавном оно што нисам знао. А оно што сам знао, не бих ни рекао и да су ме питали. Мислио сам: „Нека они сами рашчишћавају своје сукобе и своде своје рачуне, кад се већ боре за добре плате и за власт над народом!“
Трудили су се да ме непрекидним испитивањем уморе. Нису знали, мученици, да сам ја, својевољно, издржавао далеко веће подвиге у стрпљењу, концентрацији мисли и трпљењу, него што су ми они спремили. Одговарао сам полако, смирено, тачно, и то само оно што сам хтео.
У себи сам се молио Богу да ми помогне да им се одлучно супроставим. Пустио сам их да ми досађују све док у себи нисам осетио да сам добио велику вољу и снагу и сигурност да могу да поднесем сваку муку, и физичку и психичку.
Тада сам устао и рекао им: „Доста је било мучења. Нисам крив, не желим више да вам одговарам!“
Испред главног иследника на столу лежао је пиштољ. Иследник је устао, узео пиштољ и подвикнуо: „Овде ја одлучујем!… Знаш ли ти, попе, да могу да те убијем и да ти тако пресудим овде на лицу места!“
Ослонио сам се рукама о сто, загледао му се право у очи и повишеним гласом, али разборито, рекао му: „Ко си, бре, ти, да мени судиш? И која си ти сила да мене убијеш! Лажеш кад велиш да можеш то да учиниш! Чекам те да то учиниш!“
Иследник је побледео; задрхтала му је рука у којој је држао пиштољ.
„Јеси ли свестан, попе, шта си рекао?!“
„Свестан сам ја свега. А ти ово знај: Суд Христов признајем… Ако Он дозволи, само тад ме можеш убити. Баци ту гвожђурију из руке!“
Рекавши то, окренуо сам се и изашао. Пошао сам низ степенице ка излазу из зграде. Ишао сам полако. Очекивао сам да сваког тренутка плане пушка. Мислио сам да ће ме убити на степеништу.
Али је главни иследник наредио милиционерима да ме зауставе и врате ме горе. Опирао сам се, отимао из њихових руку и очекивао да пуцају. Присилили су ме да се вратим. Иследник је нервозно шетао; ја сам седео. Провели смо једно време у ћутању. Затим су у канцеларију донели кафу и понудили ме. Закључио сам да више неће бити саслушавања.
Пошто смо попили кафу, иследник је устао, ставио је пиштољ у футролу и пружио ми руку.
„Игумане, више те никад нећемо узнемиравати. Заиста, ти верујеш у Бога. Не бојиш се смрти!“
Идући ка манастиру осећао сам у телу умор. Био сам мало разочаран. Припремио сам се да страдам за веру у Господа, а испало је: са противницима се мало споречкао, попио кафу и пријатељски се с њима руковао на растанку. Ипак ми је било лако на души, јер су моја страдања окончана.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Апостолска правила
55. од 85 правила: Ако неки клирик увреди епископа, нека буде свргнут, јер „старешини народа свога не говори ружно” (Дела Апостолска 23, 5).
31. од 85 правила: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, посебни збор сабере и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у благочешћу и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник; исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене од стране епископа.
39. од 85 правила: Презвитери и ђакони без одобрења епископа нека ништа не предузимају, јер је он онај коме је поверен народ Господњи, и који ће дати одговор за њихове душе.
56. од 85 правила: Ако неки нижи клирик увреди презвитера или ђакона, нека буде одлучен.
57. од 85 правила: Ако неки клирик исмева хромога, или глувога, или слепога, или сакатога, нека буде одлучен. Тако исто и лаик. (3. Мојсијева 19, 14)
4. Васељенски Сабор у Халкидону 8. октобар – 1. новембар 451. године
630 Светих Отаца
8. од 30 правила: Да сиротишта и мученичка места и манастири буду под епископом – Клирици сиротишта и манастира и мученичких храмова нека буду под влашћу епископа у свакоме граду, сходно предању Светих Отаца; и нека дрско не напуштају свога епископа. А који се дрзну на било који начин да изврћу ову одредбу и не потчињавају се своме епископу, ако су клирици, нека подлегну канонским казнама, а ако су монаси или лаици, нека буду изопштени.
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (=Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године
227 Светих Отаца
34. од 102 правила: О забрани клирицима и монасима завере и групашења – Пошто свештено правило (4. Васељенски Халкидонски, правило 18) јасно заповеда и то да преступ завере или групашења и спољним законима сасвим је забрањено, тим већма је потребно забранити да то буде у Божјој Цркви. И ми се старамо да се то држи да, „ако се који клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке против епископа или суклирика, нека такви буду сасвим свгнути из свога чина.
6. Помесни Сабор у Лаодикији 363.-364. године
227 Светих Отаца
57. од 60 правила: Не треба у малим местима и селима постављати епископе, него путујуће свештенослужитеље. Они, пак, који су у таквим местима већ постављени, не могу ништа чинити без сагласности градског епископа; исто тако и презвитери не могу ништа чинити без сагласности епископа.
Тумачење 55. Апостолског правила:
…Архијереји су слика Господа нашега Исуса Христа и треба их поштовати као главу тијела Цркве, те су они с тога и достојни високе части…епископ је по духу отац презвитера…
Симеон Солунски у својим литургијским списима говори: „Епископ има моћ просвјећивања душа и има у свој пуноћи благодат Духа, и према томе он посједује обилато благодат саопћивања божанствених свјетлила, то јест посједује дар даривања слично Богу, Оцу свјетлости. С тога епископ влада свима седам Тајана. Он једини има благодат саопћивања. С тога, он једини обавља и рукоположење и свето миро, а кроз то он достиже свугдје, и у свему сам дјелује. Управо архијереј обавља све у Тајнама кроз свештенике и клирике, које је он рукоположио. Никакав свештеник не може служити Литурђију силом Духа, или обавити што друго у Цркви, ако нема рукоположења, а рукоположење је од архијереја, дакле, кроз свештенике и дјелује благодат архијерејски. Свештеник не може служити без антиминса, антиминс бива освећен светим миром, а свето миро може спремити само архијереј, те према томе, без архијереја не би било ни жртве, ни свештеника, ни олтара, а све то бива средством архијереја. Свештеник не може крстити без светог мира, а свето миро припада архијереју, те према томе у архијерејству су усредсређене све божанске тајне и у сваком свештенодјејству увијек архијереј дјејствује, и без архијереја не би било ни олтара, ни рукоположења, ни светога мира, ни крштења, и дошљедно – ни Хришћана.“
При толиком и таквом значају епископа, који собом условљује сав живот Цркве, и само биће свију свештених лица, од презвитера на ниже, дакле, свега клира, појмљива је оштрина казне овога апостолског правила, којој има подлећи сваки члан клира, који ма на који начин допусти себи увриједити епископа.
St. Arsenios, the Seeker of Silence | Trisagion Films (са српским преводом)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 311 – Јеврејима 4, 14 – 5, 6: Првосвештеник по чину Мелхиседекову.
14 Имајући, дакле, Првосвештеника великога, Који је прошао Небеса, Исуса, Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.
15 Јер немамо првосвештеника, који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника Који је у свему кушан као и ми, али без гријеха.
16 Стога приступајмо смјело Пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ.
1 Јер сваки првосвештеник који се узима између људи, поставља се за људе на служење Богу, да приноси и дарове и жртве за гријехе,
2 који може да саосјећа са онима који су у незнању и заблуди; јер је и сам подложан слабостима,
3 и због тога је дужан, како за народ, тако и за самога себе да приноси жртве за гријехе.
4 И нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога, као и Арон.
5 Тако и Христос не даде Сам Себи славу да буде Првосвештеник, него Онај Који Му рече: „Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих.”
6 Као што и на другом мјесту вели: „Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову.”
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 37 – Марко 8, 34-38 – 9, 1: О самоодрицању и ношењу крста.
34 И дозвавши народ са ученицима Својим, рече им: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде.
35 Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.
36 Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?
37 Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?
38 Јер ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим Анђелима.”
1 И рече им: „Заиста вам кажем: ’Има неки међу овима што стоје овдје, који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили.’”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
„Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде.“ (Марко 6, 34) За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим – венци!
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
У сред дивне Шумадије равне,
у ономе Крагујевцу славном;
јавише се многе звезде сјајне,
полетеше драгом Христу бајном.
У Христову школу појурише
да се уче Јеванђељу Светом;
љубав братску загрлише свише,
журе рају с анђелскијем слетом.
Карађорђе Шумадију диже,
те се турског робства ослободи;
сад Николај нашој земљи стиже,
да духовног робства ослободи.
Богомољци кличу на све стране:
„Бог да живи славног Николаја,
кој’ отвара те школе љубавне,
наше душе од пакла спасава.“
Николај је звезда православна,
он прославља Бога истинога,
срцем, душом и мислима дивна,
љуби Христа и ближњега свога.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
потчєнїе (потченије) = подизање
Јован 7, 2:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Бѣ жє близ праздникъ іудєйскїй, Потчєнїе сѣни.
ИЗГОВОР: Бје же близ праздник јудејски(ј), Потченије сјени.
СРПСКИ: Бијаше, пак, близу јудејски празник (Подизања) сјеница
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
– Јеси ли крао?
– Јесам.
– А комшијама јеси ли пакостио?
– Па, бивало је.
– Бијеш ли жену?
– Па, деси се.
– Напијаш ли се?
– Ето, у друштву.
– А постиш ли?
– Нормално да постим – ја сам Православац.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске