17. Благовештенски 7533. / 30. март 2025.
Житије преподобног оца нашег Алексија, човека Божја; Спомен светог мученика Марина; Спомен преподобног оца нашег Макарија Кољазинског; Спомен преподобног оца нашег Теостирикта Исповедника; Спомен светог преподобног мученика Павла.
Свети Теофан Затворник | Живети за вечност
Суштина духовног живота у Православној Цркви
О исправљању срца
Ми, синови палог – зачети у безакоњу, који смо дошли на свет са оскрнављеном природом – у светој купељи Крштења се препорађамо за свети живот, а у тајни Миропомазања добијамо силу Светога Духа за свети живот. Стога, ако се нико не може похвалити непорочношћу и безгрешношћу, а без насиља савести не може се одрећи свете дужности да се прикаже Богу светим: шта друго свако од нас треба да подстакне и згреје у срцу, ако не одушевљену одлучност за самоисправљање, ако не Божанску ревност за очишћење срца свог од свега Богопротивног? Али васпитање у себи свега светог је тако тешко и сложено, пут ка добру пролази преко толиког мноштва скривених распућа да је за онога ко је ступио на добри подвиг самоисправљања обавезно потребно да претходно направи прорачун у глави шта и како треба да исправља, да свој нацрт стално носи у уму и срцу, да би с њим као с верним водичем са мање препрека на путу и поузданије довео до краја започето дело.
Дакле, прво, шта да исправљамо код себе?!
Скоро све што постоји у нама. Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: од пете до главе нема ништа здрава (Исаија 1, 6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (=показује).
Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (=законе), ни добро ближњих.
Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: као самоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: ко је као ја; друго: свиме хоћу да завладам; треће: желим да живим ради свог задовољства.
Ко је као ја! – Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: бићете као богови, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог – почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво – ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? – Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; ако остварује започето – све очекује само од себе: он је самоуверен, самопоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; – постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, – да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи – он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног.
Хоћу да све буде моје, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга, која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других – определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце – као да се растаје са срећом?
Желим да живим ради свог задовољства, говори заробљеник плоти – и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О Небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљанима 8, 7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву; разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти.
Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна.
Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи. Не примећујемо, зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност. Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу?
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Мића Миловановић – Молитва за оца Прохора (Јован Варагић) ОДЛИЧНА КЊИГА/РОМАН!
…После тога помолисмо се Богу и полегасмо. Јеромонах, старији човек – могао је тада имати седамдесет неколико година – уморан, први заспа. Убрзо и мене ухвати сан. Али пошто је старац веома гласно хркао, ја се од тог пробудих и, на моје велико изненађење, приметих да поред нас нема младог Гојка. Пробудих јеромонаха и рекох му то. Он одмах скочи и почесмо младића да дозивамо, опет тихо. Изађосмо напоље, где је било све мирно, само је доле дубоко, пробијајући се кроз клисуру, хучала Морава. Настависмо да га зовемо, али од њега не беше ни трага ни гласа. Помислисмо да се можда сурвао у реку.
Старац ми тад рече да обиђем околину. Срећом, била је месечина, па сам некако могао по беспућу да се крећем. Претражих свуда око пећине и вратих се да кажем старцу да Гојка нема. Он се на то брижан замисли и рече да би га још требало потражити у пећини Савина вода, ако га ту и нема, онда је, значи, вољом Господа пао у Мораву. Док смо ишли преко стењака, придржавао сам старца, који се тешко кретао и по бољем путу него што су те кабларске врлети.
Једва стигосмо до отвора пећине и ту у чуду застадосмо: унутра су гореле свеће!
– С Божијом помоћи, најзад га нађосмо! – рече задовољно старац.
– Оче, немојте журити! Јесте ли сигурни да је оно тамо Гојко! – упитах га.
– Јесам! – рече он сигурним гласом. – Ко би други могао бити ако не он?
И стари јеромонах повика:
– Гојко, изађи!
Уместо одговора, отуда се врати одјек старчевог гласа и одлете преко планинских врлети. Овај понови позив:
– Младићу, ја, твој старешина црквени, наређујем ти да изађеш!
Отуда се опет не чу ништа.
Да ли смо га видели? Нисмо. Поред свећа у тами пећине нисмо га могли видети. Мене обузе сумња и рекох јеромонаху:
– Оче, да је Гојко стварно тамо, сигурно би се на Ваш позив одазвао.
– Зна он понекад и да буде тврдоглав – одговори старац већ нервозан.
Одлучисмо да уђемо у пећину. Напред је ишао старац, а ја за њим. Са леве стране поред зида чуло се како извире вода и поточићем излази из пећине. Свеће су од улаза биле удаљене можда тридесетак корака, тако да још увек никога нисмо примећивали. Пажљиво приђосмо свећама и стадосмо пренеражени: три свеће биле су пободене у три лобање. У полумраку, засењени светлошћу воштанице, још увек никога нисмо примећивали.
– Оче, видите да га нема – шапнух старцу на ухо.
– Ко је, онда, запалио ове свеће? – упита он. – Зађи мало дубље и види!
Чим прођох кроз светлосну завесу од свећа, налетех на човека у лежећем положају. И рекох:
– Оче, ево неког, лежи овде!
Старац приђе и пун радости рече:
– Па, зар не видиш, брате Јоване, да је то наш Гојко?
И заиста, ја тек тада препознах младог искушеника. Лежао је на леђима са каменом под главом, док му је на грудима била лобања одрасле особе (за разлику од оне три које су сличиле на детиње). У лобањи је била већ згасла свећа. Младић је спавао дубоким сном.
– Гојко! – викну старац.
– Немојте тако нагло, оче! Може се престравити и одјурити ка излазу – опоменух га…
Полако га продрмасмо, па младић отвори очи гледајући нас у чуду.
– Шта ћеш овде?! – оштро му рече старац.
Овај устаде и само слеже раменима. Затим седе на камен трљајући очи.
– Сачекајмо мало док се расани – рекох.
После неколико тренутака младић нам све исприча. Рече нам да је, лежећи са нама у пећини Турчиновац, уснио свету Петку, која му је рекла да одмах устане и оде у ближњу пећину, где су лобање једне мајке и њена три детета настрадалих од злотвора у давна времена. И да свакоме од њих запали свећу, а да лобању те несрећне мајке стави на груди. Оно што ће тада уснити, одредиће његову даљу животну судбину.
Пошто младић заврши своју причу, јеромонах га упита:
– Па добро, Гојко, реци нам шта си то уснио?
– Не смем да вам кажем – рече он снебивајући се.
– Зашто не смеш? Није, ваљд,а нешто срамотно? – подвикну старац.
– Није, али непријатно ми је да вам кажем.
– Онда ти ја, као твој старешина, наређујем да кажеш! – љутито рече старац.
И Гојко најзад поче да прича:
– Па, ето, уснио сам један чудан сан. Као ја на неком великом црквеном сабору, где се окупило пуно свештенства и народа испред неког храма. И ту треба да се изабере нови поглавар наше Православне Цркве.
– Ниси, ваљда, сањао да су баш тебе избрали? – упита га јеромонах.
– Јесам – рече Гојко тихим гласом. – Управо сам то сањао. Кад сви епископи гласаше и гласове пребројаше, ја добих највише.
– Ха, ха, ха! – насмеја се јеромонах Пахомије. – Шта нам то рече?
– И мене устоличише за патријарха – настави млади Гојко.
– Ти патријарх! Е, мој Гојко! – поново се насмеја старац. – Јеси поштен, јеси побожан, један си од најбољих искушеника у нашем крају. Ниси ти, ипак, за тако нешто. Сувише си тих и недовољно продоран.
– Оче, ја сам то сањао. Знам да тако нешто никада неће да се деси – додаде снебивајући се млади искушеник.
– Уосталом, ко зна… Једино Бог зна шта ће се све десити. Дај, Боже, да се то седи, па да се поносим шта сам ти био старешина. Мада то не бих доживео – настави јеромонах смиренијим гласом. – Откуда су ти биле оне свеће?
– Увек их носим са собом – рече младић.
Ето, видите, драги мој докторе, тај сан у пећини на Каблару, после много година претворио се у стварност. Оно што је отац Пахомије те летње ноћи 1943. сматрао невероватним, у потпуности се остварило: од тог младог Гојка Стојчевића, после скоро педесет година, постао је данашњи српски патријарх Павле!…
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Апостолска правила
10. од 85 правила: Ако се неко са одлученим, макар и у кући, буде заједно молио, такав нека буде одлучен.
11. од 85 правила:Ако се неко, будући клирик, буде заједно молио са свргнутим клириком као са клириком, нека се и он свргне.
45. од 85 правила:Епископ, или презвитер, или ђакон, који се с јеретиком буде само молио, нека се одлучи; а ако им је допустио као клирицима да нешто чинодејствују, нека се свргне.
46. од 85 правила:Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву, то јест принос јеретика, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником?
64. од 85 правила:Ако који клирик, или лаик пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.
3. Васељенски Сабор у Ефесу 22. јун – 31. јул 431. године
200 Светих Отаца
2. од 9 правила: Ако, пак, неки обласни епископи напустише Свети Сабор и приђоше отпадништву, или покушају да приђу, или потписавши свргнуће Несторија, опет се вратише отпадничком сабрању, такви по извољењу Светога Сабора да буду сасвим туђи свештенству и свргнути из свога степена.
4. од 9 правила: А ако се неки од клирика одметну, или се усуде или насамо или јавно да испољавају јеретичко веровање Несторијево или Целестијево, Свети Сабор пресуђује да и они буду свргнути.
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (=Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године
227 Светих Отаца
11. од 102 правила: О неопштењу са Јудејима – Нико од убројених у свештенички чин, или лаик, нека не једе пресне хлебове, то јест такозване бесквасне погаче Јудеја, нити да с њима бива близак, ни у болестима да их призива и лечења од њих да прима, нити да се уопште с њима заједно купа у јавним купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик, нека буде свргнут, ако ли је лаик, нека буде одлучен.
6. Помесни Сабор у Лаодикији 363.-364. године
227 Светих Отаца
6. од 60 правила: Не треба допуштати јеретицима, који упорни остају у јереси, да улазе у дом Божији.
9. од 60 правила: Не треба допустити да чланови Цркве одлазе ради молитве или службе, то јест служења такозваним мученицима или тражења излечења од њих, у гробља или у такозвана мученичка места свих јеретика, а који то чине, ако су верни, требају бити ван општења за неко време, а кад се покају и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.
33. од 60 правила: Не треба се молити заједно са јеретицима или расколницима.
34. од 60 правила: Не треба ниједан хришћанин да оставља мученике Христове и одлази лажним мученицима, то јест јеретичким, или онима који су уз споменуте јеретици били. Јер су ови отуђени од Бога. Нека су, зато проклети, који одлазе к њима.
37. од 60 правила: Не треба примати празничне дарове, које шаљу Јудејци или јеретици, нити заједно са њима празновати.
Тумачење 6. правила 6. Помесног Сабора у Лаодикији:
„Ко није са Мном, против Мене“, – каже И. Христос (Лука 11, 23; Матеј 12, 30), а који је противу Христа, тај је и противу Цркве Његове. Јеретик, пак, туђ је за Цркву, јер пориче ову или ону основу Хришћанске вјере и тијем хули откривену истину, хули, дакле, Самога Онога, Који је ту истину открио, хули И. Христа, Основатеља Цркве. Са свијем је, према томе, природно да такав мора бити лишен и молитве црквене и оне благодати, коју само посредством Цркве, Цркве Православне, може човјек да добије, и, дакле, таквоме мора бити забрањено да улази у цркву, гдје се та благодат даје, као што правило ово налаже. Кад је запитан био Тимотије Александријски, да ли се може служити Света Служба кад се налази у цркви јеретик (посебно аријанин), Тимотије је одговорио да то може бити само у таквом случају ако је тај јеретик обећао да ће оставити јерес и вјеровати православно.
„ПИТАЊА И ОДГОВОРИ” – духовници одговарају на питања верника(са српским преводом)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 314 | Јеврејима 6, 13-20: Са надом се држати обећања Божијег.
13 Јер кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већега да се закуне, закле се Самим Собом
14 говорећи: „Заиста ћу те богато благословити и обилно те умножити.”
15 И тако Авраам, стрпљиво чекајући, дочека обећање.
16 Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва, као јемство.
17 Зато и Бог, желећи да насљедницима обећања што поузданије покаже неизмјенљивост Своје одлуке, послужи се заклетвом,
18 да бисмо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми, који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама;
19 њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе,
20 гдје као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавијек по чину Мелхиседекову.
Зачало 229 | Ефесцима 5, 8-19: Живот у хришћанским врлинама.
8 Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу: владајте се као дјеца Свјетлости;
9 јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини.
10 Истражујте што је угодно Господу.
11 И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.
12 Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.
13 А све што се разоткрива, свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено, излази на свјетлост.
14 Зато вели: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.”
15 Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,
16 користећи вријеме, јер су дани зли.
17 Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња.
18 И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом,
19 говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 40 | Марко 9, 17-31: Исцјељење дјечака с нечистим духом.
17 И одговарајући један из народа рече: „Учитељу, доведох Теби сина својега у коме је дух нијеми.
18 И кад год га ухвати, ломи га, и пјену баца, и шкргуће зубима, и суши се. И рекох ученицима Твојим да га истјерају; и не могоше.”
19 А Он одговарајући рече: „О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к Мени.”
20 И доведоше га Њему; и кад Га (=Исуса) видје дух, одмах га (=дијете) стаде ломити; и паднувши на земљу, ваљаше се бацајући пјену.
21 И упита оца његова: „Колико има времена како му се то догодило?” А он рече: „Из дјетињства.
22 И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него, ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.”
23 А Исус му рече: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује.”
24 И одмах, повикавши, отац дјетета са сузама говораше: „Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!”
25 А Исус, видјевши да се стјече народ, запријети духу нечистоме говорећи му: „Душе нијеми и глухи, Ја ти заповиједам: ’Изиђи из њега и више не улази у њега!’”
26 И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав, тако да многи говораху: „Умрије.”
27 А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.
28 И кад уђе у кућу, питаху Га ученици Његови насамо: „Зашто га ми не могосмо истјерати?”
29 И рече им: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом.”
30 И изишавши оданде, иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна,
31 јер учаше ученике Своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће Га, и када Га убију, трећег дана васкрснуће.
Зачало 10 | Матеј 4, 25 – 5, 12: Бесједа на гори: блаженства.
25 И за Њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана
1 А кад Он видје народ многи, попе се на гору и сједе, и приступише Му ученици Његови.
2 И отворивши уста Своја, учаше их говорећи:
3 „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско;
4 блажени који плачу, јер ће се утјешити;
5 блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;
6 блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;
7 блажени милостиви, јер ће бити помиловани;
8 блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;
9 блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;
10 блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.
11 Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи због Мене.
12 Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
У Својој речи о блаженствима Господ оцртава рајско срце (Матеј 5, 1-12). У његово расположење улазе: смирење, плач и скрушеност, кротост и безгневље, пуна правдољубивост, савршена милостивост, чистота срца, мирољубивост и миротворност, трпљење мука, клевета и гоњења за веру и хришћански живот. Ако хоћеш рај – буди такав. Тако ћеш још овде стећи предукус раја, у који ћеш спремно да ступиш по смрти, као унапред изабрани наследник.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Најважније знање
(Србска слава)
Од почетка сакривено,
кроз Христа је откривено;
некад тајно, сад је јавно,
то је наше знање главно.
Што пророци провидеше,
апостоли шти видеше,
то је наше знање главно,
то учење православно.
Саздани смо мудрим Творцем,
послати смо благим Оцем;
Бог нас шаље, Бог нас чека,
Божија су оба века.
Век земаљски пут је кратак,
век Небески, одмор сладак;
свак ће жњети што посије,
то је знање најважније.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
почєрпало (почерпало) = ведро
Јован 4, 11:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Глагола Ємѹ жєна: „Господи, ни почєрпала имаши, и стѹдєнєцъ єсть глѹбокъ: ѿкѹдѹ, ѹбо, имаши водѹ живѹ?”
ИЗГОВОР: Глагола Јему жена: „Господи, ни почерпала имаши, и студенец јест глубок: откуду, убо, имаши воду живу?”
СРПСКИ:Рече Му жена: „Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле Ти, онда, вода жива?”
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Једном је до светог Теодора Студита допро глас о некој монахињи да је светица, да и чуда твори. Да би се у то уверио, он одлучи да оде у њен манастир да је види лично. Чим је монахиња изашла пред њега, преподобни јој, не рекавши ни реч, баци у лице пар старих ципела којих је крио под расом. Монахиња се наљути и сва ван себе назва преподобног Теодора неваспитаним. Тако се свети Теодор уверио да приче о њој нису истините, јер је монахињи недостајало основно начело светости: смиреноумље!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске