24. Благовештенски 7533. / 6. април 2025.
Спомен светог оца нашег Артемона, епископа Селевкије Писидијске; Спомен преподобног оца нашег Јакова Исповедника; Спомен светог свештеномученика Артемона, презвитера Лаодикијског; Спомен преподобног оца нашег Захарије; Спомен светих осам мученика; Страдање светог свештеномученика Партенија III, патријарха Цариградског; Спомен преподобног оца нашег Мартина Тивејског; Спомен светих мученика Стефана и Петра; Спомен чуда у Печерском манастиру.
Свети Теофан Затворник | Живети за вечност
Суштина духовног живота у Православној Цркви
О исправљању срца
Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд. Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете, онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: То нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче. Ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: Ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари!
То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење, не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања.
Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања? Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна, не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута – и он креће већ сам. Ко се, дакле, може спасти, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.“ (Матеј 19, 25, 26) Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Свете Тајне добија благодат Духа, која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; Ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших; и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срце месно. И Дух Свој метнућу у вас.“ (Језекиљ 36, 25-27) Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац – добре сасуде часне – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, – то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину.
Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред Престо Суда, одвајају је од света и предочавају јој други виши вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће.
Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изводи у област духа, гаји и милује (=услађује); другога, дугим тумарањем (=странпутицама), искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо као уморног и намученог путника. Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом, док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне. (Сирах 4, 18-20)
Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато, колико је на крају утехе у задобијеном? „Жена кад рађа, трпи муку, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке.“ (Јован 16, 21) „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљанима 8, 18) – открити се и овде у духу, и тамо у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла: и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима, он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења: тесан је пут ка Царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле, док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост – а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе „као незнани и познати, као жалошћени, а увијек радосни, као сиромашни, а многе богатећи, као они који ништа немају, а све посједују“ (2. Коринћанима 6, 9-10). Питаћете: где наћи такво одушевљење? Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. Јер нам је сада спасење ближе. „Ноћ поодмаче, а дан се приближи.“ (Римљанима 13, 12) Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа (2. Коринћанима 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.“ (Римљанима 15, 13)
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Ко слави славу, њему и помаже | Слава, верски обичаји и понашање у цркви ОДЛИЧНА КЊИГА
Неки човек био начелник једног великог града, па долази после рата код оца Гаврила (Ралетиначког, духовног оца Саве Вазнесењског). Био професор по струци, интелигентан неки човек, па вели: „Моја жена је била добар лекар, стручњак за убијање деце (=гинеколог-абортер). Док сам ја био непобожан, нисам баш ценио да је то зло. А било и такво време. Шта ћу? Али, кад сам постао побожан, ја њој кажем: ‘Е, остави ти то и више немој то да радиш.’ Она мени каже како је задужена са тим, долазе јој жене. Мајке доводе своје кћерке, те ова ситуација, те она. То нико и не пита колико кошта, само да се ослободе. ‘Али ја и не радим због пара, већ да учиним народу, који је у тешкој ситуацији.’
И тако настави она даље свој посао. Дођем ја једног дана кући, а она узнемирена, прича ми свој сан: ‘Дошао ми свети Јован (то им је крсна слава), и каже: ‘М., то више не смеш да радиш!”
Она, онако, протумачи како је то сан и није ништа друго. Протекло неко време, она заборавила на то и даље наставила свој посао, убијала је децу. Кад, опет, други пут прича она: ‘Послујем нешто око шпорета, кад шкрипнуше врата. Као да неко уђе, или ми се учини. Знам да муж треба да дође са посла, ја и не гледам, и одједном угледам светог Јована како стоји. Ух! Ја вриснем и клекнем, а он каже: ‘Је л’ ћеш ти да послушаш или нећеш? Ово ти је последњи пут!’ Ја сам тад клекла, плакала из гласа, љубила му ноге мртва од страха…Не знам ни кад је отишао…нестао…’
Нашао сам је да кука, није могла ни да устане, била је узнемирена. Једва је смогла снаге да исприча шта је било.
‘Е, видиш, жено?! Рекох ли ти ја?! Посетио те је свети Јован.’“
Видиш, кад удараш главином у зид, како све разумеш!!! Многе људе, и неверујуће и комунисте, грех натера да се покају. Тако и та докторка. Није хтела више да убија децу у утроби, и после је у колективу где је радила, говорила: „Идите ви тамо, ја то не радим. Није то што ће мене свети Јован да убије, и треба да ме убије, али нећу мојег светог Јована, славу моју, да вређам. Он ми трећи пут заповеда, зар да га не послушам?“
Постала је побожна после, а оно више није радила.
„Идите код других!“
„Па како ћемо? Ви сте добар лекар.“
„Не! Не! Идите! Нећу више то да чиним! Не смем! Не смем! Идите! Они који су непобожни, не верују да је то убиство, па они могу, а ја нећу. Идите! Идите! Нећу заповест светог Јована да погазим.“
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
4. Васељенски Сабор у Халкидону 8. октобар – 1. новембар 451. године
630 Светих Отаца
14. од 30 правила: Да се нижи клирици не жене с јеретицима – Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди да нико од њих не може узети жену неправославну. Они, пак, који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво Католичанске Цркве, а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином, осим ако лице које се сједињује браком са православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, нека подлегне канонској казни.
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (=Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године
227 Светих Отаца
72. од 102 правила:Да се православни човек не жене јеретичком женом – Није дозвољено православном човеку да се жени са женом јеретичком, нити православној жени да ступи у брак са човеком јеретиком. Ако ли се и покаже да је неко уопште тако нешто учинио, нека се брак сматра ништавним, и незаконита женидба нека се развргне. Јер не треба мешати несмешиво, нити са овцом састављати вука, нити са Христовим уделом удео грешника. Ко преступи ово, од нас одређено, нека буде одлучен.Ако су, пак, се неки пар, још будући у неверству, то јест нехришћани и још неприбројани стаду православних, а међусобно се саставили законитим браком, па затим један супруг изабравши добро, приступи светлости истине и крсти се, а други остане окован свезом заблуде, не хотећи усмерити очи своје ка божанским зрацима, а притом неверујућа жена хоће да живи са верним мужем или обратно, неверник са верном, нека се не раздвајају нити разводе, по Божанственоме Апостолу, „јер се посвети неверујући муж женом верујућом, и жена неверујућа посвети се мужем верујућим“(1. Коринћанима 7, 14).
6. Помесни Сабор у Лаодикији 363.-364. године
227 Светих Отаца
10. од 60 правила: Чланови Цркве не треба да безразложно своју децу сједињавају у брак са јеретицима.
31. од 60 правила: Не треба ни са једним јеретиком брак склапати, или за јеретике давати синове или кћери, него већма их треба узимати, ако обећају да ће постати хришћани.
8. Помесни Сабор у Картагини 419. године
217-223 Светих Отаца
21. од 135 правила: Да деца клирика не ступају у брак са јеретицима – Такође би угодно установити да деца клирика не смеју ступати у брак са многобошцима или јеретицима.
Литургија | Документарни филм протојереја Сергија Баранова (са српским преводом)
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 321 | Јеврејима 9, 11-14: Христова жртва савршено спасава и уводи у Небо.
11 Али кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију Скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине,
12 не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са Својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу, извршивши вјечно искупљење.
13 Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом, кад се кропе нечисти, освећује их да буду тјелесно чисти,
14 колико ли ће више крв Христа, Који Духом вјечним принесе Себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да бисте служили Богу живоме и истинитоме.
Зачало 208 | Галатима 3, 23-29: Крштење у Христу.
23 А прије доласка вјере бисмо под Законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити.
24 Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали;
25 а кад дође вјера, више нисмо под васпитачем.
26 Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса.
27 Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
28 Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.
29 А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 47 | Марко 10, 32-45: Треће предсказивање страдања, смрти и Васкрсења. Молба синова Зеведејевих.
32 А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за Њим иђаху са страхом. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће Му се догодити:
33 „Ево, идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима;
34 и наругаће Му се, и шибаће Га, и пљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан васкрснуће.”
35 И дођоше пред Њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: „Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо Те молити.”
36 А Он им рече: „Шта хоћете да вам учиним?”
37 А они Му рекоше: „Дај нам да сједнемо, један с десне стране Теби, а други са лијеве, у слави Твојој.”
38 А Исус им рече: „Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју Ја пијем и крстити се крштењем којим се Ја крстим?”
39 А они Му рекоше: „Можемо.” А Исус им рече: „Чашу, дакле, коју Ја пијем, испићете; и крштењем којим се Ја крстим, крстићете се;
40 али да сједнете с десне стране Мени и с лијеве није Моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.”
41 И чувши то Десеторица, почеше се срдити на Јакова и Јована.
42 А Исус, дозвавши их, рече им: „Знате да они, који се сматрају владарима народа, господаре њима и великаши њихови владају над њима.
43 Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;
44 и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
45 Јер Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи, и да даде живот Свој у откуп за многе.”
Зачало 10 | Матеј 4, 25 – 5, 12: Бесједа на гори: блаженства.
36 Мољаше Га, пак, један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу.
37 И гле, жена у граду, која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра.
38 И ставши позади код ногу Његових, плакаше, и стаде квасити ноге Његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге Његове, и мазаше мирисом.
39 А кад видје фарисеј који Га је позвао, рече у себи: „Да је Он пророк, знао би ко и каква Га се жена дотиче; јер је грјешница.”
40 И одговарајући Исус рече му: „Симоне, имам ти нешто казати.” А он рече: „Учитељу, кажи.”
41 А Исус рече: „Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу; један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет.
42 А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи: ’Који ће га од њих двојице већма љубити?’”
43 А Симон одговарајући рече: „Мислим онај коме више поклони.” А Он му рече: „Право си судио.”
44 И окренувши се жени, рече Симону: „Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде Ми на ноге ниси дао, а она Ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса.
45 Цјелива Ми ниси дао, а она, откако уђе, не преста цјеливати Ми ноге.
46 Уљем ниси помазао главу Моју, а она мирисом помаза Ми ноге.
47 Зато ти кажем: ’Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала’; а коме се мало опрашта, малу љубав има.”
48 А њој рече: „Опраштају ти се гријеси.”
49 И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с Њим за трпезом: „Ко је Овај што и гријехе опрашта?”
50 А жени рече: „Вјера твоја спасла те је; иди у миру.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Чувши да је Спаситељ у Симоновом дому, грешница је дошла и донела алавастар мира. Ставши код ногу Господа, почела је да плаче и да својим сузама омива Његове ноге, отирући их својом косом, целивајући и помазујући их миром (Лука 7, 30-39). Она ништа не говори, већ само дела, својим понашањем показујући најнежнију љубав према Господу. Зато је и било речено за њу: „Опраштају јој се греси, јер је велику љубав имала.“ О, кад би и ми мање говорили, а више радили и својим делима показивали своју љубав према Господу! Рећи ћеш: „Кад би Он сам био ту, ја бих одмах био готов да све учиним за Њега.“ Па? Он и јесте ту невидљиво Својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Жена сузама Господу ноге кваси
(кратак живот)
У једноме граду, када Господ стаде,
нека грешна жена пред ноге Му паде,
па сузама поче ноге да Му кваси,
а убрус јој беху њене дуге власи.
И Христове стопе обли пољупцима,
и са многим скупим зали их мирисима;
неки ту рекоше намрштена лица:
„О, зар Христос не зна да је то грешница.“
Господ тада благо погледа у жену,
виде веру, љубав и оданост њену;
па јој рече: „Љубав велику си дала,
иако си грешна, иако си пала.
Од казне за прошлост оправдана јеси,
и теби се сада опраштају греси;
кајање је топло што ти сузе лише,
иди сада, жено, и не греши више.“
Жена проговори: „Нек’ је слава Богу,
кад се тол’ки греси опростити могу.“
А сад, мили роде, нек’ је Богу слава,
међу нама свима мир и љубав права.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
почєсти (почести) = избројати, израчунати
Откровење 13, 18:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Здѣ мудрость єсть. Ижє имать ѹмъ, да почтєтъ число ѕвѣрино: число бо чєловѣчєско єсть, и число єгѡ шєсть сѡтъ шєстьдєсѧтъ шєсть.
ИЗГОВОР: Здје мудрост јест. Иже имат ум, да почтет число дзвјерино: число бо человјеческо јест, и число јего шест сот шестдесјат шест.
СРПСКИ: Овдје је мудрост. Ко има ум, нека израчуна број звијери; јер је број човјеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Преподобни Калист, који је живео у 5. веку, био је чувен по свом подвижништву. Особито се много причало о његовом посту. Као истински Свети то је чинио Бога ради и није желео да то сви знају. За његово подвизавање су знали, или су претпостављали само монаси, који су живели поред њега и којима је био духовни отац.
Једном се у његовом манастиру затекоше неки пролазни гости, византијски великодостојници, и светитељ им припреми трпезу. Јела којима их је послужио, била су веома богата, и преподобни седе са њима и послужи се и сам од сваког јела.
Кад су гости отишли, монаси који су га видели како једе она јела, која иначе не би ни окусио, упиташе Калиста зашто је направио такав изузетак. А он им одговори: „Више волим да постим славом и похвалама људи, него храном.“
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске