31. Благовештенски 7533. / 13. април 2025.
Спомен светог свештеномученика Ипатија Чудотворца, епископа Гангрског; Спомен светих мученика Авде епископа и Венијамина ђакона, и осталих; Спомен светог оца нашег Акакија Исповедника, епископа Мелитинског; Спомен светог мученика Менандра; Спомен преподобног оца нашег Аполонија; Спомен преподобног оца нашег Ипатија, игумана Рутинског; Престављење светог оца нашег Јоне, митрополита Кијевског и целе Русије; Спомен светих тридесет осам мученика; Спомен преподобног оца нашег Власија; Спомен преподобног оца нашег Стефана Чудотворца.
Архимандрит Рафаил Карелин | Свето Писмо живи једино у Цркви
Свето Писмо – то је основа вере и живота хришћанина. Нови Завет – то је глас Христа и Његових Апостола, оваплоћени у рукописима, глас који продужава да се чује у васељени за све народе.
Апостоли и Пророци су се налазили у стању богонадахнутости, када човек, не губећи своју личност и индивидуалност, постаје способан да преда неизрециве речи Божије кроз људску реч.
Преводиоци Светог Писма помоћу подвижничког живота морају да се налазе на једном духовном таласу са Апостолима и Пророцима, да би интуитивно осећали дубину сваке речи Светог Писма и наћи у руднику свог језика, као златни грумен, најближи еквивалент тој речи. Да би превео Библију треба живети сагласно Библији, треба се налазити у благодатној атмосфери, где човек тајанствено долази у додир са библијским догађајима, то јест, у Цркви.
Древни преводи Библије, Септуагинта, преводи на словенски језик Методија и Кирила, на грузијски Јефтимија и Георгија Светогорца, били су урађени од људи светог живота. Осим смисленог значења (=семантике) текст Светог Писма садржи у себи посебну духовну силу, која делује на срца људи.
Свето Писмо је у преводима тих Светих сачувало духовну силу, пре свега зато, што иако су они били раздељени растојањем и временом, али по духу и животу били су блиски Апостолима и Пророцима. Човек, који не исповеда Православље (укључујући и старозаветно Православље) и у свом животу не испуњава заповести Библије, на основу једне спољашње, филолошке анализе и лексикона, не може наћи и изабрати из десетина синонима потребну реч. Он ће бити попут слепца, који прстима прелази преко слова, не видећи речи. Зато за нас огромно значење имају древни преводи, у том делу, преводи великих Атонаца и два солунска брата – Просветитеља Словена. Сматрамо основом за библиолошки рад Септуагинту – превод седамдесеторице и његову храмовну традицију.
Већина протестантксих конфесија и секти види главни задатак библиологије у изучавању древних рукописа Библије и текстуалном сравњењу једних са другим, ради сачињавања једног заједничког извода. Главним критеријумом за такав рад, служе древни рукописи и количина текстуалних слагања. Православље сматра, да се као главни услов за очување текста јавља његова богослужбена употреба, кроз које се остварује непрекидност традиције.
Протестантско-рационалистички принцип реконструкције текста, путем састављања изводног текста из сачуваних древних рукописа, сматрамо недовољним из следећих разлога. Већ у Апостолским временима су се родиле јереси гностика, евионита и других, које су се служиле апокрифима и ради својих конфесионалних циљева изопачавали текст Светог Писма.
У двадесетом веку у Египту, била је откривена библиотека једне од гностичких школа, која је садржала заједно са делим гностика, изопачене исечене текстове Јеванђеља, тако да древност није адекватна истини. Лаж и заблуде су универзалне појаве као и грех, који је срођен са човечанством од самог почетка његовог земног живота. Што се тиче количине рукописа, као критеријума истине, то је овде принцип традиције замењен принципом казуалности, то јест, случајности. При томе, пропада свака увереност у резултат, задобијен од претходног рада. Нови налази могу да избришу претходне потраге или да их ставе под сумњу.
Колико год чудно, али нађени древни рукописи тешко да су имали богослужбени значај, јер се иначе не би могли физички сачувати. Рукописи, који се налазе у постојаној употреби кроз одређени период, оветшају, оштете се и требају замену. Ако се можемо тако изразити, веће шансе на опстанак имају рукописи који из некаквих разлога нису имали широку употребу, то јест сматрани су у нечем неприкладним за богослужење (неправилности, дефекти, скраћивања).
Ако ви отворите сопствену полицу са књигама, видећете, да се у бољем стању налазе оне књиге, које нисте читали, а да су највише оштећене и доведене у оштећење најдраже књиге и уџбеници, којима сте се постојано користили.
Протестанти су задали себи циљ да рестаурирају древнохришћанску заједницу, али је тај покушај претрпео крах. Били су створени мисаоним путем на основу одвојених извода и фрагмената десетине модела, који су се показали беживотним, али су поделили сам протестантизам на мноштво школа и струја.
Саздање изводног текста открива широко поље за волунтаризам – субјективни прилаз и еклектизам – сједињењем фрагмената, извучених из целине. И у једном и у другом случају посао ће зависити од конфесионалности и личних симпатија истраживача.
Врхунац бездуховности јесте покушај да се том делу привуку компјутери. Компјутер ради по програму, који су саставили људи. Ко може уложити у компјутер, који ради над библијским текстовима, религиозни доживљај и осећање свештене поезије, без којих ће се библијски текст претворити у новинске стубце?
Карактеристично је да су јеховини сведоци направили сопствени превод Библије, под називом „Свет нових превода Светог Писма“, који, будући лишен мистичке дубине и духовне поезије, звучи као судски акт или протокол. Тај изводни енглески текст они желе да учине универзалним обрасцем за преводе на националне језике и постепено да уведу тај текст у свеопшту употребу, то јест, отети људима Библију и заменити је другом.
Јеховисти не прихватају чак ни скраћени протестантски кодекс Новог Завета. Места, која не одговарају њиховом учењу, они објављују, или као неправилне преводе или лажним ставкама – интерполацијама. Тако они одричу аутентичност седмог стиха, пете главе Прве Посланице Јованове, говорећи да је одсутан у древним рукописима.
Прво, рукописа те посланице је остало веома мало, да би се чинила такве одлучне генерализације.
Друго, овде постоји фактичка нетачност, јер се указани стих налази у старолатинском преводу.
Треће, већ су у древна времена постојале скраћене варијанте књига Новог Завета.
И четврто, тај стих собом представља органски део саме Посланице: „Јер је Троје што сведочи на небу: Отац, Реч и Свети Дух; и ово Троје је једно… и троје је што сведочи на земљи: дух и вода, и крв; и троје је заједно.“ (1. Јованова 5, 7-8)
Овде је карактеристичан за библијски језик паралелизам, који се широко употребљава у овој посланици Јована Богослова, а такође и богословско-поетска сличност.
Форма дистиха среће се у Причама Соломоновим, у књизи Јова и другим књигама Светог Писма. Понекад се паралелизам дистиха појачава стилистичком и смисленом симетријом. У датом стиху је такође подвучена симетрија у бројевима 3 и 1, који се садрже у сваком полустиху.
Смисленим центром тог стиха се јавља проширено учење о Триипостасном Божанству, које има своју динамичну сличност на земљи у Тајнама Цркве. Неретко, Свето Писмо условно позива свештену поезију, али при томе, треба памтити да су у древности поезија и проза стајали један поред другог, ближе него у савременој нам епоси. Стилистички паралелизам је био присутан како у поезији, тако и у прози.
Дејство происходи у два плана: небеском и земном. Без седмог стиха се разрушује сама структура мисли и ритмика језика: реч осмог стиха „и на земљи“, показују се као сувишним и онда остаје само једна половина двостиха. Тај стих се садржи не само у Библији, коју користе Православни, већ и они који припадају другим конфесијама, које су се одвојиле од васељенске Цркве. Ако би то била ставка каснијих времена, то би таква чињеница била немогућа.
Од древних времена су против Цркве са гневом иступале јереси и секте, али није познато, да су они укоравали Цркву у фалсификовању библијског текста. Богослужбена традиција чува текст, јер га слушају људи различитих покољења.
У том смислу јерархија и мирјани заједно чувају црквене догмате, обреде и Библију. Многи људи су знали цео Нови Завет наизуст, а неким манастирима то је било прописано уставом. Измена у тексту би изазвало немир као неко новачење. По речима Светог Василија Великог, новачења у Цркви стварају расколе. Библија се јављала као обавезна припадност храма.
Фалсификовати њен текст у свим општинама, које се налазе на огромној територији, тешко је могуће, тим више у то време, када није било штампаћих машина, и сваки рукопис Библије је представљао собом дугогодишњи напор за преписивача. Листови Библије су били темељно проверавали и само након тога се допуштало да уђу у богослужбену употребу.
Што се тиче седмог стиха у Првој Посланици Јовановој, који је несместив са учењем јеховиста, он садржи у себи сведочанство о јединству Христа са Својим Небеским Оцем, који се налази и на другим местима Новог Завета, посебно у тридесетом стиху, десете главе Јеванђеља од Јована: „Ја и Отац једно смо.“ (Јован 10, 30)
Треба рећи да се у самој Православној Цркви обновљенци и екуменисти старају да подрију ауторитет постојећих превода Светог Писма, како словенског, који је постао канонски, тако и Синодалног, освећеног традицијом. Под видом исправке, обновљенци желе да у текст унесу своје измене. У преводима на руски језик учествовала су таква високодуховна лица, као Свети Филарет митрополит Московски, који је превео Јеванђеље од Јована.
Сада преводилаца таквог нивоа нема. Могуће је, да у руском тексту постоје нека несавршенства, али ако се предузму да га исправљају, онда ће са болесним палцем, одсећи и целу руку. Цар Соломон је писао: „… време разбацати камење и време сабрати камење“; а сада је време таквог духовног опадања, да је најбоље, што се може учинити – брижно чувати духовне ризнице, које су дошле до нас као наслеђе из претходних векова.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Ко слави славу, њему и помаже | Слава, верски обичаји и понашање у цркви ОДЛИЧНА КЊИГА
Како се крсно име служи
Свеца слави српски цар Степане,
Свеца слави, светог Аранђела,
сву господу на свеца сазвао,
сазвао је триста свештеника,
и дванаест велики’ владика,
и четири стара проигумна.
Лепо и’ је царе посадио:
све колено један до другога,
а цар Степан ладно вино служи,
господаром редом чашу даје,
како царски ваља и требује
послужити крсно име своје.
Ал’ беседе господа ‘ришћанска:
„Цар’ честити, огрејано сунце!
То је нама зазор и срамота,
да ти нама ладно вино служиш,
него седи с нама за трпезу,
слугам’ подај, нека вино служе.“
Превари се српски цар Степане,
те он седе с њима за трпезу,
а још није ни славе напио,
а заиста ни метанисао,
слугам’ даде, да му вино служе,
да му слуге крсно име служе,
не послужи крсно име своје,
један данак, како један часак.
Док цар Степан на ногу стајаше,
стајаше му свети Аранђео,
стајаше му на десном рамену,
милује га крилом по образу;
кад цар Степан седе за трпезу,
расрди се свети Аранђео,
уд’ри цара крилом по образу,
па отиде из царева двора.
То из двора нико не видео,
разма један калуђере стари,
па он проли сузе низ образе;
гледали га цареви дворани,
пак су њему тијо беседили:
„Што је тебе, стари калуђере?
Шта т’ је мало у цареву двору?
Ил’ т’ мало изест’, ил’ попити?
Или си се, стари, препануо,
цар ти неће милостиње дати?“
Ал’ беседи стари калуђере:
„Прођ’те ме се, цареви дворани!
Ни ми ј’ мало изест’, ни попити,
нити сам се старац препануо,
што м’ цар неће милостиње дати;
него виде, што виде нисам:
Док цар Степан на ногу стајаше,
стајаше му свети Аранђео,
стајаше му на десном рамену,
милује га крилом по образу;
кад цар Степан седе за трпезу,
расрди се свети Аранђео,
дд’ри цара крилом по образу,
па отиде из царева двора.“
То дворани цару доказаше,
онда царе на ноге устаде,
и подиже триста свештеника,
и дванаест велики владика,
и четири стара проигумна;
те узеше књиге цароставне,
те чатише велике молитве,
и држаше велика бденија,
за три дана и три ноћи тавне;
Моле с’ Богу и свет’ Аранђелу,
те се на то једва смиловао,
смиловао свети Аранђеле,
те је цару грехе опростио,
што је царе сео за трпезу,
а још није ни славе напио,
а заиста ни метанисао.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
4. Васељенски Сабор у Халкидону 8. октобар – 1. новембар 451. године
630 Светих Отаца
24. од 30 правила: Да манастири не буду светска обиталишта – Једном посвећени по вољи епископа, манастири нека заувек остану манастири, и добра која им припадају, нека буду сачувана, и више не могу постати светска обиталишта. Који, пак, допусте да се то учини, нека подлегну канонским казнама.
4. од 30 правила: Да монаси не чине ништа без сагласности епископа, нити отварају манастир, нити да узимају на се световне бриге – Који истински и чисто проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но, пошто неки, служећи се само изгледом монаштва, узнемирују црквене и грађанске послове, безразложно обилазећи градове, пак, чак настоје да сами себи манастире подижу, одредисмо да нико и нигде не оснива или подиже манастир или молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање љубе, и да пазе само на пост и молитву (Матеј 17, 21), остајући увек у местима у којима су замонашени; нити се мешају или учествују у црквеним и световним пословима напуштајући своје манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у манастир ниједан роб ради монаштва без дозволе свога господара, а који преступи ову нашу одредбу, наређујемо да буде одлучен из општења, да се Име Божије не хули (1. Тимотеју 6, 1). Епископ, пак, града треба да чини потребно старање о манастирима.
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (=Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године
227 Светих Отаца
49. од 102 правила: Да једном посвећени манастири не бивају световна обиталишта – Обнављајући и ово свето правило (4. Васељенски Халкидонски, правило 24), одређујемо да „једном посвећени манастири по вољи епископа, нека заувек остају манастири, и добра која њима припадају нека буду сачувана, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати их световним људима, него ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну казнама по правилима.“
7. Васељенски Сабор у Никеји 24. септембар – 23. октобар 787. године
367 Светих Отаца
13. од 22 правила: Да су достојни велике осуде они који скрнаве манастире – Пошто су због несреће иконоборства, која се по гресима нашим догодила у Црквама, неки молитвени домови и епископије и манастири били разграбљени од неких људи, и постали општа свратишта, ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо да се такви свргну, ако су из свештеничког именика; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где „црв не умире и огањ се не гаси” (Марко 9, 14), јер се противе гласу Господњем, Који говори: „Не чините од дома Оца Мојега, дома трговачкога.” (Јован 2, 16)
17. од 22 правила:Ко нема све потребно, да не покушава подизати молитвени дом или манастир – Неки од монаха, остављајући своје манастире, и желећи да владају и одбацујући послушност, настоје да подижу молитвене домове, немајући што треба за довршење. Ако, дакле, неки покуша да то чини, нека то месни епископ забрани; ако ли, пак, за довршење градње има, нека до краја доврши намерено. А ово исто нека важи и за лаике и клирике.
9. Помесни (Прво-други) Сабор у Цариграду 861. године
318 Светих Отаца
1. од 17 правила: Оснивање манастира, ствар толико поштована и часна, и коју су блажени и Свети Оци наши одавна прекрасно утврдили, данас види се, да се слабо упоравља. Јер неки дају име манастира својим имањима и поседима, и изјављују да то Богу намењују, пак после уписују себе као господаре тога што су даровали, и измудрише, да Богу сами наслов посвете. Нити се стиде и после учињенога дара присвојити себи власт, какву им пре нико није бранио да уживају. И толико се ова ствар изопачила, да они исти који дароваше, јавно после продају много од онога што су даровали, узбуђујући тиме страх и огорчење код оних који то виде. Пак, не само што неће ни да се покају за то што присвајају себи власт над оним што је већ једном Богу принесено, него ту власт без сваке бојазни и другима предају. Ради тога свети Сабор наређује да нико не сме основати манастире без знања и приволе епископове. И само кад епископ пристане и даде допуштење, и пошто се изврши прописана молитва, као што је одавна богољубно установљено, нека се манастир оснива, а сами манастир и све оно што му припада нека се упише у пописну књигу, и нека се положи у епископском архиву; нити под икоји начин онај, који је дар учинио, сме без знања епископова поставити за игумана себе, или другога некога наместо себе. Јер ако онај, који другоме човеку што уступи, не може више бити господар тога, зар ће моћи онај, који Богу нешто намени и принесе, допустити себи да тијем опет себи господарство присваја?
Тумачење 24. правила 4. Васељенског Сабора у Халкидону
Историја овога Сабора казује нам да су многи калуђери допуштали себи сами подизати за себе своје манастире без знања црквене власти, а знамо и какви су нереди од тога у цркви потицали, и да је најпослије и грађанска власт морала глас свој дигнути противу тих нереда. На предлог цара Маркијана издано је било овим сабором особито (=четврто) правило, које епископима налаже да најмарљивији надзор над манастирима морају имати, а уједно свакоме забрањује да без приволе епископа подижу манастир. „Ако без приволе епископа,“ каже Зонара, „буде подигнут један манастир и ако молитва епископа не буде претходила зидању манастира, и не буде та молитва положена му као чврст темељ, такав манастир не треба манастиром ни звати.“ Манастир, дакле, по правилима онај се само називље, који је епископом особно освећен, или који је молитвом епикопа Богу посвећен, другим ријечима, на зидање кога епископ је свој благослов удијелио…
О таковим, правим манастирима халкидонски оци у овоме своме правилу спомињу и налажу, да свагда манастирима морају остати, нити смију претворени бити у свјетовна обиталишта, нити добра манастирска обраћена на друге цијели, другим ријечима, забрањују секуларизацију манастира и манастирских иметака. Ово правило услијед нереда, који су се у течају времена показали, поновљено је било од ријечи до ријечи на Трулскоме Сабору (правило 49.), затијем на VII Васељенскоме Сабору, који 13. правилом својим осуђујући оне, који допусте себи манастир или манастирско добро претварати у свјетовно, налаже да, ако су клирици, буду свргнути, а ако су калуђери или свјетовњаци , да буду одлучени од Цркве. И у овоме смислу треба разумијевати оне пошљедње ријечи у правилу, да кривци „имају подлећи канонским казнама“.
Строгост црквенога законодавства, да се не смију секуларизовати манастири и манастирска добра, очигледна је из овога правила и особито из 13. правила VII Васељенског Сабора. Али у XII вијеку ми већ налазимо да се друкчије на ово на Истоку сматрало, и Валсамон, одговарајући некима, који су ову строгост штитили, исказује мисао као да се у неким приликама та секуларизација и допуштала. Нама се чини да ово правило, и друга односна правила, треба разумијевати не у апсолутном смислу, као да ни под каквим начином не смије никада ни на што бити употребљен манастир или манастирско добро, него у смислу условном. Манастир или манастирско добро не смије, наравно, никада отуђено бити цркви и претворити се у приватни иметак. Али ако један манастир и његово добро према приликама времена и мјеста може више користи цркви донијети, кад би се претворио у један васпитни завод, у коме се, на примјер, ваљано могу спремати добри свештеници, добри учитељи, пак и добри изучењаци у лијепим вјештинама или слично, а такав завод стајао би под непосредним надзором црквене власти, и само та би власт њим управљати имала, нама изгледа да то не би могло никако никим бити осуђено, тијем мање, што ни ово, ни друга правила о таковој промјени манастира не говоре, нити је осуђују, него осуђују то да се они претворе у свјетовна обиталишта, то јест, да се извуку испод власти црквене, да изгубе свој црквени карактер и да постану свјетовном кућом у којој би могла и оскврњена бити првобитна њихова светиња, павши у руке можда и невјерника, или употребивши га на какву неморалну цијељ. Ми не говоримо да би сви манастири могли на споменуте благородне цијели употребљени бити, него само поједини, кад би на име они, као што смо нагласили, према приликама времена и мјеста и према потребама народнима, више користи црквене друштву донијети могли, него да остану само обиталиштима за калуђере. Колико је света са хришћанскога гледишта цијељ манастир једног, толико исто света је цијељ једног васпитнога, у хришћанскоме духу, а под управом цркве, завода, и зато при секуларизацији, у нашем смислу једнога манастира, опћа се хришћанска цијељ не би промашила: у посебности само достигла би се на мјесто једна друга цијељ, толико исто света као и прва. Право, наравно, извести такову промјену једнога манастира морала би само и искључиво црквеној власти припадати и ником другом.
Serbian Orthodox Chant
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ
Зачало 247 | Филипљанима 4, 4-9: Молба за радост и мир у Господу и за сваку врлину.
4 Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!
5 Благост ваша нека буде позната свима људима. Господ је близу.
6 Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше.
7 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.
8 А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите;
9 што и научисте, и примисте, и чусте, и видјесте на мени, оно чините, и Бог мира биће с вама.
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Зачало 41 | Јован 12, 1-18: Помазивање Исусово у Витанији. Свечани улазак Христов у Јерусалим.
1 А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога Он подиже из мртвих.
2 Ондје Му, пак, зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са Њим за трпезом.
3 А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове и обриса косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира.
4 Онда рече један од ученика Његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га намјераваше издати:
5 „Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?”
6 А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу.
7 А Исус рече: „Остави је! Она је то сачувала за дан Мојега погреба;
8 јер сиромахе свагда имате са собом, а Мене немате свагда.”
9 Дознаде, пак, многи народ из Јудеје да је ондје, и дођоше, не само ради Исуса, него и да виде Лазара, кога Он подиже из мртвих.
10 А првосвештеници се договорише да и Лазара убију;
11 јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјероваху у Исуса.
12 Сутрадан многи народ, који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим,
13 узеше гране од палми и изиђоше Му у сретање, и клицаху: „Осана! Благословен Који долази у Име Господње, Цар Израиљев!”
14 А Исус, нашавши магаре, усједе на њега, као што је писано:
15 „Не бој се, кћери Сионова, ево, Цар твој долази сједећи на магарету.”
16 Али ово не разумјеше испрва ученици Његови; него када се прослави Исус, онда се сјетише да ово бјеше за Њега писано, и да Му ово учинише.
17 А свједочаше народ, који бјеше с Њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих.
18 Због тога Му и изиђе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Много је народа изашло на дочек Господу, Који је свечано, као Цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: „Осана Сину Давидовом!“ Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: „Распни, распни Га!“ Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању Светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо – и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим, а затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: „Распни Га!“ И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Лазарева субота
(трубачи вечни)
Ти Лазара мртва из гроба подиже,
о, Васкрситељу, приђи мени ближе!
Спаси душу моју грехом умртвљену,
још неиструлелу, још неосуђену!
Ако моја душа не васкрсне лења,
ни тело ми неће видет’ васкрсења.
У одсуству Твоме душа ми заспала,
борила се с грехом, греху се подала,
јер грех се без Тебе отерат’ не може,
о, похитај журно сунцевидни Боже!
Ако моја душа не васкрсне лења,
ни тело ми неће видет’ васкрсења.
Пријатеља волиш, пријатељу стижеш,
пријатеља свога из мртвих подижеш!
Док пријатељ греха и пријатељ врага
остаје у смрти, пропада без трага.
Ако моја душа не васкрсне лења,
ни тело ми неће видет’ васкрсења.
О, реци да болест моја на смрт није,
но рад’ славе Твоје, рад’ славе Божије!
О, реци ми само: „Не бој се, близу сам!“
Ту сам да васкрснем, а не да побусам.
Ако моја душа не васкрсне лења,
ни тело ми неће видет’ васкрсења.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
поѧти1 (појати) = узети (Матеј 2, 13-14; Лука 9, 10; Дјела апостолска 9, 25; 21, 24) / оженити се (Матеј 5, 32; Лука 14, 20)
поѧти2 (појати) = потерати некога (Матеј 5, 41)
поѧти3 (појати) = жалити се, тужити се на некога (Дјела апостолска 19, 38; Римљанима 8, 33)
поѧти4 (појати) = тужити (Дјела апостолска 24, 8)
Матеј 2, 14:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ѻнъ жє воставъ, поѧтъ Ѻтроча и Мт҃рь Єгѡ нощїю и ѿидє во Єгѵпєтъ.
ИЗГОВОР: Он же востав, појат Отроча и М(а)т(е)р Јего ношчију и отиде во Египет.
СРПСКИ: И он, уставши, узе Дијете и Матер Његову ноћу и отиде у Египат.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Једном велики преподобни Јефрем Сиријски сиђе са пусте горе у којој се подвизавао, и пође у Едесу (=Шанлиурфа у данашњој Турској) да обави разне послове, али и да се поклони часним моштима мученика. Чим је стигао до првих градских кућа, примети да га нека жена на углу једне улице посматра упорно, готово непристојно. Преподобни покуша да прође и удаљи се од искушења на које је наишао, али осети да она не скида поглед са њега. И тако, чим јој је био довољно близу, упита је:
-Зашто ме тако гледаш? Није ли те стид да на тај начин гледаш монаха?
А она одврати:
-Ја сам потекла од тебе, од мушкарца, па зато тебе гледам. Али зашто ти, који си потекао од блата, не гледаш у земљу, него у мене?
Преподобни се задиви њеном одговору и настави пут.
У кући где је одсео, задеси га друго искушење. Сваки пут када би дошао у кухињу да спреми нешто за свој монашки подвижнички обед, видео би како га са прозора суседне куће, који је гледао у кухињу, изазовно посматра нека жена. Преподобни Јефрем би сваки пут затворио прозор, јер му је било драже да буде у тами, него да гледа преко пута. Кад год би био принуђен да макар мало отшкрине прозор, ето ти опет оне жене како гледа право у њега. Једном, чим је отворио прозор, жена улучи прилику да га ослови:
-Да ти, можда, не недостаје нешто, ава?
-Да, – одврати ава, – две опеке и мало блата да зазидам овај прозор.
-Али зашто ме толико избегаваш?
-Зато што желим своје спасење.
-Па и ја хоћу да се спасем.
На то јој преподобни Јефрем поче причати о Христу, о покајању, о вечноме животу, који чека праведнике, и вечној казни, која чека грешнике.
Жена се покаја за свој протекли живот, крсти се и постаде Хришћанка.
Тако је преподобни Јефрем, на свом кратком путовању, од једне жене стекао душевну корист, а другој био на душевну корист.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске