7. Ђурђевски 7533. / 20. април 2025.
Архимандрит Рафаил Карелин | Умеће умирања или уметност живљења
Не треба тражити Божије, већ Бога
Данас је почело да се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима (односно да су она сама довољна за његово спасење). Овде су померени акценти. Ако се раније говорило да Бог спасава човека, у данашњу представу се све више усађује мисао да човек сам себе спасава, а Бог му даје вечни живот као обавезну награду за његов труд.
Ако се савремени човек упита шта је вечни живот, он ће рећи: „То је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости; то је место и стање у којима су укинути свако зло, смрт, трулежност, несклад, у којем ништа не помрачава људску душу; вечно пребивање тамо где пребивају Анђели и Свеци и у које Божанство снисходи Својом неизрецивом светлошћу.“ И овде су опет померени акценти: вечни живот је место блаженства и стање које се карактерише као радост душе. Међутим, овде је пропуштено нешто веома важно, а то је: Бог не даје само Своје, што само по себи већ превазилази људски разум, већ даје Себе Самог, чини човека богом по благодати. Пред овим даром сва људска дела не могу да не изгледају бесконачно мала. Господ је обећао да ће дати за дела милосрђа неизмерно већим уздарјем, али овде Он даје човеку с чим се ништа не може упоредити, што нема аналогије, оно што премашује све људске појмове: даје Себе Самог. О каквим заслугама овде може да се говори? Како се може „зарадити“ Бог, како се Бог може добити као награда? Овде је тајна мистичне љубави Божанства према људској души. Остало је потребно само како би зов ове љубави био услишен.
Трагедија савремених хришћана се састоји у томе што они траже Божије као своје наслеђе, али не траже Самог Бога као извор вечног живота. Њима је несхватљив светоотачки израз обожење; њима је несхватљиво шта значи постати бог по благодати. Не схватајући, они то ни не желе. Они желе само повратак изгубљеног Едема као предивног врта где цвета Небеско цвеће, где нема старости и смрти. За њих добра дела постају својеврсна гаранција за добијање вечног блаженства. Међутим, тајна оваплоћења Сина Божијег, тајна искупљења – не само као повратак у безгрешно стање, већ и као пут душе ка Богу кроз причешћивање Његовом Божанском светлошћу, кроз усхођење и озарење, кроз улажење у Божански живот, пут вечног бесконачног богоуподобљења је нашим савременицима несхватљив.
На Крсту је Господ нас заменио Собом. У црквеним Тајнама Дух Свети припрема људску душу за нови живот кроз сједињење с њом, сразмерно њеној припремљености за ово сједињење. Спасење је велики дар, а савремени човек гледа на њега као на нешто обавезно и као на нешто што одговара достојанству самог човека. Треба схватити шта је главно, шта је највиши човеков циљ. Коначни и истовремено бесконачни човеков циљ је обожење. Оно се остварује само посредством благодати. Благодат се човеку даје само у Цркви, у овом пољу вечне Божанске светлости која је у узајамном дејству с људском душом и невидљиво је просвећује (у неким случајевима ово просвећење душе Божанском светлошћу може бити толико јако да постаје очигледно, видљиво чак и за људе из околине).
Тајне Цркве за своју основу имају искупитељну жртву Христа Спаситеља. Господ је заволевши нас још пре нашег постојања испунио све како би нам даровао не само Своја неизрецива добра, већ и Себе. Спасене Он види као одраз Свог неизрецивог образа, у спасенима пребива као у живим, бесмртним, нерукотворним храмовима. За њих је Он све – почетак и крај. Без освећења благодаћу спасење није могуће. Они који говоре о спасењу само кроз добра дела самим тим стављају известан знак једнакости између ових дела и дарова Божјих, док су добра дела само услов за испољавање и развој осећања љубави, пошто су љубав пема Богу и љубав према људима неодвојиве једна од друге. Човек са својим добрим делима, који се нада да ће за њих добити спасење личи на просјака који, сакупивши неколико бакрених новчића, сматра да се за њих може купити царски дворац.
За спасење је потребан преображај човека. Овај преображај Духом Светим почиње на земљи у Цркви, и с преласком у Цркву Небеску, не завршава се никада. Само благодаћу Духа Светог Који делује у Цркви, човек може да постане бог по благодати у вечности.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Свети владика Николај | Омилије – Христос Васкрсе
После најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског.
После Великог Петка грануо је Васкрс.
Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао.
Осуђени Христос јавио се као Судија света.
Избијено и убијено тело Његово оживело је.
Попљувано лице засветлило се као сунце.
Место трнова венца – круна Цара над царевима,.
Место осамљености – војске су Га анђелске окружиле.
Место десетак разбеглих ученика – пола милијарде следбеника славе Га данас.
Место тесног гроба – стотине хиљада посвећених Му храмова по свој земној планети.
Обнажено тело обукло се у славу Небесну. Љуте ране засијале се као звезде.
Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира – животворно пиће верних!
Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној.
Оковани роб показао се свемоћним Господарем Неба и земље.
Бездихани мртвац открио се као Животворац.
Одбачен од људи – посведочен као једини Спаситељ људи.
Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард свега доброга!
Непознати сад је најпознатији.
Загонетни – сад је Кључ свих загонетки.
Најудаљенији – сад је најближи сваком срцу људском.
Погребени Праведник васкрсао је.
Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих.
Нараштај за нараштајем опијао се Њиме.
Племе за племеном прилазило је к Њему.
Народ за народом поклањао се Њему.
Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом.
Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља.
Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана.
И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово Име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти, ни на бурном океану, ни у беспутној пустињи, нити под стрелама дивљака. Јер су знали да – ко за Њега умре, тај вечито живи.
Ко год се од Хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово Име;
Ко је тражио правду, позивао се на Њега;
Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи;
Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;
Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље.
Грешници су се кајали од стида пред Њим.
Злотвори су савлађивани Његовом љубављу.
Бесомучници су исцељивани Његовим Именом.
Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће.
Покајници су вапили Њему за опроштај.
Самртници су предавали своје душе у Његове руке.
Страдалници су се уздали у Њега.
Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење.
Крстоносне војске заклињане су Њиме.
Мученици за Његово Име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Пето-шести Васељенски Сабор у Цариграду (=Трулски) 1. септембра – 31. децембра 691. године
227 Светих Отаца
66. од 102 правила: О присуствовању у Црквама целе Васкрсне седмице – Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега, па до Нове (=Томине) Недеље, сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Ефесцима 5, 19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе и масовни спектакли.
Свети Дионисије Велики или Александријски († 265.)
1. од 4 правила: Посланица Василиду, љубљеном сину и брату, саслужитељу и богопослушноме, поздрав у Господу:Послао си ми писмо, највернији и велеучени сине мој, да ме питаш, у који час треба завршити пост пред даном Пасхе, то јест Васкрса, јер, кажеш, да нека браћа говоре да треба то учинити кад петлови запевају, а други, да треба чинити у вечер. Браћа која су у Риму, како кажу, чекају петла, а која су овде, рекао си, да то раније чине. Ти сада желиш да се установи тачно време и потпуно одмерени час, што је и тешко и непоуздано. Јер да треба после времена Васкрсења Господа нашега започети светковање и весеље, а дотле постом душе смиравати, то сви сагласно признају. По ономе, пак, што си ми писао, показао си сасвим здраво и по смислу божанских Јеванђелиста, да се код њих не налази ништа тачно одређеног у погледу часа у који је Господ васкрсао. Јер Јеванђелисти су различито написали о онима који су у различира времена дошли на гроб, него само рекоше да су сви нашли Господа да је већ био васкрсао: „Пошто мину субота”, као што рече Матеј (Матеј 20,1), „и јутром док је још било мрачно”, као што пише Јован (Јован 24,1), „у дубоко јутро”, како Лука рече (Лука 24, 1), „врло рано, кад се рађало сунце”, како рече Марко (Марко 16, 2). Када је, дакле, васкрсао, то ниједан није јасно исказао; али да они, који рано у недељу до рађања сунца првога дана недеље, дођоше на гроб, и да Га не нађоше да у њему лежи, то је сасвим признато. И ми не морамо овде држати ни да су несагласни, нити да су међусобно противречни Јеванђелисти, него ако се и чини нека мала разлика у њиховом казивању по томе, они се сви слажу да је у оној баш ноћи засијала Светлост света, Господ наш, само се разликују око самога часа. Ми пак настојмо да благочестиво и верно ускладимо што су они казали. Дакле, оно што је Матеј казао, овако стоји: „Пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија, да осмотре гроб; и би велики земљотрес. Јер Анђео Господњи, сишавши с неба, приступи и одвали камен, и сеђаше на њему; и лице његово беше као муња, и одећа његова бела као снег; и од страха од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А Анђео одговарајући, рече женама: „Не бојте се ви; јер знам да Исуса Распетога тражите. Није овде, јер устаде, као што је казао.” (Матеј 28, 1-6) Оно што је речено „касно” или кад мину, неки ће помислити, по општој употреби речи, да означава вечер суботе, али који разборитије схватају, казаће да није то, него да је дубока ноћ била, јер „касно” означава спорост и дуго време; а да Јеванђелист говори о ноћи, а не о вечеру, додао је „на освитку првог дана недеље”. И дођоше, још, као што остали кажу, не носећи аромате, него да виде гроб, и нађоше да је био земљотрес, и Анђела, који сеђаше на камену, и чуше од њега: „Није овде, јер устаде!”‚ Тако исто и Јован говори: „У први дан недеље Марија Магдалина дође на гроб рано, док још беше мрачно, и виде да је камен одваљен од гроба” (Јован 20, 1); по њему, дакле, она је пошла „док још беше мрачно”. Лука, опет, говори: „У суботу осташе на миру по Закону. А у први дан недеље, врло рано дођоше на гроб, носећи аромате што припремише, али нађоше камен одваљен од гроба” (Лука 23, 56; Лука 24, 1-2). Оно „врло рано” означава можда јутарњу зору првога дана седмице, јер је већ сасвим прошла субота са свом ноћи после ње, и други дан почињао кад дођоше мироносице носећи са собом аромате и миро. Отуда је јасно да је много пре васкрсао. Томе следи и Марко, говорећи: „Купише аромате, да дошавши помажу Га; и врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, око изласка сунца” (Марко 16, 1-2). „Врло рано”, дакле, и овај каже, што је исто ономе „рано ујутро”, па додаје „око изласка сунца”. Јер полазак и пут њихов, значи да су започеле жене у први освитак, и врло рано; али су на путу и око гроба задржале се до изласка сунца, те вели им тада младић у белој хаљини: „Устао је, није овде” (Марко 16, 6). Пошто је то тако, тако одговарамо онима који потанко истражују у који час, или пола часа, или четврт часа треба започети радост због васкрсења из мртвих Господа нашега. Оне који одвећ журе и још пре поноћи престају постити, коримо као нестрпљиве и неумерене, и као такве који прекидају довршени пут, као што вели човек мудар: „Није мало у животу и оно најмање”. Оне, пак, који одлажу и најдуже истрајавају и очекују до четврте страже, у коју је Спаситељ наш, ходајући по мору, јавио се многима (Матеј 14, 25). Не осуђујемо, пак, много, ни оне који престају међу овим и оним временом, како кренуше или како могоше, јер ни шест посних дана не проводе сви једнако и на исти начин, него једни све те дане до краја остајући без јела, а неки само два, неки опет три, неки, пак, четири, а неки ни један. И онима који су се много трудили у продужењу дана без јела, па су ослабили и готово изнемогли, треба снисходити ако и пожуре да једу. Оне, пак, који не само што нису продужили ни један дан без јела, него нису ни постили, него су уживали прва четири дана, па кад су дошли до два последња, и само та два дана, то јест петак и суботу провели су без јела, и сматрајући да нешто велико и сјајно чине, ако остану тако до јутра, за такве не мислим да су учинили подвиг једнак онима који су се више дана савлађивали. И ово, дакле, како схватам, написах ти о томе саветујући, као мој савет.
Преподобни ава Јустин Ћелијски – (Чувена) беседа на Васкрс 1966.
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 1 | Дјела апостолска 1, 1-8: Увод.
1 Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити
2 до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповијести апостолима које изабра,
3 којима и по страдању Своме показа Себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему.
4 С њима боравећи, заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, „које чусте”, рече, „од Мене;
5 јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије ових дана.”
6 Онда они, који бијаху сабрани, питаху Га говорећи: „Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево?”
7 А Он им рече: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у Својој власти,
8 него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете Ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље.”
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 1 | Јован 1, 1-17: О Богу Логосу као Творцу свијета и Даваоцу живота.
1 У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.
2 Он бјеше у почетку у Бога.
3 Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало.
4 У Њему бјеше Живот, и Живот бјеше Свјетлост људима.
5 И Свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.
6 Би човјек послан од Бога, по имену Јован.
7 Овај дође за свједочанство, да свједочи о Свјетлости, да сви вјерују кроз њега.
8 Он не бјеше Свјетлост, него да свједочи о Свјетлости.
9 Бјеше Свјетлост истинита, Која обасјава свакога човјека који долази на свијет.
10 У свијету бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не позна.
11 Својима дође, и Своји Га не примише.
12 А онима који Га примише, даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у Име Његово;
13 који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога.
14 И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.
15 Јован свједочи о Њему и виче говорећи: „Ово је Онај за Кога рекох: ’Који за мном долази, испред мене је, јер прије мене бјеше.’
16 И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат.
17 Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Пасха, Господња Пасха! Господ нас је Својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење Анђели певају на Небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који Му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности, која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Ваистину воскресе!
(богати младић)
Неће Светац иструнути, тако Давид рече,
Христос мора васкрснути, пророк прорече.
Док не умре једно семе, плода донет’ неће,
а умре ли – плода бреме дому донеће.
Тако Господ проповеда кад долазе ласте,
па се и Сам смрти преда, и семе порасте.
Ако Христос не устаде, тако учи Павле,
залуд вера, залуд наде, залуд нам је све!
Ваистину, Христос уста, семе плод донесе,
наша вера није пуста, Христос воскресе!
И у нашој, браћо, души, кад је душа здрава,
кад грех семе не угуши, Христос васкрсава.
О, васкрскли Христе Боже, васкрсни у нама!
О, васкрскли Христе Боже, васкрсни у нама!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прати1 (прати) = газити
прати2 (прати) = праћакати се, бацакати се (Дјела апостолска 9, 5; 26, 14)
Дјела апостолска 9, 5:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Рєчє жє: „Кто єси, Гди?“; Гдь жє рєчє: „Азъ єсмь Іи҃съ, Єгожє ты гониши: жєстоко ти єсть противу рожну прати.“
ИЗГОВОР: Рече же: „Кто јеси, Г(оспо)ди?“; Г(оспо)д же рече: „Аз јес(а)м И(су)с Јегоже ти гониши: жестоко ти јест противу рожну прати.“
СРПСКИ: А он рече: „Ко си Ти, Господе?” А Господ рече: „Ја сам Исус Којега ти гониш; тешко ти је против бодила праћати се.”
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Стари прота лежи на самрти, и хитно тражи да га посете чланови црквеног одбора: један банкар, други адвокат. Они пожуре и дођу. Прота лежи, жмури, ћути.
-Прото, звао си нас. Шта можемо да учинимо за тебе?
-Станите ми један с леве, а други са десне стране кревета.
Ова двојица послушају. Прота опет ћути.
-Опрости, оче прото, али зашто смо овако стали?
-Хоћу, по угледу на свог Учитеља, да умрем између двојице разбојника!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске