14. Ђурђевски 7533. / 27. април 2025.

Страдање светог оца нашег Мартина Исповедника, папе Римског; Страдање светих мученика Антонија, Јована и Евстатија; Спомен светог мученика Ардалиона Глумца.

Архимандрит Рафаил Карелин | Тајна спасења

Стицање благодати

Спасење – то је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава човјечја душа. У благодати је увијек све ново: она је неисцрпна као само Божанство. Благодат открива човјеку три виђења.

Прво виђење Божанскога свијета, које постаје за њега као унутрашња очигледност и унутрашње виђење свога свијета и никад се не манифестује као двије једнаке и идентичне слике. Благодат открива духовни свијет увијек као ново и неочекивано у различитим запреминама и дубинама. То виђење нема материјални облик, боја и цртежа, али у оно исто вријеме то пије пустош као неки бездани вакум, није иста физичка затамњеност у којој се губи човјечја душа – то је свијет других размјера који се отвара души као невидљива свјетлост, апсолутно супротна физичкој свјетлости, са одсјајем пламена или зрака сунца.

Друго виђење – то је властита човјекова душа, унутрашњи понор. Благодат открива човјеку његову душу у њеној изопачености гријехом, у прљавштини страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење гријеха је почетак исцјељења. Овде је чудна и несхватљива антиномија: благодат открива човјековом погледу тамно дно његовог срца, гдје се легу као змије страсти, и у исто вријеме чине његову душу љепшом као да свлаче са ње прљаве закрпе и облаче је у бијелу вјенчаницу.

Треће виђење, које даје благодат – то је виђење свијета који нас окружује. Човјек види у свијету исто оно што и у својој души – његово отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свијет, али већ другачијом непристрасном љубављу према њему сједињеном са милошћу, са болом о томе да су људи сами себе гурнули у море, потонули, да су глухи на позив Бога. Благодат открива човјеку трагедију свијета: он препознаје Божанску љубав коју свијет не прима. Благодат открива човјеку да је најстрашнија несрећа непознавање Бога и вјечна смрт, зато човјек почиње на прави начин саосјећати са оним кога је раније сматрао својим непријатељима.

Благодат увијек чини ново. Али Божије откривање било је дато Цркви, и зато тајне богослужења, молитве као духовни канали благодати имају свој облик утврђиван вјековима. И овдје је опет антиномија: у једним те истим облицима појањем, обредима и молитвама човјек мора и може наћи нов садржај пошто су обреди и символи који укључују човјека у свијет Бесконачнога, гдје нема међа и граница за духовно савршенство.

Узећемо примјер: човјековом погледу небески свод се чини као ограничени хоризонт: то је као права сфера или кристална купола, која овјенчава земљу; ипак у стварности небо не само да је безгранично у својим дубинама већ увијек и непоновљиво за човјека. Ако Хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве, онда ће сваки пут откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов смисао, преживљавати на други начин сваку ријеч, чини ће му се да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Због тога су неки од светих отаца и назвали молитву стваралаштвом; само, то је властито стваралаштво упућено не вани, већ својој властитој души. Молитва је спојена са напором. Наше лијено тијело и страсна душа јој се супротстављају. Често ова борба бива напрегнута и мучна, човјек се супротставља својој палој природи, свијету, који се увлачи у њега кроз помисли и саблажњиве слике и демонским силама које при попуштању Божијем муче човјека, пуне његово срце тугом и непотребним страхом, мржњом, а понекад доводе до стања потпуне изнемоглости.

Због тога је за пажљиву молитву потребан подвиг сличан бескрвном мучеништву. Овдје је поново антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, рад и утеха. Молитва је својеврстан испит који полаже човјек показујући у стварности какав је његов живот. Али пали човјечји егоизам жели награду без труда и муљави човјечији ум слаже се са страстима – преварити Бога. То се дешава непримијетно. Човјек престаје да схвата да молитвене ријечи добијају животворну снагу када се оне осмишљавају умом и преживљавају срцем. Молити се расијано као у полусну за тјелесног човјека много је лакше, и он почиње замјењивати молитву једноставним изговарањем молитвених ријечи. Овдје долази до распада воље, ума и осјећања који су спојени ако је молитва пажљива. Ум се пуни помислима као нечистим животињама, које нико не изгони из куће, срце постаје глухо према молитви, (о)тврдне као камен, на коме од молитвених ријечи не остаје ни трага. Воља се одваја од разума и срца, и почиње личити ослабљеној струни која не може да даје звук. Између човјека и Бога ствара се некакав невидљиви зид. Човјек почиње мислити да читање одређених ријечи чини молитву и тежи према коначном циљу, према посљедњој ријечи: „Амин“.

Ако таквоме човјеку кажете да се не моли, већ да обмањује себе и Бога, он ће се увриједити и чак неће схватити због чега га прекоријевају. Суштина фарисејства је вањски ритуал без духовног садржаја, благочестива поза при празном срцу. Човјек постепено заборавља на она благодатна стања која је преживио у прошлости. На молитву почиње гледати као на неко вањско дјело, као на јарам који он мора да носи, као на порез који он мора платити. Овим порезом постаје број прочитаних страница. Свјетлост молитве се гаси у човјеку, заједно с тим духовни свијет постаје за њега далек. Често се нерелигиозни људи чуде зашто неки вјерници, православни хришћани, који редовно посјећују храм, не мијењају се на боље, остају, пак, исти са својим недостацима и пороцима. Најчешће то бива баш зато што су ови хришћани угасили своју властиту молитву, замијенили је само неким словесним обликом, отприлике као шуштање сухом хартијом. Ако таквога човјека упитате чему се моли, тешко да ће моћи одговорити. Он неће да уложи чак ни тако мали напор, који је потребан да би схватио смисао онога што је прочитано и онога што се чује, не говорећи више о духовним преживљавањима. Дешава се, да човјек, завршивши молитвени обред не сјећа се да ли је прочитао јутарње или вечерње молитве или нешто треће.

Овдје се посебна опасност крије за свештенослужитеље. Они морају да читају молитве „по наруџби“, без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање; зато је велика саблазан за њих прочитати молитву, а не укључити се у њу како треба, не прочитавши је срцем. Зато се и захтијева од свештеника изузетно велики подвиг – бити увијек изнутра спреман за молитву, извршавати свако вршење службе као своје крвно дјело.

Обично они, који се моле непажљиво и расијано, постају непажљивима такође и у односу према извршавању заповјести Божијих, морална страна хришћанства као да престаје постојати за њих. Они престају да виде и осјећају своју грешност. Слаби молитва, слаби покајање, а иза њих и духовни живот. За вријеме молитве у кући или у храму, анализирајући стално своје помисли или животне послове, човјек по завршењу службе или правила задовољно говори себи: „Ја сам се помолио“, уопште не помишљајући да се он налазио пред Богом као мртвац.

Често лажна фарисејска молитва развије код човјека посебну гордост: он почиње осуђивати и учити друге као да је стекао на то право. И у свом животу овакви лицемјерни „молиоци“ бивају увредљиви, раздражљиви и зли, па зато, видјећи то невјерници, говоре: „Иде у Цркву, а живи горе од нас.“ Ови људи не схватају да су духовно престали на прави начин присуствовати у Цркви. У храму стоје само њихова тијела као гроб душе, а ум је закопан, погребен у светским бригама. Они су оптерећени својим маштама и плановима, глуви и слијепи за оно што се дешава у правом смислу у храму, срце таквих људи је затворено за благодат, која треба да сиђе за вријеме богослужења. Тачније они виде само спољашњост храма: како је храм почишћен, ко је од познатих дошао данас на службу, како су одјевени; прилазе да их поздраве, саопштавају и сазнају новости, посматрају лица, узбуђују се што су их гурнули, негодују што је код пјевача ружан слух и затим излазе из храма, будући сигурни да су се помолили и платили порез Богу. Ово стање духовног самозадовољстава и лицемјерја може се назвати малограђанским фарисејством.

Али постоји други тип људи, који хоће да се моле, али њихова молитва се распада као кућа од пијеска; они улажу напор, али не чују сопствену молитву, слично као кад се не чује глас иза затворених врата тамнице. То су људи који су напунили своју душу и сјећање вањским стварима, као што пуне стварима собе, тако да постаје тешко кретати се у њима и дисати. То је култ знања, то прекомјерно гутање информација кад ум постаје дебео и малаксав, као тијело преждерано, као утроба Гаргантуа, који је прогутао све што се налазило на његовом огромном столу. Такви људи живе у свијету нагомилани информацијама, непотребних несистематичних, тачно као Пушкин међу отпадом који је сакупљао. Ум губи своју снагу покушавајући да обради овај материјал који пуни човјеку памет и гуши његове стваралачке способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа, гушећи се у грудима, накљукана је вањских знањем, а не може да се узвиси над земним. Земља је – стихија научника: они могу расправљати о Богу, али кад се покушају молити, онда се најчешће претварају у беспомоћне астматичаре.

Други култ је – култ емоција и преживљавања. То су они људи који су заокупљени умјетношћу, они живе у свијету својих маштања, фантазија. Њихово срце, напуњено страстима, такође је глуво за молитву. У храму су они утиснути у своја маштања. Они јадикују да је на богослужењу мало ефикасности. Понекад се они прихватају да састављају своје молитве – онако, како други пишу стихове, но убрзо долазе до закључка да је у позоришту душевни живот љепши, разноврснији и ефикаснији.

Трећи култ је – култ наслада на нивоу осјећања, у овој области овладава жеђ за сексом и крви. Такви људи губе, не само духовни, већ и душевни облик. О овој врсти људи није згодно говорити у овој књизи. Код свиње су очи увијек са погледом доље. Али невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о њиховој молитви? Они се моле само када падају са стијене или кад им се појави злоћудни малигни тумор.

 

Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†

(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

Свети владика Николај | Кроз тамнички прозор

Речи Србском народу

Шта је Европа? Јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, то јест безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?

 

Анонимус (отац Јоил) | Знаш ли ти Господа Исуса Христа?

Упокоји се свештеник Радован и богослов др Миладин и проста пастирка, баба Милка са Старе планине. И стигли на капију Раја. Ту их дочека иследник и пита прво свештеника: „Је ли, Оче Радоване, знате ли Ви Господа Исуса Христа?“ А отац одговара: „Kако да не, па ја му служих преко 40 година… литургијама сваког празника и црвеног слова, проповедах, радих требе уредно.“ Рече му иследник: „Ајде, стани тамо.“

Дође др Миладин, професор богословља. И би питан: „Знате ли Ви, професоре докторе Миладине, Господа Исуса Христа?“ А професор одговара: „Kако да не, цео свој живот сам посветио изучавању Богословља… толике сам генерације богослова подучавао.“ И рече му: „Стани тамо код оца Радована.“

И дође баба Милка на ред и би питана: „Је ли, Милка, шта си ти радила?“ Kаже она: „Била проста пастирка, чувала овце на Старој планини 70 година… и неписмена.“ А пита је: „Знаш ли ти Господа Исуса Христа?” А она одговара: „Па ко Тебе не зна, Господе?“ Рече јој Господ: „Ајде, Милка, уђи…”

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

85 АПОСТОЛСКИХ ПРАВИЛА (које Римокатолици немају, јер су их избацили!)

1. Епископа нека постављају, то јест изабирају и рукополажу, два или три епископа. (1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 6; 7. Помесни Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 13, 49, 50)
2. Презвитера и ђакона и остале клирике нека рукополаже један епископ. (Апостолска правила 26, 70; 1. Васељенски Никејски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 33; 7. Васељенски Никејски 14; 3. Помесни Гангрски 6; 6. Помесни Лаодикијски 24, 26, 30; Василије Велики 51, 89)
3. Ако неки епископ, или презвитер, против уредбе Господње о жртви (Матеј 26, 26-29), принесе на Жртвенику Божијем друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер, или птице, или какве животиње, или воћа, противно установи, осим у своје време новога жита или грожђа, нека се свргне. Није дозвољено доносити на Жртвеник ишта друго, осим уља за свећњаке и тамјана, у време Светога Приноса. (Апостолска правила 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 28, 32, 57, 99; 8. Помесни Картагински 37)
4. Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не кa Жртвенику. А јасно је да ће епископ и презвитери поделити их и ђаконима и осталим клирицима. (Апостолска правила 3, 38, 41; 3. Помесни Гангрски 7, 8; 8. Помесни Картагински 37; Теофил Александријски 8)
5. Епископ, или презвитер, или ђакон нека не изгони своју жену под изговором побожности. Ако је изагна, нека буде одлучен од општења, а ако остане упоран у томе, нека се свргне. (1. Васељенски Никејски 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 12, 13, 48; 3. Помесни Гангрски 1, 4, 9, 10; 8. Помесни Картагински 4)
6. Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не узима на себе световне послове; иначе нека буде свргнут. (Апостолска правила 20, 81, 83; 4. Васељенски Халкидонски 3, 7; 7. Васељенски Никејски 10; 8. Помесни Картагински 16; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 11)
7. Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон буде, свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице, заједно са Јудејима савршавао, нека се свргне. (Апостолска правила 64, 70, 71; Пето-шести Васељенски Цариградски 11; 4. Помесни Антиохијски 1; 6. Помесни Лаодикијски 37, 38; 8. Помесни Картагински 51, 73, 106)
8. Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког именика, кад бива Свети Принос, не причести се, нека каже узрок, па ако је разложит, нека му буде опроштено; а ако не каже узрок, нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео зазор на онога који је Принос извршио, као да није правилно принео. (1. Помесни Анкирски 1, 2; Петар Александријски 10)
9. Све верне који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, а не остају за време молитве и Светога Причешћа, као такве који неред у Цркви узрокују, треба одлучити. (Пето-шести Васељенски Цариградски 66, 80; 4. Помесни Антиохијски 2; 5. Помесни Сардички 11)
10. Ако се неко са одлученим, макар и у кући, буде заједно молио, такав нека буде одлучен. (Апостолска правила 11, 12, 32, 45, 48, 65; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Помесни Антиохијски 2; 8. Помесни Картагински 9)
11. Ако се неко, будући клирик, буде заједно молио са свргнутим клириком као са клириком, нека се и он свргне. (Апостолска правила 28; 4. Помесни Антиохијски 4; 8. Помесни Картагински 10)
12. Ако који клирик, или лаик, који је одлучен од Цркве, или је недостојан за примање у клир, пошавши у други град, буде тамо примљен без препоручнога писма, нека буде одлучен и примаоц и примљени. (Апостолска правила 13, 32, 33; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 41, 42; 5. Помесни Сардички 9; 8. Помесни Картагински 23, 106)
13. Ако ли је већ био одлучен, нека му се продужи одлучење, као ономе који је слагао и обмануо Цркву Божију. (Апостолска правила 12, 33; Пето-шести Васељенски Цариградски 17)
14. Епископ не сме, оставивши своју епархију, прелазити у другу, макар био од многих на то принуђиван, осим ако нема неког оправданог разлога који га принуђује да то учини, као да може већу корист својом речју побожности допринети тамошњима; али и ово он не може да учини сам од себе, него одлуком многих епископа на Сабору и многим умољавањем. (Апостолска правила 33; 1. Васељенски Никејски 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 20; 4. Помесни Антиохијски 13, 16, 18, 21; 5. Помесни Сардички 1, 2, 17; 8. Помесни Картагински 48)
15. Ако који презвитер, или ђакон, или други који из именика клирика, остави своју епархију и отиде у другу, те преместивши се, сасвим се настани у другој епархији, без одобрења свога епископа, заповедамо да такав више не сме свештенослужити; нарочито ако буде позиван од свога епископа да се врати, па не послуша, остајући упоран у том нереду, нека тамо, у тој епархији, општи само као лаик. (1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90)
16. А ако епископ, код кога се такви налазе, не узимајући у обзир одређену против њих забрану свештенодејствовања, прими их као клирике, нека такав епископ буде одлучен као учитељ нереда. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 3)
17. Који је после крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, нити уопште у свештеничком именику. (Апостолска правила 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 3; Василије Велики 12)
18. Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком именику. (Апостолска правила 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 26; Василије Велики 27)
19. Који је узео две сестре једну после друге, или узео братаницу или сестричину, не може бити клирик. (Пето-шести Васељенски Цариградски 26, 54; 2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 23, 78, 87; Теофил Александријски 5)
20. Клирик, који из користи за новац, даје јемство за некога, нека се свргне. (Апостолска правила 6, 81; 4. Васељенски Халкидонски 3, 30; 5. Помесни Сардички 7; 8. Помесни Картагински 75)
21. Евнух, ако је по насиљу људи такав постао, или су му за време гоњења одсечени мушки удови, или је такав рођен (Матеј 19,12), а достојан је, нека буде епископ. (Апостолска правила 22, 23, 24; 1. Васељенски Никејски 1; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 8)
22. Који је сам себе обезудио, нека не буде клирик; јер је самоубица и непријатељ Божије творевине. (Апостолска правила 22, 23, 24; 1. Васељенски Никејски 1; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 8)
23. Ако је неко, будући већ клирик, себе обезудио, нека се свргне; јер је убица себе самог. (Апостолска правила 22, 23, 24; 1. Васељенски Никејски 1; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 8)
24. Лаик, који је сам себе обезудио, нека се одлучи за три године; јер је зло замислио на живот свој. (Апостолска правила 22, 23, 24; 1. Васељенски Никејски 1; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 8)

---

Свети Пајсије Светогорац | ОДЛИЧНА грчка серија!!!

(са енглеским преводом)

https://rutube.ru/video/4d56e8312015e5718318bc55bc413288/?playlist=583090

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 14 | Дјела апостолска 5, 12-20: Успјех апостолске проповиједи. Апостоли у затвору и њихово чудесно ослобођење.
12 А рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу; и бијаху сви једнодушно у тријему Соломоновом.
13 Од осталих, пак, нико не смједе да им се придружи, али их народ хваљаше;
14 и све се више умножаваху они који вјероваху у Господа, мноштво људи и жена,
15 тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би, кад прође Петар, бар сјенка његова осјенила кога од њих.
16 А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим, доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцјељиваху.
17 Али се подиже првосвештеник и сви који бијаху с њим, секта садукејска, и испунише се зависти,
18 и дигоше руке своје на апостоле, и бацише их у општи затвор.
19 А Анђео Господњи отвори ноћу врата тамнице, изведе их и рече:
20 „Идите и станите у храму, па говорите народу све ријечи овога живота.”

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 65 | Јован 20, 19-31: Јављање Христа послије Васкрсења једанаесторици апостола без Томе и са Томом.
19 А кад би увече, онога првога дана седмице, и док су врата била затворена гдје се бијаху ученици Његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус и стаде на средину и рече им: „Мир вам!”
20 И ово рекавши, показа им руке и ребра Своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа.
21 А Исус им рече опет: „Мир вам! Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас.”
22 И ово рекавши, дуну и рече им: „Примите Духа Светога!
23 Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.”
24 А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус.
25 А други му ученици говораху: „Видјели смо Господа.” А он им рече: „Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу вјеровати.”
26 И послије осам дана опет бијаху унутра ученици Његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: „Мир вам!”
27 Затим рече Томи: „Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди невјеран, него вјеран.”
28 И одговори Тома и рече Му: „Господ мој и Бог мој!”
29 Рече му Исус: „Зато што си Ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше, а вјероваше.”
30 А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима Својим, која нису записана у књизи овој.
31 А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

„Господ мој и Бог мој!“ – узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како Га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: „Господ Спаситељ“, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: „Мој Господ Спаситељ“. Онај ко говори: „Мој Спаситељ“, oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: „Ко ће ме раставити…!“

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

То се Господ уселио у ме

Срце моје беше тврђе од најтврђег камена,
по њему се нахватала маховина од греха,
с кад су га такле Свете Тајне Христове,
запитах се: „Шта ми је?“

Да ли ме је напојила роса,
што на свету раном зором оста,
бистра вода, опојна и чиста,
јер ми срце к’о бисер заблиста.

Да ли ме је обасјало сунце,
топлим зраком загрејало срце,
нит’ је роса нит’ је јарко сунце,
то се Господ уселио у ме.

Душа моја беше пуста као сува пустиња,
тражила је, није нашла воду с чистог извора,
а кад су је такле Свете Тајне Христове,
запитах се: „Шта ми је?“

Да ли ме је напојила роса,
што на цвету раном зором оста,
бистра вода опојна и чиста
јер ми срце к’о бисер заблиста.

Да ли ме је обасјало сунце,
топлим зраком загрејало срце,
нит’ је роса нит’ је јарко сунце,
то се Господ уселио у ме.

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєбыти¹ (пребити) = остати (Матеј 10, 11; Лука 1, 56; Дјела апостолска 14, 3, 28)
прєбыти² (пребити) = боравити (Дјела апостолска 18, 11; 25, 14); забавити се, седети

Дјела апостолска 18, 11:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Прєбысть жє тамѡ лѣто и мц҇ъ шєсть, ѹчѧ въ нихъ словѹ Бж҃ю.
ИЗГОВОР: Пребист же тамо љето и м(есја)ц шест, учја в них слову Б(о)жју.
СРПСКИ: И он је боравио ондје годину и шест мјесеци учећи их ријечи Божијој.

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Преподобни Памва је имао послушника, коме беше заповедио да га на време упозори сваки пут када мисли да ће пасти у неки грех.
Једнога дана из непажње проспе на старца врелу воду. Да би на време спречио старца да се наљути, пожури да му каже:
-Рај припада кроткима.
-Нисам се наљутио, – одговори старац савршено мирно.
-И онима који праштају, – продужи послушник.
-Опраштам ти, – одговори старац.
-И онима који добром узвраћају за зло, – настави послушник.
Преподобни старац се на то сагну и целива му ноге уместо да настави разговор са послушником.

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---