21. Ђурђевски 7533. / 4. мај 2025.

Страдање светог свештеномученика Јануарија Епископа и других са њим; Страдање светог мученика Теодора и других са њим; Спомен светих мученика Александре Царице и слугу њених Аполоса, Исакија и Кодрата; Спомен светих мученика Фауста, Прокла и Сосија, ђакона, чтеца Дизидерија, и Евтихија и Акутиона; Спомен свете мученице Филипе; Спомен светих мученика Сократа и Дионисија; Спомен светог оца нашег Максимијана, патријарха Цариградског.

Свети Игњатије Брјанчанинов | Глас из вечности: Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

228. О неодступном следовању учењу Светих Отаца, о мноштву лажних учитеља, о нестајању наставника побожности

„Јер се срцем верује за праведност“, истинито је рекао Апостол, „а устима исповеда за спасење.“ Потребно је исповедање праведности устима и, када је могуће, самим делима. Праведност, исповедана речима и делима, као да се остварује и постаје одлика човека. И зато што је суштавствена, она је верни залог спасења.

Ви сте се убедили да је једини непогрешиви пут ка спасењу неодступно следовање учењу Светих Отаца, уз одлучно избегавање сваког учења са стране и самих својих схватања, све док се разум не исцели од немоћи своје и од телесног и душевног не постане духован.

Признавши умом и срцем ту праведност, исповедајте је устима, дајте обећање Богу да ћете се руководити учењем Светих Отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Светим Духом, које није прихваћено од Свете Источне Цркве. Исповедајући праведност Божију устима, исповедајте је и делима, давши обећање, испуните га.

Немојте се уплашити тог обећања, њега је дужан да да сваки православни син Цркве, дужан је да га затражи од сваког сина Православне Цркве његов духовни отац приликом вршења тајне исповести. Управо међу питањима, која су одређена да буду постављена ономе ко се исповеда, прво место заузимају следећа:

1. „Реци ми чедо, да ли верујеш у оно што нам предаде у вери и чему нас у Истини научи Саборна Апостолска Црква Православна, која је на Истоку основана и израсла, и са Истока по целој васељени раширена и која и до сада у истини непоколебиво и неизмењиво стоји?
2. И да ли не сумњаш у Свето Предање?
3. Реци ми чедо, да ниси био јеретик одступник?
4. Да се ниси дружио с њима, њихова идолишта посећивао, поуке слушао, или њихове књиге читао?“

Читање јеретичких књига и слушање њихових поука је тешки грех против вере, грех ума, који болује од гордости и који је зато збацио јарам послушности Цркви, који има слободе безумне, греховне. А сада тај грех више не сматрају грехом, сада дозвољавају себи да непробирљиво читају све могуће јеретичке писце. Против њих Црква је загрмела анатемом, али заслепљени грешници не слушају гром црквени, или пазе на њега али само због тога да би исмејали глас Цркве који упозорава на погибељ, да би њен суд и опредељење неразумно назвали сујеверјем и варварством. Мноштво јеретичких књига преведено је на руски језик, а једној од њих, поред свих отачких списа Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Претерана и невероватна безобзирност, изражена јавно у штампи.

Истински Хришћани свих времена са свим могућим старањем, чували су се од смртоносног отрова јереси и других учења лажи. Они су се неодступно држали догматског и моралног предања Цркве. Не само да су веровали Православно у Свету Тројицу, него су и живот свој и подвиге своје, и обичаје управљали по предању Цркве.

Особена црта свих Светих Отаца, била је непоколебиво руковођење моралним предањем Цркве, и они су заповедали да се истинским сматра само онај духовни наставник који у свему следи учење Отаца Источне Цркве и њихове списе и посведочује и запечаћује своје учење. А ко мисли да руководи ближње по начелима премудрости земаљске и на основу палог разума, колико год он био блистав тај се сам налази у самообмани и следбенике своје води у самообману.

Свети Оци одлучили су да обавезно правило за оног ко жели да се спаси јесте следовање моралном предању Цркве. Ради тога они заповедају ономе ко жели да живи побожно и благоугодно да буде руковођен поукама истинског учитеља или да буде руковођен списима отачким, који одговарају појединачном начину живота.

Осам столећа по Рођењу Христовом црквени свети писци почињу да се жале на оскудицу духовних наставника, на појаву мноштва лажних учитеља. Они заповедају да се због недостатка наставника, верни обраћају читању отачких списа, да се удаљавају од читања књига, написаних ван окриља Православне Цркве.

Што је време од јављања Божанске светлости на земљи више одмицало тим се више осећао недостатак истинских светих наставника, расло је мноштво лажних учитеља, они су од времена откривања штампања књиге преплавили замљу као потоп, као горке апокалиптичне воде, од којих је умрло мноштво људи душевном смрћу. „И изићи ће многи лажни пророци“, предблаговестио је Господ, „и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих.“ Збило се ово пророчанство: његово испуњење је пред нашим очима. Има још и друго предсказање Господа о обележју времена у коме ће бити Његов други, страшни долазак на земаљу.

„Син Човечији“, рекао је Господ указујући на будућу судбину вере, „када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Тада ће на њој господарити лажно названи разум, премудрост човечија, непријатељска вери и Богу.

Шта значи иночка врлина – послушност? Она је увиђање да је разум човечији пао и зато представља његово одбацивање лудошћу вере. Од вере је послушност, од послушности – смирење, од смирења духовни разум, који је потврђена вера. Иночко послушање процветало је при обиљу духовних наставника. Са оскудицом наставника нестао је и велики подвиг послушања, који брзо узводи послушнике ка светости: вера, која чини суштину тог подвига, захтева да њен предмет буде истинит и духован: тада она приводи Богу. Вера у човека доводи до помамног фанатизма.

Руковођење списима Светих Отаца води кудикамо спорије, слабије. На том путу је много више спотицања: књига написана на хартији, не може да замени живу књигу човекову.

Чудесна је књига – ум и срце; једино исписана Светим Духом исијава из себе живот, само онима који је слушају са вером предаје се тај живот. Али руковођење списима отачким постало је већ једино руковођење ка спасењу по коначном нестанку наставника. Ко се потчини том руковођењу, тај већ може бити сматран спасеним, а ко бива вођен сопственим схватањима, или учењем лажних учитеља, треба га сматрати изгубљеним.

Познавши пут ка спасењу, немојте оклевати да ступите на њега. Склопите блажени завет (=савез) са светом Истином, одлучите у души вашој да ће целога живота бити верна Истини. Већ од те добре намере излиће се у ваше срце лакоћа, радост, снага – сведоци да је света Истина прихваћена.

Срцем се верује за праведност, јер је она истина, а устима се исповеда за спасење.

 

Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†

(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

Свети владика Николај | Омилије

Јеванђеље о женама мироносицама

Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна.

Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако дивна.

Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима.

Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?

Неке животиње сахрањују своје мртве; и предајући их гробу, предају их и забораву. Но кад жив човек сахрани умрлог човека, он сахрањује и један део себе с мртвим; и враћа се дома носећи у души својој део сахрањеног мртваца. Ово је нарочито јасно, до ужаса јасно, кад сродник сахрањује сродника, и пријатељ пријатеља.

О, гробари, у колико сте гробова ви већ сахрањени, и колико мртваца живе у вама!

Смрт има једно својство љубави: она као и љубав обезличава у многоме оне, који је виде и живи остану. Погрбљена мајка ходи на гробове деце своје. Ко то ходи? То деца у души мајчиној, и мајка, ходе дечјим гробовима. У души мајчиној мајка живи само у једном тесном куту; сву осталу палату душе њене заузимају деца.

Такав је и Христос, и то у несравњено већој мери. Он се био сав стеснио у гроб, да би се људи, деца Његова, могли раширити у бескрајној палати Раја.

Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим. Љубав мајчина спасава мртву децу од ишчезнућа и уништења у овоме свету, бар за неко време. Погрбљени и попљувани Господ успео се клецајући ка Своме Крсту и Гробу, да Љубављу Својом истински васкрсне цео човечји род, и спасе га заувек од ишчезнућа и уништења. Само што је дело Христово несразмерно веће од дела ма које осамљене мајке у свету, јер је и љубав Његова према човечјем роду несразмерно већа од љубави ма које мајке у свету према деци њеној.

Ма колико да је велика љубав и жалост мајке, њој увек преостаје суза; и кад у гроб и сама сиђе, она понесе собом преосталих суза. Господ Исус пак излио је за Своју децу, за сву децу овога света, све сузе до последње капи, и – сву крв до последње капи. Никада те, о грешниче, скупље сузе неће оплакати, ни жива ни мртва. Никада те ни мајка, ни жена, ни деца, ни отаџбина неће скупље платити него што те је Христос Спаситељ платио.

О, осамљени и сиротни човече! не реци: ко ће ме ожалити кад умрем? Ко ће ме мртва оплакати? Гле, Господ Христос ожалио те је и оплакао и жива и мртва срдачније него што би то учинила мајка.

Не приличи се називати мртвима оне, за које Христос из љубави пострада и умре. Они су живи у Живоме Господу. Сви ћемо ми то јасно знати онда, кад Господ последњи пут посети земаљско гробље, и кад трубе затрубе.

Љубав мајчина не може да дели мртву децу од живе. Још мање то може љубав Христова. Видовитији је Господ од сунца: Он види близак крај оних, који још живе на земљи, и види почетак живљења оних, који су се упокојили. За Онога, који је створио земљу из ништа, и тело човечје из земље, нема разлике измећу гробова од земље и гробова од тела. Да ли ће пшеница стајати у пољу или у амбару? каква је то разлика за домаћина, који у оба случаја мисли о зрну пшеничном а не о слами и не о амбару? Да ли су људи у телу или у земљи – каква је то разлика видовитог Домаћина душа људских?

Дошавши на земљу Господ је учинио две посете људима. Прво онима, који живе у гробовима телесним, а друго онима, који живе у гробовима од земље. Он је умро, да би посетио Своју умрлу децу. Ах, како и мајка увелико умире кад ходи на гробове своје деце!

Брига за мртве једина је брига Божија; остало је све радост Божија. Бог се не брине за бесмртне ангеле; Он се радује ангелима као и ангели Њему. Бог се брине за људе, за оне, који по слободи умиру, и који по слободи могу да оживе. Бог се брине непрестано, како да васкрсне људе. Зато Бог непрестано посећује гробове људске, покретне и непокретне, са светим ангелима Својим. Велика је брига Божија за мртве; велика је не зато што Бог не може да их васкрсне, него што сви мртви неће да васкрсну. Неће људи добро своје; и то је велика брига Божија.

О, како је велика радост на небу због једнога мртвог кад оживи, због једног грешника кад се покаје! Један покајани грешник – што је исто што је и умрли душом па васкрсли – чини Бог већу радост него деведесет и девет ангела којима не треба покајање. Већа је радост на небу за једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање (Лука 15, 7).

Како је племенита брига за мртве! Бринући о нама у овој долини мртвих, ангели Божији брину Божију бригу. Бринући о мртвима и ми бринемо Божију бригу, и постајемо кроз то Божији другови и Божији сатрудници.

Но кад велики Господ и Бог наш умре као човек, претоварен гресима људским, ко се побрину о Њему мртвом од оних, о којима Он брину од вечности? Ко посети гроб Његов? Ко показа љубав своју према умрлом? Жене. Но не све и свакојаке жене него жене мироносице, чије душе беху миросане бесмртном љубављу Христа Господа. Њихове су душе биле препуне мириса вере и љубави, зато су оне и руке своје напуниле мирисима и пошле на гроб, да миришу тело Христово.

О томе говори данашње јеванђеље, то јест о бризи оживелих од науке Христове за умрлог Бесмртника.

У време оно, дође Јосиф од Ариматеје, благообразан саветник, који и сам Царства Божијега чекаше, и усуди се, те уђе к Пилату и заиска тело Христово. Још један други благообразни човек био је из Ариматеје, или Раматајима, у гори Јефремовој. То је био пророк Самуило (1. Самуилова 1, 1). Овај Јосиф помиње се код сва четворице јеванђелиста, и то искључиво у вези са погребом умрлога Господа. Јован га назива Исусовим тајним учеником (19, 38); Лука – мужем добрим и праведним (23, 50), Матеј – човеком богатим. (Јеванђелист не назива Јосифа богатим из сујете, као да би показао да је Господ имао и богатих људи међу ученицима „него зато да би показао, како је он могао добити од Пилата тело Исусово. Гле, бедном и незнатном човеку није било могуће проникнути до Пилата, представника римске моћи. Блажени Јероним – Тумачење Матеја) Он је био благообразан по души, то јест: бојао се Бога и чекао Царство Божије. Сем својих изврсних душевних својстава Јосиф је био истовремено човек богат, и човек од положаја. Марко и Лука називају га саветником. Он је био, дакле, један од народних старешина, слично Никодиму. Слично Никодиму и он је био прикривен поштовалац, и ученик Господа Исуса. Но и ако су ова два човека били прикривени следбеници науке Христове, ипак су они били готови, да се изложе опасности стојећи уз Христа. Никодим је једном у очи рекао озлојеђеним старешинама јеврејским – онда када су ови тражили прилику да убију Христа – еда ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша? Још већој опасности изложио се Јосиф Ариматејски бринући се о телу Господа онда када су се јавни ученици Његови били разбегли, и када су јеврејски вуци заклавши Пастира могли сваки час јурнути у овце. А да је Јосифов посао био опасан, то наговештава и сам јеванђелист речју усуди се. Требало је, дакле, више него храбрости, требало је дрзости, па се кренути Ћесарском намеснику и молити се за тело једнога од распетих осуђеника. Но Јосиф, „као великодушан, одбацио је тада страх и отресао сваку ропкост, и показао себе учеником Исуса Христа“. (Никифор)

А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. Опрезан и неповерљив Пилат је тип оних власника, који силом покоравају и силом држе туђе. Он није могао веровати на реч чак ни једном таквом човеку какав је био благообразни Јосиф. А Можда је у истини било тешко и веровати, да је већ издахнуо на Крсту Онај, кога је он тек прошле ноћи осудио на распеће. Још се Пилат показује и као веран представник званичне формалистике римске: он више верује једном стотинару, коме је стављено у дужност да држи стражу на Голготи, него једном угледном старешини народном. Тек кад је стотинар „званично“ потврдио исказ Јосифов, Пилат је учинио Јосифу по вољи.

И купивши платно, и скинувши Га, обави платном, и метну Га у гроб, који беше исечен у камену, и привали камен на врата од гроба. Други јеванђелист каже, да је то био гроб самога Јосифа – и метну Га у нови свој гроб (Матеј 27, 60), у који никад нико не беше метнут (Јован 19, 41). Да се тако збуде реч пророка Исаије: на смрти би с богатим (53, 9). Кад распнемо наш ум свету и погребемо га у обновљено срце, као у нови гроб, тад ће ум наш оживети и васкрснути целога нашег унутрашњег човека. Нов гроб, па још запечаћен, тежак камен приваљен на врата гроба (Врата се помињу зато што је гроб био утесан у саму стену; отуда се у њега није силазило, него улазило као у одају. Такви су били краљевски гробови у Мисиру, а такви и обични гробови у Палестини у то време.) стража око гроба – шта то све значи? то су све предострожне мере по мудрости Божијег Промисла, да се тиме кроз векове заграђују уста свима неверницима, који би се трудили да доказују, да Христос или није умро, или да није васкрсао, или пак да је тело Његово украђено. Да Јосиф није измолио мртво тело у Пилата; да смрт Христову није званично потврдио и капетан страже; да тело није сахрањено и запечаћено у присуству пријатеља и непријатеља Христових, онда би се рекло, да Христос уствари није ни умро, но само обамро, па се повратио. (Како је у новије време тврдио Шлајермахер и неки други Протестанти.) Да гроб није затворен тешким каменом да није запечаћен, и да није био од страже чуван, рекло би се, да је, истина, Христос умро и сахрањен, но да је украђен из гроба од стране ученика. Да пак није био сасвим нов гроб, рекло би се, да то није Христос васкрсао него неки други мртвац, који је ту раније сахрањен. И тако све мере предострожности, које су Јевреји употребили, да угуше истину, послужиле су, по Божијем Промислу, на утврђење истине.

Јосиф обави тело Господа платном, платном чистим (Матеј 27, 59) и положи у гроб. Ако хоћемо, да Господ васкрсне у нама, морамо Га држати у чистом телу своме. Јер чисто платно означава чисто тело. Тело нечисто од лукавих страсти и похоте није место где Господ васкрсава и живи.

Јеванђелист Јован допуњује опис осталих јеванђелиста тиме што каже, да је и Никодим дошао на сахрану Христову, и донесе смирне и алоја око сто литара, и узеше тело Исусово (то јест Јосиф и Никодим) и обавише Га платном с мирисима, као што је обичај код Јевреја да укопавају (19, 39-40). (Тиме он (=јеванђелист) хоће да опомене, ако се не варам, да се при сличним услугама, које се указују мртвима, треба држати обичаја свакога народа. Августин – Беседе на Јованово Јеванђеље) О блажени и преблажени ови дивни мужеви, који са оволико храбрости, брижљивости и љубави узеше пречисто тело Господа, и положише у гроб! Какав диван пример свима љубитељима Господа! И какав ужасан укор оним свештеницима и световњацима, који са стидом од света, и небрижљиво, и без љубави, прилазе к светоме путиру, да у себе приме пречисто и животворно тело и пречисту и животворну крв Господа, и то још васкрслог и живог Господа!

Но нису Јосиф и Никодим били једини од пријатеља Христових, који су лично могли посведочити, да је Он умро и да је погребен био. Њихова брига око мртвог Господа дело је колико љубави према обожаваном Учитељу и Пријатељу, толико, можда, и дужности, коју им је налагала човечност према једном страдалнику за правду. Но ево, на догледу гроба, још две пријатељске душе, које пажљиво посматраху дело Јосифа и Никодима спремајући се од своје стране на дело најчистије љубави према Господу – две жене мироносице, Марије Магдалине и Марије Јосијеве!

А Марија Магдалина и Марија Јосијева гледаху где Га полагаху. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мириса да дођу и да помажу Исуса. Најпре се помињу две жене, затим три. Две су биле као извидница свега што се догађаше са Господом на Голготи. Оне су виделе, како су тајни ученици Христови скинули мртво тело са Крста; виделе су све шта је даље учињено са мртвим телом, и, што је за њих било главно: виделе су гроб, где је тело било положено. О, како би и оне радо притрчале, да помогну Јосифу и Никодиму: да оперу тело од крви, да стегну и исперу ране, да доведу у ред косу, да савију и наместе руке, да пажљивије вежу убрусом главу, и тело да обавију платном! Но није био ни обичај ни ред, да оне заједно са мушкима раде тај посао. Доцније ће оне доћи, да све то саме ураде, и да, поврх тога, још намажу тело Господа мирисима. С њима ће доцније доћи и трећа мироносица, њихова пријатељица. Дух Христов спријатељио је њих све.

Ко су ове жене? Марија Магдалина је већ позната. То је она Марија, коју је Господ излечио од беснила, истеравши седам бесова из ње. Марија Јосијева и Марија Јаковљева – то је једна иста личност, по тумачењу Отаца. Саломија је била жена Заведејева и мати апостола Јакова и Јована. Каква разлика између ових жена и Еве! Оне се журе да из љубави буду послушне и мртвом Господу, док Ева није хтела бити послушна ни живом. Оне – послушне на Голготи, на месту злочина, крви и злобе, а Ева непослушна у – Рају?

И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб кад је сунце изашло. Сви јеванђелисти слажу се у томе, да је овај први дан недеље (или седмице) дан Васкрсења Господа, то јест сутрадан по суботи, као што изрично и вели јеванђелист Марко: и пошто прође субота. Најзад, сви се слажу и у томе, да су жене посетиле гроб Господњи врло рано тога дана. У овоме последњем као да мало одступа јеванђелист Марко кад вели: кад је сунце изашло. Врло је вероватно, да су жене посећивале гроб у више махова, колико из љубави према покојнику толико и из страха, да безочни непријатељи Христови не оскрнаве на неки начин гроб и тело. (Оне су час долазиле час одлазиле у нестрпљењу не желећи на дуго време оставити гроб Господа. Блажени Јероним – Тумачење Матеја) Зашто би и сам Марко изрекао такву једну противречност самом себи као што је ова: и врло рано и кад је сунце изашло ако он под сунцем овде не разуме не физичко сунце него самога Господа, сагласно пророку, који говори: грануће сунце правде (Малахија 4, 2) мислећи на Месију? Сунце правде је већ изашло из подземне таме у оном раном часу када су жене мироносице биле дошле на гроб. Као што је Сунце сијало пре сунца створенога при првом стварању света, тако је оно сада, при другом стварању, при обновљењу света, засијало се над историјом људском пре него се сунце физичко засијало над природом земаљском.

И говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробних? Тако су разговарале жене мироносице пењући се ка Голготи и не слутећи никакво изненађење. Слабе руке женске нису биле довољно јаке за то, да покрену тешки камен са гроба, јер беше врло велики. Сироте жене! Оне се и не сећаху, да је посао, за који се оне толико и с толиком ревношћу журе ка гробу, био већ свршен још за време живота Господа на земљи. У Витанији, у кући Симона губавога, за вечером једна жена излила је скупоцено нардово миро на главу Христову. Тада је свевидећи Господ рекао за ту жену: „Изливши миро ово на тело Моје, за укоп Ме приготови“ (Матеј 26, 12). Он је провидео јасно, да Његово тело у смрти неће имати другог миросања. Питаћете: па зашто је Провиђење дозволило да ове благочестиве жене буду тако горко разочаране? Да купе скупоцено миро, да са страхом дођу кроз тамну и непроспавану ноћ на гроб, и да не сврше онај чин љубави, за који су толико жртвовале? Но није ли Провиђење њихов труд несравњено богатије наградило тиме, што им је место мртвог тела даровало живога Господа?

И погледавши, видеше да камен беше одваљен; јер беше врло велики. И ушавши у гроб, видеше младића где седи с десне стране обучена у белу хаљину; и ужаснуше се. Дошавши са својим народом до Црвеног Мора, Мојсеј се нашао у муци, како да пропути пут тамо где није било пута. И кад завапи Богу, Црвено се Море раздвоји на две стране, и пут се наједанпут отвори. Тако сад и са женама мироносицама. У великој бризи, ко да им одвали камен од гроба, оне погледаше и видеше, да камен беше одваљен, и оне без сметње уђоше у гроб. Но где је војничка стража? Није ли она представљала тежу препреку ка гробу него ли тешки камен на вратима гроба? Стража је у то време или лежала још обамрла од страха, или се већ била разбегла по граду, да муцајући објављује људима оно што људске уши још од праоца Адама нису чуле. Никога не беше око гроба, ко би им сметао, и никога и ништа на вратима гроба. Но у гробу беше неко, чије лице беше као муња а одело као снег (Матеј). Младић по изгледу, уствари ангел Божији. Жене се ужаснуше, и оборише лице к земљи (Лука), јер беше страшно гледати у неземаљску појаву весника Божијег, весника најчудније и најрадосније вести на земљи од кад је се пали човек почео земљом хранити. То што Матеј прича, да је ангел Божији седео на одваљеној плочи од гроба, а Марко, да је ангел био унутра у гробу, није никаква противречност. Жене су могле најпре видети ангела на плочи, а потом су чуле његов глас унутра у гробу. Јер ангел није нешто телесно и тешко покретљиво: у једном тренутку он се може појавити где хоће. То пак што Лука помиње два ангела а Марко и Матеј једног такође не треба да збуњују верне. Када се Господ родио у Витлејему један ангел изненадно је стао међу пастире, и уплашише се врло. Мало за тим пак у једанпут постаде с ангелом мноштво војника небеских (Лука). Можда су легиони ангела Божијих присуствовали на Голготи при васкрсењу Господа; какво је, дакле, чудо ако су жене мироносице виделе час једног час двојицу?

А он им рече: „Не ужасавајте се. Исуса тражите Назарећанина распетога? Устаде, није овде, ево место где Га положише. Него идите, реците ученицима Његовим и Петру, да пред вама иде у Галилеју; тамо ћете Га видети, као што вам рече.“ Прекрасни Ангел Божији најпре умирује жене и повраћа их од страха и ужаса, да би их тако приготовио за необичну вест о васкрсењу Господа. Жене су биле најпре изненађене видевши гроб отворен, а потом ужаснуте што у гробу нису нашле Онога, Кога су тражиле, а нашле су некога, кога нису очекивале видети.

Зашто Ангел говори тако опредељено: Исуса Назарећанина распетога – Њега ли тражите? Зато да не буде никакве сумње ни пометње односно Онога, Ко је васкрсао. Овако опредељено говори Ангел колико због самих жена толико и због свих будућих векова и покољења. У истој тој намери показује Ангел и празан гроб: ево место где Га положише! Било је сувишно рећи ово женама, које су очима виделе то што Ангел речима казује, али то није било сувишно рећи роду човечјем, за кога је Господ умро и васкрсао. Устаде, није овде! Најкрупнију вест у историји човечанства Небески весник објављује најкраће и најпростије што се да замислити – устаде, није овде! Васкрсе, није овде! За бесмртне војске Ангелске веће је изненађење била смрт Господа, него ли Његово васкрсење. За смртне људе – обратно.

Потом Ангел упућује жене да јаве ову радосну новост апостолима, и Петру. Зашто и Петру! Несумњиво за то што се Петар осећао смућен мимо све остале ученике. Њега је морала савест гристи због тога што се три пут одрекао Господа, и што је најзад побегао од Њега. Верност апостола Јована, с којим је Петар најближе стајао Господу, морала је још повећати грижу савести код Петра. Јер Јован није побегао, него је остао под Крстом распетога Господа. Једном речју, Петар се морао осећати донекле као издајник свога Господа, те му је морало бити врло нелагодно у друштву апостола, а нарочито у друштву пресвете Богомајке. Петар је био камен по имену, но не још камен и по вери. Његова колебљивост и страшљивост чинила га је презреним у његовим сопственим очима. Требало га је опет дићи на ноге и повратити му достојанство човека и апостола. Човекољубиви Господ то сада и чини: зато Ангел спомиње Петра нарочито по имену.

Зашто Ангел говори о јављању Господа у Галилеји, а не о Његовом скоријем јављању у Јерусалиму и око Јерусалима? Тамо ћете Га видети, као што вам рече (сравни: Марко 14, 28). Зато што је Галилеја представљала више незнабожачки, него израиљски предео, те Господ хоће Својим јављањем тамо, у земљи незнабожаца, да покаже ученицима Својим пут Свога Јеванђеља, главну средину апостолског рада и зидања Цркве Божије. Даље и зато, што ће им се Он тамо јавити, не под страхом под којим су они живели у Јерусалиму, него у слободи, и не у ноћи и сумраку, него усред бела дана. Да се не каже: у страху су велике очи; и под гњетом страха и избезумљења ученици су видели Господа живог у Јерусалиму. Најзад, Ангел Божији говори о јављању Господа у Галилеји, мудро прећуткујући Његова јављања у Јерусалиму, да избије оружје из руку пакосних неверника, који би иначе рекли, да су ученици видели утвар под сугестијом Ангела, то јест: видели су Га зато што су с напрегнутим духом очекивали да Га виде. (Зашто и Ангел и Господ говоре баш о јављању у Галилеји? Зато што је ово јављање у Галилеји било најочевидније и најглавније. Тамо се Господ јавио не у дому, при затвореним вратима, но на гори, јавно и очевидно. Видевши Га ученици тамо, поклонише Му се; тамо је Исус објавио им с великом откровеношћу власт, дану Му од Оца говорећи: „Даде ми се свака власт на Небу и на земљи.“ Никифор) „А по Васкрсењу Моме Ја идем пред вама у Галилеју“, рекао је Господ. То јест: као Победилац Ја ћу ићи пред вама у свет незнабожачки, а ви следујте Мене. И куда вас год Дух упути на проповед, гледајте Мене пред собом – Ја ћу ићи напред и отварати вам пут.

И изашавши, побегоше од гроба; јер их ухвати дрхат и ужас, и ником ништа не рекоше, јер се бојаху. Да ли су биле на Небу или на земљи? С ким су то говориле? Шта су то чуле? Такве ствари ни на сан људима не долазе; а то није сан, него јава; од свега је најјасније то, да је то била јава. О, блажени дрхат и ужас, који спопада човека онда када му се отвори Небо и када чује глас радости из бесмртне и славне домовине своје, праве домовине своје! Није мала ствар видети једнога од бесмртника, Ангела Божијега; није мала ствар чути глас из бесмртних уста. Лице и хуку целе васионе, смртне и трулежне, лакше је поднети, него ли лице и глас једнога бесмртника, који је створен пре створења васионе, а који блиста лепотом и младошћу лепше од пролећне зоре. Кад је пророк Данило, Божији човек, чуо глас Ангела, он вели за себе: не оста снаге у мени, и лепота ми се помрачи, и не имах снаге – и изван себе падох ничице лицем на земљу (Данило 10, 8-9). Како, дакле, да не обузме трепет и ужас ове слабомоћне жене? Како да не побегну од гроба? Како да отворе уста и проговоре? Где су речи за именовање онога виђења? Господе, како је неисказива чудесна слава Твоја! Ћутањем и сузама ми смртни је лакше изражавамо, него језиком.

Ником ништа не рекоше, јер се бојаху. То јест: ником ништа не рекоше уз пут; никоме од непријатеља и крвника Христових, од којих је врвео цео Јерусалим: Но, наравно, рекли су апостолима. Јер нису ни смеле ни могле не рећи, кад им је то од бесмртника заповеђено. Како би се усудиле не испунити заповест Божију? Јасно је, дакле, да су жене рекле онима којима су требале рећи (види Лука 24, 10), као и да нису рекле ништа и никоме од оних, којима нису требале рећи и којих су се бојали.

Тако се, ето, завршила ова јутарња васкршња посета жена мироносица Гробу Христовоме. Бедни њихови мириси, којима су оне хтеле сачувати од трулења Онога, Који чува Собом Небо од трулења, и којима су хтели намирисати Онога од Кога Небо мирише! О, благоухани Господе, једини мирисе људског бића и људске историје, како си Ти дивно наградио ове одане и верне душе, које Ти ни мртва у гробу нису заборављале! Од мироносица учинио си их благовесницама Твога васкрсења и Твоје славе! Оне нису помазале мирисима Твоје мртво тело, него си Ти помазао њихове живе душе јелејем радости. Кукавице за мртвим – постале су ластавице новог пролећа. Жалоснице са Твога Гроба постале су светитељке у Царству Твом Небесном. Њиховим молитвама, Васкрсли Господе, спаси нас и помилуј! Да Те прослављамо са Оцем и Духом Светим – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

85 АПОСТОЛСКИХ ПРАВИЛА (које Римокатолици немају, јер су их избацили!)

1. 25. Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве, или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи, јер Свето Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар” (Наума 1,9). Тако исто и остали клирици. (Апостолска правила 29, 30; 1. Васељенски Никејски 9; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 21; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8; 8. Помесни Картагински 27; Василије Велики 3, 32, 51, 70, 82
   26. Од оних који су нежењени ступили у клир, заповедамо, да се могу женити, ако хоће, само чтеци и појци. (Апостолска правила 5, 51; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 6, 13, 30; 1. Помесни Анкирски 10; 2. Помесни Неокесаријски 1; 8. Помесни Картагински 16; Василије Велики 69)
   27. Епископ, или презвитер, или ђакон, који бије верне када сагреше, или неверне када чине неправду, и кроз то хоће да их застраши, заповедамо да се свргне. Јер нас није нигде Господ томе научио (Матеј 5, 39-49). Напротив, када су Њега били, није узвраћао бијењем; када су Га ружили, није узвраћао ружењем; када је страдао, није претио (1. Петрова 2, 23; Свети Иринеј ‘Против јереси’ 3, 16). (9. (Прво-други) Помесни Цариградски 9)
   28. Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, који је правично свргнут због јавних преступа, усуди преузети службу, која му је некада била поверена, такав нека се сасвим искључи из Цркве. (1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 29; 5. Помесни Сардички 14; 4. Помесни Антиохијски 4, 12, 15; 8. Помесни Картагински 29, 65; Василије Велики 88)
   29. Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне, и он и онај који га је поставио; и нека сасвим буде одлучен од заједнице, као Симон врачар од мене Петра (Дела Апостолска 8, 22-24). (4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 22, 23; 7. Васељенски Никејски 4, 5, 15, 19; 5. Помесни Сардички 2; Василије Велики 90; Генадије I Цариградски 1; Тарасије Цариградски 1)
   30. Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви они који с њиме опште. (1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 6. Помесни Лаодикијски 13)
   31. Ако неки презвитер, презревши свога епископа, посебни збор сабере и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у благочешћу и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник; исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене од стране епископа. (2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 3. Помесни Гангрски 6; 5. Помесни Сардички 14; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 10, 11; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14, 15)
   32. Ако је неки презвитер или ђакон одлучен од свог епископа, таквога не сме примати други епископ него само онај који га је одлучио, осим у случају кад умре епископ који га је одлучио. (Апостолска правила 12, 13, 16; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Помесни Антиохијски 6; 5. Помесни Сардички 1, 13; 8. Помесни Картагински 11, 29, 133; 10. Помесни Цариградски 1)
   33. Нека се не прима ниједан од страних епископа, или презвитера, или ђакона, без препоручнога листа; а кад такав лист поднесу, нека се просуди добро о њима, те ако су проповедници благочешћа, нека се приме, ако ли пак нису, пошто им се даде колико им је нужно, не треба их примати у општење; јер много шта бива по заносу. (Апостолска правила 12, 13; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; 4. Помесни Антиохијски 7, 8; 6. Помесни Лаодикијски 42; 8. Помесни Картагински 23, 106)
   34. Епископи свакога народа треба да знају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа више од надлежног да не предузимају без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа. Јер тако ће бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух. (1. Васељенски Никејски 4, 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36, 39; 4. Помесни Антиохијски 9)
   35. Епископ нека се не усуди ван својих граница рукополагати у градовима и селима која му нису подчињена; а ако се докаже да је то учинио без воље оних којима припадају ти градови и села, нека се свргне и он и они које је рукоположио. (1. Васељенски Никејски 15; 2. Васељенски Цариградски 2; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 1. Помесни Анкирски 13; 4. Помесни Антиохијски 13, 22; 5. Помесни Сардички 3, 15; 8. Помесни Картагински 48, 54)
   36. Ако неки епископ, кад је већ постављен, неће да се прими поверене му службе и старања о народу, нека буде одлучен док то не прихвати; исто тако и презвитер, и ђакон. Ако пак он пође на службу, а не буде примљен, не по својој вољи, него по злоби народа, тада он нека остане епископ, а клир дотичнога града нека буде одлучен зато што нису били добри васпитачи таквом непокорном народу. (1. Васељенски Никејски 16; 4. Васељенски Халкидонски 29; Пето-шести Васељенски Цариградски 37; 1. Помесни Анкирски 18; 4. Помесни Антиохијски 17, 18; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Кирил Александријски 1, 2, 3)
   37. Два пута у години нека бива Сабор епископа, и нека међусобно испитују догмате благочешћа и решавају настале црквене спорове – први пут четврте недеље Педесетнице, а други пут дванаестог дана, месеца октобра. (Апостолска правила 34; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 2; 4. Васељенски Халкидонски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 8. Помесни Картагински 18, 73)
   38. Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима побожно управља, пошто Бог све надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су рођаци сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура што је црквено. (Апостолска правила 41; 4. Васељенски Халкидонски 26; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 7. Васељенски Никејски 11, 12; 1. Помесни Анкирски 15; 3. Помесни Гангрски 7, 8; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 26, 33; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 7; Теофил Александријски 10; Кирил Александријски 2)
   39. Презвитери и ђакони без одобрења епископа нека ништа не предузимају, јер је он онај коме је поверен народ Господњи и који ће дати одговор за њихове душе. (Апостолска правила 38, 40, 41; 7. Васељенски Никејски 12; 6. Помесни Лаодикијски 57; 8. Помесни Картагински 6, 7, 33)
   40. Нека су познате јавно сопствене ствари епископове, ако својих ствари има, и познате јавно ствари Господње, како би епископ имао власт, умирући, оставити своје ствари коме хоће и како хоће, и да се под изговором црквених ствари, не оштете епископове, који можда има жену и деце, или рођаке, или служитеље. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни Црква не претрпи неку штету, незнањем ствари епископових, нити да епископу или његовим рођацима под изговором Цркве буде одузет иметак, или да западну у невоље, на пример дугове, његови заинтересовани сродници, те тако смрт његова буде извргнута клеветању. (Апостолска правила 38, 41; 4. Васељенски Халкидонски 22; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 4. Помесни Антиохијски 24; 8. Помесни Картагински 22, 26, 81)
   41. Заповедамо да епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о новцима, тако да се по његовој власти све управља, те преко презвитера и ђакона раздаје потребитима, са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце, то јест за дочек гостију, тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да који олтару служе, од олтара нека се хране; а ни војник никад о своме трошку не подиже оружје против непријатеља (3. Мојсијева 18, 1-3; 1. Коринћанима 9, 7-13). (Апостолска правила 38, 39; 4. Васељенски Халкидонски 26; 7. Васељенски Никејски 12; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; Теофил Александријски 10, 11; Кирил Александријски 2)
   42. Епископ, или презвитер, или ђакон, који се одаје хазардним играма и пијанству (Ефесцима 5, 18), или нека престане, или нека буде свргнут. (Апостолска правила 43, 54; Пето-шести Васељенски Цариградски 9, 50; 7. Васељенски Никејски 22; 6. Помесни Лаодикијски 24, 55; 8. Помесни Картагински 40, 60)
   43. Ипођакон, или чтец, или појац, који то исто чини, или нека престане, или нека буде одлучен; тако исто и лаик. (Апостолска правила 42, 54; Пето-шести Васељенски Цариградски 9, 50; 7. Васељенски Никејски 22; 6. Помесни Лаодикијски 24, 55; 8. Помесни Картагински 40, 60)
   44. Епископ, или презвитер, или ђакон, који тражи камате од дужника (сравнај 2. Мојсијева 22, 25; 5. Мојсијева 23, 19), или да престане, или нека буде свргнут. (1. Васељенски Никејски 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 10; 6. Помесни Лаодикијски 4; 8. Помесни Картагински 5, 16; Василије Велики 14; Григорије Ниски 6)
   45. Епископ, или презвитер, или ђакон, који се с јеретиком буде само молио, нека се одлучи; а ако им је допустио као клирицима да нешто чинодејствују, нека се свргне. (Апостолска правила 10, 11, 46, 64; 3. Васељенски Ефески 2, 4; 6. Помесни Лаодикијски 6, 9, 32, 33, 34, 37; Тимотеј Александријски 9)
   46. Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву, то јест принос јеретика, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником? (2. Коринћанима 6, 15) (Апостолска правила 47, 68; 1. Васељенски Никејски 19; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 6. Помесни Лаодикијски 7, 8; Василије Велики 1, 47)
   47. Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има крштење, или ако не крсти онога који је од нечестивих, то јест јеретика био оскрнављен лажним крштењем, нека се свргне, јер исмејава крст и смрт Господњу и не разликује свештенике од псевдосвештеника. (Апостолска правила 46, 49, 50; 1. Васељенски Никејски 8, 19; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 84, 95; 6. Помесни Лаодикијски 32; 8. Помесни Картагински 48, 72; Василије Велики 1, 47, 91)

   48. Ако неки лаик прогна жену своју, па узме другу, или узме од другога отпуштену, нека буде одлучен. (Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 9, 21, 35, 48, 77)

---

Бакља Духовности | Филм о Карловачкој богословији

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 16 | Дјела апостолска 6, 1-7: Избор седморице ђакона. Раст хришћанске заједнице у Јерусалиму.
1 И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан.
2 Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: „Не доликује нама да, оставивши ријеч Божију, служимо око трпеза.
3 Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу.
4 А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати.”
5 И ријеч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човјека испуњенога вјером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу, прозелита из Антиохије.
6 Ове поставише пред апостоле и они, помоливши се Богу, положише руке на њих.
7 И ријеч Божија растијаше, и веома се множаше број ученика у Јерусалиму, и велико мноштво свештеника покораваху се вјери.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 69 и 70 | Марко 15, 43-47; 16, 1-8: Погреб. Мироносице на гробу.

43 Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се, те уђе Пилату и заиска тијело Исусово.
44 А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: „Је ли давно умро?”
45 И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу.
46 И он, купивши платно и скинувши Га, обави платном и положи Га у гроб, који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.
47 А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје Га полагаху.

1 И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да Га помажу.
2 И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца.
3 И говораху међу собом: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?”
4 И погледавши, видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики.
5 И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.
6 А он им рече: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје Га положише.
7 Него идите и кажите ученицима Његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видјети, као што вам рече.”
8 И изишавши, побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања, све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што Га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на Кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: „Господ мој и Бог мој.“ Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши, а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Мироносице

Ко то тако у зору се вије,
ко то тако горке сузе лије?
Ко то тако рано на гроб жури,
ко то тамо по тамнини јури?
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

То Марија Магдалина Света
са женама као мала чета.
Пораниле тугу да ублаже,
Спаситеља свога да потраже.
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

Мирис носе да помађу тело,
што у гробу још почива цело;
Тело Оног од Ког’ Небо мири,
па се отуд и по земљи шири.
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

Кад су оне близу гроба стигле,
два Ангела у гробу су вид’ле.
Па Анђели питају те жене,
Кога траже, зашто су снуждене?
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

А Марија одговара њима:
„Тражим Христа Назарећанина.“
Тас Анђели изрекоше њима:
„Што тражите Живог међ’ мртвима?“
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

А Господ им за леђа стајаше,
али они Њега не познаше.
Затим Исус крај Марије стаде,
ал’ Марија Њега не познаде.
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

Магдалина није Га познала,
и зато је тужно запитала:
„Господине, јесте ли видели,
куд су мога Господа однели?“
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

Господ рече: „Здраво Магдалина,
зашто тражиш Живог међ’ мртвима?“
Тада Господ обрати се њима:
„Је л’ ту негде Моја Мајка мила?”
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

“Ид’те сада ви у Галилеју,
објавите о Мом Васкрсењу,
да сте Мене ви виделе жива,
Христос Воскрес – објавите свима!“
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєвѣщати (превјешчати) = подбунити

Дјела апостолска 21, 38:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Нє ты ли єси Єгѵптѧнинъ, прєждє сихъ дній прєвѣщавый и извєдый въ пѹстыню чєтыри тысѧщы мѹжєй сїкарєй?
ИЗГОВОР: Ње ти ли јеси Египтјанин, прежде сих дниј превјешчавиј и изведиј в пустињу четири тисјашчи мужеј сикареј?
СРПСКИ: Ниси ли ти онај Египћанин, који се прије ових дана побуни и изведе у пустињу четири хиљаде одметника?

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Преподобни Памва је имао послушника, коме беше заповедио да га на време упозори сваки пут када мисли да ће пасти у неки грех.
Блажени отац Епифаније Теодоропулос се једном поверио својој деци:
-Често ми се на исповести дешава ово: док ми излажете своје проблеме, који имају везе са гресима, ја у себи смишљам један одговор, али када почнем да говорим, кажем вам други.
Доказ да се врши Света Тајна.

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---