28. Ђурђевски 7533. / 11. мај 2025.

 

Спомен светих апостола Јасона и Сосипатра, и мученице Керкире девице и осталих светих мученика с њима; Страдање светих мученика Максима, Даде и Квинтилијана; Спомен светих седам мученика Саторнија, Јакисхола, Фаустијана, Јануарија, Марсалија, Ефрасија и Мамија; Спомен светих мученика Зиноиа, Јевсевија, Неона и Виталија; Спомен светог оца нашег Кирила, епископа Туровског; Спомен преподобног оца нашег Киријака; Спомен светог мученика Тибала.

Свети Игњатије Брјанчанинов | Глас из вечности: Писма монасима и мирјанима о спасењу душе

519. О изласку А. П. из обитељи и о неопходности да се држимо учења Светих Отаца

Слава Богу за све! Да се испуњава Његова свесвета воља на нама, а нама да се дарује страх Божји и покорност, које смо дужни да имамо према судовима Божјим. Нека те не збуњује оно што се дешава, већ се уздај у Бога за сина свога, коме је потребна нарочита милост Божја. Ја настављам да разговарам с њим док поподне пијемо чај: циљ мој приликом ових разговора је жеља да му пружим правилно усмерење при његовом ступању у нови живот и да учврстим у њему веру, за коју је почело да се отвара срце његово и коју он пре није схватао. Уједно, саветујем Н. да принесе покајање пред Богом, да би добио од Бога опроштај и привукао Божји благослов за каснији живот свој. Говорим са љубављу, чак и весело, мада и без околишења: он све слуша са пажњом, и, можда, са душевном коришћу.

Ово пишем да би ти разумео сплетку вражју. Манастирски живот је ствар замршена: у њему непријатељ настоји да улови подвижника и да му нашкоди својим непристојним истинама. А дејство вражје познаје се по одузимању срцу спокојства и по стању недоумице у које се доводи човек. „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.“ Ђаво дејствује управо против оних који желе да се спасу, а не против оних који су одани греху и сујети, као самоуловљених. А Бог допушта све то ради нашег смирења, да бисмо видели како лако бивамо поругани од невидивог непријатеља и како је њему угодна погибао наша због нашег ограниченог ума и поколебивости у вери: тада нас Господ избавља Промислом Својим и тиме показује неизрециву Своју љубав и милост према нама, а замка вражија раскида се као паучина. To се све јасно види из ранијег искушења.

Сада видиш колико је за спасење важно усмерење које ти је дато учењем Светих Отаца, како је оно ретко и како је и до сада силно и неповредиво. Видиш колико су танане сплетке демонске, како оне обавијају и везују човека неприметно за њега; видиш колико су данашњи људи превејани, како онај ко се спасава (ко по начину живљења свога обично задобија простоту срца лако може да буде обманут. Тешко једноме (=самоме), говорили су Свети Оци, а брат брата укрепљује, као град утврђен. Молим милосрдног Господа да благослови намеру твоју и моју да се не раздвајамо до смрти. Отац Јустин је једина личност која је ступила са мном у јединство по духу, која има самопожртвовање и способна је да носи немоћи ближњих. Он те разуме савршено тачно и види твоју способност за самоодрицање. To је човек коме је после мене најсвојственије да ти буде близак. Он је слабог карактера и побеђен је дубоком прелешћу, која га је обузела у Никифоровској обитељи, док је тражио насладу, пре него покајање. Он је тиме растројио дух свој, изопачио ум, а високоумљем и гордошћу прелест се у њему одржава.

Код нас у Русији људи су више православни по осећању срца, него по убеђењу ума.

520. О томе како се треба односити према искушењима

Најважнија реч овога писма је о Н. Он наставља да разговара са мном за време поподневног чаја. Разумевање, ма у каквом степену оно било, извело га је из лажног, напетог стања у исправније, а стога и спокојније. Он је прихватио мој савет да треба принети Богу покајање за драматично ступање у манастир и за драматично пребивање у манастиру ради одвраћања гнева Божјег и ради привлачења благослова Божјег на доцнији живот, и заокупљен је њиме сада са очевидном коришћу за себе. Слава Богу!

Што се мене тиче, гледам на допуштење искушења као на своје, по изразу Светих Отаца, то јест као на оно што је неопходно за душевну корист моју, и баш зато је допуштено Промислом Божјим. Због тога ни према коме никакве претензије немам (не полажем никаква права, нити се љутим), а камоли на Н., а брига моја усредсређена је на то да се плод искушења окрене на корист, како његову, тако и свих оних којих се искушење тицало. Отац Јустин, једнодушно са мном, налази се у истом настројењу као и ја. Што се тиче Н., суштина ствари је у томе да је његово живљење у манастиру оставило на њега добар утисак. To треба да има утицај на сав живот његов, на његову веру, на његово спасење. Саопштавајући ти ово, желим да и ти дођеш у исто расположење као и ја, то јест да увидиш да је искушење било потребно за тебе, да ти је оно веома корисно, јер ти је отворило очи за људе и за савремено верско усмерење. Затим, понашање твоје према Н. треба да буде благоразумно и богоугодно. Без првога не може бити другог. Треба оставити телесну размаженост као средство заваравања и делати по правилу љубави, која је заповедана од Речи Божје. Прошлост треба да остави, не улазећи подробно у танана испитивања и питања, што би га увукло у лажи и обмане и поништило добре плодове који су се појавили у души од извесног увиђања за које је он био способан. Способност увиђања не појављује се одједном, него од принуђивања себе на стално признање и од навике. Све што је потребно треба препустити Богу, умољавајући Га за милост. У тим случајевима молитва бива јача од сопствених поступака.

Не тугуј што су неки од твојих колега хладни према теби. Светитељ Тихон писао је из свога искуства да, када човек посвети себе Богу, тада познаници и ближњи његови изгледају као да су далеко од њега, и што се он буде више приближавао Богу, тим ће се они више удаљавати. Није нам остало да дуго странствујемо на земљи! Велика је милост што ти је Он даровао тежњу ка Богопознању и спасењу, што је једино потребно и што ће те пратити и у ономе веку.

 

Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†

(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски

Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару

Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова, из Бугарске, у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234.-1243.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотворног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године.

У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне. Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то подстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592.-1614.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске, која је отишла по тело Светог Саве, био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело Светог Саве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском…“

Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на Небесима, и у срцу и души свога народа на земљи: „Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

85 АПОСТОЛСКИХ ПРАВИЛА (које Римокатолици немају, јер су их избацили!)

 

67. Ако ко насилује незаручену девојку, нека буде одлучен; није му допуштено да узме другу за супругу, него да држи ону коју је тако изабрао, макар да је и сиромашна. (4. Васељенски Халкидонски 27; Пето-шести Васељенски Цариградски 92, 98; 1. Помесни Анкирски 11; Василије Велики 22, 25, 26, 30, 69)
68. Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго, то јест поновно рукоположење, нека буде свргнут и он и онај који га је рукоположио; осим ако докаже да је први пут имао рукоположење од јеретика. Јер који су од таквих јеретика крштени или рукоположени, не могу бити ни верници ни клирици. (Апостолска правила 46, 47; 1. Васељенски Никејски 8, 19; 2. Васељенски Цариградски 4; 3. Васељенски Ефески 5; 6. Помесни Лаодикијски 8, 32; 8. Помесни Картагински 36, 48, 57, 68; Василије Велики 1, 3)
69. Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости Свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду, или петак, нека буде свргнут; осим ако није био спречен телесном немоћи; а ако је лаик, нека буде одлучен. (Пето-шести Васељенски Цариградски 29, 56, 89; 3. Помесни Гангрски 19; 6. Помесни Лаодикијски 49, 50, 51, 52; Дионисије Александријски 1; Петар Александријски 15; Тимотеј Александријски 8, 10)
70. Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште неко из именика клирика, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима њихове празнике, или прима од њих празнична јела, као пресне хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен. (Апостолска правила 7, 64, 71; Пето-шести Васељенски Цариградски 11; 4. Помесни Антиохијски 1; 6. Помесни Лаодикијски 29, 37, 38, 39; 8. Помесни Картагински 51, 73, 106)
71. Ако неки хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали, кад су празници њихови, нека буде одлучен. (Апостолска правила 7, 64, 70; Пето-шести Васељенски Цариградски 11, 94; 1. Помесни Анкирски 7, 24; 4. Помесни Антиохијски 1; 6. Помесни Лаодикијски 29, 37, 38, 39; 8. Помесни Картагински 21)
72. Ако неки клирик, или лаик, однесе из свете Цркве восак или уље, нека буде одлучен, и да враћајући дода петину уз то што је узео. (Апостолска правила 25, 38, 73; 4. Помесни Антиохијски 25; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 10; Григорије Ниски 8)
73. Посвећени сасуд златни или сребрни, или тканину из Цркве, нека нико не узима за сопствену употребу, јер је то безаконо. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем. (Апостолска правила 25, 38, 72; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 10; Григорије Ниски 8; Кирил Александријски 2)
74. Епископ, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову околни епископи; ако се одазове, и призна, или буде доказано, нека се одреди казна. Ако ли позиван не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два друга епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет друга два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече против њега оно што сматра да заслужује, да не би он помислио да ће, избегавајући суд, нешто добити. (Апостолска правила 34, 37, 75; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 19, 21; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 4. Помесни Антиохијски 14, 15, 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 5. Помесни Сардички 4; 8. Помесни Картагински 8, 10, 11, 12, 15, 18, 19, 59, 104, 107, 128, 129, 130, 132; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13; Теофил Александријски 9)
75. Нека се не прима јеретик да сведочи против епископа, али ни само један верник. Јер треба „на устима два или три сведока да остане свака реч” (Матеј 18, 16; 1. Тимотију 5, 19). (1. Васељенски Никејски 2; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Помесни Антиохијски 14, 15; 8. Помесни Картагински 59, 131, 132; Теофил Александријски 9)
76. Епископ не треба, ради угађања брату, или сину, или другоме рођаку, да поставља на епископско достојанство кога хоће, јер није праведно да поставља наследнике епископства, и оно што је Божије да уступа човечијој угодности, нити треба Цркву Божију стављати под власт наследника. А ако неко то учини, рукоположење нека буде поништено, а он нека буде кажњен одлучењем. (Апостолска правила 1, 30; 1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 8. Помесни Картагински 22, 49)
77. Ако је неко инвалид у око, или с повређеном ногом, а достојан је епископства, нека буде постављен; јер га телесна мана не погани, него душевни порок. (Апостолска правила 22, 23, 25, 29, 78, 80; 1. Васељенски Никејски 2, 9, 10; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 10, 22, 23; 7. Васељенски Никејски 4, 5, 15, 19; 2. Помесни Неокесаријски 1, 9; 6. Помесни Лаодикијски 4, 12; 8. Помесни Картагински 5, 15, 16, 45, 63; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 8; Василије Велики 61, 64, 82, 90; Григорије Ниски 5, 6)
78. А глуви и слепи нека не постаје епископ, не као да је опогањен, него да не буде сметње у црквеним делатностима. (Апостолска правила 22, 23, 25, 29, 77, 80; 1. Васељенски Никејски 2, 9, 10; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 10, 22, 23; 7. Васељенски Никејски 4, 5, 15, 19; 6. Помесни Лаодикијски 4, 12; 8. Помесни Картагински 5, 15, 16, 45, 63; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 8; Василије Велики 61, 64, 82, 90; Григорије Ниски 5, 6)
79. Ако је неко бесомучан, нека не буде клирик, нити да се са вернима моли; а ако се очисти и оздрави, нека буде примљен, и ако је достојан, нека буде клирик. (Пето-шести Васељенски Цариградски 60; Тимотеј Александријски 2, 3, 4, 14)
80. Онај који је из незнабожачког живота пришао Цркви и крстио се, или се пак из неваљалог начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1. Тимотију 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није проверен постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати. (1. Васељенски Никејски 2; 7. Васељенски Никејски 2; 2. Помесни Неокесаријски 12; 6. Помесни Лаодикијски 2, 12; 5. Помесни Сардички 10; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Кирил Александријски 4)
81. Рекли смо (Апостолскo правилo 6) да епископ, или презвитер, не треба да се упушта у јавне службе, него само да се бави црквеним потребама. Нека се, дакле, убеди или да то више не чини, или нека буде свргнут. Јер, по заповести Господњој: „Нико не може два господара служити” (Матеј 6, 24). (Апостолска правила 6, 20, 83; 4. Васељенски Халкидонски 3, 7; 7. Васељенски Никејски 10; 8. Помесни Картагински 16; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 11)
82. Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара својих, на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (сравнај 1. Коринћанима 7, 21; Ефесцима 6, 5-8; Титу 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен јерархијски, као што се и наш Онисим показао (Филимону 1, 10-19), и господари дају приволу и ослободе га, и из куће отпусте, нека буде рукоположен. (Апостолска правила 6, 81, 83; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 85; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 64, 82)
83. Епископ, или презвитер, или ђакон, који је у војној служби, и хоће да задржи и једно и друго, то јест и римску власт и свештеничку управу, нека буде свргнут. Јер, „што је царево – цару, а што је Божије – Богу” (Матеј 22, 21). (Апостолска правила 6, 81; 4. Васељенски Халкидонски 3, 7; 7. Васељенски Никејски 10; 8. Помесни Картагински 16; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 11; Василије Велики 55)
84. Ако неко, преко правдивости, увреди цара, или народног старешину (2. Мојсијева 22, 28; 1. Петрова 2, 17; 1. Тимотију 2, 2), нека подлегне казни; и ако је клирик, нека буде свргнут, ако ли је лаик нека буде одлучен. (Апостолска правила 55, 56)
85. Нека вам свима, клирицима и лаицима, буду поштоване и Свете књиге Старога Завета:

Мојсијевих пет: 1. Постанак, 2. Излазак, 3. Левитска, 4. Бројеви, 5. Поновљени закони

Исус Навин једна

Судија једна

о Рути једна

Царства четири

књиге Дневника две

Јездра две

Јестира једна

Макавеја три

о Јову једна

Псалтир једна

Соломонове три: Приче, Проповедник, Песма над песмама

Пророка дванаест малих

Исаија једна

Јеремија једна

Језекиљ једна

Данило једна

Ван овога пак, нека вам буде још казано да ваши млађи изучавају Премудрост многоученога Сираха.

А наше књиге, то јест Новога Завета:

Јеванђеља четири: Матеј, Марко, Лука и Јован;

Павлове Посланице четрнаест

Петрове Посланице две

Јованове Посланице три

Јаковљева Посланица једна

Јудина Посланица једна

Климентове Посланице две

и Дела наша Апостолска

И Установе Апостолске које су мноме, Климентом, за вас епископе у осам књига издане, које не треба међу свима расправљати, јер у њима има тајанственога.***

(Апостолска правила 60; Пето-шести Васељенски Цариградски 2; 6. Помесни Лaодикијски 60; 8. Помесни Картагински 24; Атанасије Велики или Александријски 2; Григорије Назијанзин или Богослов 1; Амфилохије Иконијски 1)

*** Оци Пето-шестог Васељенског Сабора у 2. правилу кажу да је овај текст „неправославан“, јер такозване „Апостолске Установе“ нису дело Светог Климента Римског из 1. века. Dieter Hagedorn, у свом „Der Hiobkommentar der Arianers Julian” из 1973., доказује да је ово дело сиријца Јулијана, аријанца-евномијевца из 4. века.

---

Архимандрит Стефан (Вучковић), Велика Ремета | Поуке о монаштву, породици, покајању

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 23 | Дјела апостолска 9, 32-42: Петар исцјељује Енеју у Лиди и васкрсава Тавиту у Јопи.
32 И догоди се да Петар, обилазећи све, сиђе и Светима који живљаху у Лиди.
33 И нађе тамо једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет.
34 И рече му Петар: „Енеја, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи!” И одмах устаде.
35 И видјеше га сви који живљаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу.
36 А у Јопи бјеше једна ученица, по имену Тавита, што преведено значи: ’Срна’, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше.
37 И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и положише у горњу собу.
38 И будући да је Лида близу Јопе, ученици, чувши да је Петар у њој, послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих.
39 А Петар, уставши, отиде с њима; и кад дође, уведоше га у горњу собу, и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна, док је била с њима.
40 А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: „Тавито: ’Устани!’” А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.
41 Он, пак, давши јој руку, подиже је; и дозвавши Свете и удовице, показа је живу.
42 И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вјероваше у Господа.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 14 | Јован 5, 1-15: Исцјељење болеснога у бањи Витезди.

1 Потом бјеше Празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим.
2 А у Јерусалиму, код Овчијих врата, постоји бања која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова.
3 У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса.
4 Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.
5 А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан.
6 Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: „Хоћеш ли здрав да будеш?”
7 Одговори Му болесник: „Господе, човјека немам да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене.”
8 Рече му Исус: „Устани, узми одар свој и ходи!”
9 И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан бјеше субота.
10 Тада говораху Јудејци исцијељеном: „Субота је, није ти допуштено да носиш одар.”
11 Он им одговори: „Који ме учини здравим, Он ми рече: ’Узми одар свој и ходи!’”
12 А они га запиташе: „Ко је тај Човјек Који ти рече: ’Узми одар свој и ходи!’?”
13 А излијечени не знађаше Ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту.
14 Потом га нађе Исус у храму и рече му: „Ето, постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди.”
15 Човјек отиде и јави Јудејцима да је Исус Тај Који га учини здравим.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

„Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди.” (Јован 5, 14) Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха – остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога, Који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи – зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој, која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао (духовну припрему).

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

ави Јустину

О, Јустине, Србске Цркве сине,
Бог једини с Небеске висине,
по Његовој великој милости
спасио те од људске пакости,
да одмараш у Његове дворе,
заједнице људске Добротворе!

Што преживље осамдесет љета,
све пишући знаменија света,
докле људска величина иде,
покољења будућа да виде.

Све си своје мученичке дане
привијао на Христове ране,
служио си истини и правди,
а живио у разумној нади,
у спасење и у васкрсење,
и у Христу вечито живљење.

И сад вјекуј, Духовна Ризнице,
на обали ријеке Бистрице,
уз темеље од цркве Ћелије,
поред кости Бирчанин Илије.

Но, те молим, Духовна Светлости,
да опростиш мојој маленкости,
што сам има’ толико смелости,
мртво биће што по земљи гмижем,
да ја себе из прашине дижем,
да ја пишем о твојему лику,
о великом Богоугоднику!

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєдварити (предварити) = постићи, задесити; предусести; претећи (=доћи пре некога)

Матеј 17, 25:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: … И єгда внидє въ домъ, прєдвари єго Їи҃съ, гл҃ѧ…
ИЗГОВОР: … И јегда вниде в дом, предвари јего И(су)с, гл(агољ)а…
СРПСКИ: …И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи…

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Једном је син једне благочестиве и угледне породице, веома образован и на добром положају, хтео да постане монах. Породица се томе жестоко успротивила. Пошто су живели у Каламати и познавали оца Јоила Јанакопула, написали су му писмо у коме су га молили да одврати младића од те намере. „Штета је,“ писали су, „да свет напусти један човек тако срећан у животу.“ Отац Јоил им је овако одговорио: „Зар ви, дакле, мислите да Богопоштовању – јер то значи монашки живот – не треба да се предају они који су срећни у животу, него само несрећници, олупине и отпадници? Најтоплије вам честитам! А ви сте још и побожни људи!…“

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---