5. Царски 7533. / 18. мај 2025.
Житије и страдање свете великомученице Ирине; Спомен преподобног оца нашег Јевтимија Чудотворца, епископа Мадитског (брат свете Параскеве (Петке) Српске); Пећска икона Пресвете Богородице; Спомен светих исповедника Мартина и Ираклија; Спомен преподобног оца нашег Михеја; Спомен светих мученика Неофита, Гаја и Гајана; Спомен преподобног оца нашег Адријана Монзенског.
Свети Игњатије Брјанчанинов | Глас из вечности: Писма монасима и мирјанима о спасењу душе
526. Савет да се не треба занимати ситничавим разматрањем својих грехова
Када чисте собу, тада се не баве испитивањем смећа, већ све скупе на гомилу, па избаце напоље. Тако поступај и ти. Исповедај своје грехе духовнику, и ништа више, a у њихово разматрање не упуштај се. Свети Оци то сасвим забрањују онима који не могу правилно да испитују себе. Такво испитивање збуњује и заводи на криви пут, доводи до раслабљености и растројства. Чувај се греха, кај се за оне грехе које си починио по немоћи и услед заноса, не дозвољавајући себи при покајању да долазиш у недоумицу и униније, а безгрешност од себе немој очекивати.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски
Бесједа у недјељу Самарјанке
Ево два жива сведока да је заиста Господ васкрсао. Самарјанка, жена, уствари блудница, пет мужева имала и постала Светитељка, постала Апостол. Која је то сила подигла њу из пакла блуда и начинила је Светитељком? Која је то сила данашњег Светитеља Пахомија Великог, Христовог војника начинила Великим и Светим Подвижником, великим чудотворним Светитељем Божјим који, ето, 1537 година покреће срца људска и влада с Неба многим душама људским да га призивају? Која је то сила преобразила толике разбојнике, толике покварењаке, толике слабиће, да су они постали праведници, постали Христови следбеници? Која? Само Васкрсење Господа Христа! Само сила Васкрслога Господа, јер да Господ није васкрсао, ни вас данас овде не би било.
Ко би знао за Исуса из Назарета, за неуког учитеља, Учитеља Који није прошао никакву школу, а око Њега је било пуно врло учених фарисеја и садукеја? Не би се знало за име Исуса из Назарета, да Господ није створио највећу револуцију у свима световима нашим људским, човечанским световима. Нама, живим лешевима, Он је удахнуо Живот Вечни. У томе је Његова сила, у томе је Он изузетан, у томе је Он Један Једини у овоме свету – победио смрт. Само зато ми верујемо у Њега! Победио је смрт и даровао нам Живот Вечни. Ко то може дати човеку, ко то може дати роду људском? Он, васкрснувши из мртвих, постао је вечно жив, основао вечно живу Цркву Своју, и с Неба и са земље управља милионима милиона душа људских. Не само да кроз тмине страдања земаљских и мука земаљских води и проводи Своје следбенике, него кроз пакао смрти проводи сваког Свог следбеника и васкрсава га из свих смрти. Ето, у томе је изузетна величина Господа Христа! У томе је оно што нико од људи нама дати не може.
Шта су Светитељи, шта су Хришћани? Сваки је Хришћанин, браћо моја и сестре, поновљено Васкрсење Господа Христа. Поновљено Васкрсење, то значи: поновљена победа над смрћу, поновљена победа над грехом, поновљена победа над ђаволом. То је оно што је Господ дао нама људима. Ми се Европљани хвалимо, полудесмо од хвале, од гордости, да смо велики проналазачи. Ето, проналазимо авионе, лете по васиони. Бедници! А ко је пронашао смрт ако не човек! Смрт на земљи нису нашли тигрови, ни шакали, ни зверови, него човек, човек, човек! И човек је увео смрт у овај свет земаљски. То је најкобнији, и најстрашнији, и најзначајнији проналазак у роду људскоме, на земљи овој. Ко је пронашао грех? Не шакали опет, не зверови, него човек! А шта је страшније од греха? Ко је у овај свет, за руку, увео ђавола у овај земаљски свет – ко? Човек, човек, не зверови!
Еј, човече! Па ти си убица, ти си смрт расејао по целој овој Божјој планети, и ти се хвалиш својом културом и цивилизацијом. Беда! Пакао! Твоја култура и цивилизација враћа опет смрт и грех, и враћа ђавола у овај свет европски, који је Господ очистио Васкрсењем Својим. Шта је европска култура данас ако не враћање свакоме злу, кроз безбројна луда уживања европска, која Европа тако лудачки шири по целоме свету, кроз биоскопе, кроз лажне школе, кроз лажне теорије, кроз лажна учења, кроз лажна, ох, кроз лажна и лажна и увек лажна учења и умовања по човеку.
И ето, сад се овај свет тресе као у некој страшној грозници. Свих пет континената! Европа, Европа је вратила у овај свет, земаљски свет, све страхоте пакла, греха, смрти и ђавола. Зашто? Откуда то? Зато што Европа хоће без Христа да живи, хоће без Бога, хоће школу без Бога, хоће трговину без Бога, хоће уметност без Бога, хоће све од врха до дна без Бога, и ето, то је живот без Христа! Што се чудите? Никакво чудо то није! Није чудо што Европа претвара свих пет континената у кланицу. У кланицу! Никада на овој планети Божјој није било беднијег типа човека од европског човека, који клања пред лажним божанствима непрекидно. Биоскопи – страшна, лажна божанства; позоришта – порнографија; литература – безумље! То је храна деце наше, то је храна свих Европљана, то је храна свих пет континената земаљских.
И ми се чудимо откуда недаће, откуда несреће. Сами смо их, за руке, увели у овај свет. Као што су некад Адам и Ева ђавола, и грех, и смрт, увели у овај свет, тако данас Европа, кроз своју културу и цивилизацију, уништава човека, уништава његову вечност, уништава његову вредност, уништава оно ради чега човек треба да живи и има право да живи.
Шта је Господ дао човеку? Шта је Бог, Који је постао човек, дао роду људскоме, и зашто је Бог постао човек, а није постао птица, није постао славуј? За Господа Христа је далеко дивније, блаженије, да је постао славуј, да је постао цвет. Али Он је постао човек. Зашто? Зато што је човек и био најгоре биће у свима световима. Сад треба човека спасавати, тог проналазака греха, смрти и ђавола. Зато је Бог постао човек, да освести човека, да му отвори очи, да му каже: Гле, ја сам тебе створио за Бесмртност и Живот Вечни, а ти си увео смрт у своју душу, смрт у овај свет. Ти си ђавола увео у свет, а ја сам овај свет створио као Рај. И ти си га претворио у пакао, човече! Ето, ја Бог, постајем човек, да овај свет претворим у Рај, да поново теби дам Живот Вечни, да поново теби дам Истину Вечну, да отворим Царство Небеско за тебе. Зато је Бог постао човек.
И зато, све што је Господ учинио, учинио је да нам то све да. Постао је човек, да човеку врати бесмртност, да смрт истера из њега. Само Бог може истерати смрт из човека. Само Бог може васкрснути човека из мртвих. Само Бог може даровати човеку Живот Вечни, зато што Он једини има Живот Вечни, нико други. Ко је јачи од ђавола, да би могао да га истера из овога света, а ђавола је човек увео у овај свет?! Опет, само Господ! Он је постао човек, да (ђавола) истера из душе наше, истера из нашег света и пакао земаљски претвори поново у Рај небески. Зато је Господ постао човек.
И ми људи имамо право да се после Његове победе над смрћу, над ђаволом, дичимо тиме што је Господ удостојио нас, да ради нас грешних и бедних, нас проналазача смрти, ђавола и греха, постане човек, и спасе нас од наших најстрашнијих проналазика, од ђавола, греха и смрти. Нема човек разлога да се похвали, ничим да се хвали у овоме свету, осим Господом Христом. Што је култура да би се њоме хвалио, кад те сваљује у смрт, кад те не ослобађа смрти, греха и ђавола, кад ти одузима Живот Вечни? Хајд’, све то одбаци као трице.
Чули сте данас у Еванђељу да Господ вели: „Ако човек, који хоће да иде за Мном, ако не мрзи ни оца, ни матер, ни браћу, ни сестре, ни децу, ни жену, и не саму душу своју, не може бити Мој ученик.“ Ко сме да тражи то од тебе и до мене? Да мрзим, не саму душу своју, да мрзим на оца, на мајку, на сестре, на браћу, на све, еда бих могао ићи за Исусом? Шта је то што теби и мени нуди и даје? То, браћо моја, нуди и даје: Живот Вечни, Истину Вечну, Правду Вечну, даје нам Небеско Царство – даје Бесмртност човеку. Ето, даје Бога Васкрслог у човеку, Који га брани од свакога зла, од свакога греха, од сваке смрти.
Зато Господ има право да тражи од тебе и од мене да мрзимо душу своју. Шта ће ми душа, ако је без Христа? Шта ће и теби, брате и сестро, душа, ако је без Христа? Шта је твоја душа? Сам пакао. Пакао страшних грехова, ако у њој нема Бога. Зато с правом тражи од тебе и од мене, да мрзимо душу своју, душу, ако у њој нема Христа. Нико није рекао тежу и страшнију реч од ове. Нико није тражио од човека ништа страшније, него што је Господ учинио тражећи то од тебе и од мене, али Он боље зна шта је душа човекова, него ја и ти. Он ју је створио, Он ју је створио да она смести целога Бога, да живи целом Правдом Божијом, Вечном Правдом, Вечном Истином Божијом.
И зато и Господ вели да човек, ако нема у његовој души Вечне Правде и Вечне Истине, и Бога, целога Бога, онда човек треба да омрзне душу своју. Ево ти је, шта ће ми душа без тебе? Шта је она? Чиме ја њу испуњујем, чиме овај свет испуњујем, Господе, осим смрћу, ђаволом, демонијаштвом, паклом. Сваки грех – ето мали пакао у теби, у мени; пакост, злоба – ето малог пакла у мојој души; рђава помисао, рђава жеља – ето малог пакла који ме посетио данас. Христов човек склања се од свега тога. Он зна да је Господ дошао у овај свет – ради чега? Да нас људе, бедне и јадне, нас робље смрти, робље ђавола, робље греха ослободи од свега тога, и од греха, и од смрти, и од ђавола, и да дарује Своја Божанска Небеска блага.
Зато је, браћо моја, Васкрсење Господа Христа, та победа над смрћу, уствари, једина радост рода људског. Јер само Њиме, Васкрслим Господом Христом, Васкрсењем Његовим, ми побеђујемо смрт у себи и у свету око себе. Побеђујемо грех, ђавола, и тиме постајемо божанска бића. Да, зато је сваки Светитељ, уствари, поновљено Васкрсење Господа Христа.
Шта је света Фотина? Жена Самарјанка, блудница, која је, као што сте чули од данашњег светог Еванђеља, одмах осетила Ко је Господ Христос, касније пошла за Њим и сва њена породица. И сама пострадала пред царем и од цара римског за Господа Христа, проповедајући јавно целој римској империји да је Господ Христос васкрсао и победио смрт, али свих нас и даровао нам Живот Вечни. И она, са њеним сестрама и својом децом, синовима, сви су пострадали мученички. Али су с радошћу хитали у смрт, јер их је чекао Васкрсли Господ у загрљају. Смрт побеђена, ђаволи побеђени, греси побеђени, пакао разорен!
Шта ти, Нероне, мислиш? Шта ти, царе највеће римске империје, замишљаш? Бедниче! Сутра, сутра ће се тело твоје, које је једино остало, узети од тебе, размилети у црве и у змије! Шта онда, Нероне? Ти као буктиња палиш Хришћане по свим римским квартовима. Наслађујеш се, а гле, нико од њих не беше у смрти. Питај зашто?! Зато што је за њих смрт побеђена, за њих не постоји смрт. За њих постоји бесмртни Живот Вечни, који им Господ даје.
Да, сваки Светитељ, а ето света Мученица Фотина, поновила је Васкрсење. Хришћани у овоме свету, увек су живели и живе у мукама и патњама. То је наш пут, то је наш живот у овоме свету. Не може се ући у Царство Божије без страдања и мука – пише у Светом Еванђељу. Сва је вера наша хришћанска заснована баш на факту, на догађају, на чињеници Васкрсења Христовог. „Ако Христос не васкрсе, узалуд вера наша“ – вели свети апостол Павле. Нашта вера? Шта нам Христос даје више од других људи, ако није Васкрсом победио смрт? Али у томе и јесте све, што Он даје победу над смрћу.
Сваки Хришћанин је, уствари, поновљена победа над смрћу. И ја и ти, који идемо кроз овај свет, кроз муке овога света неустрашиво, не бојећи се смрти, ето и ми сведочимо да је Христова победа над смрћу поновљена, и да ми живимо Васкрслом силом Његовом. За нас Хришћане и јесте то главни дар од Господа Христа. Он нам дарује силу Васкрсења Свог, силу којом побеђује све што је смртно у нама, и у свету око нас, те се ми не бојимо никакве смрти и данас, у двадесетом веку. Свети Мученици се нису бојали, ни у првом, ни у другом, ни у трећем, ни у деветнаестом веку, ни за време петстогодишњег ропства под Турцима. Не бојимо се ми никаквих гонитеља Господа Христа. Не бојимо се ми никаквих страдања за Господа Христа, јер знамо – победа је наша! „Срб је Христов, радује се смрти – нема вере лепше од хришћанске!“ Сетите се, тако је кликнуо (свети) Ђакон Авакум, када је набијен на колац. Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти, јер је смрт побеђена!
А данас, да ли данашњи Срби иду са светим Авакумом, младим ђаконом, и за Господа Христа, или се постепено лукавошћу змије одричу од Васкрслога Господа, од вере староставне, од вере православне. Ми смо сведоци како многи данашњи Срби без вере у Христа, нису ништа друго него ходајући лешеви. Ходајући лешеви у паради. И шта је човек без Васкрсења и без победе над смрћу? Шта је човек без Господа Васкрслог? Леш, и ја и ти леш, и сваки човек леш. Само са Њим, гле, и ја и ти смо победници смрти, и ја и ти смо победници ђавола, и ја и ти смо победници свакога греха, и ја и ти смо разоритељи пакла. Не дамо душу своју ни ђаволу, ни греху. Све побеђујемо Васкрслим Господом. Наша вера – вера је у Васкрсење, и сила наше вере је у тој сили, сили да у своме животу поновимо живот Господа Христа. Да Њиме испунимо себе.
Ништа смо ја и ти. Ја само муцам проповедајући Еванђеље, али ево светог апостола Павла, који благовести на сав свет, на све светове земаљске и Небеске: Господ је постао човек. Сва пуноћа Божанства сишло је у тело човеково. Сав Бог се сместио у Господу Христу, Исусу из Назарета. Ради чега, свети апостоле? Ради тога да бисмо се и ми – вели свети апостол – испунили том пуноћом Божанства. Да бисмо се и ми испунили том пуноћом Божанства. Ето, нашег циља, браћо! Једини циљ достојан човека.
Црква Христова, која је Тело Христово, коју је Господ основао баш ради тога да ми у Цркви Његовој испуњујемо себе божанским силама. Шта је Свето Крштење? Крштење није ништа друго него ослобођење од ђавола од греха, од смрти, и испуњење бића свог Господом Христом. „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ – вели свети апостол. У Христа се обукосте. Шта је Свето Причешће, браћо? То је Господ Христос Сам, васцели Бог. Који се причешћује, испуњује се Божанством Господа Христа. Ради чега? Да бисмо и у овоме свету живели Вечном Његовом Правдом, Вечном Његовом Истином, а то значи живели Вечним Животом још овде на земљи. То је хришћански: непрестано испуњавати у себи, душу своју испуњавати Божанским силама кроз веру, кроз љубав, кроз милосрђе, кроз пост, кроз молитву, кроз све Свете Тајне и врлине.
Ради чега си ти у овоме свету? Ради тога да и сам поновиш сав живот Господа Христа, да доживиш Његово Страдање, Његово Преображење, Његово Крштење, Његово Васкрсење, Његово Вазнесење. Ви, вели свети апостол Хришћанима, ви, ви са Христом васкрснусте, и са Њим узнесте се на Небо. Без Њега нема човека, без Богочовека Христа нема човека, без Богочовека човек је обичан леш, без Њега човек је увек у загрљају ђавола. Ти мислиш да је грех мала сила. Не! Грех је тако страшна сила, да је само Бог, поставши човек, могао победити ту силу и за мене и за тебе, и дати нам моћи и силе да и ми то чинимо, да и ми побеђујемо у Цркви Његовој сваки грех у себи, свако зло, сваког ђавола. Али у нас нема страха, јер овај свет, за нас Хришћане, је бојиште на коме се ми боримо до крвавога зноја, боримо се на живот и смрт са нечистим силама, са непријатељима нашег спасења, са непријатељима наше бесмртности, нашег Вечног Живота. Боримо се и хрвемо са смрћу, хрвемо са гресима, хрвемо са ђаволима, побеђујемо Господом Христом, Који нам моћи и силе даје, Његовом Васкрсном силом. За нас Хришћане Његово Еванђеље, Његова Блага вест, једина блага вест која је дата роду људскоме, састоји се у четири дивних и славних речи које сведоче о Васкрсењу Господа Христа. То је цело Еванђеље Његово, Еванђеље ускршњег поздрава: Христос воскресе! Ваистину воскресе!
И ако живиш Васкрслим Господом, ти и сам постајеш бесмртан и вечан, сам постајеш победник сваке смрти, постајеш победник свакога греха, постајеш победник свакога ђавола. Томе нас учи, и силу за то, и храброст за то, даје нам Бог и Светитељи Божји, који се прослављају у Цркви Христовој.
Данас свету Фотину Самарјанку и светог Пахомија Великог, сутра светог Теодора Освештаног, и свакога дана по неког Светитеља и много Светитеља. Сви они победници смрти, они победници ђавола, сви они победници греха, сви они силни споменици победе над смрћу. А ми Хришћани смо у друштву њиховом непрекидно: од јутра до мрака и од мрака до јутра.
Тако, са свима Светима помињући, како се вели у дивној молитви коју чујете сваки дан у храму: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо.“
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Први Васељенски Сабор у Никеји 20. мај – 25. август 325. године
Α’ (πρώτα) Οικουμενική Σύνοδος – Νίκαια (прота Икуменики Синодос – Никеа)
(318 Светих Отаца – 20 правила)
Посланица Сабора у Никеји Египћанима:
Светој и Великој благодаћу Божијом Цркви Александринаца и љубљеној браћи у Египту и Либији и Пентапољу, Епископи, сабрани у Никеји, и Велики и Свети Сабор саставивши, шаљу поздрав: Радовати се у Господу!
Пошто нас је благодат Божија и богољубезњејши цар Константин Велики сабрао из разних области и градова, и одржан је у Никеји Велики и Свети Сабор, свакако се показало неопходним да се од Свештеног Сабора и вама упути писмо, да би сте знали шта је све покренуто и испитано, а шта је одлучено и потврђено. Као прво од свега: испитано је све о безбоштву и безакоњу Аријевом и оних са њима, у присуству богољубезњејшог цара Константина. И свегласно би одлучено: да се анатемише његово безбожно веровање, и речи и називи богохулни, које је употребљавао хулећи Сина Божијег, говорећи: „да је из небића“ и „пре рођења није био“ и „беше некад кад не беше“, и говорећи да је Син Божији самовлашћу био пријемчив за порок и врлину, и називајући Га саздањем и створењем. Свети сабор је све то проклео, не подносећи ни да чује безбожно веровање и безумље и богохулне речи.
И све то о њему, какав је крај добило, свакако сте или чули или ћете чути, да не изгледамо да смо оклеветали човека, који је за сопствени грех примио достојну плату. А толико је његово безбоштво ојачало да је придобио и епископе, Теону из Мармарике крај Александрије и Секунда из Птолемаиде у Пентапољу, који добише исто што и он.
Али, пошто благодат Божија тако ослободи од тог злославља и хуљења тих лица, која се дрзнуше да учине раздор и поделу одувек мирољубивог народа Египта, остало је било да се реши и нерасудност Мелитија расколника и оних од њега рукоположених; и зато и о том делу објављујемо вам, љубљена браћо, шта је Сабор одлучио. Изволи се, дакле, да, пошто се Сабор човекољубивије понео, мада по тачности/строгости он није био достојан никаквог опроштаја, да Мелетије остане у своме граду Ликопољу и да нема никакве власти, нити да поставља, нити да рукополаже, нити да се појављује под тим изговором у другом насељу или граду, него само да има голо име части епископа. Они пак које је он поставио, пошто буду тајинским рукополагањем потврђени од Архиепископа Александријског, да се примају у општење, под тим условом да имају част епископа и да служе, али да буду други после свих свештенослужитеља који су у свакој области и Цркви постављени од најчаснијег брата нашег и саслужитеља Александра, тако да они немају никакве власти да постављају оне који им се допадају, или да подносе имена на гласање, или уопште да нешто чине без сагласности епископа Католичанске Цркве који су под Александром. А они епископи који, благодаћу Божијом и вашим молитвама, нису ниукаквом расколу, него су безпрекорни у Католичанској и Апостолској Цркви, они да имају власт и постављати и изабирати имена достојних за клир, и уопште да чине све по закону и установи црквеној.
Ако се деси да умре епископ од оних у Цркви, тада нека узлазе у част скончалога они који су недавно примљени, само ако се покажу достојни, и народ хтедне да га изгласа и потврди Александријски Архиепископ. Ово пак је свима другима допуштено, а Мелитијевом лицу није још исто то одлучено, због његовог давнашњег нереда и због површног и нерасудног његовог мишљења, зато да му се не да никаква власт или ауторитет, човеку који може опет створити исте нереде.
Ово је оно што је значајно и важно за Египат и Најсветију Цркву Александринаца, а ако је нешто друго по правилу или догматски одлучено у присуству господина и најчаснијег саслужитеља и брата нашег Александра, он дошавши, тачније ће вам пренети, пошто је био и господар и учесник онога што се догодило.
А благовестимо вам и о сагласности Свете Пасхе: да је вашим молитвама остварен и тај део, тако да ће сва браћа на Истоку, који су раније вршили Пасху са Јудејима, од сада је држати сложно са Римљанима и вама, и свима нама, који од старине са вама држимо Пасху.
Радујући се, зато, због достигнутих успеха и због општег мира и сагласности, и због искорењења сваке јереси, примите са вишом чашћу и већом љубављу Саслужитеља нашег, а вашег Епископа, који нас је обрадовао својим присуством, и у том узрасту толики труд поднео да би било мира и код вас.
Молите се пак и за све нас, да ово што је добро одлучено, то и остане поуздано, кроз Сведржитеља Бога и кроз Господа нашег Исуса Христа, у Духу Светоме, Којему слава у векове векова.
Амин.
1. О самоушкопљеницима и онима које други обезудише – Ако је неко у болести оперисан од лекара, или је од варвара обезуђен, такав нека остане у клиру. Али, ако је неко у клиру, будући здрав, сам себе обезудио, такав, по испитивању, треба да престане да припада клиру, и убудуће не треба ниједног од таквих узводити у клир. А као што је јасно да је ово речено за оне који ово дело чине намерно и усуђују се сами себе обезуђивати, тако и, ако су неке, варвари или господари, учинили евнусима, а иначе се нађу достојни, такве правилo допушта у клир. (Апостолска правила 21, 22, 23, 24; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 8)
2. О онима који одмах по крштењу постају клирици – Пошто се много шта или по нужди или иначе настојањем људи догодило против црквеног правила (Апостолскo правилo 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време обучавани у вери, одмах привођени духовној бањи Светог Крштења, и брзо после крштења узведени на епископство или презвитерство, одлучи се као добро да надаље ништа тако не бива. Јер и обучаваним у вери треба времена, и после крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду и замку ђавољу (1. Тимотеју 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност своју припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом Сабору. (Апостолска правила 61, 75, 80; 1. Васељенски Никејски 9; 2. Помесни Неокесаријски 9, 10; 6. Помесни Лаодикијски 3; 5. Помесни Сардички 10; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Василије Велики 89; Григорије Ниски 1, 4)
3. О уведеним женама код клирика (уведеница = особа доведена у дом нежељеног клирика ради помоћи у домаћим пословима) – Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати у кући уведену женску, осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему. (Апостолска правила 5, 26; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 12, 13; 7. Васељенски Никејски 18, 22; 1. Помесни Анкирски 19; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 38, 70; Василије Велики 88)
4. Колико епископа постављају епископа – Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а отсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини рукоположење. А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту. (Апостолска правила 1; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 6; 7. Помесни Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 13, 49, 50)
5. О примању одлучених од општења, и да Сабори бивају двапут годишње – О онима који су одлучени од општења, било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно правилу који говори: „Који су од других искључени, не могу од неких других бити примљени” (Апостолскo правилo 32). Али нека се испита да ли нису били удаљени из црквеног општења изопштени из заједнице због ускогрудости, то јест малодушности, или свађе, или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње. Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако се они који су се о епископа заиста огрешили, имају од свих сматрати с разлогом одлучени од општења, докле епископи заједно не изволе да за њих донесе човекољубивију одлуку. А сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар Евхаристије, а други у јесење доба (Апостолскo правилo 7). (Апостолска правила 12, 13, 16, 32, 33, 34, 37; 2. Васељенски Цариградски 2, 6; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13, 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 6, 7, 8, 11, 20; 6. Помесни Лаодикијски 40, 41, 42; 5. Помесни Сардички 1, 9, 13; 8. Помесни Картагински 11, 18, 23, 29, 73, 106; 10. Помесни Цариградски 1)
6. О градовима који имају првенство, и да епископ не бива без сагласности митрополита – Нека се држе стари обичаји који постоје у Египту, Ливији и Пентапољу, да епископ у Александрији има власт над свима тим областима, пошто је и епископу у Риму то уобичајено, а тако исто и у Антиохији. И у другим областима нека се очувавају првенства Црквама митрополија. А свакако је познато оно, да ако неко постане епископ без сагласности митрополита, Велики Сабор одређује да такав не буде епископ. Ако пак заједничкој одлуци свију, која је била разложна, праведна и по црквеном правилу, два или три се због своје свадљивости успротиве, нека важи глас већине. (Апостолска правила 34; 1. Васељенски Никејски 4; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36; 4. Помесни Антиохијски 9, 16, 19; 8. Помесни Картагински 13)
7. О епископу града Елије (Јерусалима) – Пошто се утврдио обичај и старо предање, да се епископ у Елији поштује особитом чашћу, нека има што припада тој части, уз очување митрополији у Кесарији њеног достојанства. (Апостолска правила 34; 2. Васељенски Цариградски 2; 4. Васељенски Халкидонски 12; Пето-шести Васељенски Цариградски 36; 4. Помесни Антиохијски 19)
8. О такозваним Катарима (Чистима) – О онима који се некада називају Катари (Новацијани), а приступају Католичанској и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањему руку на њих, тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења, којим палима је и време кајања одређено и рок опроштаја установљен, тако да ће они, то јест Катари, у свему следовати догматима Католичанске Цркве. Где су пак сви они, било у селима, било у градовима, сами нађу рукоположени, они који су у клиру, нека остану у своме чину, а ако прилазе неки од њих где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће само презвитерску част, осим ако епископ не изволи да има удела у части имена епископског. Ако ли ово није угодно епископу, нека му смисли место или хорепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду. (Апостолска правила 68; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 7. Васељенски Никејски 14; 1. Помесни Анкирски 13; 2. Помесни Неокесаријски 14; 4. Помесни Антиохијски 8, 10; 5. Помесни Сардички 6; 8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 69, 99; Василије Велики 1, 47, 89; Теофил Александријски 12)
9. О непроверено постављеним за презвитере – Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или претходно испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући против правила, положише на њих руке, такве, иако рукоположене правилo не допушта да остану у клиру. Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1. Тимoтеју 3, 2) (Апостолска правила 25, 61; 1. Васељенски Никејски 2, 10; 2. Помесни Неокесаријски 9, 10; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Теофил Александријски 3, 5, 6; Василије Велики 89)
10. О онима који се одрекоше при гоњењу, па постадоше клирици – Који су између палих у време гоњења рукоположени у клир, по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава црквени правилo (Апостолскo правилo 62), јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 9; 1. Помесни Анкирски 1, 2, 3, 9, 12; Петар Александријски 10; Василије Велики 73; Григорије Ниски 2)
11. О лаицима који се одрекоше при гоњењу – За оне који су у време Ликинијеве тираније (314.-323.) одступили од вере без принуде, или без одузимања им имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима Светог Писма као верни, и седам година нека припадају молећи опроштај, и две године нека учествују с народом у молитвама, без Приноса, то јест Причешћа у Литургији. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 12, 13, 14; 1. Помесни Анкирски 4, 5, 6, 7, 8, 9, 21; 6. Помесни Лаодикијски 2, 19; 8. Помесни Картагински 43; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 11; Василије Велики 73, 75, 81, 84; Петар Александријски 2, 3; Грирорије Ниски 2)
12. О хришћанима који оставише војну службу, па се опет њој вратише – А они који су позвани благодаћу у веру (Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве римске војске, али се после вратише на своју бљувотину као пси (2. Петрова 2, 22), тако да неки и сребро употребише и разним угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви кад се обрате, после трогодишњег слушања Светог Писма, нека десет година припадају молећи опроштај. Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који од таквих, са страхом Божијим и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који казну равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у цркву довољна за обраћење, такви нека испуне све време одређеног кајања. (Апостолска правила 62, 83; 1. Васељенски Никејски 11, 13, 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 102; 1. Помесни Анкирски 4, 5, 6, 7, 8, 9, 21; 6. Помесни Лаодикијски 2, 19; 8. Помесни Картагински 23; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 11; Петар Александријски 2, 3; Василије Велики 3, 73, 74, 75, 81, 84; Григорије Ниски 2, 4, 5)
13. О онима који на самрти траже Причешће – За оне пак од наведених, који су на самрти, чуваће се и сада стари и по правилу закон, тако да: ако је неко на исходу живота, нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства Причешћа. Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, нека такав буде само у молитви са онима који су у пуном општењу. А уопште, о свакоме који је на исходу живота, а тражи Причешће у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса, то јест Причешћа Литургије. (Апостолска правила 52; 1. Васељенски Никејски 11, 12; 1. Помесни Анкирски 6, 22; 2. Помесни Неокесаријски 2; 8. Помесни Картагински 7; Василије Велики 73; Григорије Ниски 2, 5)
14. О катихуменима који падну при гоњењу – За оглашене који су пали у време гоњења, Свети и Велики Сабор одлучи: да кад се обрате само три године буду са онима који слушају Свето Писмо, после тога нека се моле са оглашенима. (1. Васељенски Никејски 2, 11, 12, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 96; 2. Помесни Неокесаријски 5; 6. Помесни Лаодикијски 19; Василије Велики 20; Тимотеј Александријски 4, 6; Кирил Александријски 5)
15. О клирицима који прелазе из града у град – Због многих смутња и раздора што бивају, одређује се: сасвим укинути обичај, који се против Апостолских Правила 14 и 15 нашао у неким местима, тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко и после ове одредбе Светог и Великог Сабора покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим таква намештаљка и повратиће се Цркви за коју је као епископ или презвитер био постављен. (Апостолска правила 14, 15; 2. Васељенски Цариградски 4; 4. Васељенски Халкидонски 5, 6, 10, 20; Пето-шести Васељенски Цариградски 18; 4. Помесни Антиохијски 3, 13, 16, 21; 5. Помесни Сардички 1, 2, 3, 12, 16; 8. Помесни Картагински 48, 54, 65, 71, 90)
16. О онима који не остају у назначеним им Црквама – Они презвитери, или ђакони, или уопште клирици који се правилом испитују, који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући црквено правилo (Апостолска правила 14, 15 и 16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје заједнице; или ако устрају противећи се, нека буду одлучени. Ако се пак који епископ усуди да отме припадајућег другоме епископу, и у својој га Цркви рукоположи у виши чин, без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење нека је неважеће. (Апостолска правила 14, 15, 16; 1. Васељенски Никејски 15; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18, 20; 4. Помесни Антиохијски 3, 21; 5. Помесни Сардички 1, 2, 13, 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 80, 90)
17. О клирицима који узимају постотак – Пошто многи клирици који се правилом испитују, полакомљени грамзивошћу и срамним стицањем, заборавише Божанско Писмо, које каже: „Сребро своје не даде на камату” (Псалам 14, 5), и позајмљујући траже постотке, Свети и Велики Сабор за праведно нађе: да ако се, после ове одредбе, ко нађе да узима постотке на позајмљено, или се иначе бави тим послом, тражећи половину постотка, или уопште друго што измишља ради срамне добити, нека буде извргнут из клира и буде туђ правилима клирика. (Апостолска правила 44; Пето-шести Васељенски Цариградски 10; 7. Васељенски Никејски 19; 6. Помесни Лаодикијски 4; 8. Помесни Картагински 5, 16; Василије Велики 2, 14; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 3; Григорије Ниски 6)
18. Да ђакони не дају Евхаристију презвитерима, и не седе пре њих – Дође вест до Светог и Великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони раздају презвитерима Евхаристију, што није предано ни правилом нити обичајем, да они који немају власт да приносе Евхаристију, раздају тело Христово онима који га приносе. Па и то се дознало да се неки ђакони већ дотичу Евхаристије и пре епископа. Све ово, дакле, нека престане, и ђакони нека остају у својим границама, знајући да су они служитељи епископу и нижи су од презвитера (сравни Јеврејима 7, 7). Нека зато примају Евхаристију по реду после презвитера, било да им је даје епископ или презвитер. Но, и нека не седе ђакони међу презвитерима, јер и то бива против правила и реда. Ако који неће ни после ових одредби да се потчини, нека престане од ђаконства. (Апостолска правила 15, 39; 1. Васељенски Никејски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 7, 16; 4. Помесни Антиохијски 5; 6. Помесни Лаодикијски 20)
19. О прелазницима из јереси Павла Самосатског – О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени. Ако су неки од њих у претходном времену припадали њиховом клиру, ако се покажу да су били беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути из клира. Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку, зато се уопште могу бројати у лаике. (Апостолска правила 46, 47, 49; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 8. Помесни Картагински 6, 126; Василије Велики 1)
20. О неклечању Недељом и током Педесетнице – Пошто има неких који преклањају колена, то јест клече, у дан Господњи и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој цркви једнако држало, Свети Сабор одреди да се у те дане стојећи приносе молитве Богу. (Апостолска правила 66; Пето-шести Васељенски Цариградски 66, 90; 3. Помесни Гангрски 18; 6. Помесни Лаодикијски 29; Петар Александријски 15; Василије Велики 91; Теофил Александријски 1)
Saint George the Great Martyr | TRISAGION FILMS превод на српском
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 28 | Дјела апостолска 11, 19-26, 29-30: Ширење Јеванђеља у Антиохији. Назив: Хришћани.
19 Они, међутим, који се расијаше од невоље која наста због Стефана, прођоше све до Феникије и Кипра и Антиохије не проповиједајући ријеч никоме до само Јудејцима.
20 А неки од њих бијаху Кипрани и Киринејци, који, ушавши у Антиохију, говораху Јелинистима проповиједајући Јеванђеље о Господу Исусу.
21 И рука Господња бијаше с њима; и велики број их повјерова и обрати се Господу.
22 А дође ријеч о њима до ушију Цркве у Јерусалиму; и послаше Варнаву да прође све до Антиохије.
23 Кад овај дође и видје благодат Божију, обрадова се и мољаше све да искреним срцем остану у Господу;
24 јер бјеше човјек благ и пун Духа Светога и вјере. И обрати се многи народ Господу.
25 Варнава, пак, изиђе у Тарс да потражи Савла, и када га нађе, доведе га у Антиохију.
26 И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи Хришћани.
29 А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље на помоћ браћи која живљаху у Јудеји.
30 Ово и учинише, пославши старјешинама преко руке Варнавине и Савлове.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 12 | Јован 4, 5-42: Разговор са Самарјанком на извору Јаковљевом. Вјера Самарјана у Христа.
5 Тако дође у град самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему.
6 А ондје бијаше извор Јаковљев. Исус, пак, уморан од пута, сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа.
7 Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај Ми да пијем.”
8 Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране.
9 Рече Му жена Самарјанка: „Како Ти, Који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш?” Јер се Јудејци не друже са Самарјанима.
10 Одговори Исус и рече јој: „Кад би ти знала дар Божији, и Ко је Тај Који ти говори: ’Дај Ми да пијем’, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу.”
11 Рече Му жена: „Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле Ти, онда, вода жива?
12 Еда ли си Ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше, и синови његови, и стока његова?”
13 Одговори Исус и рече јој: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети;
14 а који пије од воде коју ћу му Ја дати, неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.”
15 Рече Му жена: „Господе, дај ми ту воду, да не жедним и не долазим овамо да захватам.”
16 Рече јој Исус: „Иди, зови мужа својега и дођи овамо.”
17 Одговори жена и рече: „Немам мужа.” Рече јој Исус: „Добро каза: ’Немам мужа’;
18 јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.”
19 Рече Му жена: „Господе, видим да си Ти пророк.
20 Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати.”
21 Рече јој Исус: „Жено, вјеруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму.
22 Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца.
23 Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају.
24 Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.”
25 Рече Му жена: „Знам да долази Месија, звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све.”
26 Рече јој Исус: „Ја сам – Који говорим с тобом.”
27 И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: „Шта тражиш?”, или: „Што говориш са њом?”
28 А жена остави свој крчаг и отиде у град, и рече људима:
29 „Ходите да видите Човјека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос?”
30 Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему.
31 А у међувремену, мољаху Га ученици Његови говорећи: „Рави, једи!”
32 А Он им рече: „Ја имам јело да једем за које ви не знате.”
33 Тада ученици говораху међу собом: „Да Му неко не донесе да једе?”
34 Исус им рече: „Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао, и извршим Његово дјело.
35 Не кажете ли ви да су још четири мјесеца, па ће настати жетва? ’Ето’, велим вам, ’подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву.’
36 И који жање, прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање.
37 Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање.
38 Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли.”
39 А из града онога многи од Самарјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: „Каза ми све што учиних.”
40 Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана.
41 И много их више вјерова за ријеч Његову,
42 те жени говораху: „Сад не вјерујемо више због твога казивања, јер сами смо чули и знамо да је Ово заиста Спаситељ свијета, Христос.”.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Спаситељ је у граду Самарјанке провео два дана. Тада су јој њени суграђани рекли: „Сад не верујемо више због твога казивања, јер сами… знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос.“ (Јован 4, 42) И код свих је тако. Најпре се спољашњом речју људи призивају Господу, или, како је то сада код нас (=православних) – путем рођења. Међутим, када на делу окуси шта је живот у Господу, човек се већ Господа држи због унутрашњег сједињења са Њим, а не због спољашње припадности хришћанској заједници. Сви који се рађају у хришћанским заједницама, управо то треба да поставе себи за закон, то јест да се не ограничавају само спољашњим припадањем Господу, него да се побрину да се унутрашње са Њим сједине, како би затим стално у себи имати осведочење да стаје у истини. А шта је за то потребно? Потребно је у себи оваплотити Христову истину. Истина Христова је обнављање палога. И тако, обнови старог човека, који се распада у лажљивим похотама, и обуци се у новог, сазданог по Богу, у правди и држању истине, па ћеш сам у себи знати да је Господ Исус Христос уистину Спаситељ, не само света, него и тебе лично.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Суза Косова
Крај извора црни гавран слетео,
Србској земљи незван је долетео,
мили Боже, нисам га ни слутио,
извор воду моју је замутио.
Од извора света суза остала,
молитва за навек ми је постала,
да се чува, да се памти довека,
где ја Србско срце, Србска колевка.
Хиљаде молитви Господе,
право у твоје срце да погоде,
хиљаде спаљених домова,
само једна је суза Косова.
Метохијом цркве су ми рушили,
али корен нису им осушили,
у њему је песма светлих гробова,
а у песми Србска суза Косова.
Са олтара твог сам вина попио,
ој Косово равно и Метохијо,
земљо мила, бићеш моја довека,
ти си моје срце, моја колевка.
Хиљаде молитви Господе,
право у твоје срце да погоде,
хиљаде спаљених домова,
само једна је суза Косова.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєдвѣдѣти (предвједјети) = правилан превод би било „знати унапред“, јер „вједа“ или „веда“ је знање, како на црквенословенском, тако и на Санкриту, али се може превести и „предвидети“
2. Петрова 3, 17:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ:Вы жє ѹбо, возлюблєннїи, прєдвѣдѧщє хранитєсѧ, да нє лєстїю бєззаконныхъ свєдєни бывшє, ѿпадєтє своєгѡ ѹтвєрждєнїѧ.
ИЗГОВОР: Ви же убо, возљубљенији,предвједјашче хранитесја, да не љестију беззаконних сведени бивше, отпадете својего утвержденија.
СРПСКИ: А ви, дакле, љубљени, знајући унапријед, чувајте се да обманом безаконика не будете одведени с њима и не отпаднете од својега ослонца.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Љубомора није неуобичајена међу Хришћанима, па чак ни онда када је у питању Црква.
Разговарала тако једном два Хришћанина о својим црквама. Сваки је хвалио и хвалама узносио цркву своје парохије. И како нису могли да се сложе, упиташе трећега да о томе пресуди.
-Која је боља од наше две цркве?
-Ја ћу вам рећи, – одговори он. – Мој син и ја већ четрдесет година носимо жито у исти млин. То нам је посао. До млина воде два пута. Млинар ме, међутим, никада није питао којим путем сам дошао. Али ме увек пита: је ли добро то жито, које си ми донео да самељем?
Онај ко зна да мисли, нека мисли!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске