12. Царски 7533. / 25. мај 2025.
Житије светог оца нашег Епифанија, Епископа Кипарског; Спомен светог оца нашег Германа, Патријарха Цариградског; Свети Никодим Српски; Спомен светог оца нашег Савина, Архиепископа Кипарског; Спомен светог оца нашег Полувија, Епископа Ринокирског; Спомен преподобног и богоносног оца нашег Теодора, са острва Китире; Спомен светог мученика Панкратија; Спомен светог оца нашег Теофана, Архиепископа Кипарског; Спомен светог оца нашег Папа, Епископа Хитроског; Спомен светог новомученика Јована Влаха; Спомен преподобног оца нашег Дионисија, Архимандрита Сергијевске Лавре.
ДОБРОТОЉУБЉЕ | Свети Оци о смирењу и неосуђивању – избор текстова 1
Свети Антоније Велики
Ако ли неким људима будеш изгледао побожан, немој веровати самоме себи, докле год си у телу, нити сматрај да си ичим угодио Богу. Знај да човеку није лако да се до краја сачува од греха.
…никога не треба осуђивати, нити говорити: „Тај човек, који је сагрешио, јесте рђав.“ Боље је трагати за злом у себи и разматрати свој сопствени начин живота, питајући се да ли је Богу угодан. Шта нас се тиче да ли је неко други рђав?
…богољубив човек никога не кори за оно у чему и сам греши.
Смирење се састоји у томе да човек себе сматра великим грешником и да мисли да ништа добро не чини пред Богом, да воли ћутање и да се не рачуна ни у шта.
Никога не прекоревај због његових немоћи.
Не буди славољубив и у срцу свом не задржавај самохвалисање које говори: „Ја сам то и то учинио. У томе и томе сам напредовао.“ Такве мисли дишу сујетом. Ко је њима испуњен, постао је обиталиште нечистих духова.
Колико је самоистицање погубно, толико је, напротив, самоукоревање спасоносно. То се види на примеру обућара, о коме је Свети Антоније имао указање свише. Свети Антоније се налазио на молитви у својој келији, кад је чуо глас који му је говорио: „Антоније, ти још ниси доспео до мере обућара из Александрије.“ Свети Антоније је пошао у Александрију, нашао обућара и убедио га да му открије шта је то тако посебно у његовом животу. Овај је рекао: „Ја не знам да сам икад у животу учинио ишта добро. Устајући изјутра са постеље и пре него што седнем за посао, ја говорим: ‘Сви из овог града од малог до великог ће ући у Царство Божије због својих добрих дела, а једино ћу ја због својих грехова бити осуђен на вечне муке.’ То исто са свом искреношћу срца понављам и увече пре него што легнем да спавам.“ Чувши то, Свети Антоније је схватио да заиста није доспео до такве мере.
Тако и ми, по Божијем устројству, добијамо покривало, како не бисмо видели своја добра дела и како се не бисмо, хвалећи се због њих, погордили и погубили плод свих својих напора. То се дешава када смо препуштени нападима нечистих помисли, због чијег присуства ћемо ми свакако осуђивати сами себе. У таквом положају помисао на наше добро нема места. Према томе, наше мало добро се покрива и постаје невидљиво услед нечистих помисли.
Ми треба да се смиравамо и због тога што се лењимо и падамо у богозаборав.
Свети Макарије Велики
И свако ко је обнажен од оне Божанствене славе треба да се стиди себе самог и да схвата своје бешчашће, барем онолико колико се стидео Адам у својој телесној наготи: и премда је начинио одело од смоквиног лишћа, он се ипак стидео, схватајући своје ништавило и наготу. Због тога нека таква душа моли Христа, Који даје ризу и Који облачи у славу у неизрецивој светлости, те нека не сачињава себи одело од сујетних помисли. Нека не мисли, преварена наводном сопственом праведношћу, да поседује ризу спасења.
Господ зна немоћ људску и да се човек лако надима. Због тога га задржава и попушта да је у непрестаној вежби и невољи. Јер када постајеш неподношљив и надимаш се када ти се пружи мало, шта би тек радио кад би ти се одједном дало да се наситиш! Знајући, пак, твоју немоћ, Бог ти, по Свом домостроју, шаље невоље како би постао смирен и ревносније Га искао.
Јер обележје Хришћанства се састоји у сакривању од људи своје искусности пред Богом. Макар имао све скривнице царске код себе, Хришћанин ће их држати у тајности и говорити: „То није моје благо, већ га је други ставио код мене. Ја сам сиромах и онај ко га је положио, може га узети кад год уште.“ Онај, пак, ко говори: „Ја сам богат. Довољно ми је оно што сам стекао. Више ми није потребно“ – није Хришћанин, већ сасуд прелести и ђавола. Јер сладост Божија је ненасита. Онај ко је окуси и проба, постаје још гладнији. Такви људи горе од незадрживе љубави према Богу. Уколико се више старају да напредују и стичу, утолико се сматрају сиромашнијим, оскуднијим и лишенијим. Они говоре: „Недостојан сам да ме сунце озари.“ То је обележје Хришћанства. То је смирење.
Сиромашан човек богатство, које му повери цар на чување, неће сматрати својом сопственошћу. Он ће увек себе сматрати сиромашним, не смејући да расипа туђу ризницу. Он стога увек у себи расуђује овако: „То богатство, не само да је туђе, већ ми га је поверио силни цар, који га може узети кад год уште.“
… нико од братије не треба да се превазноси над братом, нити да, преварен лукавим, напредује у охолости говорећи: „Ја већ имам духовни дар.“ Јер Хришћанима не приличи да тако мисле. Теби није познато шта ће сутрашњи дан учинити са братом. Ти не знаш какав ће бити твој и његов крај.
Због тога Хришћани треба да употребе сво старање да никога не осуђују – ни јавну блудницу, ни грешнике, ни развратне људе, већ да на све гледају са простодушним произвољењем и чистим оком, како би им ускоро прешло у непромењиву природу да никог не осуђују, да се ничим не гнушају и да не праве разлику између људи.
Преподобни Ава Исаија
Пошто је у наше дане гнев Божији постигао читаву васељену, ма шта чули немојте се смућивати, већ говорите у срцима својим: „Шта је то у поређењу са оним местом (=адом) у које ћемо доспети због грехова наших?“
Службе које вршиш са смирењем и као недостојан угодне су Богу. Твој труд је, међутим, бесплодан ако при томе у твоје срце уђе помисао да други у исто време спава или је немаран.
Такође, ако угледа неког ко греши или пребива у немару и понизи га, све његово покајање је узалуд, па макар носио и велике (покајне) напоре. Јер, осудивши га, он је одбацио уд Христов, не оставивши суд Судији Богу.
Сви ми као да се налазимо у болници. Један је болестан од очију, другог боли рука, трећи има повреду или неку другу немоћ. Дешава се да неке ране зарасту, али се опет позлеђују ако се поједе нешто штетно. Исто се дешава и са онима који се кају: онај који осуђује или понижава другога, разара своје покајање. Када један од болесника који леже у болници почне да кука, други му неће рећи: „Зашто кукаш?“ Не мисли ли свако од њих само на своју болест? Исто тако, кад би бол мојих грехова био пред мојим очима, ја не бих гледао на другог грешника. Свако се од оних који леже у болници код лекара чува да не поједе нешто што може да повреди његову рану.
Испитуј свакога дана самог себе, то јест коју си страст победио, али не мисли високо о себи, будући да добро чини милост и сила Божија. Немој себе сматрати верним све до последњег издисаја. Немој умислити да си добар, јер себе не можеш поверити непријатељима својим. Не уздај се у себе све док си у овом животу и док не прођеш све власти таме.
Твоје избегавање да сматраш да ти је труд угодан Богу, припрема помоћ Божију која те чува.
Онај ко је истински предао срце своје на побожно искање Бога не може имати мисао да је угодио Богу. Јер све док га савест изобличује због било чега противприродног, он је туђ слободи. Док има оног који изобличава, има и оног који осуђује; а док постоји осуђивање, изостаје слобода.
Блажени су они који се не надају дрско на своје дело којим су, наводно, угодили Богу; који се, због одсуства такве наде на своје дело, стиде да сусретну Бога; који су схватили славу Његову и који се старају да најпре врше Његову вољу; који су познали немоћ своју; који се задовољавају тугом због себе; који плачу због себе, не бринући о (осталој) творевини Божијој којој ће Он сам судити. Победа онога који је служио (Богу) обелоданиће се тек кад он, сјединивши се са Богом, сконча по Његовој вољи. Он ће у књигу живих бити уписан када Анђели Небески посведоче да је мимоишао началнике са леве (стране). Од тада ће његов спомен бити са Небеским (становницима). Међутим, све док тече борба, човек се налази у страху и трепету, јер данас побеђује, а сутра ће може бити побеђен, или је сада побеђен, а сутра ће можда победити.
Учећи Своје ученике, Он је говорио: „Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ‘Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.’“ (Лука 17, 10) То је Он говорио онима који су поднели труд и чували га, и који знају да постоје грабљивци који су спремни да их покраду. Свако ко види било шта отровно, бежи са страхом – било да се ради о змији, о гуји, о шкорпији, или о нечем другом што поседује смртоносни отров. Међутим, наша бестидна и јадна душа прима све што је умртвљује и не бежи од тога. Она чак ни не одступа, већ се наслађује са тиме, и слаже се срцем са тиме. Због тога она узалуд троши своје време и остаје без порода и плода.
Када нам буде дано да истински видимо своје грехе, стидећемо се чак да погледамо на лице присутних, па чак и на бестидне жене, јер су и оне часније од нас. Јер оне са таквом дрскошћу чине грехе своје не знајући Бога, а ми смо верни, па ипак се наша срца слажу са гресима.
Када седиш у келији и дође ти (помисао) да осудиш ближњега, сети се својих грехова и закључи да их је више него код твог ближњег. Такође, ако помислиш да чиниш праведна дела, сматрај да нису Богу угодна.
Пази на себе марљиво и као велику смрт, као погибао душе и вечну смрт презири и на сваки начин избегавај властољубље и славољубље, то јест жељу за славом, чашћу и људском похвалом, као уосталом, и мисао да си нешто значајно, да си остварио неку врлину или да си бољи од било кога.
Пази на себе, увек се сећај и пред очима имај вечни огањ и вечне муке и осуђенике, те пре сматрај себе за једног од тамошњих, него за једног од живих.
То и јесу гране (зла): надимање знањем, свадљивост, настојање на својој вољи, сматрање себе разумним и мудрим, гледање на брата као на неразумног и понижавање брата.
…смиравајмо се пред братијом нашом као пред онима који су разумнији од нас.
Видевши једном брата који је грешио срамним грехом, ава Исаија га није изобличио,
већ је рекао: „Ако Бог, Који га је саздао, види и не сажиже га, ко сам ја да га прекоревам?“
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Схи-архимандрит Петар (Станојевић) Денковачки (1925.–2005.) – Пост, Исповест и Причешће
Питања и одговори о посту
- питање: Шта значи пост за православног верника? Како је правилно да се пости? Да ли су сви постови (једнако) важни?
Одговор: Пост за православног хришћанина јесте једно од средстава, који му помажу у изграђивању свога спасења „са страхом и трепетом“. Никако циљ сам по себи и сам за себе. Пост, као уздржање од извесне врсте хране на неко време, постоји скоро и код свих других религија и у разним облицима, и то углавном као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се не мало говори и у Старом и у Новом Завету, што показује да је ПОСТ божанска установа и одредба.
Стари Завет је препун примера поста и плодова поста. Постио је Мојсеј 40 дана на Синају (не једући ништа) и удостојио се да из руке Божије прими Таблице закона (=Декалог); постила су три младића и Данило у вавилонском ропству – и остали неповређени у пећи вавилонској; постили су Ниневљани по проповеди пророка Јоне, и спасили свој град од пропасти, која му је грозила; цар Давид као покајник вапије: „Колена моја изнемогоше од поста…“ (Псалам 109, 24)
У Новом Завету, Господ Исус Христос, не само да је заповедао пост и говорио на више места о његовом значају, него је и лично дао пример поста, постећи и Он, попут Мојсеја, 40 дана на Гори Кушања. Постили су и ученици Јованови, као и свети Апостоли, а после њих – сви истински и прави хришћани до дана данашњега.
Отуда Света Црква Православна пост сматра врло важном и значајном установом за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног назначења (спасења као обожења), које Је Бог поставио пред свакога од нас као крајњи циљ. Пост је, не само Божанска наредба и одредба, него и божански начин живота. По речима светог Симеона Солунског: „Бог не потребује хране, пост нас приближава Анђелима, који не једу нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развијају угађањем телу.“
Телесни, пак, пост, сам по себи нити је довољан нити много користи. Њега мора да прати духовни пост, под којим се подразумева уздржавање од свакога греха, с једне стране, и чињење добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Када пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли, и срце од страстних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и псовки, и руке од злих дела, и ноге од кривог пута. Јер није могуће делити ова два поста, пошто није могуће телом бити сластољубив, а душом богољубив. Свети Јован Златоуст овако говори о духовном посту: „Не говори ми: толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добросклон. Ако си ти испуњен злобом, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист према брату и љубав према богатству, да ли је од користи што си пио воду? Ако је душа, господарица у телу, заблудела, зашто кажњаваш слугу њенога – утробу? Не показуј телесни пост, јер сам телесни пост не уздиже се на Небо без спровођења сестре своје милостиње, која је, не само његова сапутница, него и његова колесница.“
Црквени богослужбени текстови (=стихире и тропари) на много места развијају ову мисао, нарочито током сирне седмице. „Од јела постећи, душо моја, а не очистивши се од страсти, узалуд се радујеш нејелу; јер ако те (пост) не води ка исправљању, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу.“ „Одрекавши се данас хране, пожуримо да се делом достојно покајемо и од грехова.“ А у служби једнога дана прве недеље поста каже се: „Пост истинити је: отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања… и преступа заклетве. То је пост истинити и Богу угодан.“ Или на другом месту: „Као што смо се удаљили од меса и друге хране, тако побегнимо и од сваког непријатељства са ближњима, од блуда и лажи и сваке злобе“, и тако даље.
Исто тако ни фарисејски пост „ради хвале пред људима“ не доноси никакве користи, јер га је Сам Спаситељ осудио као лицемеран. Пост треба да нас води покајању, ломљењу гордости, смирености, молитви, богопознању, освећењу и сједињењу са Богом и Анђелима, животу Светих на Небу, као и учешћу у страдањима и смрти Спаситеља, а не да нам прибавља пролазну славу међу људима, што и јесте био циљ фарисејског поста – „да их људи хвале“.
Само такав пост – и телесни и духовни – има велику вредност пред Богом. Он, удружен са молитвом, представља, по светим Оцима, два крила којима се узносимо на Небо. Пост и молитва су два најјача средства у борби против сваког греха и сваког ђавола. Тај зли род ђавољи, по речи Самога Господа нашега Исуса Христа, не може се ничим другим истерати из човека, „осим молитвом и постом“. (Матеј 17, 21)
По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем такозваних трапавих седмица, када се пост разрешава и у те дане), Усековање главе светог Јована Претече (29. августа односно 11. септембра), Крстовдана (14./27. септембра) и навечерје Богојављења (5./18. јануара). Вишедневни постови су они постови које је света Црква установила пред велике празнике. Има их четири: Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница (пред Васкрс – траје 7 недеља), Божићни пост (пред Божић – траје 6. недеља), Госпојински пост (Пред Успење Пресвете Богородице – траје 15. дана) и пост светих Апостола (пред Петровдан – чија је дужина променљива, и траје од недеље Свих Светих до Петровдана).
По строгости, пак, или начину уздржања постови се деле у пет категорија:
- Потпуно уздржање од (сваке врсте) јела и пића (чак и воде), као прва три дана Великог Поста (тримирје) и Велики Петак
- такозвано сухоједеније, када је дозвољено једење хлеба и пијење воде једанпут дневно и то после деветог часа (=три сата по подне)
- једење јела спреманог само на води (код нас познат као строги пост пред Причешће)
- једење јела спреманог са уљем и пијење вина, два пута дневно
- једење рибе са пијењем вина (што представља најблажи начин поста)
Све што је преко тога (јаја, млечни производи и месо) не спада у посна јела.
Колико је пост важан показује и чињеница да су многи свети Канони посвећени питању поста, почев од 69. Канона светих Апостола, па преко Канона светих Васељенских и помесних Сабора, до Канона и правила светих Отаца, који су признати неким од Сабора. Будући да пост има као непосредни циљ да смири тело, његове страсти и ниже пориве, Канони углавном од поста изузимају телесно немоћне и болесне, говорећи: „Када је тело смирено болешћу, чему још пост?“ Но, треба знати да чак и у болести не може верник сам себе разрешити обавезе поста, него то може учинити само његов Духовник, коме је он себе предао на духовно руковођење. Уколико сами себи допуштамо право да по своме нахођењу и расуђивању нарушавамо пост, чинимо велики грех, јер преступамо закон Божји и заповести мајке Цркве. А тиме директно доводимо у питање своје спасење и вечни блажени живот. Не варајмо себе разним изговорима, (као: грех не улази на уста … не погани човека оно што улази у уста, и тако даље) вадећи често цитате Светог Писма из њиховог контекста и дајући им значење које нам моментално одговара. Чинећи тако, само показујемо и сведочимо о себи да нисмо добри верници.
- питање: Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у четири вишедневна поста, која је Црква прописала, све до своје седме или треће године живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца посте као и одрасли Хришћани?
Одговор: Одговор на горње питање (или на горња питања) не може бити заснован на светим Канонима, (као што смо то до сада најчешће чинили), јер нема ни једног Канона, који би се директно бавио проблематиком поста код деце. Али одговор се може добити из целокупног нашег сазнања о појму поста, врсти поста и циљу поста…
Имајући у виду све оно што је тамо речено о посту, можемо одмах и одлучно одговорити на последњи део вашега питања: деца не посте и немају потребе да посте као одрасли Хришћани. Из простог разлога што деца још не поседују оне грехе, страсти и навике, за исцелење, укроћење и уништење, којим пост представља моћно оруђе у рукама Хришћанина, због чега је од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
Па ипак, ово још не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да не треба НИКАКО да посте. Како ће, пак, деца постити и колико, не зависи више од позитивних црквених прописа (јер њих, као што рекосмо, нема), него од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Када о томе говоримо умесно је такође поставити питање: до када је „дете“ дете? Свима је познато да дечије доба има више фаза развоја кроз које дете пролази. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2-3 године), па је дете предшколског узраста, па је дете ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово је дете „дете“ све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства“ применити један и исти принцип у погледу поста.
У решавању тога питања, постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети“ од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и пагубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, док оно не схвата и не појима смисао истога, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту. Иако ће, као мало, слушати своје родитеље и „постити“, али, ако се у томе претера, када одрасте може задобити аверзију према посту, и потпуно га избацити из свога живота, што бива веома пагубно по његову душу. С друге, пак, стране, ко из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што никако није мање пагубно.
Избећи обе ове крајности, и провести своје дете између сциле и харибде, заиста је права уметност. То знају само они родитељи, који, пре свега, и сами интензивно живе духовним животом, и свесно се боре како за своје спасење, тако и за спасење душе свога детета. Јер дужност родитеља није само да донесу дете на свет, да га уведу у овај земаљски живот и обезбеде му телесни развој, него да га васпитањем у вери православној учине грађанином Царства Небескога. То знају у пракси да чине многи родитељи код православне браће Грка и Руса, и ми бисмо се могли од њих много томе научити. Примера ради, ништа нормалније није за младу мајку него да своје вољено чедо сваке недеље и празника доноси у наручју (касније у колицима) у цркву, и да га, одмах после Крштења, на свакој Светој Литургији причешћује. То у Грчкој многе мајке чине са дететом од месец – два дана, па даље кроз сво његово детињство. Природно, тада нити мајка, нити свештеник и не помишљају на некакав „пост“, који би тобоже требао детету пред Причешће. Дете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој Тајни Причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на Светој Чаши. И тако, оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, на светлост воштаница, на мирис тамјана, на свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Тако одгајено дете, тешко ће ико и ишта касније у животу моћи да одвоји од љубави према Христу и Цркви Његовој.
Код нас, нажалост, бива све обратно. По неким „бапским“ саветима и мишљењима дете „не ваља“ причешћивати до његове треће или чак пете године. Па када га први пут донесу на Причешће, и оно, најчешће, први пут види свештеника, удари у дреку и отимање, око чега често настају веома непријатне сцене, да га је и немогуће причестити. Не ретко, таква деца се враћају кући не причешћена. Тај страх од свештеника (а често га и старији плаше да, ако не пости, „попа ће му одсећи језик“), скоро редовно остаје и даље, и ретки су они који када одрасту промене свој став према свештенику и Светом Причешћу.
С друге стране, родитељи који брину о духовној страни живота своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте, па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено од 3-ће, 4-те године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него само ради привикавања да измалена почне да разликује да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцено благо целог живота.
Што важи за пост, важи и за Свету Тајну Исповести и Покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха, односно не урачунавају му се греси (по некима до десете године). Али код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „Исповест“, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.
Тек сада, сматрамо, јасно је свакоме какав треба да је однос деце према посту, и да су сва та различита мишљења изнесена у вашем питању уствари искључива било у једном било у другом правцу. Заиста они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, Причешћа, и Свете Тајне Покајања и Исповести.
Мир ти и радост од Господа.
Владика Артемије (Радосављевић) (1935.-2020.)
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Други Васељенски Сабор у Цариграду мај – 9. јул 381. године
Β’ (δεύτερος) Οικουμενική Σύνοδος – Κωνσταντινούπολη (дефтерос Икуменики Синодос – Константинуполи)
(150 Светих Отаца – 7 правила)
Одредба: Никео-цариградски Символ вере
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог – рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на Небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву;
Исповедам једно крштење за опроштење грехова;
Чекам васкрсење мртвих;
И живот будућег века. Амин.
- Да остане непоколебиво што је у Никеји озакоњено и о анатемисању јеретика – Свети Оци сабрани у Цариграду одредише да се не сме одбацивати вера три стотине и осамнаест Отаца, сакупљених у Никеји Витинској, него да она остане важећа, и да се анатемише свака јерес, и посебно Евномијанаца или Евдоксијанаца, и јерес Полуаријанаца или Духобораца, и јерес Савелијанаца, и јерес Маркелијанаца и Фотинијанаца, и јерес Аполинаријеваца. (2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 1, 75; 3. Помесни Гангрски 21; 6. Помесни Лаодикијски 7, 8; 8. Помесни Картагински 2; Василије Велики 1)
- О благопоретку у свакој области, и о првенству великих градова, и да епископи не прелазе у туђе Цркве – Епископи да не наступају преко своје управне области на Цркве ван својих граница, нити да смућују Цркве; него, по правилима (1. Васељенски Никејски правилo 6), Александријски епископ да управља само оним Црквама у Египту; епископи Истока да управљају само Истоком, уз очување првенства признаних Никејским правилима Антиохијској Цркви; и епископи Азијске области да управљају само у Азији; и епископи Понтијске области само у Понту; и Тракијски епископи да управљају само у Тракијској области. А непозивани, епископи да не прелазе преко своје управне области ради рукополагања или неких других црквених распоређења. Кад се очува напред изложени правилo о управним областима, јасно је да ће свима пословима сваке области управљати Сабор те области, као што је одређено у Никеји. А Цркве Божије у варварским народима, треба управљати по установљеном од Отаца обичају. (Апостолска правила 34, 37; 1. Васељенски Никејски 4, 5, 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 3; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 17, 19, 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 8, 25, 36, 38, 39; 7. Васељенски Никејски 3, 6; 4. Помесни Антиохијски 9, 16, 18, 19, 20, 23; 6. Помесни Лаодикијски 40; 8. Помесни Картагински 11, 13, 18, 26, 34, 73, 76, 95, 98, 120; 5. Помесни Сардички 3; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 14)
- О томе да је после Рима Цариград други – Епископ пак Цариграда да има првенство части после епископа Рима, јер је овај град нови Рим. (4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36)
- О незаконитом рукоположењу Максимовом – О Максиму Цинику и о нереду њиме проузрокованом у Цариграду проглашујемо: да Максим нити је био, нити је епископ, нити од њега рукоположени јесу било којем степену клира; јер је све са њиме и од њега учињено, поништено.
- О томе да се прима Спис Западних – У погледу Списа Западних, примисмо и ми оне из Антиохије који исповедају једино Божанство Оца и Сина и Светога Духа. (2. Васељенски Цариградски 1; Пето-шести Васељенски Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 1, 2)
- Који се примају за оптужбе епископа или клирика – Пошто многи, хотећи да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући тиме ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископа сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитеља Црквама. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест особну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер на сваки начин треба да је и епископова савест чиста, и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је пак преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на православне епископе у стварима црквенима (Апостолска правила 74 и 75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а одцепили су се и посебно се окупљају против наших по правилу епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења, било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступа за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења, нити су осуђени нити претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају, најпре, пред све сабране епископе те области приказати оптужбе, и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они тужиоци приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће своју тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиривати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава правила и руши црквени благопоредак. (Апостолска правила 34, 37, 74, 75; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 19, 21; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 4. Помесни Антиохијски 14, 15, 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 5. Помесни Сардички 4; 8. Помесни Картагински 8, 10, 11, 12, 15, 18, 19, 59, 104, 107, 128, 129, 130, 132; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13; Теофил Александријски 9)
- О приступајућима Православљу како се примају – Који се од јеретика приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо их по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијевце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (Четрнаестодневнике) или Тетрадите, и Аполинаријевце примамо пошто поднесу писмену изјаву и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају синоочинство, и друге неке опачине чине, и све остале јереси, пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље, све њих који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине многобошце, и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи дан заклињемо трикратним дувањем у лице и у уши, и тако их поучавамо у вери и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо. (Апостолска правила 46, 47, 68; 1. Васељенски Никејски 8, 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 6. Помесни Лаодикијски 7, 8; 8. Помесни Картагински 57; Василије Велики 1, 5, 47)
Свештеник Милош Весин | Питања и одговори
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 38 | Дјела апостолска 16, 16-34: Обраћење Лидије у Филипима. Павле и Сила у тамници. Крштење тамничара и ослобођење апостола.
16 Догоди се, пак, кад иђасмо на молитву, да нас срете једна робиња, која имаше дух погађачки, и гатајући доношаше велики добитак својим господарима.
17 Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: „Ови су људи слуге Бога вишњега, који нам јављају Пут спасења.”
18 И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: „Заповиједам ти Именом Господа Исуса Христа: ’Изиђи из ње!’” И изиђе у тај час.
19 А када виђеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.
20 И кад их доведоше војводама, рекоше: „Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су,
21 и проповиједају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани.”
22 И слеже се народ на њих, и војводе им раздријеше хаљине, и заповједише да их шибају.
23 И пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу и заповједише тамничару да их добро чува.
24 Примивши такву заповијест, он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.
25 А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху.
26 Одједном, пак, настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.
27 А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата тамничка, извади нож и хтједе да се убије, мислећи да су сужњи побјегли.
28 А Павле повика јаким гласом говорећи: „Не чини себи зла никаква, јер смо сви овдје!”
29 А он, заискавши свјетиљку, улетје и дрхтећи паде пред Павла и Силу;
30 и извевши их напоље, рече: „Господо, шта ми треба чинити да се спасем?”
31 А они рекоше: „Вјеруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.”
32 И говораху му ријеч Господњу, и свима у дому његову.
33 И узевши их у онај час ноћи, опра им ране; и одмах се крсти он и сви његови.
34 И уведе их у свој дом, и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је повјеровао у Бога.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 34 | Јован 9, 1-38: Христос исцјељује у суботу слијепога од рођења.
1 И пролазећи, видје човјека слијепа од рођења.
2 И запиташе Га ученици Његови говорећи: „Рави, ко сагријеши: овај или родитељи његови, те се роди слијеп?”
3 Исус одговори: „Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.
4 Мени ваља чинити дјела Онога Који Ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити.
5 Док сам у свијету, Свјетлост сам свијету.”
6 Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме.
7 И рече му: „Иди, умиј се у бањи Силоамској”, што преведено значи: ’послан’. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући.
8 А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп, говораху: „Није ли ово онај што је сједио и просио?”
9 Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: „Ја сам.”
10 Тада му говораху: „Како ти се отворише очи?”
11 Он одговори и рече: „Човјек, Који се зове Исус, начини блато и помаза очи моје, и рече ми: ‘Иди у бањи Силоамску и умиј се’. И кад отидох и умих се, прогледах.”
12 Тада му рекоше: „Гдје је Он?” Рече: „Не знам.”
13 Онда њега, некадашњега слијепа, одведоше фарисејима.
14 А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи.
15 А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: „Блато ми метну на очи, и умих се и видим.”
16 Тада говораху неки од фарисеја: „Није овај Човјек од Бога, јер не светкује суботу.” Други говораху: „Како може Човјек грјешан таква знамења чинити?” И наста раздор мећу њима.
17 Опет рекоше слијепом: „Шта ти велиш за Онога што отвори очи твоје?” А он рече: „Пророк је.”
18 Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао.
19 И запиташе их говорећи: „Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види?”
20 А родитељи његови одговорише им и рекоше: „Знамо да је ово син наш и да се роди слијеп;
21 а како сада види, не знамо, или ко му отвори очи, ми не знамо; сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.”
22 Ово рекоше родитељи његови, јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа.
23 Зато рекоше родитељи његови: „Одрастао је, њега питајте.”
24 Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп и рекоше му: „Подај славу Богу; ми знамо да је онај Човјек грјешан.”
25 А он одговори и рече: „Је ли грјешан, не знам; једно знам: да ја бијах слијеп и сада видим.”
26 Тада му опет рекоше: „Шта ти учини? Како отвори очи твоје?”
27 Одговори им: „Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици Његови?”
28 Они га изгрдише и рекоше: „Ти си ученик Његов, а ми смо ученици Мојсејеви.
29 Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а Овога не знамо откуда је.”
30 Одговори човјек и рече им: „У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје.
31 А знамо да Бог не слуша грјешнике; него, ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша.
32 Откако је вијека, није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепом.
33 Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.”
34 Одговорише и рекоше му: „Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш?” И истјераше га напоље.
35 Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га, рече му: „Вјерујеш ли ти у Сина Божијега?”
36 Он одговори и рече: „А Ко је Он, Господе, да у Њега вјерујем?”
37 А Исус му рече: „И видио си Га, и Онај Који говори с тобом, Тај је.”
38 А он рече: „Вјерујем, Господе!” И поклони Му се.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јован 9-а глава). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о Ономе Који ти је дао вид?“ „Пророк је“, одговорио је он, „то јест посланик Божији, испуњен чудотворном силом“. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: „Подај славу Богу. Ми знамо да је онај Човек грешан.“ Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: „Је ли грешан, не знам; једно знам: да ја бејах слеп, а сада видим.“ Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај Који је отворио очи слепоме. „У томе и јесте чудо“, говори им здрава логика вере, „што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.“ Рекло би се, после овога ништа друго није остајало, него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше. Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Христос Ослободитељ
Робује ли когод греху,
нек’ се сећа, нека зна:
Христос људе ослободи
од свих греха и казна,
слободу нам крвљу плати
Васкрсењем позлати.
Робује ли когод телу,
није јоште твар нова,
Христос људе ослободи
од телесних окова,
слободу нам крвљу плати
Васкрсењем позлати.
Робује ли ко човеку,
он глас Божји не чује,
Христос људе ослободи
нико да не робује,
слободу нам крвљу плати
Васкрсењем позлати.
Робује ли ко природи,
тог’ су мисли нечисте,
Христос људе ослободи
да се Њиме очисте,
слободу нам крвљу плати
Васкрсењем позлати.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєддєржати (преддержати) = надвишавати, бити јачи, владати
Римљанима 13, 1:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ:Всѧка душа властємъ прєдєржащымъ да повинуєтсѧ: нѣсть бо власть ащє нє ѿ Бг҃а, сущы ѧщє власти ѿ Бг҃а ѹчинєны суть.
ИЗГОВОР: Всјака душа властем предержашчим да повинујетсја: њест бо власт ашче не от Б(о)га, сушчија же власти от Б(о)га учињени сут.
СРПСКИ: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
У Антиохији је једном завладала велика глад. Епископ Мелетије је тада окупио све помесне богаташе с намером да затражи да сваки од њих да део свог богатства сиромашнима, да ови не би умрли од глади. Многи од имућних били су послушни Цркви и своме епископу. Један од градских богаташа, познати лицемер, рече да он, на жалост, нема ништа да да сиротињи, али ће се топло молити Богу да буде милостив према њима.
Управник града, који је добро познавао тог шкртог богаташа, издаде тада заповест да му одузму сву храну, коју је имао у магацинима. Истовремено му је поручио ово:
-Сада када се за сиротињу молиш постећи, твоје молитве биће јаче.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске