19. Царски 7533. / 1. јун 2025.
Страдање светог свештеномученика Патрикија, епископа Бруског и са њим три презвитера: Акакија, Менандра и Полиена; Страдање светог мученика Аколута (Колута) Египћанина; Спомен светог кнеза Јована Угличског, у монаштву Игњатија Вологодског Чудотворца; Спомен преподобног оца нашег Јована, епископа Готског; Спомен преподобног оца нашег Корнилија, Комљенског Чудотворца; Спомен преподобног оца нашег Сергија Шухтовског; Спомен свете мученице Киријаке; Спомен свете мученице Теотимије; Спомен светог мученика Филетера; Спомен светих мученика тринаест кипарских монаха из манастира Кантаре.
ДОБРОТОЉУБЉЕ | Свети Оци о смирењу и неосуђивању – избор текстова 2
Свети Марко Подвижник
Нека нико од врлинских људи не помишља да једино својом силом учини било шта добро, будући да добар човек, како говори реч, износи добро из добре ризнице (Матеј 12, 35), а не од себе. Под ризницом се подразумева Дух Свети, Који је сакривен у срцима верних.
Кад бисмо се ми старали за смиреноумље, не би било потребе да будемо кажњавани. Јер сво зло и свака жалост која нам се дешава, долази због наше надмености. Кад је на апостола попуштен анђео сатанин да му чини пакост како се не би поносио, утолико ће пре на нас бити попуштен сам сатана да нас сатире све док се не смиримо. Наши праоци су владали домовима, имали богатство и бринули се о жени и деци, али су уједно, због свог неизвештаченог смиреноумља, разговарали са Богом. Ми смо, пак, напустили свет, презрели богатство, оставили дом, па ипак нам се ругају демони због наше надмености. Онај ко је надмен, не познаје ни самог себе. Јер кад би познавао себе и своју неразборитост, не би се надимао. Онај, пак, ко не познаје себе, како може познати Бога? Кад он није спознао своју неразборитост, како ће познати Божију премудрост, од које је далек и којој је туђ. Ко зна Бога, созерцава Његову узвишеност, и прекоревајући самог себе, говори као блажени Јов: „Раније само ушима слушах о Теби. Сада Те, пак, видех очима својима. Због тога прекорих себе и ишчезох. Осећам се као прах и пепео.“ (Јов 42, 5-6)
Онај који има неки духовни дар и саосећа са онима који га немају, тим саосећањем чува свој дар. Надувени ће га, међутим, изгубити због надмених помисли.
Желећи да покаже да је усиновљење људима даровано Његовом крвљу, премда свака заповест за нас и јесте обавезна. Господ каже: „Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ‘Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.’“ (Лука 17, 10) Због тога Царство Небеско није награда за дела, него благодат Владике, припремљена верним слугама.
Они који се због својих подвига узносе над немарнима, свакако мисле да се оправдају спољним делима. Ми, пак, који се ослањамо на голо знање и презиремо оне који мало знају, много смо неразумнији од њих.
Са данашњим умножавањем своје врлине, ми нећемо надокнадити свој ранији немар, већ ћемо само обелоданити његову присутност у прошлости.
Ако прикријеш своју врлину, немој да се надмеш мислећи да си добро поступио. Јер врлина није само да кријемо оно што је добро, него и да не размишљамо о ономе што је забрањено.
Ава Евагрије
Демон гордости је узрок најбеднијег пада душе. Он јој нашаптава да не исповеда Бога као свог Помоћника, већ да самој себи приписује своју исправност, те да се надима над братијом сматрајући их незналицама, будући да о њој не мисле сви на тај начин.
Преподобни Јован Касијан
Када победиш једну или неколико страсти, не треба да се превазносиш. Иначе ће Господ, увидевши надменост твога срца, престати да га ограђује и штити, и ти ћеш, остављен, опет бити смућиван страшћу коју си, уз помоћ благодати Божије, већ био победио. И пророк не би почео да се моли: „Немој предати, Господе, зверима душу која ти се исповеда“ (Псалам 73, 19), да није знао да се они, који се превазносе срцем, поново препуштају страстима које су победили како би се смирили.
Као седма, предстоји нам борба са духом таштине. Он је разнообразан, промењив и танан. Њега и најоштровидније очи тешко могу размотрити и препознати. Стога је утолико теже од њега се заштити. Остале страсти су просте и једнолике. Таштина је, пак, сложена и разнолика. Она одасвуд и са свих страна сусреће војника – за време борбе, и када се већ појављује као победник. Јер она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.
Према томе, онај који жели да иде царским путем са оружјем праведности десним и левим треба, по апостолском учењу, подједнако да ходи и у слави и срамоти, у грдњи и похвали (2. Коринћанима 6 ,7-8), те да са крајњом опрезношћу управља свој корак путем врлине, посред узбурканих таласа искушења, под руководством расуђивања и надахнућем Духа Господњег. Он треба да зна да ће се одмах разбити о погубне подводне гребене чим макар мало скрене на десно или на лево. Због тога од премудрог Соломона и слушамо савет: „Не скрећи ни на десно, ни на лево“ (Приче Соломонове 4, 27), то јест не обмањуј себе због врлина и не узноси се својим духовним успесима, нити скрећи на леву стазу страсти тражећи, као што је апостол рекао, славу у срамоти њиховој (Филипљанима 3, 19). Онога у коме не може да изазове таштину лепотом стасите и раскошне одеће, ђаво искушава његовом незграпном, неуредном и ништавном одећом; онога кога није успео да баци у ту страст помоћу части, он саплиће понижавањем; онога кога није успео наговорити да се превазноси многим знањем и способношћу красноречивости, он лови ћутањем. Онај ко јавно пости бива узнемираван сујетном славом, а онај ко из презира такве славе почне да скрива пост трпи нападе од самоузношења. Да се не би упрљао таштином, понеко избегава да врши дуге молитве пред братијом. Међутим, почевши да их упражњава у тајности и немајући никога за сведока свог делања, он не избегава да труби о томе. Наши старци прекрасно описују својство те болести, упоређујући је са луком и чешњем: ма колико ми скидали један слој омотача, опет се показује други слој.
Она не престаје да гони чак ни онога ко се, бежећи од славе, сакрива по пустињи избегавајући свако општење са смртнима. И што човек бежи даље од света, то га више напада. Неке од оних који живе у манастирима она покушава да баци у превазношење трпљењем у делању и труду, друге – спремношћу на послушање, треће – смирењем које све надвисује. Једнога она искушава многим знања, другог – дугим седењем за читањем, трећег – дужином бдења. Та болест се труди да свакога рани његовим властитим врлинама. Тако она приређује спотицање у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота. Онима који желе да проходе пут побожности и савршенства непријатељи – клеветници постављају мреже прелести баш на путу по коме корачају, по изреци блаженог Давида: „На путу којим ходим, сакрише ми замку.“ (Псалам 141, 4) Уколико се ми, дакле, ходећи путем врлине и стремећи ка почасти вишњег звања, надмемо својим успесима, саплешћемо се и заплешћемо се у мреже таштине, имајући свезане ноге своје душе. На тај начин се дешава да нас не савлађује противник, али нас побеђује величина наше победе над њим.
Будући надвладаване, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну и стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача. Друге страсти тирански владају само над онима које су победили у борби. Ова, пак, своје победиоце још жешће притиска. И што је силније побеђена, снажније се бори помислима превазношења због победе над собом. Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.
На некога она попушта жељу за свештенством или ђаконством, представљајући му у мислима да би он са светошћу и строгошћу испуњавао своје дело, те би и другим свештеницима био пример светости, а многима користан својим понашањем и изреченим поукама. Понекад и онога ко живи у пустињи, или самује у келији, оно наводи да у уму своме машта како обилази домове разних лица и манастире и дејством својих уображених убеђења многе обраћа на пут исправног живота. И бедна душа бива вођена тамо-амо таквом сујетом, маштајући као у дубоком сну. И занесена сладошћу тих помисли и испуњена таквим маштањима, она највећим делом није у стању да примети нити своја дела, нити присуство братије који су стварно присутни. Напротив, она је сладосно погружена у оно што машта у будном стању, лутајући својим помислима.
Стекавши трпљење и кротост, који су унеколико слични Божијим, више се неће гневити ни на какве пороке оних који греше. Напротив, он ће се, сажаљевајући их и састрадавајући им у немоћима, молити за њихово помиловање, сећајући се да је и сам био савлађиван сличним страстима све док га милосрђе Господње није спасло. Он зна да се из уза плотског живота није ишчупао својим напорима, већ благодаћу Божијом. Због тога он схвата да према онима који су сагрешили не треба пројављивати гнев, него састрадавање које омогућава да се у мирном расположењу срца поје Богу: „Раскинуо си окове моје: Теби ћу принети жртву хвале“ (Псалам 115, 7), и још: „Кад ми Господ не би био Помоћник, брзо би се у ад преселила душа моја.“ (Псалам 93, 17)
Очигледни, пак, признак душе која се још није очистила од скверних страсти јесте недостатак осећања састрадавања према туђим сагрешењима, као и изрицање строгог суда о њима.
Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Схи-архимандрит Петар (Станојевић) Денковачки (1925.–2005.) – Пост, Исповест и Причешће
Исповест и Покајање
Обраћање или повраћање Богу кроз Тајну Покајања и Исповести, једини је пут за све оне који су се кроз грех удаљили од Бога. Јер грех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од Неба, од вечног живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт. „Плата за грех је смрт“ (Римљанима 6, 23), опомиње свети апостол Павле. Тиме се грех показује као највиши, чак једини противник и непријатељ нашег спасења. Нас нико и ништа не може одвојити од Бога и лишити нас спасења сем греха. „Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач?“, пита свети Павле, па додаје: „Јер знам јамачно, да ни смрт, ни живот, ни Анђели, ни Поглаварства, ни Силе, ни садашње, ни будуће. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“ (Римљанима 8, 35, 38-39)
А грех? шта је управо грех? Грех је када неко мисли, говори или дела нешто што је противно закону Божијем, вољи Божјој (која је изражена и показана у Светом Писму и учењу Цркве); или, пак, када не мисли, не говори и не дела оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је дакле, не само преступање заповести Божијих, него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је, не само чињење зла, него и не чињење добра. „Уклањај се од зла и чини добро“ (Псалам 36, 27), саветује Старозаветни Пророк. А Новозаветни Апостол исто то захтева, само другим речима: „Мрзећи на зло, држите се добра.“ (Римљанима 12, 9)
Ако је тачно, а тачно је, да нема човека да живи, а да не греши, као што се стално слуша у заупокојеним службама наше свете Цркве, иако нас само грех лишава спасења и одваја од Бога, да ли то значи да нема никога спасеног, да сви одлазе у вечну смрт? Да, тако би то било да човекољубиви Господ, знајући слабост људску и лукавство ђаволско, није оставио један врло ефикасан лек против греха, лек који уништава сваки грех учињен после светог Крштења, и који тако омогућује људима спасење и живот вечни. Тај лек, тај свелек у Православној Цркви јесте Света Тајна Покајања и Исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од свих оних грехова, које је учинио после Крштења, те се она често назива и друго крштење. У њој свештеник Цркве Божије силом Духа Светога отпушта и разрешава грехове за које се хришћанин искрено каје и исповеда их.
У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити доживотни покајник, значи имати стално иред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. „Покајте се“ биле су прве речи светога Јована Претече када се појавио у зајорданској пустињи. „Покајте се, јер се приближи Царство Божије“, изговорила су Божанска уста Христова на самом почетку Његове проповеди. „Покајте се и верујте Еванђељу“ (Марко 1, 15), често је Он понављао у току Своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је – покајање.
Прва апостолска проповед после силаска Светога Духа, почела је такође речима: „Покајте се.“ (Дјела апостолска 2, 48) И Црква Христова, се од тих бурних времена апостолских и мученичких, па до дана данашњег, и од данас до Страшнога Суда, истицала се, истиче, и истицаће Покајање као почетак човечијег спасења. Историја Цркве Божије на земљи, исписана животима и житијама светитеља, препуна је потресних примера који потврђују наведену истину. Највећи светитељи Цркве били су највећи покајници. Довољно је сетити се житија Марије Египћанке, преподобне Таисе и Пелагије, па блаженог Августина и препокобног Мојсија Мурина, па преко Светог Саве и Симеона Немање, па све до дана данашњег, па се уверити да је историја Цркве у ствари историја покајања и покајника.
Покајање је у ствари, буна човека против себе самога, каже Владика Николај. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога, јер сваки грех удаљује од Бога, па човек огрезао у гресима одлутао је у „даљину земље“ где се лице Божије не види. Да би такав човек постао “нова твар” по апостолу Павлу, мора прво „доћи к себи“, попут блудног сина, и покајати се.
Почетак тога је буђење из летаргичног сна греха, због чега свети апостол и довикује успаваним у гресима: „Устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.“ (Ефесцима 5, 14) Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, згади се на њих и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада ће моћи да осети у срцу право раскајање и да са смелошћу пред духовником исповеди своје грехе, да изврати душу своју пред њим и Господом својим, Који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божију завапи: „Господе, погледај, сва се душа моја огубала и нигде здрава места на њој! Опрости и помози!“
О Светој Тајни Покајања и исповедања грехова говорили су и писали многи Свети Оци и учитељи Цркве Божије од самог њеног почетка, па све до данас. Но нико боље и јасније дефиниције покајања није дао од светог Јована Лествичника. Тако он, у својој књизи „Лествица“, а у поуци (=степеници) петој, пише: „Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је купац смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је кћер наде и прорицање безнадежности. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела супротним пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпење свих мука. Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањима.“ И на другом месту свети отац продужава: „Покајање је повратак од неприродног (начина живота) ка природном, и од ђавола к Богу. Покајање је одвраћање од греха. Покајање је напуштање ранијих (грешних дела) и жалост због њих.“
Истинско покајање и исповест грехова има велику моћ. Таквих примера препуне су све поуке Светог Златоуста. Но и пре њега и после њега многи су писали о моћи покајања. Тако, „ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост“, вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту „у стању је исповест и огањ вечни да угаси“. Док за светог Атанасија Великог „исповест је почетак спасења“. Стога, сваком хришћанину, очински саветује свети Атанасије Синаит говорећи: „Ако, дакле, нађеш човека духовног, искусног, који може да те излечи, исповеди му се.“
Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога свету Тајну Покајања и Исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински: „Молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу.“ А за успех покајања, Бог ништа не тражи до срце скрушено и смирено. Бог од грешника „не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији“. Вели свети Василије Велики: „него драговољно и од срца истинску исповест, која је подједнако доступна свима који хоће.“ Па ипак, постоји нешто што саму исповест и покајање онтолошки чини немогућом и због чега иста остаје бесплодна. Тако, по страшним речима Јосифа Вријенија, које је написао: „Постоје четири ствари, од које, ако барем једну човек има, нити се може покајати, нити његову молитву Бог прима. А то су: ако се горди, ако нема љубави, ако осуђује неког грешника и ако злопамти на некога.“
Отуда је јасно да право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: „Ако би само себе осуђивали, не би осуђени били.“ (1. Коринћанима 11, 31) Тако су покајање схватили и Свети Оци и подвижници, који не виде краја покајању. Оно траје колико и живот човеков. Зато што „много пута грешимо сваки дан“, зато морамо увек осећати себе грешним и кајати се. „Нема краја покајању“, вели преподобни Марко Подвижник, „до саме смрти, и за мале и за велике.“ А свети Јован Лествичник, који је сагоревао у небочежњивим подвизима, саветује: „Ми нећемо бити окривљени, браћо, зато што нисмо чинили чуда, што нисмо благовестили, што нисмо достигли виђења, него зато што се нисмо кајали и плакали за грехе наше.“
О сталној потреби покајања говори чувени руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, следеће: „Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа – потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери – потребно је покајање; успевати у њој – потребно је покајање.“
Но право, истинско покајање, може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да га на њега покрене и да га у њега укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршена, у меру раста висине Христове (Ефесцима 4, 13).
Свету Тајну Покајања, као Тајну Цркве, установио је Сам Господ Исус Христос, када се после свог славног Васкрсења јавио ученицима кроз затворена врата, дунуо је на њих и рекао: „Примите Дух Свети. Којима опростите грехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се.“ (Јован 20, 22-23) Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима, преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике – епископе и свештенике – у Светој Тајни Свештенства до дана данашњег и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством Свете Тајне Покајања.
Иако је Покајање и Исповест као Света Тајна установљена од Господа Христа, ипак, оно је било познато и у Старом Завету, показује Цар Давид, који је после двоструког греха – прељубе и убиства – и изобличавања од стране пророка Натана, искрено се покајао и у знак тога испевао изврсни 50-и псалам, који се због тога и зове „покајнички псалам“ и чита се врло често у црквеним богослужењима, како би верне увек и изнова побуђивао на покајање.
Поред овог, опште познатог примера, постоје и многи други. Јер сваки пророк, између осталог, увек је позивао и опомињао народ на покајање, као услов за добијање милости од Бога и избављење од видљивих непријатеља. Но у правом смислу речи, као што је речено, Покајање као Тајна, предата је од Господа Цркви Његовој као благодатно средство и сила неопходна за спасење људи. Чиме су се, пак, требали апостоли, а касније и њихови наследници, руководити приликом „дрешења и везања“, опраштања или неопраштања грехова, из наведених речи Спаситељевих се конкретно не види. Но то, што овде није јасно речено, апостоли су знали из Христове науке, коју су слушали, док је Он још са њима био. Наиме, када је Христос захтевао од нас да опраштамо личне грехе један другоме, између осталог рекао је: „И ако (ти брат) сагреши седам пута на дан, и седам пута на дан дође теби и рече: ‘Кајем се!’, опрости му.“ (Лука 17, 4) Из овог јасно следи да, ако се кајање тражи као услов да би ми један другоме опраштали личне грехе и увреде, да се исти услов (=кајање) тражи и пред Богом, да би од Бога преко духовника добили опроштај наших грехова. А да ће Господ примити сваког искреног покајника најбоље сведоче Спаситељеве речи: „На Небу бива већа радост за једног грешника који се каје, него за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.“ (Лука 15, 7) То потврђује и дирљива прича о изгубљеној „стотој“ овци, или о изгубљеном и нађеном динару. Да би, пак, то покајање било спасоносно, и да би кроз њега добили од Бога опроштај грехова, оно мора бити искрено и потпуно спојено са признањем – исповедањем – својих грехова пред свештеником, који у Име Оца Небескога, затим, дреши или веже. Ово друго. То јест исповест грехова, поред искреног унутрашњег кајања, неопходно је, јер свештеник, као духовни лекар, не само да не може раздрешити непознате (=неисповеђене) грехове, него не може дати одговарајући лек за исцељење душевних рана, које су нам греси нанели, будући да „нико“ не зна шта је у човеку осим духа човечијега. (1. Коринћанима 2, 11)
Отуда моменат Тајне Исповести и Покајања несумњиво је најдирљивији моменат у животу сваког хришћанина. Покајник овде пред духовником излаже сву своју душу као на длану. Јер, пре свега, грешник се овде показује сасвим супротно него у обичном животу, у свету. Ако се увек и свуда људи труде, каже архимандрит Кипријан Керн, да покажу себе са боље стране и брижљиво се труде да сакрију своје недостатке, само да неби други о њима помислили рђавије него што су у самој ствари, на исповести грешник открива све своје негативне стране трудећи се да покаже себе са стране унижавајуће. То је први услов за правилну и душекорисну исповест.
Тајна исповести је најдрагоценији дар Цркве деци својој, јер је то најнеопходнија потреба у животу сваког православног хришћанина. Без ње је немогуће остварити наше спасење и достићи у Царство Небеско, јер ван ње нема и не постоји други начин да се човек ослободи личних грехова почињених после Свете Тајне Крштења. А док је год човек испуњен гресима и страстима, немогуће му је да оствари јединство са свеправедним Богом и да се назове Његовим сином. Јер „грех толику нечистоту уноси (у душу)“, вели свети Јован Златоусти, „да је не могу очистити на хиљаде извора, већ само сузе и исповест“. Кроз Свету Тајну Исповести грешник добија оздрављење душе, а врло често и тела, мирноћу савести а врло често она спасава очајнике од телесне и духовне смрти (=самоубиства).
Поред свег непроцењивог значаја за спасење, Света Тајна Покајања и Исповести у нашем народу је срозана на најнижи степен у православном свету, изгубивши скоро сваки практичан значај. Има много наших крајева, нарочито по селима, где је реткост да се неко јави на исповест, чак и онда кад се причешћује. У појединим местима прве недеље Свете Четрдесетице причести се и по две хиљаде душа, а исповеди се у најбољем случају, неколико, честитих старица. И тако из године у годину. У другим, пак, местима, Света Тајна Исповести, као и само причешћивање схвата се као нешто „што је за жене“, нешто што је за мушкарце „срамотно“, те је редак случај да се неко од људи исповеди и причести. Па чак и тамо где се ова Света Тајна колико-толико врши, углавном је изгубила сав свој дубински и духовни значај, и обавља се врло често без довољно озбиљности, како са стране верника, тако и са стране духовника. Нека ми се опрости на смелости, али из искуства знам да наши свршени богослови најчешће одлазе на парохије без скоро икаквих суштинских појмова о тој Светој Тајни (сем онога што је потребно да добије прелазну оцену из Литургике), а често и са погрешним појмовима, који се углавном стекну преко „званичних“ исповести у Богословијама два пута у години.
Неопходно је и прави је час, да се озбиљно поради и преко богословија, и преко свештеничких семинара, и преко парохија, да се Света Тајна Исповести оживи у нашем народу и да се уздигне на ону висину која јој у Цркви припада, да би могла да достојно одигра ону улогу у спасењу душа, коју је кроз векове вршила.
Мир ти и радост од Господа.
Владика Артемије (Радосављевић) (1935.-2020.)
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Трећи Васељенски Сабор у Ефесу 22. јун – 31. јул 431. године
Γ΄ (τρίτος) Οικουμενική Σύνοδος – Έφεσος (тритос Икуменики Синодос – Ефесос)
(200 Светих Отаца – 9 правила, то јест 8 правила + 1 посланица)
- Пошто треба да и они, који нису били на Светом Сабору, и остали су у селу или граду због неког узрока, било црквенога или телеснога, знају шта је на њему одређено, саопштавамо вашој светињи и љубави да, ако је митрополит области, одступивши од Светога и Васељенскога Сабора, пришао одметничком заседању, или ће после прићи, или је схватање Целестијево примио, или ће примити, такав никако не може ишта урадити против епископа своје области, јер је он већ од сада од Сабора искључен из сваког црквеног општења и већ је бездејствен; самим пак епископима те области, и оближњим митрополитима, који имају веру Православља, принадлежи да га сасвим свргну и са епископског степена.
- Ако пак неки обласни епископи напустише Свети Сабор и приђоше отпадништву, или покушају да приђу, или, потписавши свргнуће Несторија, опет се вратише отпадничком сабрању, такви по извољењу Светога Сабора да буду сасвим туђи свештенству и свргнути из свога степена.
- Ако ли су неки од клирика у било ком граду или селу били, од Несторија или оних што су са њиме, стављени под забрану свештенства због тога што су право мислили, пресудисмо да они опет заузму свој степен. И уопште наређујемо да клирици који мисле исто са Православним и Васељенским Сабором никако не требају нинакоји начин бити потчињени епископима који су отпали или се одмећу.
- А ако се неки од клирика одметну или се усуде или насамо или јавно да испољавају јеретичко веровање Несторијево или Целестијево, Свети Сабор пресуђује да и они буду свргнути.
- Они пак клирици који су за неподобна дела били осуђени од Светога Сабора, или од својих епископа, па је Несторије, или његови једномишљеници, неканонски, по својој у свему самовољи, покушали или ће покушати да их васпоставе у општење или у пређашњи свештени степен, пресудисмо да су од тога без користи, и ништа мање свргнути.
- Тако исто ако неки хтедну да на било који начин пониште оно што је о сваком питању на Светоме Сабору Ефеском урађено, Свети Сабор је одредио да, ако су епископи или клирици, буду сасвим свргнути са свога степена; а ако су лаици да буду одлучени од општења.
- О држању Символа Вере Никејског Сабора – Кад је ово прочитано, то јест Никејски Символ вере, Свети је Сабор одредио да нико не сме износити, то јест писати или састављати другу веру осим одређене од Светих Отаца, сабраних у Никеји са Светим Духом (Дела Апостолсак 15, 29). Који се пак усуде да другу веру састављају, то јест проносе је и пружају онима који желе да се обрате познању Истине, било из Јелинства, или из Јудејства, или из било које јереси, такви, ако су епископи или клирици, епископи бивају туђи епископства, а клирици клира; а ако су лаици, бивају анатемисани. На исти начин, ако се неки открију између њих, било епископи или клирици или лаици, да верују или уче о оваплоћењу Јединороднога Сина Божијега оно што стоји у изложењу вере несторијанске које је поднео Сабору презвитер Харисије, то јест погане и развраћене догматима Несторијеве, који су ту приложени, нека подлегну одлуци овог Светог и Васељенског Сабора, то јест да епископ буде лишен епископства и свргнут, а клирик такође да буде искључен из клира, а ако је неки лаик, нека и он буде анатемисан, као што је напред речено. (2. Васељенски Цариградски 1; Пето-шести Васељенски Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 2)
- Саборска одлука о Кипарској Цркви – Ствар новоуведену против црквених установа и правила Светих Апостола, Отаца, и која повређује слободу свих, пријавили су Сабору богољубазни саепископ Ригин и са њиме најпобожнији епископи Кипарске области Зинон и Евагрије. Отуда, пошто општа зла потребују већи лек, јер и већу штету наносе, и особито кад ни старог обичаја није било, да епископ града Антиохијаца врши рукоположења на Кипру, као што нас писмима и усмено обавестише најпобожнији људи који приступише Светом Сабору, зато одлучисмо нека епископи Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно правилима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом постављања најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео и насилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају правила Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свих људи. Зато овај Свети и Васељенски Сабор одлучи да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и из давна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеноме обичају, тако да сваки митрополит има право узети препис ове одлуке, ради своје сигурности. А ако неко изнесе некакву формулу одлуке противну овоме сада одређеноме, сав Свети и Васељенски Сабор одлучи да је то неважеће. (Апостолска правила 34, 35; 1. Васељенски Никејски 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 20, 36, 39; 4. Помесни Антиохијски 9, 13, 22; 5. Помесни Сардички 3, 11)
- Посланица истога Светог Сабора у Ефесу славноме Сабору у Памфилији, о Евстатију, њиховом бившем митрополиту: Пошто богонадахнуто Писмо каже: „Све ради размишљено (=саветно)” (Премудрости Исуса, сина Сирахова 35, 19), зато они који су добили у део свештену службу треба нарочито да гледају да са сваком марљивошћу размишљају о свему шта им треба чинити. Јер који хоће тако да живе, у доброј им нади стоје ствари њихове, и бива да им успешно све иде по жељи; и та је реч сасвим правилна. Али, бива да некад тешка и неподношљива жалост оптерети ум и страшно га помути, и одвоји га од стремљења ка дужности, и убеди га да оно што је некорисно види као нешто корисно. Тако нешто видимо да се догодило најблагочестивијем и најбогољубивијем епископу Евстатију. Јер, као што је посведочено, рукоположен је и постављен по правилу, но смућиван, како вели, од неких људи и упавши у неочекиване околности, и затим од превелике безвољности за непрактичност, и уморан од подношења брига наметаних му пословима, мада је могао да одбија ружне клевете противника, он је, не знамо како, поднео писмену оставку. Требало је, међутим, кад је већ једном узео у руке свештеничко старање, да се истога држи са духовном бодрошћу и да се подухвати трудова и добровољно подноси зној за награду. Но пошто је једном показао себе малодушним, доживевши то више од непрактичности неголи од лењости и нехата, ваша је богочестност нужно изабрала и поставила најблагочестивијег и најбогочеснијег брата нашег и саепископа Теодора да се стара о Цркви. Јер није било нормално да иста обудови и да стада Спаситељева буду без старатеља. Но пошто је Евстатије плачући дошао споменутом најбогочеснијем епископу Теодору, не спорећи о граду, нити о Цркви, него тражећи сада само част и звање епископа, сви се сажалисмо на старца и сматрасмо за заједничку нам сузу његову, те похитасмо да дознамо да ли је споменути Евстатије подвргнут законитом свргнућу или је изобличен за неке преступе од оних који су блатили његов углед. И пошто смо дознали да ништа такво није учинио, него је споменутоме Евстатију уместо неког преступа то била већма сама оставка. Зато ни вашој богочестности нисмо замерили што је правилно рукоположила на његово место споменутог најблагочестивијег епископа Теодора. Но пошто није нормално јако се спорити са непрактичношћу човека, него је већма требало смиловати се на старца, који је тако дуго времена био ван роднога града и очинскога дома, одлучисмо и одредисмо, без сваког спорења, да исти Евстатије има звање и част и општење епископа. Али тако да он нити рукополаже, нити да заузевши Цркву свештенослужи сопственом влашћу, него тек када га узме са собом, то јест дозволи му, ако треба, брат и саепископ Теодор, по расположењу и љубави у Христу. Ако се пак одлучи нешто снисходљивије за њега, или сада или после овога, и то ће бити угодно Светом Сабору. (9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16; Петар Александријски 10; Кирил Александријски 2, 3)
Врлинослов – Осећај кривице | Протођакон др Драган Стаменковић
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 44 | Дјела апостолска 20, 16-18, 28-36: Пут у Милит и опроштај са старјешинама Цркве из Ефеса.
16 Јер Павле одлучи да прође мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму.
17 Из Милита, пак, посла у Ефес и дозва старјешине црквене.
18 И кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме.
28 Пазите, дакле, на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога, коју стече крвљу Својом.
29 Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци, који не штеде стада;
30 и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако, да одвлаче ученике за собом.
31 Зато пазите и опомињите се да три године, дан и ноћ, не престајах поучавати са сузама свакога од вас.
32 А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати Његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима.
33 Сребра или злата или руха ни од кога не зажељех.
34 Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје.
35 Све вам показах, да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју Он рече: ’Блаженије је давати, него примати.’”
36 И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 56 | Јован 17, 1-13: Христова Првосвештеничка молитва.
1 Ово изговори Исус, па подиже очи Своје Небу и рече: „Оче, дошао је час, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе;
2 као што си Му дао власт над сваким тијелом, да свему што си Му дао, дарује им живот вјечни.
3 А ово је вјечни живот: да познају Тебе, једнога истинитога Бога, и Кога си послао, Исуса Христа.
4 Ја Те прославих на земљи; дјело сврших, које си Ми дао да извршим.
5 И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Тебе прије него свијет постаде.
6 Објавих Име Твоје људима, које си Ми дао од свијета; Твоји бијаху, па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали.
7 Сад разумјеше да је све што си Ми дао од Тебе.
8 Јер ријечи које си Ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вјероваше да Ме Ти посла.
9 Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си Ми дао, јер су Твоји.
10 И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима.
11 И више нисам у свијету, а они су у свијету, и Ја долазим Теби. Оче Свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као Ми.
12 Док бијах с њима у свијету, Ја их чувах у Име Твоје; оне које си Ми даo, сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.
13 А сада долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, једносуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу, Који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Похвала апостолима
Со земљи сте били
и светлост васелени,
свет сте освојили
од огња геени.
Послушношћу верном,
силом безпримерном,
уз Христа стојећи,
ви сте марширали,
света с’ не бојећи,
свет сте спасавали
послушношћу верном,
силом безпримерном.
Небо ј’ отворено!
ви сте сведочили,
шта је проречено,
јавило с’ у сили.
Ви Христа видесте,
за Њега умресте.
Ваше семе здраво
донело је плода,
Бог је плод раздав’о
од брода до брода,
да се сав свет храни
и ода зла брани.
Радујте се сад сви,
Божји апостоли,
ликујемо и ми
у смртној јудоли.
За Христа умресте,
за Христа оживесте!
Молимо се данас,
молисмо се јуче:
„Молите се за нас,
да нас Бог привуче,
да гледамо Христа
како кроз вас блиста!“
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєдложєнїє1 (предложеније) = одређење, наређење (Римљанима 9, 11; Ефесцима 3, 11)
прєдложєнїє2 (предложеније) = постављење (Матеј 12, 4; Марко 2, 26; Лука 6, 4; Јеврејима 9, 2)
прєдложєнїє3 (предложеније) = место у олтару где свештеник пере руке
Јеврејима 9, 2:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Скинїѧ бо соѡружєна бысть пєрваѧ, въ нєйжє свѣтильникъ и трапєза и прєдложєнїє хлѣбѡвъ, ѩжє глаголєтсѧ Ст҃аѧ.
ИЗГОВОР: Скинија бо сооруженабистперваја, внејжесвјетиљникитрапезаи предложеније хљебов, јаже глагољетсја С(вја)таја.
СРПСКИ: Јер бјеше уређен први дио скиније, у њему свијећњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Шетајући једном бесциљно Атином, Александар Пападијамандис, грчки романописац и песник, се неочекивано нађе пред једном капелом. На улазу у капелу седео је постарији свештеник с бројаницом у рукама. Изгледао је пријатно и Пападијамандис, кога је мучио неки проблем, пожеле да се исповеди. Свештеник га је дуго пажљиво слушао не прекидајући га, и на крају му рече:
-Слушај чедо моје: ти си изгледа неспокојан човек. Треба да се умириш, успокојиш. Много би ти помогло да редовно одлазиш у цркву, да се молиш и да читаш душекорисне књиге. Схватио сам да си веома образован, па ти саветујем да читаш кратке приче Александра Пападијамандиса!
И Пападијамандис оде са загонетним осмехом на уснама. Схватио је, међутим, да његове кратке приче вероватно утичу више на читаоце, него на њега самог.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске