26. Царски 7533. / 8. јун 2025.

Спомен светог апостола Карпа, једног од Седамдесеторице; Спомен светог апостола Алфеја; Спомен светих мученика Аверкија и Јелене; Спомен преподобног оца нашег Јована Психаита; Спомен светог новомученика Александра Солунског.

ДОБРОТОЉУБЉЕ | Свети Оци о смирењу и неосуђивању – избор текстова 3

Преподобни Исихије

Многа дејства ума могу нам помоћи да стекнемо благи дар смиреноумља, само ако нисмо немарни за своје спасење: сећање на грехе речју, делом и мишљу, те мислено разматрање и непрекидно размишљање о врлинама других располаже ка истинском смирењу. Видећи на тај начин своју беду и колико далеко стоји од других, човек природно почиње да себе сматра земљом и пепелом, чак, не човеком, него неким псом, будући да у свему заостаје за свим разумним тварима, и будући да је оскуднији и убогији од свих.

Свака врлина се врши душом и телом, а душа и тело су творевина Божија. Не чинимо ли онда нешто крајње лудо када се величамо и сујетимо туђим украсима душе и тела? И није ли још већа лудост када се ослањамо на гордост као на трску и против себе изазивамо Бога Који је бескрајан по величанству? Својим крајњим безакоњем ми, наиме, на своју главу привлачимо Његово страшно негодовање. Јер: „Господ се противи гордима.“ (Јаковљева 4, 6) Уместо да смиреношћу подржавамо Господу, ми гордошћу ступамо у дружбу са Његовим највећим непријатељем, гордим ђаволом. Због тога апостол говори: „Шта ли имаш што ниси примио?“ (1. Коринћанима 4, 7) Зар си ти сам себе створио? Ако си, пак, и душу и тело, којима се, у којима се и преко којих се врши свака врлина, примио од Бога, зашто се хвалиш као да ниси примио? Јер, Господ ти је све то даровао.

Преподобни Нил Синајски

Заиста је тако: сазнавши своју меру (=сиромаштво и ништавност), слатко ћеш се наплакати, окајавајући себе слично Исаији. Јер, будући нечист и имајући нечиста уста, и живећи у таквом народу, то јест са противницима Божијим – нечистим силама и помислима, ти се ипак усуђујеш да предстанеш Господу Саваоту (Исаија 6, 5).

Уколико победиш страсти, борећи се са њиховим узроцима, немој дозволити да те лукава помисао велича како не би, поверовавши јој, пао у прелест. Боље се постарај да видиш недостатке у ономе у чему се трудиш како твој напредак не би био поткраден од унутрашњих непријатеља. Понеки су, осуровивши се од надмености својим делима, узмаштали да су нешто велико. Међутим, код њих се савест све више рањава, болест хвалисања појачава, док помисли, под видом похвала, растурају сав њихов труд, одвраћајући поглед душе од њених рана.

Онај ко се без самосажаљења труди у ношењу телесних подвига, нека се не претоварује ради похвале, и нека се не превазноси славом. Иначе ће демони навести његову душу да се надима трудовима. Они ће га славом побудити да још више појача суровост према себи, те да предузме још веће подвиге како би се још више разметао. Са тим циљем они, посредством помисли, са њим унутра воде разговор, наводећи му пример неког подвижника који себе није штедео и који је стекао велико име, тако да о њему говоре и после његове смрти. Они и њега подстичу да узиђе на сам врх подвига како би стекао славу, како би његово име било велико и како би се по његовој смрти оно изговарало са великом похвалом.

Дешава се да демони успављују распаљеност тела и из унутрашњости одстрањују нечисте помисли са лукавом намером да подвижник помисли да је строгошћу свог живота сасвим победио духа блуда, да се његово срце очистило, да је постало блиско светости светих, и да је узишао на сам врх светости. Они таквог често наговарају да прича о самом себи и о својим подвизима, наиме, да је учинио то и то, да се тако и тако подвизавао и измождио себе, не дајући му при томе да дода: „Али не ја, него благодат Божија, која је са мном.“ (1. Коринћанима 15, 10) Они му не дозвољавају да Бога исповеда као помоћника, већ га подстичу да се хвали као да је сопственим трудом извршио све своје подвиге, присвајајући хвалу себи. Таквим избегавањем да се слава ода Богу, он се погружава у дубину богохулства неразумно се величајући као самодовољан.

Гордошћу болује онај ко је одступио од Бога. Он добра дела приписује својим сопственим снагама.

Зашто се, човече превазносиш и подижеш изнад облака, кад си земља и прах? Погледај на своју природу, то јест да си прах и пепео, и да ћеш се убрзо распасти у прах. Сада се надимаш, а ускоро ћеш бити црв. Зашто подижеш врат, који ће убрзо иструлети?

Човек је нешто велико кад му помаже Бог. Међутим, чим га Бог остави, он спознаје немоћ своје природе.

У теби нема ни једног добра, које ниси примио од Бога. Због чега се, онда, хвалиш туђим као својим? Због чега се оним што је дала благодат Божија хвалиш као са својом својином?

Бог ти помаже – немој да се одричеш Доброчинитеља. Узишао си на висину живота – Бог те је руководио. Успео си у врлини – Бог је у теби дејствовао. Исповедај Онога Који те је узвисио како би непоколебиво остао на висини.

Немој да заборављаш свој пад, чак и кад се покајеш. Сећај се греха свог са плачем да би се смирио и да би, смиривши се, одсекао гордост.

Немој на пале гледати са охолом помишљу која те надима и чини судијом, већ пази на себе са трезвоумном помишљу, која испитује и оцењује твоја дела.

Свети Павле заповеда да се заборавља оно што је иза нас, а да се стреми за оним што је пред нама (Филипљанима 3, 13). Ко је тако расположен, неће се толико превазносити својим успесима, колико ће се смиравати оним што још није остварено, прилажући старање да доврши незавршено и не окрећући се ономе што је већ завршено. Јер, оно што је завршено често надима лакомислене до неразумности, док оно што још изискује делање мисао смирава неизвесношћу да ли ће бити доведено до краја, изазивајући и скроб пре него што се оствари. Опомињући оне који су дошли до висине врлина од пада у самомњење, Господ говори: „Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ‘Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити.’“ (Лука 17, 10). Он не забрањује да се радујемо испуњењу дужности, али не дозвољава да о себи мислимо високо. Јер, није принесен добровољни дар, него је одужен дуг.

Нема ничег великог у томе што ћемо постати праведни. Јер, у том случају ћемо једноставно постати онакви каквим нас је Бог саздао у почетку, то јест врло добри. Богу нећемо ништа допринети уколико се сачувамо чистим, али ћемо сами стећи вечни живот и наслађивање неизрецивим вечним добрима.

Преподобни Јефрем Сирин

(1. Коринћанима 13, 1-8: Химна љубави) То је граница савршенства. Из тога следи да се они који су се удостојили духовних дарова, које је свети Павле набројао, налазе у опасности, борби и страху уколико још нису примили избављење (од страсти) дејством најсавршеније и праве духовне љубави. То је апостол открио ради оних који желе да се тачно уздижу ка хришћанском савршенству, заправо, да неко од оних који су се удостојили неких дарова не би помислио да је и при непотпуном дејству благодати већ постигао савршенство и да, уобразивши као да већ ни у чему нема нужде и задовољивши се нижим даровима, не би остао међу онима који нису постигли потребан врхунац савршенства. Указивањем на циљ савршенства апостол учи да свако треба да се непрестано и истрајно подвизава добрим подвигом, сматрајући се сиромашним пред таквим богатством љубави, те да проходи духовно тркалиште, док не постигне циљ, као што је речено: „Тако трчите, да… добијете“ (1. Коринћанима 9, 24)…не допуштајући да нас сујета убеди да смо ми нешто, него сматрајући да заиста нисмо ништа у поређењу са превасходством савршене мере нашега звања и неиспитивим богатством љубави Христове. „Са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере.“ (Јеврејима 12, 1-2) „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном.“ (Филипљанима 3, 13)

Онај ко непрестано пребива у молитвама, нека се не превазноси над онима који још нису способни за постојану молитву, како би његово дело могло напредовати пред Богом и људима.

Сећај се смрти и не узноси се. Јер, још мало, па ћеш бити смештен у гроб. Какву ће ти корист тада донети зла дела?

Нека монах себе сматра последњим међу последњима, па ће стећи наду. „Јер који себе понизује, узвисиће се, а који себе узвисује, понизиће се.“ (Лука 18, 14)

Над оним ко се превазноси над својим братом изругавају се ђаволи.

Немој мислити високо о себи уколико си се удостојио дарова, будући да немаш ни једно савршенство које ниси примио од Бога (1. Коринћанима 4, 7).

Ако видиш да брат греши, и ујутро се сретнеш са њим, немој га презрети, сматрајући га грешником у својим мислима, будући да не знаш да ли је, можда, по твом удаљењу од њега, и после свог пада, учинио нешто добро и уздасима и горким сузама умилостивио Господа.

Пази да те помисао, насупрот Писму, не надима уколико изучиш цело Божанствено Писмо. Јер, цело Божанствено Писмо нас учи смирењу. Онај ко мисли и ради противно ономе чему се учио, показује да је преступник.

Немојмо се превазносити, већ боље постанимо смирени. А и каква је то сила у нама којом бисмо се превазносили, када нас и мале потешкоће обарају на земљу? Стога заволимо смирење, да се Господ не би удаљио од нас.

Ако те буде узнемиравала помисао самомњења, ономе који се бори против тебе реци: „Иди даље од мене, лукава помисли. Шта сам ја то учинио или у којој врлини сам напредовао, те ми убацујеш сличне мисли? Свети су били ‘камењем побијени, престругани, измучени, а многи и од мача помреше’ (Јеврејима 11, 37). Сам Владика свих је ради нас претрпео Крст, не марећи за срамоту (Јеврејима 12, 2). А какав ћу одговор ја дати у Дан суда, проводећи сво време живота у гресима.“ Тиме ћеш високоумље отерати од себе.

Особене црте и одлике човека, који има истинско смирење, су следеће: он себе сматра грешнијим од свих грешника; сматра да није учинио ништа добро пред Богом; укорева себе у свако време, на сваком месту и у сваком делу; никога не грди и не налази на земљи човека који би био грешнији и немарнији од њега; увек све хвали и прославља; никога никада не осуђује, не понижава, и не клевеће: увек ћути и без наредбе или крајње нужде ништа не говори; када га питају и одлучи да говори или када га присиљава крајња нужда говори тихо, мирно, полако, са стидом и као да је присиљен; ни у чему не истиче себе за меру; ни са ким не спори ни о вери, нити о чему другом; ако неко говори добро, рећи ће му: „Да“, а ако говори рђаво, одговориће: „Ти знаш“; послушан је и мрзи своју вољу као нешто штетно; поглед му је увек оборен ка земљи; пред очима има своју смрт; никада не празнослови; не води празне разговоре; не лаже; не противречи претпостављенима; са радошћу подноси увреде, понижења и губитак; мрзи покој и воли труд; никога не огорчава и не рањава ничију савест. Такви су знаци истинског смирења. Блажен је онај ко их има, будући да још овде постаје дом и храм Божији. Бог се радује због њега и он постаје наследник Царства.

Смиреноумље се не састоји у томе да грешник себе сматра грешником. Оно се састоји у томе да онај ко је свестан да поседује многе и велике врлине не уображава да је нешто велико. Смиреноуман је онај ко је сличан Павлу и који о себи говори: „Не осећам ништа на својој савести“ (1. Коринћанима 4, 4), или: „Исус Христос дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја.“ (1. Тимотеју 1, 15) Према томе, смиреноумље значи бити велики по делима и понижавати се у уму!

Лукави непријатељ на разне начине у свакога од нас налива своје отрове и својим сплеткама саплиће свакога. Један је одржао пост, али се предаје надметању и зависти. Други се уздржава од срамних жеља, али је свезан таштином. Један је напредовао у бдењу, али се заплео у мреже осуђивања. Други се чува од осуђивања, али је пун непослушности и противљења. Један се уздржава од хране, али тоне у гордост и надменост. Други је неуморан у молитви, али га савлађују гнев и раздражљивост. И опет, неко је успео у нечему малом и превазноси се над онима који су немарнији од њега. Свакога је грех свезао на један или на други начин и нема разумнога.

Немојмо никога осуђивати. Јер, ми не знамо како се човек влада у својој келији или како се труди пред Богом. Немојмо осуђивати никога, чак и ако видимо да се неко смеје или разговара, будући да не знамо какво је његово расположење у келији. Свако од нас треба да пази на себе будући да ће свако од нас за себе дати одговор Богу.

Монаше, не узноси се дајући Богу Божије. Напротив, молећи се Господу, говори: „Твоје од твојих приносим ти, Владико и само од тебе иштем избављење душе.“

Ако видиш некога да греши, не разглашуј његов грех, не осуђуј га и немој га мрзети да не би пао у исти грех, већ боље реци: „Ја сам гори од њега. Данас је он сагрешио, а сутра ћу ја.“

Држи се смиреноумља и буди као незналица и онај ко не разуме.

 

Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†

(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

Схи-архимандрит Петар (Станојевић) Денковачки (1925.–2005.) – Пост, Исповест и Причешће

О посту, Исповести и Причешћу

Од када сам пришао Цркви, постио сам и причешћивао се онако како је то било уобичајено у нашем народу: на води, са исповешћу пре Причешћа. Било је и неколико других случајева, али овога правила сам се држао. Наравно, од почетка сам видео да има и других пракси и обичаја, поткрепљених богословским и пастирским аргументима, и никоме се нисам мешао у духовни живот и однос према Свеблагом Христу, без Кога нема живота вечног. Због тога ни ове белешке немају за циљ да било кога убеђују у било шта, него представљају апологију „онога који једе зеље“ као што каже свети апостол Павле: „Јер један верује да сме све јести, а који је слаб, једе зеље.“ (Римљанима 14, 2) Има јаких, и има слабих у Цркви. Ја спадам у слабе, који се не усуђујем да се причестим без поста и исповести. И ово је апологија слабог брата, који очекује да не буде осуђен од оних јаких (Римљанима 14, 3).

На чему заснивам свој став? На искуству србске црквене побожности и на правилима Великог Типика која су код нас донедавно важила. Одредба о причешћу се налази у Великом Типику, под насловом „Учитељноје извјестије / О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији Божествених Таин“, и налаже да онај ко хоће да се причести у суботу или недељу „од понедељка буде у посту и молитви и потпуној сабраности“. Св. Никодим Светогорац, који је инсистирао на чешћем при-чешћивању, налагао је тридневни пост пре Причешћа, ако човек хоће да га прими ван редовних постова.

Ја сам уверен да сваки православни народ има свој начин на који прима веру и живот по њој. Иако је вера једна, приступи су јој различити. То је оно што је руски философ Иван Иљин звао „религиозним актом“ једног народа. Док год тај акт, то стремљење ка Богу, постоји, народ, макар и изгубио веру, има наде да се обнови. Али, ако тај религиозни акт нестане, наде нема: исправан догматски садржај повезан са лажним актом ускоро ће се и сам изродити. По Иљиновој речи: „Губитак хришћанског акта неизбежно са собом повлачи губитак хришћанских садржаја и хришћанског духа. Хришћанин који је у себи дао првенство не љубави, не срдачном сазирању и не хришћанској савести, него мудровању и мудровањем руковођеној вољи, губи хришћански акт, а с њим и хришћански дух. Мудријашење га води путем уског интелектуализма и доводи га до разорних сумњи и порицања; мудријашка воља га води путем срца лишеног љубави и рачунџијског утилитаризма и доводи га до практичне безбожности. Народ, снажан у свом религиозном акту, неће изгубити Бога чак и ако изгуби своју религиозну доктрину. И обрнуто – народ с најбогатијим богословљем изгубиће своју веру и отићи ће од своје Цркве ако изгуби свој акт.“

Србска побожност је озбиљна, дубока, домаћинска; у исти мах скромна и лишена сентименталности и патетике. Она је здрава и крепка, али не дозвољава површан приступ Светињи. Зато наш народ вели: „Или слави или одустави!“ То јест, ради како се ради Богу, или не веруј и живи као неверник – не храмај час на једну, час на другу страну.

Савременом човеку прети површна, секуларна религиозност маскирана као „ађорнаменто“ II ватиканског концила – „идење у корак с духом времена“. Несрећни римокатолици су на II ватиканском концилу извели богослужбену реформу, напустили латинску мису, скратили мису на тридесетак минута, окренули своје жупнике лицем народу у току службе, издвојили часну трпезу из олтара и ставили насред храма, да је сви верни виде, укинули исповест пред примање хостије и надали се да ће им цркве бити пуне. Још су додали и гитаре и бубњеве ради модернизације појања, и претворили све у шоу. Последице? Данас продају храмове широм Европе, од Француске до Холандије, па чак и Пољске, и немају довољно кандидата за свештенство. У Француској се крштава мање од 10% становништва. Жан Луј Палијерн, православни Француз, преводилац оца Јустина на француски, говорио је о томе да је известан број Француза којм су прешли на ислам, претходно хтео да пређе у Православну Цркву, али да су, кад су видели да Помесне (Православне) Цркве у Француској имају исти, неподвижнички однос према Светињи као и римокатолици, ипак отишли у ислам који је, макар и површно, задржао извесну дозу аскетизма.

Наравно, знам да је до таквог стања у Православљу још далеко, али сваки пут почиње првим кораком. А мени се чини да је причешћивање без озбиљне припреме један од корака на том путу. Многе „ситнице“ у Цркви у ствари, нису ситнице. Поготову ситница није однос према Причешћу, од кога зависи живот. За крај, да поновим: нико, никад, ма шта урадио, није достојан Причешћа. Пост и исповест су само знак наше добре воље, наше искрене жеље да Светињи приђемо. Али, нисмо достојни и никад нећемо бити достојни. Све припреме нису ништа, јер је благодат Божја оно што нас спасава и дела у нама. Али, опет и опет: ако тих припрема нема, ми никад не можемо постати свесни да смо ништа и да смо недостојни Причешћа.

Овим текстом не желим да улазим у полемике, него само исповедам веру једног нејаког човека, човека који „једе зеље“. Циљ тог исповедања је и молба упућена пастирима Цркве: немојте заборавити и нас, чија је савест нејака и који не можемо да будемо духовне атлете. Допустите нам да останемо са оваквим ставом, и да се Богу приближавамо по мери својих нејаких сила. Верујемо у вашу љубав и расуђивање. Разумите нас и немојте заборавити да се и ми трудимо да идемо путем Отаца!

Владимир Димитријевић

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Четврти Васељенски Сабор у Халкидону 8. октобар – 1. новембар 451. године
Δ΄ (τέταρτος) Οικουμενική Σύνοδος – Χαλκηδόνα (тетартос Икуменики Синодос – Халкидона)
(630 Светих Отаца – 30 правила)

 

Орос:

Свети и велики васељенски Сабор, по благодати Божијој и заповешћу најпобожнијих и христољубивих наших царева Валентинијана и Маркијана Августа, окупљен у Халкидону, митрополији области Витиније у мученичком храму Свете и добропобедне мученице Јефимије, одлучио је ниже изложено:

Господ наш и Спаситељ Исус Христос, утврђујући ученике у познању вере, рекао је: „Мир мој остављам вам, мир мој дајем вам” (Јован 14, 27), да се не би нико опирао ближњем у догматима благочешћа него да би свима објавили проповед Истине. Али пошто Лукави не престаје да својом завишћу пакости семену побожности и увек изискује нешто ново против Истине, зато Господ који увек промишља о роду људском, подиже овог побожног и у ревности највернијег цара, и он је сазвао к себи одасвуд предстојатеље свештенства, по благодати Господа свих Христа нашег, да удаљи од оваца Христових сваку заразу лажи, и да истином својом униште им клице. То смо ми и учинили и изгнали смо општом одлуком лажне догмате и обновили непогрешиву веру Отаца, објављујући свима Символ три стотине осамнаесторице, и прибројали смо нашим Оцима оне који су прихватили то излагање благочешћа који су се после тога сакупили у великом Констатинуполису, сто педесеторице и сами су потврдили ту веру. Тако смо ми сачували поредак и све образце вере раније бившег сабора светог у Ефесу, на коме су били представници најсветијег Келестина римског и Кирила Александријског, блажене успомене. Установљавамо нека заблиста изложење праве и непорочне вере 318 Светих и Блажених Отаца у Никеји сакупљених при благочестивој успомени, Константина, бившег цара. Али да има силу и то што су установили 150 Светих Отаца у Константинуполису за победу против јереси које су се тада јавиле, и утврђење ове наше католичанске и апостолске вере.

…следи Никео-цариградски Символ вере…

И тако следујући Светим Оцима, сви сагласно поучавамо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Њега истог савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, и Њега истог истинитог Бога и истинитог Човека, из разумне душе и тела, једносутног Оцу по божанству, и Њега истог једносутног нама по човечанству, у свему подобног нама осим греха, рођеног од вечности од Оца по божанству, и Њега истог у последње дане ради нас и ради нашег спасења од Дјеве Марије Богородице по човечанству. Њега једног истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у две природе несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно познатог, тако да сједињењем није нарушена разлика природа, већ је шта више сачувано својство сваке природе и сједињује се у једно Лице и једну Личност, не у два лица раздвојеног или раздељеног, већ Њега истог једног Сина Јединородног, Бога Слова, Господа Исуса Христа, као што нам испрва објавише пророци за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи и предаде нам Символ Отаца.

Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски Сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне пак који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање Истине из Јелинизма или из Јудејства, или какве било јереси, таквима, ако буду епископи или клирици, нека епископима буду страни од епископства и клирицима клира, ако су монаси или лаици, они нека буду проклети.

1. Да се правила свакога Сабора непоколебиво држе – Одлучисмо као праведно да се држе као важећа правила изложени од Светих Отаца на свакоме Сабору до сада. (Пето-шести Васељенски Цариградски 2; 7. Васељенски Никејски 1; 8. Помесни Картагински 1)
2. Да не треба за новац рукополагати – Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву благодат сроза до трговине, те за новце рукоположи епископа или хорепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или браниоца, или црквењака, или уопште некога из црквеног правила, који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде проклет. (Апостолска правила 29; Пето-шести Васељенски Цариградски 22, 23; 7. Васељенски Никејски 4, 5, 15, 19; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 2; Василије Велики 90; Генадије I Цариградски 1; Тарасије Цариградски 1)
3. Да се клирик или монах не старају о туђим стварима и пословима – Дознао је Свети Сабор да неки чланови клира, због срамне добити, узнајмљују туђа имања и подухватају се световних послова, и занемарујући службу Божију, обилазе куће световњака и из среброљубља прихватају се управљања њиховим имањима. Зато одређује Свети и Велики Сабор да надаље нико, ни епископ, ни клирик, ни монах не узима под најам имања или ствари, нити узима да води световне управе, осим ако је законом позван на неопходно старање о малолетнима, или му епископ града наложи старање о црквеним пословима, или о незбринутим сиротама или удовицама, или о лицима која нарочито потребују црквену помоћ, страха Божијега ради. А ако неко убудуће покуша преступити ову одредбу, нека подлегне црквеним казнама. (Апостолска правила 20, 81, 83; 4. Васељенски Халкидонски 7; 7. Васељенски Никејски 10; 8. Помесни Картагински 16; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 11)
4. Да монаси не чине ништа без сагласности епископа, нити отварају манастир, нити да узимају на се световне бриге – Који истински и чисто проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се само изгледом монаштва, узнемирују Црквене и грађанске послове, безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи манастире подижу, одредисмо да нико и нигде не оснива или подиже манастир или молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање љубе, и да пазе само на пост и молитву (Матеј 17, 21), остајући увек у местима у којима су замонашени; нити се мешају или учествују у црквеним и световним пословима, напуштајући своје манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у манастир ниједан роб ради монаштва без дозволе свога господара, а који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења, да се Име Божије не хули (1. Тимотеју 6, 1). Епископ пак града треба да чини потребно старање о манастирима. (Апостолска правила 82; 4. Васељенски Халкидонски 24; Пето-шести Васељенски Цариградски 40 до 49, 85; 7. Васељенски Никејски 17, 18, 19, 20, 21; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 63; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 1-7)
5. Да епископи и клирици не прелазе из једног града, то јест Цркве, у други – За епископе или клирике који прелазе из града у град, одлучено је да за њих важе правила постављена од Светих Отаца. (Апостолска правила 14, 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 4. Помесни Антиохијски 13, 21; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90)
6. Да клирика не треба рукополагати без назначења – Без назначења не треба рукополагати никога, ни презвитера, ни ђакона, нити уопште кога у црквеном реду, него рукополагани да је посебно назначен за цркву, градску или сеоску, или за мученички храм, или за манастир. За оне пак који бивају рукоположени без назначења, одређује Свети Сабор да такво полагање руку буде ништавно и да уопште не могу вршити службу, на срамоту онога ко их је рукоположио. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 2. Помесни Неокесаријски 13)
7. Да клирик или монах не могу бити у световној служби – Они који су једном ступили у клир или су монаси, одредисмо да не могу ступати ни у војску ни у световну службу; иначе, који ово дрзну и не покају се да се врате на оно што су ради Бога раније изабрали, нека буду проклети. (Апостолска правила 6, 20, 81, 83; 4. Васељенски Халкидонски 3, 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 21; 7. Васељенски Никејски 10; 8. Помесни Картагински 16; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 11)
8. Да сиротишта и мученичка места и манастири буду под епископом – Клирици сиротилишта и манастира и мученичких храмова нека буду под влашћу епископа у свакоме граду, сходно предању Светих Отаца; и нека дрско не напуштају свога епископа. А који се дрзну на било који начин да изврћу ову одредбу и не потчињавају се своме епископу, ако су клирици нека подлегну канонским казнама, а ако су монаси или лаици нека буду изопштени. (1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 6, 10)
9. Да клирици не иду на светски суд, него да се суде код свог епископа – Ако неки клирик има распру са другим клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар код свога епископа, или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским казнама. Ако пак клирик има ствар са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху веће области или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди. (Апостолска правила 74, 75; 1. Васељенски Никејски 6; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 17, 19, 21, 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 4. Помесни Антиохијски 14, 15, 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 5. Помесни Сардички 4; 8. Помесни Картагински 8, 10, 11, 12, 15, 18, 19, 59, 104, 107, 128, 129, 130, 132)
10. Да клирика не треба постављати у Цркве два града – Није допуштено клирику да истовремено припада Црквама двају градова, и оној за коју је у почетку рукоположен, и оној у коју је, као тобоже знатнију, из жеље за пустом славом, прешао. А који то чине, нека буду враћени у своју Цркву за коју су у почетку рукоположени, и само ту нека богослуже. Ако је пак неко с дозволом епископа премештен из једне у другу Цркву, нека нема никаквог учешћа у стварима пређашње Цркве, то јест њених мученичких храмова или сиротилишта или странопримница. А за оне који се после ове одредбе овог Великог и Васељенског Сабора усуде чинити нешто од сада забрањенога, одређује Свети Сабор да буду збачени са свога степена, то јест рашчињени. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90)
11. О давању мирних писама невољнима, а препоручних само подозривим – Одређујемо да сви сиромашни и који потребују помоћи, добијају, после проверавања, за пут само писма, то јест црквена мирна, а не препоручна, јер препоручна писма треба давати само оним лицима која су под надзором због сумње. (Апостолска правила 12, 13, 32, 33; 4. Васељенски Халкидонски 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 41, 42; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9; 8. Помесни Картагински 23, 106)
12. Да епископ не постаје митрополит царским писмом, и да се једна област не дели у две – Дознали смо да неки, противно црквеним правилима, обративши се властодржцима или царевима, писменим наредбама њиховим, разделише једну област на две, тако да од тога бивају два митрополита у једној истој области. Зато одређује Свети Сабор да се убудуће ниједан епископ не дрзне на нешто тако, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови пак који су царским граматама одликовани именом метрополе, нека уживају само част, као и епископ који управља Црквом тога града, тако да се правој митрополији очувавају њена права. (Апостолска правила 34; 1. Васељенски Никејски 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36, 39)
13. Да клирици у другом граду не служе без препоручних писама – Туђи клирици и непознати, у другоме граду, без препоручних писама свога епископа, не могу никако и нигде да богослуже. (Апостолска правила 12, 13, 32, 33; 4. Васељенски Халкидонски 11; Пето-шести Васељенски Цариградски 17)
14. Да се нижи клирици не жене с јеретицима – Пошто је у неким областима допуштено чтецима и појцима да се жене, Свети Сабор одреди да нико од њих не може узети жену неправославну. Они пак који су из таквог брака већ стекли децу, ако су од њих рођену децу већ били крстили код јеретика, да их приведу у заједништво Католичанске Цркве, а ако нису крштена, не могу их више код јеретика крштавати, нити сјединити браком са јеретиком или Јудејом или Јелином, осим ако лице које се сједињује браком са православним не обећа да ће прећи у Православну веру. А ако неко преступи ову одредбу Светог Сабора, нека подлегне канонској казни. (Апостолска правила 26, 45, 65; Пето-шести Васељенски Цариградски 6, 72; 6. Помесни Лаодикијски 10, 31 до 34, 37, 39; 8. Помесни Картагински 21)
15. О ђаконисама – За ђаконису нека се не поставља жена пре четрдесет година, и то такву после строгог проверавања. А ако је, примивши рукопроизведење и неко време остала у служби, па се после удала, презревши Божију благодат (1. Тимотеју 5, 12), таква да буде проклета заједно са оним који се с њом саставио. (1. Васељенски Никејски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 14, 40; Василије Велики 44)
16. Да посвећене девојке и монахиње не ступају у брак – Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења без Причешћа. Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима. (4. Васељенски Халкидонски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 44, 46, 47; 1. Помесни Анкирски 19; Василије Велики 6, 18, 19, 20, 60)
17. О парохијама и спору о њима код Митрополита или Цариградског престола, и о новоосниваним градовима – У свакој области сеоске или месне парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали. Ако је пак у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они који кажу да им је нанета неправда подигнути о томе поступак пред обласним Сабором. Ако је пак неком учињена неправда од свога митрополита, нека се суди код егзарха велике области или код Цариградског престола, као што је напред речено (Апостолскo правилo 9). А ако је царском влашћу новооснован неки град, или ће се ускоро новоосновати, нека државним и грађанским облицима управе следује и поредак црквених заједница. (1. Васељенски Никејски 6; Пето-шести Васељенски Цариградски 25; 4. Васељенски Халкидонски 9 и сва паралелна правила приведена уз њ)
18. О забрани клирицима и монасима завере и групашења – Преступ завере или групашење, сасвим је забрањено грађанским законима, а тим више је потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима или саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свога чина. (Апостолска правила 31; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 3. Помесни Гангрски 6; 5. Помесни Сардички 14; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 10, 11; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14, 15)
19. Да Сабори бивају двапут годишње у свакој области – Дошло је до наших ушију да се у областима не држе правилима одређени Сабори епископа, и од тога бивају запуштене многе Црквене ствари које потребују исправку. Зато је одредио овај Свети Сабор, сходно правилима Светих Отаца, да се у свакој области епископи окупљају два пута годишње на једно место, где изволи епископ митрополије, и да исправљају искрсле проблеме. Епископи пак који не долазе на Саборе, него остају у својим градовима, и то здрави будући, и слободни од сваког неодложног и неопходнога посла, треба братски укорити. (Апостолска правила 34, 37; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 8. Помесни Картагински 18, 73)
20. Клирици да не прелазе у Цркву другог града, и да се такви не примају – Клирици који су у служби у једној Цркви, као што већ одредисмо (Апостолскo правилo 10), не могу бити постављани у Цркву другога града, него да се држе оне Цркве у којој су од почетка удостојени службе, осим оних клирика који су, изгубивши своје отаџбине, по неопходности прешли у другу Цркву. А ако неки епископ, после ове одредбе, прими клирика који припада другоме епископу, одлучисмо да буду ван општења, и примљени и примаоц, док се прешавши клирик не поврати у своју Цркву. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90)
21. Не примати без провере подносиоце тужбе, клирике и лаике – Клирике или лаике који оптужују епископе или клирике, не треба примати просто и без проверавања да подносе тужбе, док се претходно не испита њихов углед. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 8. Помесни Картагински 8, 11, 12, 13, 30, 128, 129)
22. Да клирици по смрти епископа не разносе ствари његове – Не смеју клирици, по смрти свога епископа, да разграбљују ствари које њему припадају, као што је то забрањено и онима који те ствари преузимају на чување; иначе, који то чине доводе у опасност своје свештене чинове. (Апостолска правила 40; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 4. Помесни Антиохијски 24; 8. Помесни Картагински 22, 26, 81)
23. О удаљењу из Цариграда страних, немирних клирика и монаха – Дошло је до ушију Светог Сабора да неки клирици и монаси, немајући никаквог овлашћења од свога епископа, а некад бива и да су одлучени од њега, долазе у царски Цариград и у њему остају дуго времена, стварајући смутње и потресајући Црквени поредак, па и домове неких суновраћају. Зато Свети Сабор одреди да се такви најпре од екдика најсветије Цариградске Цркве опомену да се удаље из Царскога града; ако ли бестидно наставе са истим нередима, нека преко истог екдика силом буду отерани и у своја места повраћени. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 4. Помесни Антиохијски 3, 11; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9, 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 75, 97)
24. Да манастири не буду светска обиталишта – Једном посвећени по вољи епископа манастири, нека заувек остану манастири, и добра која им припадају нека буду сачувана, и више не могу постати светска обиталишта. Који пак допусте да се то учини, нека подлегну канонским казнама. (4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 49; 7. Васељенски Никејски 13, 17; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 1; Кирил Александријски 2)
25. Да Цркве удове за три месеца добију епископа – Пошто неки митрополити, као што чусмо, пренебрегавају поверена им стада и одлажу постављања епископа, Свети Сабор одређује да рукополагање епископа буду у току три месеца, осим ако ли нека неопходна потреба не учини да се продужи одлагано време. А ако то не учини митрополит, нека подлегне црквеној казни. Иметак пак удове Цркве нека буде неокрњено очуван од економа исте Цркве. (Апостолска правила 58; Пето-шести Васељенски Цариградски 19, 35; 5. Помесни Сардички 11, 12; 8. Помесни Картагински 71, 121, 123; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17)
26. Да сваки епископ има при Цркви и економа – Пошто у неким Црквама, као што чусмо, епископи рукују црквеним добрима без економа, одлучисмо да свака Црква која има епископа, има из свога клира и економа, који ће управљати црквеним добрима по сагласности свога епископа, тако да управљање Цркве не буде без сведока и да се од тога не расипају добра њена, и свештенству не проузрокује укоравање. А који то не чини, нека подлегне божанским правилима. (Апостолска правила 38, 41; 4. Васељенски Халкидонски 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 7. Васељенски Никејски 11, 12; 1. Помесни Анкирски 15; 3. Помесни Гангрски 7, 8; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 26, 33; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 7; Теофил Александријски 10; Кирил Александријски 2)
27. О отимању женске за брак – За отмичаре жена, под изговором супружанства, или судеонике у томе, или сагласне са отмичарима, одреди Свети Сабор, ако су клирици, да буду збачени са свога степена, а ако су лаици, да буду проклети. (Апостолска правила 67; Пето-шести Васељенски Цариградски 92; 1. Помесни Анкирски 11; Василије Велики 22, 25, 26, 30, 36, 42)
28. Одлука о првенству Цариградског престола – Следећи у свему одлукама Светих Отаца и знајући сада прочитано правилo (2. Васељенски Цариградски, правилo 3) сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних 381. године за време побожне успомене Теодосија Великог, бившега цара у царскоме Цариграду, Новоме Риму, исто то и ми одређујемо и изгласавамо за првенство најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима. Јер су и престолу Старога Рима, зато што је тај град био царствујући, Оци по истини даровали првенство. И следећи истоме циљу, сто педесет најбогољубљенијих епископа 381. године, дали су једнако првенство најсветијем престолу Новога Рима, разложито просудивши да град, који је почаствован царем и сенатом и који ужива једнако првенство. Староме царскоме Риму, и у црквеним стварима велича се као онај, будући други после њега. И тако, само митрополити Понтијске и Азијске и Тракијске покрајине, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају рукоположени од напред реченога најсветијег престола најсветије Цариградске Цркве, то јест да ће сваки митрополит речених покрајина са епископима те области рукополагати епископе те области, као што је божанственим правилима прописано, а митрополити речених покрајина, као што је речено, рукополагаће се од цариградског Архиепископа, пошто се, сходно обичају, спроведу сагласни избори, и њему поднесу кандидати. (Апостолска правила 34; 1. Васељенски Никејски 4, 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 36, 39; 4. Помесни Антиохијски 9)
29. О несвођењу епископа у чин презвитера – Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство”. (Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 26; 1. Помесни Анкирски 1, 2; 2. Помесни Неокесаријски 9; Василије Велики 27, 70)
30. О египатским епископима зашто нису потписали Посланицу Лава Римског – Пошто су најпобожнији епископи Египта одложили, за сада, да потпишу Посланицу најпреподобнијег Архиепископа Римског Лава, не као противећи се Католичанској вери, него говорећи да у Египатској покрајини обичај је да ништа такво не чине без мишљења и исказа свога Архиепископа, и моле да им се то допусти до постављења будућег епископа велеграда Александринаца, учинило нам се благоразумним и човекољубивим да им се, пошто остану у истоме образу, то јест у своме епископском чину, у Царскоме граду Цариграду, даде рок док не буде постављен Архиепископ велеграда Александринаца. Зато, остајући у своме чину, или нека дају гаранције, ако им је то могуће, или нека заклетвом то потврде. (Апостолска правила 6, 20, 25, 34, 81; 4. Помесни Антиохијски 9; 5. Помесни Сардички 7; Василије Велики 10, 64, 82)

---

Врлинослов – Расуђивање и чиста савест | Епископ костајнички Серафим

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 3 | Дјела апостолска 2, 1-11: Педесетница: силазак Светога Духа на апостоле.
1 И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу.
2 И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;
3 и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих.
4 И испунише се сви Духа Светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.
5 А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.
6 Па кад настаде ова хука, скупи се народ и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.
7 И дивљаху се, и чуђаху се сви говорећи један другоме: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?
8 Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:
9 Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији,
10 у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити,
11 Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?”

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 27 | Јован 7, 37-52; 8, 12: Мишљење народа и фарисеја о Христу.
37 А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: „Ко је жедан, нека дође Мени и пије!
38 Који у Мене вјерује, као што Писмо рече: ’Из утробе његове потећи ће ријеке воде живе.’”
39 А ово рече о Духу Кога требаше да приме они који вјерују у Име Његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен.
40 А многи од народа, чувши ту ријеч, говораху: „Ово је заиста Пророк.”
41 Други говораху: „Ово је Христос.” А једни говораху: „Зар ће Христос доћи из Галилеје?
42 Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема, гдје бјеше Давид?”
43 Тако настаде раздор у народу због Њега.
44 А неки од њих хтједоше да Га ухвате; али нико не метну руку на Њега.
45 Дођоше, пак, слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: „Зашто Га не доведосте?”
46 Слуге одговорише: „Никада човјек није тако говорио као овај Човјек.”
47 Тада им одговорише фарисеји: „Зар сте се и ви преварили?
48 Вјерова ли ко у Њега од главара или од фарисеја?
49 Него народ овај, који не зна Закон, проклет је!”
50 Рече им Никодим, који Му је долазио ноћу и бјеше један од њих:
51 „Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини?”
52 Одговорише му и рекоше: „Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.”
12 Исус им опет рече говорећи: „Ја сам Свјетлост свијету; ко иде за Мном, неће ходити у тами, него ће имати Свјетлост живота.”

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

Свршила се икономија нашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у Себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1. Петрова 1, 2). Тога ради се и крштавамо у Име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Матеј 28, 19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, Која нам је предала исповедање о Себи! „Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове.“

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Дарови Духа – Духа Светог благодат

Духа Светог благодат данас се излила
верних срца истином, вечном запојила,
Духа Светог роса жива, да нас чисти и умива,
чисти од греха, чеда Адамова.

Дух од Оца излази, у Сину почива,
Безпочетним Безсмртни Он вечно пребива,
Живот Који не престаје,
сваком бићу живот даје,
свуда обитава и све испуњава.

Христос Духа Светог од Оца послао,
Својим апостолима тако обећао,
да им буде у помоћи, да их теђи у немоћи,
да их на Пут прави – Истином настави.

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєдувѣдѣнїє (предувједјеније) = предзнање; смерање, намера, одлука

Римљанима 8, 28:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Вѣмы жє, ѩкѡ любѧщымъ Бг҃а, всѧ поспѣшєствуютъ во бл҃гоє, сущымъ по прєдувѣдѣнїю званнымъ.
ИЗГОВОР: Вјеми же, јако љубјашчим Б(о)га, всја поспјешествујут во благоје, сушчим по предувједјенију званим.
СРПСКИ: А знамо да онима, који љубе Бога, све помаже на добро, њима који су позвани по намјери.

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Прича се да је ученик љубави и јеванђелиста Јован, када је остарио, у својој кући имао јаребицу коју беше припитомио. Једном га, док је пролазио поред његове куће, виде неки ловац како се са њом игра, па му рече:
-Не могу својим очима да верујем! Зар ти, ученик Христов и већ стар човек, да се играш са јаребицом?
-А ти, – одговори му свети Јован, – имаш ли ти увек натегнут свој лук?
-Немам, наравно.
-А зашто?
-Зато што би пукао.
-Е, тако исто и ја. Одмарам с времена на време свој дух и тело, да не би пукли пре времена.

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---