2. Петровски 7533. / 15. јун 2025.

Житије светог оца нашег Никифора Исповедника, патријарха Цариградског; Страдање светог новог великомученика Јована Сочавског, пострадалог у Аспрокастру; Спомен преподобног свештеномученика Еразма Охридског; Житије и страдање светог новомученика Константина; Спомен светог новомученика Димитрија; Спомен светих двадесет хиљада мученика; Спомен светих мученика мајке са три детета њена; Спомен светих тридесет осам мученика; Спомен преподобног оца нашег Марина Вана.

ДОБРОТОЉУБЉЕ | Свети Оци о смирењу и неосуђивању – избор текстова 4

Преподобни Оци Варсануфије и Јован

Плачи, ридај, не тражи да те други сматрају нечим, ни у чему се не упоређуј са другима. Остави најзад свет, узиђи на крст, збаци са себе све земаљско, отреси прах са ногу својих „не марећи за срамоту“ (Јеврејима 12, 2), не распаљуј са Халдејцима пећ, да не би заједно са њима био сажежен гневом Божијим. Сваког човека сматрај бољим од себе и плачи због свог мртваца. „Извади брвно своје.“ (Матеј 7, 5)

Чудим се твојој простоти, брате. Зар ти мислиш да ће ђаво престати било кога да искушава? Зар ми можемо да окривљујемо ђавоимане који падају на земљу и пуштају пену? Исто тако не можемо окривљавати ни оне које ђаво подвргава противречењу и неосећајности, него смо дужни да кривимо страст. Проникни боље у оно што ти говорим будући да и тебе смућује ђаво, те не гледаш на своје грехе, него пристало пратиш грехе ближњег. Ти истичеш пропусте брата, а о својим ништа не говориш. Најзад, ко си ти да би гледао на туђе страсти? Сети се Лазара и тога колико је времена он трпео благодарећи Богу.

Када те помисао хвали и не можеш да избегнеш штету, постарај се да призовеш Име Божије и кажи својој помисли: „Писмо говори: ‘Људи моји, они који вас хвале, варају вас и путеве ногу ваших смућују.’“ (Исаија 3, 12) О томе да онај ко прима хвалу од људи не стиче корист, говори сам Владика: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога?“ (Јован 5, 44) Уколико нешто и бива по Богу, ми смо дужни да се сећамо речи: „А ко се хвали, Господом нека се хвали.“ (2. Коринћанима 10, 17) Јер ни апостол се није хвалио, иако је постигао велику меру, него је узвикнуо говорећи: „Но благодаћу Божијом јесам што јесам.“ (1. Коринћанима 15, 10)

Због чега негодујеш? Због чега се препиреш? Милост Божија ће ти помоћи ако истрајеш у трпљењу Његовом. Умри, окајани, за сваког човека. Реци помисли: „Ко сам ја? Земља и пепео“ (1. Мојсејева 18, 27), и „пас“ (Матеј 15, 27). Не гледај на друге, понижавајући их, судећи их.

Принуђавај се да не говориш: „Шта је то? Због чега то?“ (Премудрости Исуса, сина Сирахова 39, 22) „Зашто ја немам исто што и они или ови други?“

„Дешава се да учиним неку неправду, али и да се затим исправим. Тада моја помисао пада у високоумље нашаптавајући ми како сам учинио нешто добро. Шта треба у том случају да кажем?“ Кажи јој: „Без Бога не можемо чинити ништа добро, будући да је Сам рекао: ‘Без Мене не можете чинити ништа.’“ (Јован 15, 5) А и апостол говори: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1. Коринћанима 4, 7) Према томе, ако не можемо високо да мислимо о себи када чинимо добро, утолико пре не можемо да се надимамо када се удаљавамо од зла. Велико је безумље урачунавати себи у похвалу чињеницу да не грешимо. 

Ава Доротеј

Заиста нема ничег моћнијег од смиреноумља, нити га шта побеђује. Ако му се деси нешто непријатно, смирени се истога часа окреће себи. Он осуђује себе као да је крив. И неће себи дозволити да било кога укорева, да на другога сваљује кривицу. Тако пролази без смућивања, без жалости, са потпуним спокојством. Због тога се не гневи, нити кога разгневљује.

Смирења име две врсте, као што постоје и две врсте гордости.

Прва врста гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против Самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу.

Размотримо сада и два вида смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: „Смирен је онај ко себе сматра нижим од свих.“ Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. То је савршено смирење Светих.

Један старац је о смирењу говорио: „Смирење је велико и Божанствено дело. Пут смирења сачињава телесни труд са разумом, сматрање себе нижим од свих и стална молитва Богу.“

Телесни труд приводи смирењу. Бедна душа као да састрадава телу и поприма једнако расположење са њим у свему што се са њим дешава. А смиреном телу сасмирава се и душа. Сматрати себе нижим од свих, како смо горе казали, противи се првој гордости. Јер, како може да мисли да је већи од свога брата и да се охоли пред њиме или да га укорева или понижава онај који себе сматра нижим од свих! Такође, и непрестана молитва се очигледно противи другој гордости. Јер, јасно је да смирен и побожан човек, знајући да је немогуће стећи било какво добро без помоћи и заштите Божије, не престаје да се свагда моли Богу. Ма шта да се удостоји да изврши, он зна зашто је успео и не може да се узохоли, нити да нешто припише својој снази, већ све успехе преноси на Бога. Он му свагда благодари и свагда га преклиње, дрхтећи да не отпадне од такве помоћи, јер би се тада показала његова слабост и немоћ. И тако, он се моли са смирењем и молитвом се смирава. И што више успева, више се смирава. И уколико се смирава, утолико добија помоћ и напредује у смиреноумљу.

Друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: „Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд“, или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата. Осуђивати значи рећи: „Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник.“ Онај ко тако говори, постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Понекад ми, не само да осуђујемо, већ и омаловажавамо грешника. Јер, друго је, као што рекох, осуђивати, а друго презирати. Презирање је присутно тамо где, не само осуђујемо ближњег, већ се и одвраћамо од њега, гнушајући га се као гадости. И то је горе од осуђивања и много погубније.

Јединоме Богу припада да оправдава или осуђује, јер Он зна свачије стање и силу, и васпитање, и дарове, и телесни састав и способности. Сагласно са тиме Он и суди свакога како једини зна. И ко може знати све судове осим Јединога, Који је све створио, све саздао и све зна?

Они који хоће да се спасу, не обраћају пажњу на недостатке ближњег, него увек гледају на своје сопствене и тако напредују. Такав је био онај који је, видећи брата како је сагрешио, рекао: „Тешко мени! Као што је он данас сагрешио, свакако ћу и ја сагрешити сутра.“ Видиш ли непоколебивост? Видиш ли спремност душе? Како је он одмах успео да побегне од осуђивања брата свога! Јер он је, рекавши: „Свакако ћу и ја сагрешити сутра“, застрашио себе и подсетио се да и он може убудуће сагрешити. И на томе се није задовољио, него се ставио и испод њега говорећи: „И он ће се покајати за свој грех, а ја се насигурно нећу покајати и свакако нећу доспети до покајања, свакако нећу имати снаге да покајем.“

Онај, пак, ко се са разумевањем уздржава, не сматра да чини врлину, нити жели да га хвале као подвижника, већ се нада да ће кроз уздржање стећи целомудреност и, посредством ње, доћи до смирења, као што говоре оци: „Пут до смирења се састоји у телесном труду са разумом.“

Преподобни Исаак Сирин

Човек који најпре не стекне искуство рђавог неће имати искуство ни у добром. Када се у рђавом нађе нешто добро, он га неће искористити са знањем које би било његова сопственост. Колико је пријатно знање које је стечено на делу из опита и упражњавања и какву силу оно пружа онима који су га стекли дуготрајним опитом знају само они који су окусили његову помоћ као и немоћ природе и помоћ Божанствене силе. Они то схватају тек кад их Бог, задржавши своју силу и прекинувши да им помаже, приведе у познање немоћи природе, тежине искушења, непријатељског лукавства, кад појме са киме се боре, у какву су природу обучени, како их је чувала Божанска сила, колико су пут прешли, колико их је узвисила Божија сила, и колико су немоћни у борби са страстима уколико се од њих удаљи Божија сила. Због свега тога они стичу смирење, приближују се Богу, почињу да очекују Његову помоћ и да пребивају у молитви. И како би они знали за све то да нису стекли искуство у многом рђавом, упавши у њега по Божијем допуштењу, као што говори апостол: „И да се не би погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тело, анђео сатанин.“ (2. Коринћанима 12, 7) Ипак, многократно осетивши Божију помоћ у искушењу, човек стиче тврду веру. Услед тога он постаје храбар и стиче благодушност у искушењима.

Смиреноумни се никада не зауставља да погледа на скупове, на народне зборове, на гужву, метеж и разузданост. Он не обраћа пажњу на речи, беседе, вику и расејаност чула. Он не жели да има много, нити да је непрестано у пословима, већ жуди за слободним временом, слободним од брига, како му помисли не би излазиле ван. Јер он је уверен да неће моћи да избегне смућеност помисли уколико се преда многим делима. Наиме, при многим делима јављају се многе бриге и скупина многосложних помисли. Њима се, пак, отварају врата страстима, те се губи тишина расуђивања и врата мира остају затворена. Стога се смиреноумни чува од свега прекомерног. Тако је он увек у тишини, у покоју, у миру, у скромности, у побожности.

Смиреноумни не сме ни Богу да се помоли, нити да моли за било шта, и не зна о чему би се молио. Он само ћути свим својим чулима, очекујући једино милост и извољење које ће Величанство коме се поклањамо изнети о њему. Он савија своје лице на земљу, а његов унутрашњи поглед срца је уздигнут ка вратима Светиње над Светињама, где се налази Онај чије је станиште – примрак, и пред Ким серафими покривају своје очи. Он се једино усуђује да говори и да се моли: „Нека са мном буде по вољи твојој, Господе.“

Није свако ко је скроман, ћутљив и кротак већ достигао степен смиреноумља. Чак ни онога ко се смирава, сећајући се својих грехова и скрушавајући се због њих, нећемо назвати смиреноумним, премда је и то похвално. Он још не поседује смирење, иако га смишљено приближава себи: он само жели смирење, премда га још нема. Савршено смиреноумни нема потребе да својим мудровањем измишља узроке за смиреноумље, већ у свему пројављује смирење без труда и самопринуђавања.

Онај ко спозна своју немоћ и заиста је осети одмах подиже своју душу из раслабљености и укрепљује се опрезношћу. Међутим, нико не може осетити своју немоћ уколико на њега не буде попуштено макар и најмање искушење, било телесно или душевно, и уколико му не буде даровано избављење од њега. Јер, тада ће он јасно увидети бесплодност сопствених напора и мера. Он ће увидети да опрезност, уздржање и ограда душе, на које се надао, нису донели никакву корист, те да је избављење дошло мимо свега тога. Отуда он стиче уверење да сам не представља ништа и да спасава једино помоћ Божија.

Онај ко је спознао да има потребу за Божијом помоћи врши мноштво молитава. И сразмерно са умножавањем молитава његово срце стиче смирење. Јер, онај ко се моли и ко иште не може а да се не смири. „Скрушено и смирено срце Бог неће понизити.“ (Псалам 50, 19)

Знај да ми из келије и не треба да излазимо управо стога да не бисмо знали за рђава дела људска. Тада ћемо у незнању свога ума све људе видети као свете и добре.

Преподобни Јован Лествичник

Ревносни највише треба да пазе на себе, да не би због тога што осуђују површне били више од њих осуђени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао, што, живећи међу онаквим људима, никога никада није осуђивао.

А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!

Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем. Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.

Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.

Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (Лука 18, 10).

Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Свима без разлике сија сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример, сујетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан – јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује када се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроње – и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли – опет ме она побеђује. Како год бациш на земљу овај триболум (=тророжац), један врх остаје уперен горе.

Ко се хвали природним даровима (на пример оштроумљем, бистрином, наклоношћу за читање, речитошћу, и свим сличним што добисмо без труда), никада неће добити натприродна добра. Јер, „ко је у маломе неверан, и у многоме је неверан“ и ташт „ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан.” (Лука 16, 10)

Када хвалитељи (боље рећи кваритељи) почну да нас хвале, одмах треба да се сетимо мноштва својих безакоња, па ћемо видети да смо недостојни онога што се говори о нама или чини за нас.

Срамота је китити се туђим украсом, а крајње је безумље поносити се Божијим даровима.

Поноси се искључиво оним врлинама, које би извршио пре свог рођења: оне врлине, напротив, које си стекао после свог рођења, даровао ти је Бог, као што ти је даровао и само рођење. Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина.

Никада немојмо престати да испитујемо и упоређујемо себе са оцима и светилницима који су живели пре нас. Тако ћемо наћи да још нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили свој завет онако како треба, те да још живимо светски.

А када смиреност, та царица врлина, почне да напредује у души духовним узрастом, сва своја добра дела нећемо сматрати ни у шта. Штавише, држаћемо их за гадост, будући да ћемо мислити на то да сваки дан, мада нисмо ни свесни, само увећавамо своје бреме. Уз то ћемо се плашити да ће нам изобиље благодатних дарова, које стално добијамо од Бога а којих смо недостојни, само умножити вечне муке.

Једноме врло мудром брату јавише се демони видљиво и почеше да га хвале. Но, свемудри подвижник им рече: „Када бисте престали да ме у души мојој хвалите и када бисте отишли, ја бих закључио да сам велики човек. Међутим, ако не престанете да ме хвалите, ја ћу из саме похвале познати колико сам нечист. Јер, нечист је пред Господом сваки горд човек.“ (Приче Соломонове 16, 5) Према томе, или одлазите – да бих био нешто велико, или ме хвалите – да помоћу вас дођем до смирености.“ Збуњени овом доскочицом, демони одмах ишчезнуше.

Неки људи, ради смиреноумља, до саме смрти држе пред очима своје некадашње грехе, иако су за њих добили опроштај, шамарајући том успоменом сујетну уображеност. Други, пак, размишљајући о страдању Христовом, сматрају себе вечним дужницима. Неки, опет, презиру себе због свакодневних недостатака. А други, по искушењима, болестима и падовима који им се догоде, усвојише мајку дарова (то јест смиреноумље). Има и таквих (да ли их и сада има, не знам рећи), који се утолико више смиравају уколико их Бог више дарива, сматрајући себе недостојнима свакога богатства. Они остају у уверењу као да свакога дана само увећавају свој дуг пред Богом.

Не хвали се много, човече, богатством које си без муке стекао. Предвидевши твоју велику штету, твоју немоћ и твоју пропаст, Дародавац је хтео да те Својим даровима, које ниси заслужио, некако спасе.

Наша стална дужност мора да буде да ни на часак не помислимо да поседујемо било какву врлину. Напротив, брижљиво испитујући својство врлине, треба да размотримо да ли је стварно имамо. Тада ћемо без сумње доћи до закључка да те врлине у нама и нема. Непрестано испитуј и обележја страсти, па ћеш схватити да си их пун.

Као што сиромаси који виде царске ризнице још више осећају своје сиромаштво, тако и душа која чита о великим врлинама Отаца свакако постаје смиренија у својим мислима!!

 

Светосавље: Православље Србског стила
†Свети сузарник Небесне Србије†

(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

Схи-архимандрит Петар (Станојевић) Денковачки (1925.–2005.) – Пост, Исповест и Причешће

Схи-архимандрит Гаврило Ралетиначки (1903-1996) – Поучни примери: Молитва и пост прогоне демоне

У селу Ковачи, близу манастира Жиче, живео је неки Милентије. Мада је неко време био и економ манастирски, вера му је слаба била. А у жене његове још слабија. Зато је у његовој кући враг водио коло, а они са њим играли вражију игру и њему служили.

Његова је жена више година патила од тешке болести падавице. Ту лекари земаљски не вреде ништа, ту само Бог помаже, али она дуго година није тражила помоћ од Бога. Једног дана дође у манастир и затражи од калуђера да јој читају неку молитву, ради исцељења. Они прво изврше Свету Тајну Исповести, да би је ослободили од грехова, који су најчешће узрочници болести, а потом Свету Тајну Јелеосвећења. На крају они јој препоручише да живи и да се чува грехова. Она је све обећала, отишла кући и оздравила.

И све док се држала правила живота, поста и молитве, зли дуси нису се више смели ни приближити нити је напасти. Али после три године, њу врат опет превари и наведе да одбаци оружје, да премрси пост, и болест јој се опет врати, овог пута теже него раније мучили су је зли дуси, да надокнаде паузу од три године што је нису мучили.

Где су изелице и прождрљивци који кажу да у јелу нема зла дела! У јелу нема, али има у срцу „ала“ која је зинула да ждере и кад треба и кад по закону не сме. Проклето јело највише је зла нанело роду човечанском, почевши од Адама и Еве, па до данас. И сви који кажу да у јелу нема зла дела, то су проклете душе и пуке незналице, јер не познају ни веру ни историју Цркве.

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Пети Васељенски Сабор у Цариграду 5. мај – 4. јун 553. године
Ε’ (πέμπτος) Οικουμενική Σύνοδος – Κωνσταντινούπολη (пемптос Икуменики Синодос – Константинуполи)
(165 Светих Отаца – нема правила)

Одредба:

1. Ако неко не исповеда да је Отац, Син и Свети Дух једне природе или суштине, једне моћи и славе, Тројица једносуштна, и да се поштује једно Божанство у три личности или лица, нека буде проклет. Јер један је Бог и Отац у свему, и један је Господ Исус Христос кроз Кога је све, и један је Дух Свети у Коме је све.
2. Ако неко не исповеда да Бог Слово има два рођења, предвечно од Оца, надвремено и бестелесно, а у последње дане Он је сишао са Небеса и оваплотио се од Свете Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије, и рођен је од Ње, нека буде проклет.
3. Ако неко каже, да је друго Слово Божије Чудотворац, а друго страдални Христос, или да је Слово Божије рођен од жене, или да је у Њему други у другом, а не Њега једног Господа нашег Исуса Христа, Слова Божијег, оваплоћеног и очовеченог, и Њега у чудесима и страдањима, која је добровољно претрпео, нека буде проклет.
4. Ако неко каже, да је сједињење Бога Слова са човеком било по благодати, или дејству, или части, или узроку, или приносу, или слици, или моћи, или поштовању, као да је Бог Слово усвојен од човека и да је од Њега примио славу, као што је Теодор Мопсуестијски хулио говорећи, или како исти тврди, као што Несторијевци називају Бога Слова Исуса Христа, именује се облагодаћени Христос и Син, и два посебна лица заступају по једном именовању, и части, и достојанству и поштовању, и једно лице и једног Христа именују и осуђују. Према томе, онај ко не исповеда сједињење Бога Слова са одушевљеним телом разумне душе и ума, премда је био по личносном јединству, како су Свети Оци учили, и стога је једна Његова личност, која је Господ Исус Христос, један од Свете Тројице, нека буде проклет. Они који су различито поимали сједињење, као безбожни Аполинарије и Евтих, и који су запали у срамоту и исповедају рушење јединства. А Теодор и Несторије мисле и желе раздељивање, и уводе привидно јединство. Зато Света Божија Црква одбацује сваку безбожну јерес, а исповеда сложено јединство Бога Слова у телу, које је јединство лично. Јер, према сложеном јединству, по тајни Христовој, не само да се чува то увођење сједињења, већ се не прихвата њихово дељење.
5. Ако неко прихвата да је једна личност Господа нашег Исуса Христа као прихватање савеза више личности, и кроз то покушава да уведе у Христову тајну две личности, или два лица, и тако од уведена два лица говори о једном лицу по достојанству и части и поклоњењу, како су безбожни Теодор и Несторије писали, и хули на свети Халкидонски сабор, како је на њему ово безбожно мишљење осуђено и како је речено за једну личност. Нека буду проклети они који не исповедају Бога Слова у телу и личносном јединству; због тога је свети Халкидонски сабор Његову једну личност, или једно лице у једној личности Господа нашег Исуса Христа исповедио. Јер, нема додавања, то јест умножавања лица или личности: Света Тројица и Оваплоћени показује једног од Свете Тројице, Бога Слова.
6. Ако неко злоупотребљава и не назива заиста Богородицом Свету, Преславну Приснодјеву Марију, и да је принела као простог човека који је рођен, а не из ње оваплоћеног Слова Божијег, и оних који одбацују да је принос Слова Божијег био човекорођени, као и одбацивање рођеног човека, и хуљење на Халкидонски сабор који је одбацио безбожно мишљење Теодорово о Дјеви Богородици. Или ако неко Њу, Богородицу, назива човекородицом или христородицом као да Христос није Бог, већ незаконито и неистинито Њу не исповеда као Богородицу, а Бога Слова предвечно од Оца рођеног, а у последње дане од Ње оваплоћеног како је божанствени и свети у Халкидону сабор Њу Богородицу исповедио, нека буде проклет.
7. Ако неко говори да знамо и исповедамо једног Господа нашега Исуса Христа у две природе, али не из Божанства и човечанства, што би значило различитост природа из којих је постало нераздељиво и недокучиво, то јест тајанствено, јединство; нити се природа Слова претворила у тело, нити се, пак, тело изменило у природу Слова, јер остаје свака природа оно што је њој својствено, и настаје сједињење по личности, и још раздвајање у посебност сваке природе има облик по тајни Христовој; или број природа исповедајући у Њему једном Господу нашем Исусу Христу Богу Слову оваплоћеном, не само, пак, теоретски да узимамо ову разлику, из којих је Он, не одбацивањем јединства, јер је један из двога, и од једнога су двојица, него је то објављен број природа које су неразлучне и са сопственим лицима и имају природе, нека је проклет.
8. Ако неко исповеда да је из две природе, божанске и човечанске, постало сједињење или једна природа Бога Слова оваплоћеног, и не прихвата, како су Свети Оци учили, да је из божанске природе и човечанске настало личносно једна природа, или суштина и божанство и тело Христово, такав нека буде проклет. Јер ми говоримо да се јединородно Слово личносно сјединио, а не говоримо да је претрпео какво преливање или претварање у друге природе, већ шта више, свака природа остаје оно што јесте; сјединило се, наиме, разумно тело Слова. Зато, један је Христос, Бог и човек, Њега једносуштног Оцу по Божанству и Њега једносуштног нама по човечанству исповедамо. Јер на исти начин и оне који раздељују или раздвајају, и који сливају тајну Христовог Божанског домостроја, одлучује и проклиње Божија Црква.
9. Ако неко говори о поклоњењу Христу у две природе и уводи два поклоњења, то јест двоструко поштовање, посебно Богу Слову и посебно човеку, или ако неко одваја тело, или слива Божанство и човечанство, или не једним поклоњењем Богу Слову оваплоћеном и не поклања се заједно са Његовим сопственим телом, како је то Божанска Црква примила од почетка, нека је проклет.
10. Ако неко не исповеда да је телесно распети Господ наш Исус Христос био истинити Бог и Господ славе, и један од Свете Тројице, нека је проклет.
11. Ако неко не проклиње Арија, Евномија, Македонија, Аполинарија, Несторија, Евтиха и Оригена, са њиховим безбожним списима, и све остале јеретике које је осудила и проклела света Католичанска и Апостолска Црква и поменута четири Света Сабора, и мишљења и заблуде оних сличних напред речених јеретика, и оне који се до краја верно и одано држе безбожништва, нека је проклет.
12. Ако неко брани безбожног Теодора Мопсуестијског који је говорио да је друго Бог Слово, а друго Христос, Који је био изложен душевним страдањима и телесним пожудама драговољно, и да је био за мало одвојен, и да је на најбољи могући начин усавршио се добрим делима и узвишен непорочном влашћу и да се као прост човек крстио у Име Оца и Сина и Светога Духа, и кроз крштење примио благодат Светога Духа и удостојио се богоусиновљења; и да се поштује са једнаком чашћу у личности Бога Слова, а по васкрсењу постао је сасвим непроменљив и непогрешив у помислима. И опет, по овом напред реченом Теодору безбожном, ово је било сједињење Бога Слова са Христом, како и апостол говори за мужа и жену, „и двоје ће бити у једном телу” (1. Мојсејева 2, 24). Дрзнуо се он, Теодор, да изрекне и друга своја хуљења, да је Господ после васкрсења дунуо на ученике и рекао, „примите Духа Светога” (Јован 20, 22), и да им није даровао Духа Светога већ да је само привидно дунуо. А и Томино исповедање, када је овај опипао руке и ребра Господња после васкрсења, „Господ мој и Бог мој” (Јован 20, 28); да Тома то није рекао за Христа, већ је Тома усхићен чудесним васкрсењем опевао Бога Који је подигао Христа. На исти начин је овај Теодор схватао Христа и у Делима Апостолским, и то као Платон, Манихеј и Епикур и Маркион, говорио је као свако од ових што је изналазио сопствено учење и саставио је као Платоници и Манихејци и Епикурејци и Маркионити, и на исти начин је измислио учење о Христу и хришћани су од њега похуљени. А ко брани реченог безбожног Теодора и његове нечастиве списе, овде наведене, а и друге изнете безбројне хуле на великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, већ га не прокуне са његовим нечасним списима и свим његовим делима или га не осуди или га назове да је православан, а његова писања и нечасне његове списе и све оне који су мудровали и који мудрују слично њему и до краја остану у овој јереси, нека буду проклети.
13. Ако неко брани Теодоритове нечасне списе против истините вере на светом првом Ефеском сабору, и дванаест глава светог Кирила, и све што је он писао о Теодору и Несторију, и о другим његовим списима овде поменутим, и мудровањима Теодоровим и Несторијевим као и оне који прихватају њихово безбожништво и назива нечасним учитеље Цркве, који признају и исповедају личносно сједињење Бога Слова. Ако неко не проклиње речене нечасне списе и оне који су слично мудровали или мудрују, а све оне који су писали против православне вере или, међу Светима, Кирила и његових дванаест глава, и буде у овом безбожништву истрајавао, нека буде проклет.
14. Ако неко брани Посланицу за коју се каже да је од Иве написана Марину Персу, која одбацује да је Бог Слово од Свете Богородице и Приснодјеве Марије се оваплотио поставши човек, него говори да се из Ње родио прост човек, кога назива храмом, као и да је друго Бог Слово, а друго човек, и међу Светима, Кирила, који је проповедао праву веру, осуђује га као јеретика слично Аполинарију, који је безбожно писао, и оптужује свети први Ефески сабор да је без суда и ислеђивања осудио Несторија, а у овој безбожној Посланици, дванаест глава, међу Светима Кирила, назива нечасним и противним правој вери, а хвали Теодора и Несторија и њихово нечастиво учење и списе. Ако неко поменуту Посланицу брани и не проклиње је, и оне који штите ову Посланицу и оно што се у њој говори да је право или на месту, и оне који су писали и који пишу о њој или они који величају Посланицу безбожну, и труде се да је хвале или оне који величају њену безбожност именом Светих Отаца или Светих на Халкидонском сабору, а оне који у томе остају до краја, нека буду проклети.

Шести Васељенски Сабор у Цариграду 7. новембар 680. – 16. септембар 681. године
Στ’ (έκτος) Οικουμενική Σύνοδος – Κωνσταντινούπολη (ектос Икуменики Синодос – Константинуполи)
(174 Светих Отаца – нема правила)

 

Одредба:

Свети и велики наш Васељенски Сабор, који се у овом богочуваном и царском граду Цариграду, Новом Риму, састао по Божијој благодати и свепобожном указу благочестивог и највернијег великог цара Константина, у сали дворске палате зване „труло“, што значи свод или купола, одредио је следеће: „Јединородни Син и Слово Бога Оца, Који нам је по свему сличан осим греха, постао је човек, Христос истинити Бог наш, гласовито је проповедао јеванђелским речима: „Ја сам светлост свету; ко иде за Мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота” (Јован 8, 12); и опет: „Мир Свој остављам вам, мир Свој дајем вам” (Јован 14, 27). Овим богоисказаним учењем о миру, богомудро вођен наш најкроткији цар, заштитник православља, а противник злих учења, пошто сазва овај наш свети васељенски скуп, сједини читаво Тело Цркве. Отуда наш свети Васељенски Сабор, пошто изагна далеко заблуду безбоштва, која се пре извесног времена појавила и овде, и пошто без заблуда слеђаше прави пут светих и признатих Отаца, сагласи се у свему са светих пет Васељенских Сабора, кажемо са три стотине и осамнаест у Никеји сакупљених Светих Отаца против сулудог Арија; и после овог у Цариграду сто педесет богоносних мужева; и осталих светих пет Сабора, оног против Теодора Мопсуестијског, Оригена, Дидима и Евагрија, и списа Теодоритових против дванаест глава блаженог Кирила, и онога што је рекао Ива у Посланици написаној Марину у Персији, и других Сабора који су сазвани ради побијања сваке душепогубне јереси, и овај наш свети и Васељенски Сабор богонадахнуто запечати Символ…

…следи Никео-цариградски Символ вере…

Свети и Васељенски Сабор рече: „Довољан је био за савршено познавање и потврђивање православне вере овај побожни и православни Символ божанске благодати. Али, пошто не преста од почетка проналазач зла, који нађе помагача змију и преко ње уведе у човечанску природу отровну смрт, и тако сада, пошто пронађе прикладне сараднике властитој вољи, кажемо за Теодора, који је био епископ Фарански, па Сергија, Пира, Павла, Петра, који су били настојници у овом царском граду, па још Хонорија, који је био папа Старог Рима, па Кира, који је био епископ у Александрији, затим Макарија, који је скоро био предстојник у Антиохији, и Стефан, његов ученик. И не закасни од њих подстакнута пуноћа Цркве да пресече скандале заблуде: јерес једне воље и једног хтења у двема природама једнога од Свете Тројице  Христа, истинитог Бога нашег, посејавши новим гласовима ту јерес у православном народу, јерес која се слаже са безумним и злим учењем безбожног Аполинарија, Севира и Темистија; и савршено оваплоћење Њега једног Господа Исуса Христа Бога нашег, настојали су да униште науком некаквог лукавог проналаска, пошто хулно уводе да Његово умно одуховљено тело нема вољу и даје без дејства.

Христос Бог наш подстакао је дакле верног цара, новог Давида, „човека кога по срцу Своме нађе”, „који не даде”, према написаном, „сна очима својим, нити веђама својим дремања”, док преко овог нашег Богом сакупљеног и светог Сабора не нађе савршену проповед православља; јер, сагласно богореченим речима: „Где су два или три сабрана у Име Моје, онде сам и Ја међу њима.”

Овај дакле, свети и Васељенски Сабор прими верно и отворених руку прихвати Посланицу од најсветијег и најблаженијег папе Старог Рима, Агатона, најпобожнијем и највернијем нашем цару Константину, а које Посланица одбацује поименце оне који су учили и проповедали, као што је напред речено, једну вољу и једно дејство телесном домостроју Христа истинитог нашег Бога.

Исто тако би прихваћена и друга саборска Посланица светог, под истим најсветијим папом, сабора стотину и двадесет пет богољубивих епископа, упућена његовом спокојству, цару, пошто су обе биле сагласне светом Халкидонском Сабору и Посланици свесветог и најблаженијег Лава, папе тог Старог Рима, који је био послан светом Флавијану, који је Посланица онај Сабор назвао стубом православља, такође још и саборне посланице написане од блаженог Кирила против безбожног Несторија и упућене епископима Истока.

Следујући светим и Пет Васељенских Сабора и Светим и признатим Оцима и сагласно одредивши, овај Сабор исповеда Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога нашег, једног од Свете, Једносуштне и Живоначалне Тројице, савршеног по Божанству и Њега истог савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека, састављеног из разумне душе и тела, Њега истог по човечанству, подобног нама у свему осим греха; пре векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега, ради нас и ради нашег спасења од Духа Светога и Марије Дјеве, ваистину Богородице, по човечанству; Њега једнога, Христа, Сина Господа, Јединороднога, у две природе.“

…даље следи Халкидонски Орос…

„И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље несупротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противречи или супротставља се, већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Слова, као што и Он сам рече: „Јер сам сишао са Неба, не творим Своју вољу, него вољу Оца Који Ме је послао”, називајући „Својом вољом“ управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова, који каже: „Јер то што Он жели, подразумева по Спаситељу вољу Онога која није супротстављена Богу јер је цела обожена.”

Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство, по богоречитом Лаву, који најјасније каже: „Дејствује свака природа у заједници са другом оно што јој је својствено, природно дејство Слова чини оно што је својствено Слову, а дејство тела чини оно што је својствено телу.” Јер нећемо приписивати једно природно дејство Богу и створењу, да не би уздигли створење у Божанску суштину, нити да узвишеност Божанске природе снизимо на место које приличи створењима; јер познајемо Једнога и Истинитога, и чуда и страдања, а познајемо Га ипак различито према природама из којих је Он и у којима има биће, као што рече богонадахнути Кирило. Дакле, пошто у свему чувамо несливеност и неразлучност природа, са мало речи све о Христу објављујемо: исповедамо Једног од Свете Тројице и после оваплоћења, Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога нашег, исповедамо две Његове природе, које у једној Његовој личности просијавају, у којој Он и чуда и страдања целим Његовим домостројним живљењем, не по фантазији, него истински показа, распознајући природну разлику у једној истој личности тиме што свака природа хоће и дејствује оно што јој је својствено у заједници са другом, те на исти начин славимо и две природне воље и дејства која садејствују ради спасења човечанског рода.

Пошто се све ово са сваком тачношћу и марљивошћу од нас изложи, одређујемо да се не дозвољава да неко износи другу веру, или да саставља или да измишља или да учи различито. Они, пак, који се усуђују да састављају другу веру, или да уводе или да уче или предају други символ онима који хоће да се врате познању истине из Јелинства или из Јудејства или из неке јереси или новаторског учења, то јест да уводе неке измишљене речи ради побијања овога од нас сада одређенога, такви, ако су епископи или клирици, нека се одстрањују – епископи од епископства, а клирици од клира, а ако су, пак, монаси или лаици – такви да се проклињу.“

---

Благовештење Рудничко | Отац Јаков (Серафим)

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 330 | Јеврејима 11, 33 – 12, 2: Вјера и њезина моћ у старозавјетним праведницима.
33 који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,
34 угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске;
35 неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење;
36 а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице;
37 камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама;
38 они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама, и по пештерама и по јамама земаљским.
39 И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање;
40 зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

1 Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји,
2 гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, Који умјесто предстојеће Му радости претрпи Крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране Пријестола Божијега.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 38 | Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30: О награди апостолима за преданост Христу.
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.”

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих, који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Не тугујте људи за овим животом

Не тугујте људи за овим животом,
за пролазним благом и худом лепотом.
Зар нисте видели да свет само вара,
и Ко се о вама невидљиво стара.

Не тугујте, децо, нисте сиротани,
ваш Небески Отац храни вас и брани.
Спремио је Господ за вас живот бољи,
Господњој се смерно поклоните вољи.

Спремио је Господ за вас благо веће,
и лепоте вечне и безбројне среће.
У Небеском свету, у Рају слаткоме,
поклоните се зато Оцу Небескоме.

Тамо где милине бесконачно трају,
где радост и милост никад не престају.

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєдѣлъ (предјел) = граница, међа; околина, крај, (пре)део

Псалам 103, 9 (=104, 9)
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Прєдѣлъ положилъ єси, єгѡжє нє прєйдутъ, нижє ѡбратѧтсѧ покрыти зємлю.
ИЗГОВОР: Предјел положил јеси, јегоже не прејдут, ниже обратјатсја покрити земљу.
СРПСКИ: Поставио си међу преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Рече једном свети Јован Златоуст: „Да би схватио до које мере је смиреноумље изванредна ствар, замисли двоја кола. У једна упрегни честитост и гордост, а у друга упрегни грешност и смиреноумље. Пусти потом обоја кола да возе према Рају. Прва кола ће ићи кратко време, и потом се распасти. Друга ће безбедно стићи до свог одредишта. Зашто? Зато што ће запрега са грешношћу да престигне запрегу са честитошћу, не због спретности грешности, него због успешности смиреноумља. Она друга запрега ће се, напротив, распасти, али не због честитости, него због гордости. Смиреноумље ће високо повући грех, док ће гордост одвући честитост у пропаст. Нисам вам ово испричао да бих вам саветовао да чините грехе, него да будете смиреноумни.“

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---