9. Петровски 7533. / 22. јун 2025.
Житије светог оца нашег Кирила, архиепископа Александријског; Житије преподобног оца нашег Кирила Бјелојезерског; Спомен пет светих монахиња девица: Текле, Маријамне, Марте, Марије и Енате; Спомен светих мученика Ореста, Диомида и Родона; Спомен преподобног оца нашег Александра, игумана Куштског; Спомен светих мученица трију девица; Спомен светог мученика Ананије; Спомен преподобног оца нашег Кира; Спомен светог свештеномученика Александра.
ДОБРОТОЉУБЉЕ | Свети Оци о смирењу и неосуђивању – избор текстова 5
Свети Петар Дамаскин
Онај ко је познао себе, то јест да се налази између величине и смирености, као онај који има умну душу, а смртно и земно тело, никада се не превазноси, нити, пак, очајава, него, стидећи се разумности душе, избегава све што је постидно, и знајући своју слабост из многих искушења, из душевних и телесних страсти, он је познао безкрајну силу Божију, и како Он избавља смирене, који вапију Њему са болном молитвом из срца, и таквоме молитва већ постаје сладост. Знајући да без Бога не може ништа чинити, и из страха да не падне, он се подвизава да се прилепи уз Бога, и удивљава се размишљајући како га је Бог избавио од толиких искушења и страсти, и благодари Ономе Који има силу да избавља, а са захваљивањем стиче смирење и љубав, и не усуђује се уопште да било кога суди, знајући да Бог може, када хоће, помоћи свакоме као што је њему помогао.
Јер када човек не зна да му помоћ долази од наших сабораца Ангела, он пада у надменост, мислећи да делатност припада њему, због чега бива остављен од Бога како би спознао своју немоћ.
Видим многе друге отпале, којима нема броја, и то не само неверујуће, него и многе од отаца после многог зноја. И ко сам најзад ја, гори од свих и најнеосетљивији и немоћнији! Шта ћу дакле рећи о себи самом? Јер Аврам каже о себи да је земља и пепео (1. Мојсејева 18, 27), Давид – да је липсали пас и вашка у Израиљу, Соломон – да је мало дете које не зна шта је лево, а шта десно, три младића говоре да су постали стид и укор, а пророк Исаија говори да је бедан, Авакум говори да је недорастао, Апостол вели да је први од грешника, и сви остали говора да су ништа. Шта дакле ја да радим? Где да се сакријем од мноштва грехова својих? Шта ће да буде од мене ништавног, и чак и горег од самог ништавила, јер ништавило није сагрешило, нити му је учињено добро као мени.
Ко је смиреноуман треба да има сваку врлину и да при томе себе сматра великим дужником и да верује да је нижи од сваке твари. Ако не сматра тако, онда је сáмо то не сматрање сведочанство да је гори од сваке твари, макар му се чинило да води равноангелни живот, јер и истински Ангео, и поред толиких врлина и мудрости, није могао да се допадне Творцу без смирења. Шта, дакле, има да каже онај који само умишља да је Ангео, уколико нема смирења, тај узрок свих постојећих и долазећих добара.
Ако не можеш да се покајеш и по навици падаш у оно у што не желиш, онда имај смирења као цариник и биће ти доста за спасење. Јер онај ко греши без покајања (=исправљења) и при томе не очајава, нужно ће себе сматрати нижим од све твари и неће се усудити да осуди или прекори ни једног човека, него ће се пре удивљавати Божијем човекољубљу, показујући се и захвалним Добротвору, а може имати и многа друга добра. И премда се он потчињава ђаволу при греху, ипак он, из страха Божијег, не слуша непријатеља који га побуђује на очајање, те је због тога удео Божији, имајући благоразумност, трпљење, страх Божији, уздржавајући се осуђивања како не би био осуђен, што је врло потребно.
Колико се неко труди да један дан учини нешто добро, толико је он дужан да се труди свих дана свог живота.И да ли је то можда његова сила и спремност с којима је то учинио? Не, него Божија благодат. Стога кад је то могао тек пошто је дошла благодат, какву похвалу може имати такав човек, и како може да сматра да чини нешто добро сопственим силама и да неправедно осуђује оне који то не могу.
Никада ни једно добро ми нисмо стекли сами, него су сва добра нама од Бога по благодати, као што и биће настаје из небића. „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1. Коринћанима 4, 7), говори Апостол, него као да ти то сам од себе чиниш? Тако нешто није могуће, пошто Господ говори: „Без Мене“, вели Господ, „не можете чинити ништа.“ (Јованн 15, 5)
Као што они који немају дарове, треба да се смиравају будући сиромашни, тако и они који их имају, треба да се смиравају пошто су их примили од Бога, да не би били осуђени због незахвалности. И као што су богати дужни да исповедају захвалност Богу за дарове, тако су то још много више дужни они који су богати врлинама.
Сви смо дужни да се смиравамо пред Богом и пред људима, пошто смо и биће и све остало примили од Бога, и пошто Њиме и знање једни од других примамо.
Кроз многа искушења и њихово трпљење човек постаје искусан, познавши из тога своју немоћ и Божију силу. Из спознаје своје слабости и свога незнања – јер оно што некада није знао, сада зна – он схвата да, као што раније није знао то што сада зна, и чак није ни знао да то не зна, тако постоји и много тога другог што ће можда касније спознати. Јер ако неко не окуси од неке ствари, он не може знати чега је лишен. А онај ко је окусио од знања, делимично спознаје да много тога још не зна и тако му то знање постаје повод за смирење. И опет онај ко је спознао себе и схватио да је променљиво створење, више никада се ни у чему не надима, јер и оно добро што можда и поседује, припада Ономе Ко га је саздао.
Нико није толико безстидан да се усуђује отворено да говори да оно што има није добио на дар, него такав опрезно усноси себе и подмукло краде похвалу тиме што осуђује друге који наводно нису, као он сами себи стекли богатство.
Блажени Дијадох
Богољубивој души, која је испуњена осећањем Божијим, својствено је да, при испуњавању свих заповести, тражи само славу Божију, а за себе – наслађивање смирењем. Јер, Богу приличи слава због Његовог величанства, а човеку – смирење, преко кога постаје свој Богу. Уколико имамо сличну жељу, и ми ћемо, по примеру светог Јована Крститеља, радујући се слави Господњој, непрестано говорити: „Он треба да расте, а ми да се умањујемо.“ (Јован 3, 30)
Преподобни Отац Јован Карпатски
Ако будеш побеђен када против тебе мислено устане рој непријатељских представа, то јест ако им се предаш, знај да си се привремено одвојио од Божанске благодати. Стога си по праведном суду и предан у руке сопственог пада. Подвизавај се, међутим, како те благодат никада, чак ни на тренутак, не би напустила због твог немара. Када, пак, престанеш да се саплићеш, поставши способан да прескочиш преграду страсних помисли и скверних прилога ђаволске лукавости, који у гомилама надиру једни за другим, немој да се покажеш незахвалним не признајући дар који ти је дан одозго. Напротив, заједно са апостолом исповеди: „Не ја, него благодат Божија која је са мном“ (1. Коринћанима 15, 10) извојева у мени победу, поставивши ме изнад нечистих помисли које устају на мене. Она ме је избавила од мужа неправедног (Псалам 17, 40), то јест од ђавола и старог човека.
Ни Исаак који је хтео, ни Исав који је трчао, није добио жељени благослов. „Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује.“ (Римљанима 9, 16) Јер Бог милује, благосиља и Духом помазује онога кога је Сам одредио за службу Себи пре стварања света, а не онога кога бисмо ми хтели. Стога, никако не треба да завидимо, нити да се смућујемо када видимо да неки од братије успевају у врлинама, иако су у свему неугледни и међу последњима. Ти си наравно чуо шта Господ говори у причи: „Подај место овоме“ (Лука 14, 9), да на њега седне онај ко је виши од тебе. Стога се пре задивимо Судији, Који је премудро и предивно пресудио да најмањи и последњи буде први и предводник, а да ми будемо последњи, премда смо старији и по подвизима и по годинама. Сваки човек треба да се саобрази са мером коју му је дао Господ.
Смирење које се онима који га ишту даје благодаћу Божијом, у своје време, после многих подвига, борбе и суза јесте неупоредиво снажније и више неголи смирење какво срећемо код људи који су отпали од врлине.
Блажени Ава Зосима Палестински
Господ, који испитује срца и бубреге, зна да је све наше достојно прекора, срама и попљувања, чак и да нас сви људи хвале и узносе. Уколико кажу: „Учинио си једно или друго“, ја ћу одговорити: „Шта је уопште добро од свега што сам учинио?“ Нико о мени не говори лаж осим оних који ме хвале и узносе. И нико о мени не говори истину осим оних који ме прекоревају и понижавају. Чак ни они, међутим, не говоре потпуну истину. Уколико би сазнали само један део, а не и сву пучину наших зала, они би се окренули од наших душа код од блата, као до смрада и нечистог ваздуха. Кад би се сви удови тела људских претворили у језик да нас прекоревају, убеђен сам да ипак не би могли у потпуности да изразе све наше бешчашће. Јер, онај ко нас прекорева и изобличава, износи само један део наших зала, не могући да каже о свему.
Свети Максим Исповедник
Оплакујући нас који смо се удостојили благодати, па ипак остајемо у немару испуњени сваког зла. Пророк Јеремија је рекао: „Ко ће дати воду глави Мојој и извор суза очима Мојим, да оплакујем народ овај дању и ноћу?“ (Јеремија 9, 1) Чујем и Мојсија који о нама говори: „Једе Јаков, и насити се и одврже се љубљени. Напунио се салом, удебљао се, раширио се и оставио Бога Који га је створио, одступивши од Бога Спаситеља свога.“ (2. Мојсејева 32, 15) Проричући, и апостол нас је оплакивао говорећи: „Нема га који чини добро, нема баш ни једнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да проливају крв, Пустош и беда је на путевима њиховим и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим.“ (Римљанима 3, 12-18) Нико, пак, слушајући истину, не треба да узнегодује, слично њима који су, иако безакони, говорили: „Једнога Оца имамо – Бога“ (Јован 8, 41), да би од Спаситеља чули: „Ваш је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините.“ (Јован 8, 44)
Ми, пак, деламо супротно свим Његовим заповестима, услед чега смо испуњени сваком нечистотом. Стога смо и постали дом трговине уместо храма Божијег, пећина разбојничка уместо дома молитве, народ грешан уместо светог народа, народ препун грехова уместо народа Божијег, семе зло уместо светог семена, и синови безакоња уместо синова Божијих. Јер ми смо оставили заповести Господње и робујемо злим дусима кроз нечисте страсти, прогневљујући Свеца Израиљева.
Онај ко се боји Господа, увек има смиреноумље као сабеседника. Његовим подсећањем он достиже до Божанствене љубави и благодарности. Јер он се сећа свог ранијег светског живота, разноврсних погрешака и искушења која су му се дешавала од младости, те како га је Господ од свега избавио: „Гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконији, у Листри. Каква гоњења претрпјех и од свих избави ме Господ!“ (2. Тимотеју 3, 11) и превео га из страсног живота у живот по Богу. Са тим страхом он прима и љубав, благодарећи непрестано са дубоким смиреноумљем Добротвора и Управитеља живота нашег.
Демон гордости има двоструко лукавство. Он или убеђује монаха да све успехе припише себи, а не Богу – Даваоцу добара и Помоћнику у успеху, или га, уколико не успе у првој намери, наговара га да ниподаштава мање савршену братију. Монах који тако чини, међутим, не зна да га ђаво убеђује да порекне помоћ Божију. Јер, ниподаштавајући оне који још нису успели у добру, он очигледно сматра да је сам својим силама напредовао. То је, међутим, немогуће, као што је и Господ рекао: „Без Мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15, 5) Јер наша немоћ без Даваоца добара не може добро привести крају, чак и кад је покренута ка њему.
Немој упоређивати себе са најслабијим људима, него пре узрастај у складу са заповешћу о љубави. Јер, упоређујући се са најслабијима, упашћеш у пропаст високоумља. Узрастајући, пак, у љубави, попећеш се на висину смиреноумља.
Зар не треба да се ужаснемо, да устрептимо или дођемо изван разума када чујемо да Бог и Отац не суди никога, него је сав суд дао Сину (Јован 5, 22), те да Син узвикује: „Не судите, да вам се не суди“ (Матеј 7, 1), и: „Не осуђујте и нећете бити осуђени“ (Лука 6, 37), или када апостол слично вели: „Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ“ (1. Коринћанима 4, 5), и: „У чему судиш другоме, себе осуђујеш.“ (Римљанима 2, 1) Напротив, оставивши плач због својих грехова, људи су узели суд од Сина, те сами, као безгрешни, суде и осуђују једни друге. И док се због тога Небо ужасава, а земља тресе, они се као неосетљиви не стиде. Таштину изгони тајно делање, то јест молитва, а гордост – приписивање Богу свих успеха.
Својство таштине монаха јесте да се узноси врлином и оним што је прати, а својство гордости јесте да се надима успесима и да унижава друге, успехе приписујући себи, а не Богу. Својство, пак, таштине и гордости световњака јесте да се узноси и надима лепотом и богатством, снагом и памећу.
Смиреноумље је непрестана молитва са сузама и болом. Непрекидно призивајући Бога у помоћ, оно не допушта да се човек неразборито узда у своју силу и мудрост, нити да се узноси над другима, што је израз љуте болести страсти гордости.
Онај ко се надуо срцем због добијених дарова и пао у високоумље, помисливши да није примио примљено – „Шта ли имаш што ниси примио?“ (1. Коринћанима 4, 7) – дочекује гнев који наилази на њега с обзиром да Бог допушта ђаволу да се са њим сплете мислено, те да поколеба његове делатне поретке врлина и помрачи његова умна светла разумевања како би осетио своју немоћ и схватио одакле долази сила, која једина може да побеђује страсти у нама, те како би се покајао и смирио, одбацивши надменост самомњења. На тај начин ће он умилостивити Бога да од њега одврати гнев који обично наилази на непокајане и који одузима благодат која чува душу, остављајући празним неблагодарни ум.
Блажен је онај ко је заиста спознао да Бог у нама, као у оруђима, врши свако дело и сагледавање, врлину и познање, победу и мудрост, доброту и истину, при чему ми од себе не доприносимо ништа осим расположења које жели добро. Имајући га, велики Зоровавељ је, обраћајући се Богу, рекао: „Благословен си, Боже, Који си ми дао мудрост. Тебе исповедам, Господе Боже отаца наших. Од Тебе је победа, од Тебе је мудрост и Твоја је слава. Ја сам слуга Твој.“ (2. Јездрина 4, 60 и 59) Као истински благодарни слуга, он је све пренео на Бога, Који је све даровао.
Сва савршенства Светих су очигледно била дарови Божији. Нико није имао ништа осим дарованог добра, које Бог, као Владика свега, одмерава сагласно са степеном благодарности и расположења онога ко га прима. И човек овладава једино оним што посвећује Богу
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Преподобнии Јустин Ћелијски против ублажавања постова
У књизи „Монашки живот“, где је донео многобројне типике и правила монашког живота, да би српским калуђерима и калуђерицама помогао да изаберу прави пут, свети ава јасно каже да наши манастири не могу напредовити, док год се у њима буде јело месо. Јер, монашко испосништво, па и уздржање од меса, има јасно есхатолошки карактер: инок је ИНИ, други и другачији од овога света, сведок Адамовог стања пре пада, када није било месождерства, и сведок Христовог Царства, у коме месождерства неће бити. Зато је, у име епископа сремског Макарија, свети Јустин Ћелијски одговорио на предлог епископа бачког Никанора, исповедничким писмом из 1965. године:
„Предлог да се ублажи, односно скрати време поста ‘према захтевима савременог живота верних’ преосвећеног брата Никанора, епископа Бачког, може се православно оценити, ако се посматра у светлости богонадахнутог учења Свете Православне Цркве, учења израженог првенствено у одлукама Светих Васељенских Сабора, које су свеобавезне за све православне хришћане до Страшнога Суда. Свети богоносни Оци Седмог Васељенског Сабора, објављујући Богочовечанско Еванђеље спасења, благовесте: „Оно што се у Васељенској Цркви држи по Предању, не допушта ни додавање ни одузимање; а ко додаје или одузима ма шта, њему прети највећа казна, јер је речено: прокљат прелагајај предјели отцев својих (=проклет који мења границе својих отаца – 5. Мојсејева 27, 17).
У светлости ове свеобавезне одлуке Светог Седмог Васељенског Сабора ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора не може се ни у поступак узети, него се мора у потпуности одбацити. У противном: учинилац, као црквоборац, подвргава себе ‘највећој казни’ и проклетству Светих богоносних Отаца. Исти Свети Оци истог Васељенског Сабора дају нам мерило православности овом својом богонадахнутом одлуком: „Сви ми хришћани, рођени у Светој Васељенској Цркви, држимо предања која смо добили, и утврђујемо се на њима, и, следећи речима божанственог Апостола: ‘Држите предања’ (2. Солуњанима 2, 15), одбацујемо узалудна новачења. Исто тако ми примамо све што је затим у току времена било угодно нашим преславним Оцима сазидати на темељу Апостола и Пророка, а гнушамо се свега што је томе супротно и непријатељско.“ Мерен мером ове неизменљиве одлуке Светог Васељенеког Сабора, ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора мора се одбацити, да се гнушање светих богоносних Отаца не би сручило на нас. Исти богоносни Оци изјављују: „Следећи истини, ми ништа не одузимамо и ништа не додајемо, него држимо све што је у Цркви најбоље, и следимо Светим Шест Васељенским Саборима. Укратко рећи: ми неприкосновено чувамо сва црквена предања, потврђена писмено или усмено.“ ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора сав је против ове свете и неизменљиве одлуке Светог Седмог Васељенског Сабора, и зато убитачан по Свето Предање и свето васељенско сазнање Православне Цркве. Исти Свети Оци објављују: „Ко потцењује ма које Предање црквено, било оно записано или незаписано, нека је анатема!“ Обасјан светлошћу ове Цркворевнитељске одлуке богомудрих и боговођених Отаца, ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора је сав под анатемом Светог Седмог Васељенског Сабора. Исти христоносни Оци, у своме херувимском ревновању за Цркву Христову, изјављују и ово: „Истински и најглавнији суд црквени састоји се у томе: не допуштати у Цркви новачења, а такође и не одбацивати ништа. И тако, следећи светоотачким законима и добивши благодат од јединога Духа, ми смо све што се, тиче Цркве сачували неизменљиво и без одузимања, као што су нам предала Шест Васељенских Сабора. Ми следимо древним законским прописима Васељенске Цркве. Оне, пак, који ма шта додају учењу Васељенске Цркве или одузимају ма шта, ми анатемишемо.“ У светлости ове одлуке духоносних Отаца, ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора је сав под анатемом свих Седам Светих Васељенских Сабора. Светих Апостола Правило 69 гласи: „Епископ, или презвитер, или ђакон – или ипођакон, или чатац, или појац, који не пости свету Четрдесетницу пред Ускрс, или среду, или петак, нека се свргне. Ако је световњак (=лаик), нека се одлучи.“ Огледан у огледалу овог светог апостолског Правила, „Предлог” Преосвећеног брата Никанора сав пада под свету и страшну апостолску осуду. Светог Четвртог Васељенског Сабора Правило 1 гласи: „Одлучујемо да имају важити правила, која су од Светих Отаца до сада на свакоме Сабору изложена била.“ А Правило 15. истог Светог Васељенеког Сабора гласи: „Нека (нас) нико не окривљује што ми чувамо среду и петак, у које нам је дане по Предању са разлогом заповеђено да постимо: у среду, због договора одржаног од стране Јевреја о предаји Господа, а у петак, јер је Господ за нас пострадао.“ ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора сав се налази у нераздрешивим оковима ових светих, за све православне хришћане, свеобавезних правила Свете Васељенске Цркве Православне. ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора посредно и непосредно, преиначује, па и одбацује Посни Триод и свих Дванаест Минеја у којима се неприкосновено и неизменљиво чува Свето Предање Свете Православне Цркве Христове о посту. Ово свето апостолско предање у Посном Триоду и Минејима дошло нам јо кроз најдаровитије, најзнаменитије и најбогонадахнутије Свете Оце, те ненадмашне свете философе и свете песнике свих Небеских богочовечанских истина свеспасоносног Еванђеља Спасовог. Ко од нас има светог права, богоданог права, да њихово свето, божанско, апостолско учење мења, поправља, преиначује, одбацује ко? ко? ко? Нико! нико од Анђела! нико од људи! Дрзне ли се ко да то уради он самим тим одсеца себе од вечноживог Богочовечанског Тела Православне Цркве Христове, престаје бити православан, и подвргава себе свим анатемама свих Светих Апостола, свих Светих Отаца, свих Светих Васељенских и Помесних Сабора Једне, Свете, Васељенске и Апостолске Цркве у обадва света. Када је свечовокољубиви Спаситељ наш Господ Христос хтео да скрати Своје вечно и безгранично Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине, на два света подвига на молитву и пост – објавивши ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом.“ (Марко 9, 29) Уствари, целокупно спасење се и састоји у томе: у победи над ђаволом, смрћу и грехом. У томе је сав догмат спасења. Да, у молитви и посту – сав догмат спасења. То је православно учење, учење Светих Отаца. Оно никада не одвоји догматско од моралног. У Богочовековом Еванђељу молитва и пост су догмат, јер без њих нема спасења. У Православној Цркви Христовој нема догмата без моралне суштине и садржине, нити има морала без догматске суштине и садржине. „Речи Моје – дух су и живот су.“ (Јован 6, 63) У Богочовечанском Телу Цркве све је Богочовечанско: све богочовечански сједињено – нераздељиво и несливено. Све од Бога кроз човека ради спасења човека. А Светитељи? Сви од првог до последњег: првенствено молитвеници и испосници; сви – оличење еванђелске молитве и поста, свете молитве и светог поста; сви – вечноживи сведоци свеживотворности спасоносних близанаца међу светим врлинама еванђелским: молитве и поста. Узгредна напомена: сва образложења у ‘предлогу’ преосвећеног брата Никанора пореклом из римокатолицизма и протестантизма. То што он предлаже и образлаже, све је то већ спроведено у римокатоличком и протестантском свету, нарочито у другој половини деветнаестог и у наредним деценијама двадесетога века. У свему и по свему, ‘Предлог’ преосвећеног брата Никанора је бременит катастрофалним опасностима по Српску Православну Цркву. Ако бисмо га усвојили, што никада не може бити док смо православни, и док желимо бити и остати православни, и почели Божанско Еванђеље Спасово прекрајати, мењати, прилагођавати и дотеривати према слабостима наших верника, или према своме нахођењу, онда за кратко време, међу нама Србима, неће остати ничега ни од Еванђеља Спасовог, ни од Цркве Православне. Ако будемо ‘према захтевима савременог живота верних’ мењали, ‘скраћивали’, ‘ублажавали’, учење Цркве, онда ће се врло брзо стићи до потпуног одбацивања целог Еванђеља Спасовог. На пример, данас има доста православних Срба, који не верују у Васкрсење Христово. Ако бисмо хтели да им угодимо и да слабости њиховој Еванђеље Христово прилагодимо, онда бисмо морали избацити из Еванђеља све што се говори с Васкрсењу Спасовом. Исто тако, ако бисмо хтели угодити слабости оних данашњих Срба православних који, било из страха, било из маловерја или полуверја, уклањају из својих кућа Свете Иконе, па чак и оне славске, и односе их црквама и манастирима, онда бисмо морали забранити молитвено поштовање Светих Икона, и озваничити у Српској Цркви јерес иконоборачку. И на тај начнн, разуме се, Српска би Црква престала бити православна.
И тако, идући до краја логиком ‘Предлога’ преосвећеног брата Никанора, ми бисмо српски архијереји потпуно ликвидирали Српску Православну Цркву, и обрели се и пред овим и пред оним светом као најцрњи нихилисти у историји рода Српског, који су извршили највећи и најстрашнији покољ српских душа откако је рода Српског на овој звезди Божјој што се Земља зове. Но, да се то ни у најмањој мери не би десило, ми се архијереји Српске Цркве даноноћно морамо држати свете благовести и уједно свете заповести богомудрог Апостола: „Градите спасење своје са страхом и трепетом.“ (Филипљанима 2, 12) Да, једино градећи са страхом и трепетом своје лично спасење и спасење своје пастве, ми нећемо саблазнити ниједног од оних ‘малих’, од оних који верују у Господа Христа. У противном, ми ћемо архијереји сигурно пасти и подпасти под ону страшну осуду Свемилостивог и Свеправедног Спаса, упућену прво нама, архијерејима: „Који саблазни једнога од ових малих, који верују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врату његову, и да потоне у дубину морску.“ (Матеј 18, 6) Хоћу да завршим речима неустрашивог, богоносног, богомудрог и богонадахнутог Исповедника Православља, Светог Јована Дамаскина: „Умољавамо и народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених Предања. Јер и у малој мери одузимање од онога што нам је предано, као вађење камења из темеља, врло брзо би срушило сву зграду“.“
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Пето-шести (=Трулски) Васељенски Сабор у Цариграду 1. септембра – 31. децембра 691. године
Πενθέκτη Οικουμενική Σύνοδος – Κωνσταντινούπολη (Пентекти Икуменики Синодос – Константинуполи)
(227 Светих Отаца – 102 правила)
Поздравна реч Светих Отаца, сабраних у царској палати Трулос у Цариграду, Јустинијану, најблагочестивијем цару коме су поднели изложене од њих правила:
„Најблагочестивијем и христољубивом цару Јутинијану, Свети и Васељенски Сабор, који је по Божанској вољи и заповешћу Ваше благочестиве власти сабран у овом богочуваном и Царском Граду.
Пошто је неизрецива и Божанска благодат Искупитеља и Спаситеља нашег Исуса Христа обухватила сву земљу и живоносна проповед Истине посејана у уши свију, народ, који седи у тами незнања, виде светлост познања (Исаија 9, 2; Матеј 4, 15), и би ослобођен окова обмане, заменивши старо ропство за Царство Небеско; а одступник од лепоте Прве Светлости, због своје гордости, прва змија, ђаво, велики ум, Асирац (Исаија 14, 4, 11-12), бива заробљен од ранијих заробљеника његових и силом Оваплоћенога Слова бива лишен сваке силе, као што је написано да „непријатељу неста оружја на крају” (Псалам 9, 7). Јер свуда је законоустановљено словесно богослужење и узноси се Богу свеплодије (Малахија 1, 11), и Сам Бог Христос, приношен на жртву и раздаван за спасење уједно и душа и тела, обожује причаснике, којим Богопричешћем се и демони разагоне, и Црквама окупљени свештени и свечани сабор људи на Евхаристији мистички се освећује, и Рај сладости свима је отворен, и на крају све постаде новим (Јеврејима 12, 22-24; Откривење 21, 1-5).
Но, пошто човекоубица ђаво (Јован 8, 44), једном отврдовративши пред Господом Сведржитељем и побољевши и родивши бол отступништва (Псалам 7, 15), не подносећи да гледа нас људе подигнуте из пада преступа, и Неба се дохвативши кроз Првину нашу (Колошанима 1, 18; 1. Коринћанима 15, 20), то јест Христа, Који је Себе дао у откуп за нас (1. Тимотеју 2, 6), није престао бацати стреле злобе и верне рањавати страстима, да би их одвојио од датог им дејства Духа Светога, и части, и благодати. Но, ни Добри наш Подвигоположник и Началник спасења (Јеврејима 12, 2), Бог, није презрео безпомоћне, подижући у сваком нараштају оне који су на попришту овога живота оружјем благочешћа супротставили се њему и рат против њега повели, који узевши мач Духа, који је реч Божија (Ефесцима 6, 17), и сукобивши се тако са лукавим, срушили су његову против нас тиранију, поставши вође стада и исправљајући народ у путеве Господње, да не би, из непознавања бољег, скренули и склизнули на стрмине безакоња. Јер је требало да Онај, Који нам је даровао биће, Који је толиком величином снисхођења и смирења род наш узвеличао и Себи поново позвао и уздигао, да нам Он покаже и пут и добробиће кроз Светилнике и Учитеље Цркве, који светловоде наше кораке по Богу и на Јеванђеље нас побуђују, чије је живљење на Небесима, по Божанскоме Апостолу (Филипљанима 3, 20).
Зато је и сада, док ми проводимо свој живот немарно и лењошћу у мислима спавамо, тако да неопрезнима нам може са стране ући крајпутни разбојник непријатељ, и постепено покрасти врлину, и уместо ње увести нам порок, Христос, Бог наш, Који је највећи брод садашњега света, крмани, подиже тебе, мудрог нашег владара, благочестивог цара, заиста заштитника, који с расуђивањем управља речима, довека чува истину, чини суд и правду земље и ходи путем непорочним (сравни Псалам 118, 1), тебе којега је Мудрост Божија зачела и породила, и добрим врлинама одгајала, и однеговала, и Божанским Духом испунила, и оком васељене показала, који чистотом и светлошћу ума јасно просветљује поданике своје, коме је Цркву Своју предложио и научио да закон њен дан и ноћ проучава, ради утврђивања и изграђивања подручних ти народа, који топлом љубављу према Богу превазилазиш ревносног Финеса (4. Мојсејева 25, 7-11), и грех си згазио снагом благочешћа и разборитости, и чопор злобе и погубе си изволео да изагнаш. Јер је требало да онај који је од Вишње моћи примио управу родом људским, брине, не само о својим стварима и како да управља само својим животом, него и да све којима влада, спасава од буре и многог смућивања гресима, пошто са свих страна нападају духови злобе и узнемирују тело нашег смирења.
Пошто су, пак, два Света и Васељенска Сабора (Пети 553. године и Шести 680. године), сабрани у овом Царском и богочуваном Граду, један у време Јустинијана Првог (527.-565.), богоугодно скончавшег, и други и време побожне успомене бившег цара нашех Константина Погоната (668.-685.), оца твоје кротости, који Сабори свеоотачки објаснивши тајну о вери, нису уопште писали Свештена Правила, као што су то учинили остала Света Четири Васељенска Сабора, којим се правилима народи удаљују од лошег и понижујућег понашања, а преводе се на бољи и узвишенији живот. Отуда је „народ свети, царско свештенство, за које је Христос умро” (1. Петрова 2, 9; 1. Коринћанима 8, 11), растрзаван и развлачен од многих неуредношћу насталих страсти, и замало од Божанског дворишта отргнут и одсечен и незнањем и заборавом подвига врлине посрнуо, и апостолски речено, „Сина Божјег погазио и крв завета, којом је освештан, за несвету сматрао, и Духа благодати вређао” (Јеврејима 10, 29), овај цар, желећи веома да изабрани народ опет сабере, подражавајући Христа, Који је овцу заблуделу на гори поразио (Лука 15, 6), и настојећи да га у двор Његов поврати и убеди га да држи заповести и божанске наредбе, којима удаљујући се од мртвих дела, оживотворавамо се; и смисливши свако старање за спасење, и Бога потраживши, сходно речи која каже: „ Који траже Господа, наћи ће знање за правдом, а који Га право траже, наћи ће мир” (Приче Соломонове 16, 5), одредио је да се окупи овај Свети и Богосабрани Васељенски Сабор, да би се састанком и саглашношћу многих на једном месту постигло оно о чему си се ти царе старао као о потребноме, и такође, ако је нешто од јелинског или јудејског зла остало помешано са зрелим житом истине, да се и то као кукољ ишчупа из корена и иста се жетва Цркве покаже (Матеј 13, 24-30), јер „где су два или три сабрана у Име Моје, онде сам и Ја међи њима”, рекао је глас Господњи (Матеј 18, 20). И опет, кроз Јеремију Пророка нам је узвикнуо: „Потражите Ме свим срцем својим и јавићу вам се”(Јеремија 29, 13).
Ради тога, дакле, по заповести твога Благочешћа, сабравши се у овом богочуваном и Царском Граду, написали смо Свештена Правила. Стога молимо Твоје Благочешће, приносећи Ти и гласове Отаца, окупљених раније у овом богочуваном граду за време побожног спомена бившег цара нашег Теодосија Великог, да, као што си позивним писмом почаствовао Цркву, тако и благочестивим потписом твојим потврди свршетак свега одлученога.
А Господ да учврсти царство твоје у миру и правди, и продужи кроз нараштаје, и природа земаљској власти и наслеђе Царства Небеског.“
1. Наредба о држању неизмењене вере, предане од Светих Васељенских Сабора – Поредак најбољи сваке започињане и речи и дела, јесте од Бога започети и у Богу починути, по речи Богослова Григорија. Отуда, када се већ јавногласно од нас проповеда Православље, и Црква, на којој је Христос утемељен (Матеј 16, 18; 1. Коринћанима 3, 11; 1. Коринћанима 10, 4), непрестано расте и напредује, тако да се изнад Ливанских кедрова уздиже, и ми сада, започињући свештене речи, благодаћу Божијом одређујемо да се неизменљива, и неновачена, и неповређена, чува вера, предана нам од очевидаца и служитеља Речи, богоизабраних Апостола (Јудина 1, 3). И још Символ Вере три стотине и осамнаест Светих и Блажених Отаца, који се састаше у Никеји на 1. Сабору 325. године, за време Константина Великог, бившег цара нашег, против безбожног Арија, и њиме научаваног незнабожачког инобоштва, или боље рећи многобоштва, који нам Оци својом сагласношћу вере открише и разјаснише једносушност у Трима Личностима Богоначалне природе, не допустивши да то остане сакривено под покривачем незнања, и јасно научише верне да се једним поклоњењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише и разбише лажно учење о неједнаким степенима Божанства, и од јеретика направљене, против Православља, детиње од песка играрије оборише и разорише. Такође потврђујемо и веру проповедану од сто педесет Светих Отаца, окупљених у овом Царском Граду на 2. Сабору 381. године, за време Великога Теодосија, бившег цара нашег, прихватајући богословске речи о Светом Духу, и заједно са пређашњим непријатељима истине одбацујемо сквернога Македонија, који се дрско усудио да Господарећег Духа сматра слугом, и разбојнички настојао да расеца нераздељиву Божанску Јединицу, да нам не буде савршена тајна наде наше (1. Петрова 3, 15). Заједно са овим гнусним и беснећим на истину Македонијем, осуђујемо и Аполинарија, уводиоца злобе, који је безбожно изригао да је Господ узео наше тело без ума и душе, те отуда и он мислио да је наше спасење било несавршено. Уједно запечаћујемо и учење изложено од две стотине Богоносних Отаца, сакупљених први пут на 3. Сабору 431. године у граду Ефешана, за време Теодосија Млађег, сина Аркадијева, бившег цара нашег, као неразориву моћ Православља, проповедајући Јединога и по оваплоћењу Христа Сина Божијега, и славећи Пречисту Увекдјеву, Која Га је безсемено родила, као заиста и истинску Богородицу, и одбацујемо, као удаљено од божанског удела, сујетно Несторијево раздељивање, који учи да је посебно човек и посебно Бог Један Христос, те тако обнавља јудејско злочешће. Тако исто православно потврђујемо и ону јавно написану веру од шест стотина и тридесет Богоизабраних Отаца на 4. Сабору 451. године у Халкидонској митрополији, за време Маркијана, и њега бившег цара нашег, која је написана у одредби вера великогласно свима крајевима земље предала Једнога Христа, Сина Божијег, сложенога из две природе и у тим истим двема природама слављенога, те је сујетномислећег Евтиха јеретика, који је говорио да је Велика тајна домостроја спасења нашег привидно извршена, из светих црквених вртова извргла, као нешто одвратно и ружно, а са њим и Несторија и Диоскора, једнога заштитника и поборника делења Христа, а другога сливања природа у Христу, који су обојица из супротне нечестивости упали у један исти понор пропасти и безбоштва. А исто познајемо, и оне после нас научавамо, Духом Светим произнесене православне речи од стране сто шездесет пет Богоносних Отаца, окупљених на 5. Сабору 553. године у овом Царском Граду, у време Јустинијана Великог, блажене кончине цара нашег бившег, који саборно проклеше и одвргоше Теодора Мопсуетског, учитеља Несторијевог, те Оригена и Дидима и Евагрија, који су измислили јелинске басне, и својим сањаријама и застрањењима ума измудријаше нам цикличко кружење и измењивање неких тела и душа, и нечастиво безумствоваше против васкрсења мртвих; и такође осудише написано од Теодорита Кирског против праве вере и дванаест поглавља Блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве Едеског. И опет исповедамо да ћемо неизменљиво чувати веру проглашену од Светог Шестог Сабора, недавно сабранога у овоме Царском Граду у време бившега цара нашега, божанске кончине Константина Погоната, која је вера већу снагу добила тиме што је благочастиви цар посланице његове печатима утврдио ради сигурности њихове до свега века, који нам је Сабор богољубиво појаснио да славимо два природна хтења, то јест воље, и два природна дејства у домостроју оваплоћења Једнога Господа нашег Исуса Христа, Истинитога Бога; а оне који су искварили право учење истине, учећи народе да је једна воља и једно дејство у Једноме Господу нашем Исусу Христу, православном одлуком осудио, велимо за Теодора Фаранског, Кира Александријског, Хонорија Римског, Сергија, Пира, Павла и Петра, који су председавали као епископи у овом богочуваном Граду, и Макарија бившег епископа Антиохијског, Стефана његовог ученика, и безумнога Полихронија, Духом Светим, сачувавши тако неповређено опште Тело Цркве Христа Бога нашег. И кратко речено, одређујемо да се држи чврста и остаје непоколебљива до краја векова вера свих Мужева који заблисташе у Цркви Божијој, који у свету беху светионици, држећи чврсто реч живота (Филипљанима 2, 15-16), и такође њихови богопредани списи и учења. А одбацујемо и проклињемо све које они одбацише и проклеше, као непријатеље истине, који „празне ствари смислише на Бога и неправду у висину говорише” (Псалам 2, 1; Псалам 72, 8). Ако ли неко не држи и не прихвата, донете од свих Отаца напред поменута учења Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде проклет, сходно већ изложеној одлуци од напред речених Светих и Блажених Отаца, и нека као туђин буде искључен и избрисан из именика хришћанског. Јер ми сасвим одлучисмо да, по напред одређеним темама, никако не можемо нити шта додавати, нити пак одузимати. (2. Васељенски Цариградски 1; 3. Васељенски Ефески 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 2; 7. Васељенски Никејски 1; 8. Помесни Картагински 1, 2)
2. Потврда Апостолских, и претходних Саборских и Отачких правила – Свети овај Сабор изволи одлучити и ово, као веома изврсно и важно: да остају и од сада надаље сигурни и поуздани, за лечење душа и исцељење страсти, примљени и потврђени од претходних нам Светих и Блажених Отаца, и такође нама предани под именом Светих и Славних Апостола, осамдесет пет правила. Но пошто нам је у тим правилима заповеђено да примамо истих Светих Апостола, кроз Климента издане, Установе, у које су одавно од неправославних споља унете, на штету Цркве, неке искварене и стране Православљу ствари, које су нам прекрасну лепоту божанствених догмата помрачиле, стога те Установе разложно одбацујемо, заради изграђивања обезбеђења најхришћанскије пастве, нипошто не дозвољавајући и не подмећући изроде јеретичког лажисловља чистом и савршеном апостолском учењу. А печатом потврђујемо и сва остала Света Правила, изложена од Светих и Блажених Отаца наших, то јест: оних сабраних у Никеји 325. године три стотине осамнаест Светих Отаца, и оних у Анкири 314. године, и још оних у Неокесарији 315.-319. године, такође и оних у Гангри 340. године, уз то и оних у Антиохији Сиријској 341. године, па и оних у Лаодикији Фригијској 360. године, још и оних сто педесет Отаца сабраних у овом богочуваном и Царском Граду 381. године, и оних две стотине Отаца сабраних први пут у Ефеској митрополији 431. године, и шест стотина тридесет Светих и Блажених Отаца окупљених у Халкидону 451. године, такође и оних у Сардици 343. године, још и оних у Картагени 419. године, и уз то још оних сабраних опет у овом богочуваном и Царском Граду 394. године за време Нектарија, председатеља овога Царскога Града, и Теофила бившег Александријског Архиепископа. Тако исто и правила Дионисија бившег Архиепископа велеграда Александрије († 265), и Петра бившег Архиепископа и Мученика Александрије († 311); Григорија бившег епископа Неокесаријског и Чудотворца († 270), Атанасија Архиепископа Александријског († 373), Василија Архиепископа Кесарије Кападокијске († 379), Григорија епископа Ниског († 395), Григорија Богослова († 389), Амфилохија Иконијског († 395), Тимотеја првог, бившег Архиепископа Александријског († 385), Теофила Архиепископа истог велеграда Александрије († 412), Кирила Архиепископа истог велеграда Александрије († 444), и Генадија бившег Патријарха овог богочуваног и Царског Града († 471); и још такође и правило који је од Кипријана, бившег Архиепископа Африканске земље и Мученика († 258), и од његовог Сабора издан, и које се правило једино у местима споменутих на том Сабору предстојника, по преданом им обичају, држао. И нико не може горепоменута правила мењати, или укидати, или мимо изложених правила примати друге лажнонатписно састављене од неких који покушаше да изврћу истину. Ако се неко ухвати да покушава да неки од горенаведених правила новачи или изврће, биће одговоран према том правилу: да прими казну коју он наређује, те тиме бити лечен у чему је сагрешио. (Апостолска правила 35; 4. Васељенски Халкидонски 1; 7. Васељенски Никејски 1; 1. Помесни Анкирски 35; 8. Помесни Картагински 1; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 10)
3. О свештеницима и клирицима и њиховом ступању у брак – Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, тражећи да они, који су убројани у клир и другима божанствене дарове преносе, буду чисти и непорочни служитељи и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, те да се очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљана предлагали да се држи сва строгост правила, а ови, који припадају престолу Епископије овог богочуваног и Царског Града, правило човекољубља и снисхођења, ми зато очински и богољубиво заједно спајамо обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ пад у грех из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени том греху све до петнаестог дана прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете године од створења света, то јест до 15. јануара 691. по Христу, и не желе да се од истога отрезне, да такви подлегну канонскоме свргнућу. Они пак који су пали у страст другобрачности, али пре нашег сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење брака раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, сагледавши обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, било да су то презвитери или ђакони или ипођакони, за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну казни за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем са другима и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања; јер да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је. Који су пак били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење и издрже казну, такви нека се изнова успоставе на своје прве степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јасно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она свештена лица која су, као што је речено, до петнаестог дана јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и тиме обнављајући правило (Апостолскa правила 17 и 18) које говори: „Ко је после крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком именику“, и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у именику”. (Апостолска правила 17, 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 26; Василије Велики 12, 27)
4. О казни због односа са посвећеном женском – Ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен. (Апостолска правила 25; 1. Васељенски Никејски 9; 4. Васељенски Халкидонски 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 21, 40, 44, 45; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 9; 8. Помесни Картагински 6, 44; Василије Велики 3, 6, 18, 19, 20, 32, 60)
5. Да нико од свештенства не борави са уведеном слушкињом – Нико од убројаних у свештенички чин, нека не држи код себе женско или слушкињу, изузев особа слободних од подозрења и које су означене у правилу, чувајући тиме себе безпрекорним. Ако неко преступи ово од нас одређено, нека се свргне. Ово исто нека држе и евнуси, старајући се о својој безпрекорности; преступе ли ово, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени. (Апостолска правила 5, 21, 22, 23, 24, 26; 1. Васељенски Никејски 1, 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 12, 13; 7. Васељенски Никејски 18, 22; 1. Помесни Анкирски 19; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 38, 70; Василије Велики 88)
6. Да презвитер или ђакон не може ступити у брак после рукоположења – Пошто се у Апостолским правилима (Апостолско правило 26) налази речено: „Од оних који су нежењени ступили у клир, само се чтеци и појци могу женити”, и ми то чувајући одређујемо: да од сада ипођакон или ђакон или презвитер, после обављеног над њим рукоположења, никако не сме ступати у брачну свезу. Ако се усуди то учинити, нека се свргне. Жели ли ко од оних који ступају у клир, ступити по закону у брак са женом, нека то учини пре рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера. (Апостолска правила 5, 26, 51; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 13, 21, 30; 1. Помесни Анкирски 10; 2. Помесни Неокесаријски 1; 8. Помесни Картагински 16; Василије Велики 69)
7. Да ђакон не седи испред презвитера – Пошто дознасмо да у неким Црквама ђакони, имајући црквене службене положаје, те због тога неки од њих, користећи своју дрскост и својезаконост, седе испред презвитера, стога одређујемо да ђакон, макар био у достојанству, то јест у било каквој званичној црквеној служби, не може такав седети пре презвитера, осим када, замењујући лично свога патријарха или митрополита, дође у други град због неког важног посла, јер тада ће, као место испуњујући онога, бити почаствован. А ако неки, користећи самосилничку дрскост, усуди се то учинити, такав нека се збаци са свога степена и буде последњи између свих у томе чину којем припада у својој Цркви. Јер Господ наш саветује да не треба тражити прва места, по ономе што се у Светог Јеванђелиста Луке налази као учење самога Господа нашег и Бога (Лука 20, 46). Јер говораше позванима на гозбу, причу, опазивши како изабираху прва места: „Кад те ко позове на свадбу, не седај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; и да не би дошао онај који је позвао тебе и њега и рекао ти: Подај место овоме; и онда ћеш поћи са стидом да седнеш на последње место. Него када будеш позван, седи на последње место, да ти рече кад дође онај који те је позвао: Пријатељу, помакни се навише; тада ће ти бити част пред онима који седе с тобом за трпезом. Јер сваки који себе узвишује, понизиће се, а који се понижује, узвисиће се” (Лука 14, 8-11). А ово исто нека се држи и у осталим свештеним чиновима; јер знамо да су узвишенија духовна од светских достојанстава. (1. Васељенски Никејски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 16; 6. Помесни Лаодикијски 20)
8. О обласним Саборима епископа, да буду сваке године где митрополит изволи – Желећи да и ми у свему држимо све што су Свети Оци наши узаконили, обнављамо и онај правило, који говори: да „у свакој области сваке године бивају Сабори епископа, где епископ митрополије изволи” (4. Васељенски, правило 19). Но пошто због варварских најезда и због других настајућих узрока, не могу председници Цркава држати Саборе два пута годишње, одредисмо да на сваки начин, ради црквених послова који обично искрсавају, буде у свакој области Сабор дотичних епископа једном годишње, и то од светог Празника Пасхе па до краја месеца октобра сваке године, у месту које, као што је речено, одреди епископ митрополије. „А епископи који не дођу на Сабор, него остану у својим градовима, и то здрави и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека буду братски укорени исто”. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 19; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 8. Помесни Картагински 18, 37, 76, 77, 95)
9. Да клирик не сме држати крчму – Не сме никакав клирик држати гостионицу или крчму или трговачко-угоститељску радњу. Јер ако му није допуштено да улази у крчму, колико већма не треба да у њој другима служи и предузима оно што му није дозвољено? А који то учини, или нека престане или нека буде свргнут. (Апостолска правила 54; 6. Помесни Лаодикијски 24; 8. Помесни Картагински 40)
10. Да свештенство не узима постотке – Епископ или презвитер или ђакон који узима камате или такозване постотке, нека престане или нека буде свргнут. (Апостолска правила 44; 1. Васељенски Никејски 17; 7. Васељенски Никејски 19; 6. Помесни Лаодикијски 4; 8. Помесни Картагински 5, 6; Василије Велики 2, 14; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 3; Григорије Ниски 6)
11. О неопштењу са Јудејима – Нико од убројених у свештенички чин, или лаик, нека не једе пресне хлебове, то јест такозване безквасне погаче Јудеја, нити да с њима бива близак, ни у болестима да их призива и лечења од њих да прима, нити да се уопште с њима заједно купа у јавним купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут, ако ли је лаик нека буде одлучен. (Апостолска правила 7, 64, 70, 71; 4. Помесни Антиохијски 1; 6. Помесни Лаодикијски 29, 31, 32, 37, 38; 8. Помесни Картагински 51, 73, 106)
12. Да епископ после постављења не живи више са својом женом – Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији епископи не престају да живе заједно са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто пак ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке духовних стада, одредисмо да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је апостолски раније установљено (Апостолско правило 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народа Цркве, и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него корист многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа” (1. Коринћанима 10, 31-32; 1. Коринћанима 11, 1). А за кога се дозна да тако што чини, нека буде свргнут. (Апостолска правила 5, 51; 1. Васељенски Никејски 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 30, 48; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 70)
13. Да свештеници и ђакони и ипођакони задрже своје супруге – Пошто смо дознали да је у Цркви Римљана као правило прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама; ми, стога, следујући староме правилу апостолске тачности и поретка (Апостолска правила 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада надаље на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да обећа да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јован 2, 1-11), јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да не раставља” (Матеј 19, 6), и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста” (Јеврејима 13, 4), и опет: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш” (1. Коринћанима 7, 27). А знамо да као што су и у Картагини окупљени Оци, промишљајући о чистоти живота свештенослужитеља, рекоше „да ипођакони који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница” (1. Коринћанима 7, 5) „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Проповедник Соломона 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они који светом Жртвенику предстоје, да у време служења Светиња у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже” (8. Помесни Картагински, правила 3, 4, 25 и 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским правилима (Апостолска правила 5 и 51), некога од свештених лица: презвитера или ђакона или ипођакона, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут; тако исто ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен од општења, а ако остане упоран, нека се свргне. (Апостолска правила 5, 17, 26, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 6, 30; 7. Васељенски Никејски 18; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8; 3. Помесни Гангрски 4; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 38, 70; Дионисије Александријски 3; Тимотеј Александријски 5, 13; Василије Велики 12, 27, 88)
14. Презвитера не рукополагати пре 30, и ђакона пре 25, и ђаконису пре 40 година – Правило Светих и Богоносних Отаца наших (2. Помесни Неокесаријски, правило 11) нека се чува и у овоме да „презвитер се не рукополаже пре тридесет година, макар био човек веома достојан, него нека сачека; јер је и Господ Исус Христос у тридесетој години био крштен и почео учити”. Такође „ни ђакон нека се не поставља пре двадесет пет година, ни ђакониса пре четрдесет година”. (4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 15; 2. Помесни Неокесаријски 11; 8. Помесни Картагински 16)
15. Ипођакона не рукополагати пре 20 година – Ипођакон млађи од двадесет година нека се не поставља. Ако неко из било ког свештеног степена буде постављен мимо одређених година, нека буде свргнут. (4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 14; 2. Помесни Неокесаријски 11; 8. Помесни Картагински 16)
16. О броју ђакона у Црквама – Пошто књига Дела Апостолских предаје да су седам ђакона од Апостола постављени, а Оци Неокесаријскога Сабора у од њих изложеним правилима (2. Помесни Неокесаријски, правило 15) овако исказаше да „ђакона, по правилу, треба бити седам, макар град био врло велики, а уверићеш се о томе из књиге Дела Апостолских”, ми, применивши смисао Отаца на апостолску реч, нађосмо да у њих није било речи о људима који служе Тајнама, него о служењу при потребама трпеза, јер у књизи Дела Апостолских стоји овако: „У ове дане, кад се множаху ученици, подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И ова реч би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човека испуњена вером и Духом Светогим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. И ове поставише пред Апостоле” (Дела Апостолска 6, 1-6). Тумачећи ово учитељ Цркве Јован Златоуст, овако говори: „Дивљења је достојно како се мноштво народа није поцепало при избору људи, и како они нису Апостоле осудили. Потребно је, пак, дознати какво су они, то јест ђакони, достојанство имали, и какво су рукоположење добили. Да ли ђаконско? Али тога још није било у Црквама. Или је то служба презвитера? Мада још није било ниједног епископа, него сами Апостоли. Отуда мислим да није било још познато и јавно име ни ђакона ни презвитера (Омилија 14, 3 на Дела Апостолска). Сходно овоме, дакле, и ми исказујемо, да напред споменутих седам ђакона, не треба узимати као служитеље Тајнама, сходно претходно изложеноме учењу, него су то били они којима је поверено старање о општој потреби тада окупљаних, који су нама и у овоме образац човекољубља и старања о потребитима, то јест сиромашнима (1. Васељенски Никејски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 7; 2. Помесни Неокесаријски 15; 6. Помесни Лаодикијски 20)
17. Да се клирик без воље свог епископа не поставља у другу Цркву – Пошто клирици разних Цркава, напуштајући своје Цркве у којима су рукоположени, пређоше другим епископима, и без сагласности свога епископа намештени су у другим Црквама, и од тога постадоше непослушни, зато одређујемо да од месеца јануара минулог четвртог индикта ниједан од свих клирика, у било ком степену се налазио, нема дозволу без писменог отпуста свога епископа бити прибројан у другој Цркви; иначе који од сада не буде ово држао, него буде, колико је до њега, понижавао онога који му је дао рукоположење, нека се свргне и он и онај који га је противразложно примио. (Апостолска правила 12, 15, 32, 33; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 6, 10, 11, 13, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 18; 7. Васељенски Никејски 15; 4. Помесни Антиохијски 3, 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 41, 42; 5. Помесни Сардички 7, 8, 15, 16, 19; 8. Помесни Картагински 23, 54, 90 105, 106)
18. Да избегли због варварске најезде клирици, по одласку варвара, враћају се у своју Цркву – Клирике који су под изговором варварске најезде, или иначе због неке околности, постали пресељеници или избеглице, пошто им престане то збивање, или варварске најезде, или због чега су се преселили, заповедамо да се опет поврате својим Црквама и безразложно их не остављају за дуго. Ако ко не поступи по овом правилу, нека буде одлучен, док се не поврати својој Цркви. Ово исто нека буде и са епископом који таквога клирика задржава. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 7. Васељенски Никејски 15; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 15, 16, 19; 8. Помесни Картагински 54, 90)
19. Епископи да уче клир и народ речима Благочешћа по предању Светих Отаца – Предстојници Цркава треба сваки дан, а особито у Дане Господње, да уче сав клир и народ речима благочешћа, изабирајући из Божанственог Писма мисли и судове Истине, и да не преступају већ установљене одлуке или предање Богоносних Отаца. Него, ако се и покрене нека светописамска реч, нека је не тумаче другачије, него како су ја изложили у својим списима Светила и Учитељи Цркве, и нека у њима већма благоуспевају него ли да састављају своје науке или беседе, јер бива, кад су у томе неискусни, да се удаље од одговарајућега. Јер кад народи, науком напред речених Отаца, дођу до познања основних истина и врлина, и до онога што је некорисно и за одбацивање, онда свој живот преуређују на боље, и не бивају заробљени слабошћу незнања, него, пазећи на науку у Цркви, располажу собом тако да не падају у зло, и спасење своје изграђују, страшећи се и претећих казни. (Апостолска правила 58; 1. Васељенски Никејски 2, 16; 6. Помесни Лаодикијски 19; 5. Помесни Сардички 11; 8. Помесни Картагински 71, 121, 123, 124; Петар Александријски 16; Василије Кесарски или Велики 92; Григорије Ниски 6)
20. Да епископ не учи јавно у граду који има свог епископа – Није дозвољено епископу да јавно учи у другоме њему неприпадајућем граду. Који се затече да то чини, нека престане од епископства, и нека дела посао презвитерски. (Апостолска правила 14, 35; 1. Васељенски Никејски 8, 15; 2. Васељенски Цариградски 2; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 29; 1. Помесни Анкирски 18; 4. Помесни Антиохијски 13, 22; 5. Помесни Сардички 3, 11, 12)
21. О клирицима који су по правилу сагрешили, и кају се или не – Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути и отерани у ред лаика, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако одбацивање греха не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили Небеском животу. (Апостолска правила 5, 25, 62, 81, 83; 1. Васељенски Никејски 9, 12; 3. Васељенски Ефески 8, 9; 4. Васељенски Халкидонски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 4; 2. Помесни Неокесаријски 9; 8. Помесни Картагински 36; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16; Василије Велики 3, 17, 32, 50, 70; Кирил Александријски 3)
22. О рукоположенима за новце – Који су рукоположени за новац, а не по проверавању и по избору свештеног живота, било епископи или ма који клирици, наређујемо да се свргну, али и они који су их рукоположили. (Апостолска правила 29; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 23; 7. Васељенски Никејски 4, 5, 15, 16, 19; 5. Помесни Сардички 2; Василије Велики 90; Генадије I Цариградски 1; Тарасије Цариградски 1)
23. Давање Светог Причешћа ничим се не наплаћује – Да нико, било од епископа или презвитера или ђакона, када даје пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новаца или било шта друго. Јер благодат је непродајива, нити за новац раздајемо освећење Духа, него треба некористољубиво раздавати достојнима тога Дара. Ако се покаже да неко убројан у клир, од онога коме даје пречисто Причешће, тражи било шта, нека буде свргнут као ревнитељ обмане и злодела Симона мага (Дела Апостолска 8, 18-21). (Апостолска правила 4, 29; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 23; 7. Васељенски Никејски 4)
24. Да свештена лица и монаси не одлазе на хиподроме или скарадне игре – Никоме ко припада свештеноме чину, или монаху, није дозвољено да одлази на коњске трке, или да присуствује скарадним позоришно-циркуским играма. Па и ако је неки клирик позван на свадбу, чим се појаве замамљиве игре, нека устане и одмах се удаљи, јер нам тако заповеда наука Отаца (6. Помесни Лаодикијски, правило 54). А ако се неко у томе затече, или нека престане, или нека буде свргнут. (Пето-шести Васељенски Цариградски 51, 62, 65; 6. Помесни Лаодикијски 54; 8. Помесни Картагински 15, 45, 61, 63)
25. Да сеоске и мањих места заједнице остају епископима који их држе – Уз све друге обнављамо и правило (4. Васељенски Халкидонски, правило 17) који налаже да у „свакој Цркви сеоске или месне заједнице непроменљиво остану под епископима који их поседују, а особито ако су их тридесет година ненасилно имали и управљали. Ако је пак у току тридесет година настао или настане неки спор о истима, могу они, који себе сматрају оштећенима, подигнути о томе поступак пред обласним Сабором”. (4. Васељенски Халкидонски 17; 8. Помесни Картагински 119, 120)
26. Да презвитер који је из незнања ступио у брак има само почаст седишта – Презвитер који је по незнању ступио у незаконит брак, нека има презвитерско седиште, сходно узакоњеном нам од свештеног правила 27, Василија Великог, а од других свештенодејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, такав не благосиља ни јавно, ни насамо, нити Свето Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи, него, задовољавајући се седиштем пред другима, нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је пак да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном женом због које је лишен свештенодејства. (Апостолска правила 17, 19; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 6, 21; 2. Помесни Неокесаријски 9; Василије Велики 23, 26, 27, 78)
27. Да клирик не облачи неодговарајућу одећу – Нико ко припада клиру да не облачи неприличну одећу, ни кад борави у граду, ни када путује, него нека носи одећу која је већ одређена за припаднике клира. Ако ко тако што учини, нека буде одлучен за једну седмицу. (7. Васељенски Никејски 16; 3. Помесни Гангрски 12, 21)
28. Да се приношено грожђе не додаје приношењу Безкрвне Жртве – Пошто смо дознали да се у разним Црквама приноси на жртвеник, по неком насталом обичају, грожђе, а свештенослужитељи, пошто исто придодају Безкрвној Жртви Причешћа, тако обоје заједно раздају народу, налазимо и наређујемо да више нико од свештеника то не чини, него да народу, на оживотворење и опроштај грехова, раздаје само Принос, то јест Причешће. Сматрајући, пак, свештеници приношење грожђа као првину, и благосиљајући га посебно, нека раздају онима који га траже ради благодарења Даваоцу плодова, којима се тела наша, по божанској одредби, хране и расту. Ако, пак, неки клирик учини мимо ове наредбе, нека буде свргнут. (Апостолска правила 3, 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 32; 8. Помесни Картагински 37)
29. Да се Света Евхаристија на жртвенику приноси на ште-срце (на празан стомак П.Ј.) – 41. правило Картагинског Сабора налаже „да се Светиње Жртвеника не свршавају, него само од људи који нису ништа јели, то јест, на ште-срце, изузевши једино дан у години кад се Вечера Господња свршава” у Велики Четвртак увече. Можда су се таквим снисхођењем ти Божански Оци тада послужили због неких разлога корисних за Цркву у оним местима. Пошто нас, пак, ништа не принуђује да напустимо тачност, то, следећи Апостолским и Отачким предањима, одређујемо „да не треба ни у четвртак Велики последње недеље Четрдесетнице разрешавати пост, и тиме бешчастити целу Четрдесетницу” (6. Помесни Лаодикијски, правило 50). (Апостолска правила 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 89; 6. Помесни Лаодикијски 49, 50, 51, 52; 8. Помесни Картагински 41, 47; Дионисије Александријски 1; Тимотеј Александријски 16)
30. Супружници који су се добровољно зарекли на безбрачност, да не живе заједно – Желећи да се све чини за изграђивање Цркве (1. Коринћанима 14, 26), закључили смо да снисходимо и оним свештеницима који су у Црквама код варвара, тако да, ако сматрају да морају поступати преко Апостолског правила, који наређује да се „под изговором побожности не прогања своја жена” (Апостолско правило 5), и чинити више но што је одређено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, одређујемо да они ни на који начин више не живе заједно са њима, тако да нам тиме пруже потпуни доказ свога обећања. А притом им ово допуштамо не ради чега другога, него због њиховог малодушног схватања и отуђених и неутврђених обичаја. (Апостолска правила 5; 1. Васељенски Никејски 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 12, 13, 14, 48; 3. Помесни Гангрски 1, 4, 9, 10; 8. Помесни Картагински 3, 4, 33)
31. Без дозволе епископа не служити у приватним богомољама – Клирици који служе Литургију или крштавају у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут. (Апостолска правила 31; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 34, 59; 7. Васељенски Никејски 10; 3. Помесни Гангрски 6; 4. Помесни Антиохијски 5; 6. Помесни Лаодикијски 58; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 12, 13, 14, 15; 8. Помесни Картагински 10)
32. Да у Безкрвну Жртву треба додавати воду у вино, а не као у Јерменији – Пошто смо дознали да у Јерменској земљи они који свршавају Безкрвну Жртву на светој Трпези приносе само вино, не додајући му воду, истичући предаше учитеља Цркве, Јована Златоуста, који, у тумачењу Јеванђеља Матејевог (Омилија 82, 2), каже ово: „Зашто Господ, васкрснувши, није пио воду, него вино?”, чупајући тиме из корена другу злу јерес. Јер имају неки који су употребљавали воду у Светим Тајнама, зато показује Господ да и када је Тајне предао, вино је предао (Матеј 26, 29), и када је, после васкрсења, без Тајни просту трпезу Апостолима предложио (Марко 16, 14; Лука 24, 30; Јован 21, 12-15), употребио је вино од рода виноградскога, а виноград рађа вино а не воду. Одавде Јермени сматрају да је овај Учитељ Цркве порицао употребу воде у Светој Жртви. Зато, да не би они и од сада надаље остали у незнању, излажемо православну мисао тога Оца. Постојала је стара зла јерес Идропарастата, који су у својој жртви употребљавали уместо вина саму воду. Опровргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући да они тиме иду насупрот Апостолском Предању, изложио је овај Богоносни Отац Златоуст напред споменуту реч. Јер он је и својој Цркви, Антиохији и Цариграду, где му је било поверено пастирско руковођење, предао у Светој Литургији да се вода меша са вином када треба приносити Безкрвну Жртву, показујући сједињење крви и воде која је истекла из пречистога ребра Искупитеља нашег и Спаса Христа Бога, која се излила за оживотворење свега света и искупљење грехова. И у свакој Цркви, где су просијали духовни Светилници, то јест Свети Оци, овај се богопредани поредак држи. Јер и Јаков, брат по телу Христа Бога нашег, коме је првоме поверен престо Цркве Јерусалимске, и Василије, Архиепископ Цркве Кесаријске, којега се слава пронела по свој васељени, који су нам писмено предали Тајанствено Свештенодејство, то јест Свету Евхаристију, предали су нам да се у Божанственој Литургији Свети Путир испуњује и свршава водом и вином. И у Картагини окупљени Свети Оци (8. Помесни Картагински, правило 37) тако су изричито споменули: „да се у Светим Тајнама ништа друго него тело и крв Господња приноси, као што је и сам Господ предао, то јест хлеб и вино помешано са водом”. Ако, дакле, неки епископ или презвитер, не чини по преданоме од Апостола поретку, те воду са вином помешавши тако приноси Пречисту Жртву, нека буде свргнут, јер непотпуно објављује Тајну и уводи новачења у оно што је предано. (Апостолска правила 3, 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 81; 8. Помесни Картагински 37)
33. Јудејски је обичај да се само свештенички род прима у клир, као у Јерменији – Пошто смо дознали да се у Јерменској земљи примају у клир само они који су из свештеничког рода, чиме тако поступајући следе јудејским обичајима, а неке од њих и без пострижења постављају за свештенопојце и читаче божанског закона, решисмо да од сада они који хоће неког да узведу у клир не смеју гледати на род и порекло постављанога, него да испитују да ли су, сходно изнетим у Светим Канонима условима, достојни да се постављају у клир, и њих нека производе у црквену службу, било да јесу или нису од предака свештеника. Али и не треба допуштати никоме да, по поретку постављаних у клир, народу са амвона чита божанствене речи Светог Писма, ако дотични није примио свештено пострижење и по правилу добио благослов од свога пастира. Ако се ко се затече да поступа против прописанога, нека буде одлучен. (Апостолска правила 76; 7. Васељенски Никејски 14; 6. Помесни Лаодикијски 15)
34. О забрани клирицима и монасима завере и групашења – Пошто Свештени правило (4. Васељенски Халкидонски, правило 18) јасно заповеда и то да „преступ завере или групашења, и спољним законима сасвим је забрањено, тим већма је потребно забранити да то буде у Божјој Цркви. И ми се старамо да се то држи да, „ако се који клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке против епископа или суклирика, нека такви буду сасвим свгнути из свога чина”. (Апостолска правила 31; 4. Васељенски Халкидонски 18; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 10, 53; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14, 15)
35. Да митрополит не присваја ништа епископово по смрти његовој – Не сме нико од свих митрополита да после смрти епископа, који је подручан његовом престолу, узима или себи присваја ствари његове или његове Цркве, него нека те ствари буду под надзором клира Цркве којој је покојник био председник, док се не постави други епископ. Осим ако у тој Цркви не остане клирика, јер тада ће их митрополит чувати неповређене, и све ће их предати епископу који ће бити постављен. (Апостолска правила 40; 4. Васељенски Халкидонски 22, 25; 4. Помесни Антиохијски 24; 8. Помесни Картагински 22, 26, 81)
Манастир Хиландар – Чудотворне иконе и свете мошти | Руски филм са српским и енглеским преводом
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 81 | Римљанима 2, 10-16: О Јудејцима и Јелинима.
10 а слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину;
11 јер Бог не гледа ко је ко.
12 Јер који без Закона сагријешише, без Закона ће и изгинути; а који под Законом сагријешише, по Закону ће се осудити.
13 Јер нису праведни пред Богом они који слушају Закон, него ће се оправдати они који испуњавају Закон.
14 Јер кад незнабошци, немајући Закона, чине од природе што је по Закону, они, немајући Закон, сами су себи Закон;
15 они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по Закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају,
16 на Дан када Бог узасуди тајне људске по Јеванђељу мојему кроз Исуса Христа.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 9 | Матеј 4, 18-23: Позив првих апостола.
18 А идући покрај мора Галилејског, видје два брата: Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари.
19 И рече им: „Хајдете за Мном и учинићу вас ловцима људи.”
20 А они одмах оставише мреже и пођоше за Њим.
21 И отишавши одатле, видје друга два брата: Јакова Зеведејева и Јована, брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их.
22 А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за Њим.
23 И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Господ је позвао Петра и Андреја, и они су одмах, оставивши све, пошли за Њим. Позвао је Он и Јакова и Јована, и они су, такође, оставили све и пошли за Њим (Матеј 4, 18-24). Због чега су они тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време Крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо, и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што за време васпитања у нас не уносе укус тог блага, те оно остаје страно нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Избраници Божји
Што око не виде и што ухо не чу,
што се људском не да исказати речју,
што не дође никад на срце човеку,
што нико не позна у овоме веку:
Сласти пред кима се сви описи губе,
уготова Господ оним што Га љубе.
Да Истину гледе својим духом целим,
и да се веселе с Ангелима белим,
да певају химне Небесној Царици,
и светле к’о сунца, Божји светилници:
Сласти пред кима се сви описи губе,
уготова Господ оним што Га љубе.
Близу Творца бити, Њиме се светлити,
љубав Оца пити, њом се веселити,
близу Херувима, близу Архангела –
безсмртна радости! безсмртна недеља!
Сласти пред кима се сви описи губе,
уготова Господ оним што Га љубе.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєємникъ (прејемник) = наследник
Премудрости Исуса, сина Сирахова 46, 1:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Крѣпокъ на бранєхъ Іисусъ Наѵинъ, и прєємникъ Мѡѷсєовъ бысть во пррочєствѣ.
ИЗГОВОР: Крјепок на бранех Исус Навин, и прејемник Мојсеов бист во пр(о)рочествје.
СРПСКИ: Крјепак је био у рату Исус Навин, и насљедник Мојсејев у пророштвима.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Рече једном један безверник блаженом Августину:
-Заповести вере су много тешке. Оне су као тешко бреме, које спречава и ограничава човекову слободу. Истински слободан је само онај ко чини што год му је воља.
Блажени Августин му одговори овом лепом сликом:
-Није баш тако. Крила су и ластавици додатни терет. Али захваљујући том додатном терету, ластавичино тело, уместо да чами на земљи, крстари ваздухом. То исто бива и са човеком. Заповести Божије заиста изгледају тешке. Али само се наизглед таквима чине. Јер захваљујући њима човек се уздиже из блата и греховног ропства, и креће се ка Небесима Божанског блаженства и слободе.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске