16. Петровски 7533. / 29. јун 2025.

Царе Лазо, Лазаре | Песма за Видовдан:
https://youtu.be/l2MlHEvsZa8?si=bbuVeoPm5zaMKPCj

Житије светог оца нашег Тихона Чудотворца, епископа Аматунтског на Кипру; Страдање светих мученика Тигрија Презвитера и Евтропија Чтеца; Пренос моштију светог мученика Теодора Сикеота; Спомен светог свештеномученика Марка, епископа Аполонијадског; Спомен преподобног оца нашег Тихона, Луховског Чудотворца; Спомен светих пет мученица Никомидијских; Спомен светих четрдесет мученика Грка; Спомен преподобног оца нашег Тихона Мединског.

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ | Свети Оци о смирењу и неосуђивању – избор текстова 6 (крај)

Преподобни и Богоносни отац наш Теодор

Бог нас је, наиме, у почетку саздао веома добрим. Стога смо дужни да и будемо добри. Искупљени ценом Крви Христове, ми се избављамо од древног преступа праоца. Према томе, неће бити ништа велико уколико постанемо праведни. Напротив, уколико отпаднемо од праведности, бићемо достојни жалости и осуде.

Супарник нашег живота, то јест ђаво, разним помислима покушава да у нашим очима умањи наше грехе, често их покривајући заборавом. И уколико се опустимо у напорима, ми више нећемо мислити на оплакивање својих падова. Ми, међутим, браћо, немојмо дозволити да заборавимо своје падове, чак ако нам изгледа да нам је већ опроштено због нашег покајања. Напротив, увек мислимо на своје грехе и немојмо престајати да их оплакујемо. На тај начин ћемо, стекавши смирење као доброг сажитеља, избећи мреже таштине и гордости.

Немој да помишљаш да дуготрајност твог монашког живота нешто значи и немој да се заробиш самопохвалом због трпљења у пустињи и суровости подвига, већ на уму држи реч Владике да си непотребни слуга и да још ниси испунио заповест. Заиста, све док се налазимо у овом животу ми нисмо избављени из прогонства. Напротив, ми још увек седимо на рекама вавилонским, још се мучимо у прављењу египатских цигли и још нисмо угледали обећану земљу, с обзиром да са себе нисмо скинули старог човека који пропада у варљивим жељама. Ми, наиме, још не носимо слику Небеског, него слику земљаног. Према томе, нема разлога да се хвалимо. Боље би било да плачемо и молимо се Ономе Који може да нас спасе од окајаног ропства горком фараону, да нас ослободи од његове страшне тираније и уведе у благу обећану земљу, где ћемо на крају стећи покој у светилишту Божијем и где ћемо бити удостојени да станемо са десне стране величанствености Вишњега. Ми се добара која превазилазе сваки ум можемо удостојити једино по бескрајној милости Божијој, а не због неких наших наводних праведних дела.

… избегавај да осуђујеш брата када падне, како се не би удаљио од доброте и љубави. Јер, онај ко нема доброте и љубави према брату, није познао Бога. Бог је љубав (1. Јованова 4, 8), како узвикује Јован, син громова и љубљени Христов ученик.

Монах ради својих успеха не треба да се узноси, него да се сматра непотребним слугом, који је изоставио много тога што је требало да уради. Он за све треба да благодари Светога Бога и да Му приписује успехе свога живота.

…имајући смирено размишљање и скрушено срце, и непрестано узносећи Господу молитву божанственог Арсенија Великог: „Боже мој, немој ме оставити. Ништа добро нисам учинио пред Тобом. Ипак, дај ми да по самилости Твојој поставим добар почетак.“ Јер, све наше спасење зависи од штедрости и човекољубља Бога. Њему слава и сила и поклоњење. Амин.

Преподобни отац наш Филотеј Синајски

Онај ко мисли да својом способношћу држи све погубне страсти, не види да је заробљен једном, и то најгором: немајући Бога у себи, он, наиме, пада у високоумље. Он треба веома да се потруди у трезвоумљу како се, због узношења, не би лишио памети. Јер, како говори апостол Павле „Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Коринћанима 8, 1), душе које скупљају знања са разних страна обично се надимају пред онима које су, како им изгледа, ниже. У њима, како ми изгледа, нема ни искре љубави која изграђује.

На неки начин је природно да се знање надима, мислећи да је више од многих других, наравно, уколико му недостаје самоукоревање и смирење. Имајући познање своје немоћи, ми треба да размишљамо онако како је размишљао онај ко је рекао: „Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно, пак, чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради почасти Небеског призвања Божијега у Христу Исусу.“ (Филипљанима 3, 13-14) И опет: „Ја. дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар, него изнуравам тело своје и савлађујем га да, проповедајући другима, не будем сам одбачен.“ (1. Коринћанима 9, 26-27) Видиш ли величину смирења и, у исто време, стремљење ка врлини? Видиш ли смирење великог и светог Павла? „Христос“, каже он, „дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја.“ (1. Тимотеју 1, 15) Ми, пак, треба да се смиравамо с обзиром да поседујемо несавршену природу. Јер, шта је несавршеније од блата?

Свети Симеон Нови Богослов

Није ли Христос и Бог наш рекао: „Заиста, заиста вам кажем: ‘Ко вјерује у Мене, дјела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер Ја идем Оцу Своме.’“ (Јован 14, 12) Међутим, ко ће се од нас се усудити да каже: „Ја творим дела Христова, и исправно верујерујем у Њега?“ Не видите ли дакле, братијо моја, да ми како ћемо се у дан Суда показати као неверни и бити предани мукама, чак више неголи они који уопште нису знали за Христа, то јест неверници. Стога је неопходно, или да будемо кажњени још теже неголи неверници, или да Христова реч није истинита, што је немогуће.

На све верне ми треба да гледамо као на једнога, мислећи да у свакоме пребива Христос. За свакога треба да имамо љубазно расположење, којим смо готови чак и душу своју за њега положити. Стога не треба да говоримо или да мислимо да је било ко зао, већ све треба да видимо као добре, као што је већ речено. Уколико видиш да се неко бори са страстима, немој омрзети брата, него страсти које га нападају. Уколико, пак, видиш да некога мучи похота и лоше навике, имај према њему још веће састрадавање, како иначе и сам не би био искушан на сличан начин, с обзиром да си и сам склон променама и да стојиш под утицајем променљивог вештаства.

Господ је благоволео да прими на Себе лице сваког сиромаха и да се уподоби сваком потребитом, како се нико од оних ко верује у Њега не би узвисавао над братом својим, већ како би свако, видећи у брату своме Бога свога, себе сматрао мањим и горим од брата свога, с обзиром да је мањи од свога Творца, те како би прихватио брата свога као што прихвата Њега, будући спреман да ради помоћи њему потроши све своје имање као што је и Христос Бог наш и Своју крв дао ради нашег спасења.

Свети Никита Ститат

Не треба да ти изгледа необично или чудно уколико, будући остављен од Бога, паднеш у телесни грех или грех језиком или помишљу, премда си водио напоран и суров живот. Пад ће бити твој и по твојој кривици. Јер, да најпре ниси помислио за себе да си нешто необично и важно – што није требало – или да се ниси узвисио над неким у гордељивом размишљању о себи, или да ниси осудио некога због неке људске природне немоћи, ти не би био остављем по праведном суду Божијем, и не би сам окусио немоћ. Ти си је међутим сад окусио како би се научио да не осуђујеш, да не мислиш о себи више него што ваља мислити. „Јер кроз благодат која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог удијелио“ (Римљанима 12, 3), те да се над никим не узносиш.

Уколико ти приступи нечисти и подмукли бес таштине и почне да ти, пошто си напредовао у врлини, прориче о висини престола, приводећи ти на памет и у помисли твоју делатност и превазносећи је као вишу од других, те представљајући да си довољно силан да и друге душе руководиш, постави себе пред заповести и страдања Господња, те ћеш одмах увидети да си пред пуном мером савршенстава незнатнији неголи купељ воде у односу на море. Јер људска правда је од Божије удаљенија неголи земља од неба или комарац од лава.

Онај ко себе упоређује у било ком смислу са неким од саподвижника или са братијом која живе са њим, у ствари сам себе вара у незнању, не ходећи Божијим путем. Приучи душу да се се свагда креће у сећању на раније грехе и на адске муке, мислено гледајући на себе као на осуђеника.

Свети Григирије Синаит

Они који говоре или поступају без смирења, слични су ономе ко прави дом у зиму или без блата.

На опиту и познањем наћи и познати смирење јесте удео само малобројних. Они који покушавају да га опишу речима, личе на оне који мере бездан. Ми слепи, понешто назирући о великој светлости, кажемо: право смирење не говори смирене речи, нити поприма смирени изглед, нити приморава себе да смирено мисли и не прекорева себе да би изгледало смирено. Речено представља почетак, повод и разне видове смирења. Међутим, само смирење јесте благодат и дар одозго. Свети оци говоре о два смирења: сматрати себе нижим од свих и Богу приписивати своја добра дела. Прво је почетак, а друго крај. Онима који га траже, предлаже се да у познању имају три помисли: да су грешнији од свих људи, да су срамнији од све твари, будући да се налазе у противприродном стању, и да су јаднији од демона, будући њихови робови. Онај ко се смирава, треба да говори: „Како да знам тачно грехе људи, то јест какви су и колики? Како да знам да ли су исти или превазилазе и моје грехе? И пошто не знам, душо моја, ја сам испод свих људи, као земља и пепео под њима. И како да себе не сматрам срамнијим од читаве твари? Јер она се држи оквира своје створене природе, а ја сам својим безбројним безакоњима као пао у противприродно стање. Заиста , звери и стока су чистији од мене грешног. Ја сам нижи од свих, сурвавши се до ада и у аду лежећи још пре смрти. Ко не зна и не осећа да је грешнији и гори од демона, будући њихов роб и поданик, већ је овде са њима затворен у таму? Заиста је гори од демона онај ко им је подчињен. Стога ћу са њима, кукавни, наследити бездан. Налазећи се у подземљу, аду и бездану пре смрти, како се у самообмани усуђујеш назвати праведником, учинивши себе злим делима грешником гадним и демоном?

… уколико не буде остављен самоме себи, не буде побеђен, поробљен ни надвладан сваком страшћу и помишљу и непријатељским духом, не налазећи помоћи ни од дела, ни од Бога ни од било чега, будући готов да падне чак у очајање, и будући понижен у свему, човек не може да се скруши, сматрајући себе нижим од свих, последњим и робом свих, горим чак и од самих демона, с обзиром да подлеже њиховом мучењу и да га побеђују. Ето домостројног смирења које пружа промисао Божији и због кога Бог даје друго, више смирење то јест сведејствену и светворачку божанствену силу. Видећи се у њему као оруђе Божанствене силе, човек већ врши дивна Божија дела.

Свети Григорије Палама

Страст славољубља (=таштине) налази потпуно излечење у осећању љубави према горњој почасти, уз све сматрање себе недостојним ње, у подношењу понижавања од људи, уз сматрање себе достојним њега, и у претпостављању славе Божије слави људској, по речи пророка: „Не нама Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу.“ (Псалам 113, 9) Штавише, чак и ако учини нешто похвално, човек треба Богу да га приписује и Њему да благодарно узноси славу, а не да је себи присваја. Он ће се радовати што је на дар добио врлину, уопште се не превазносећи њоме, с обзиром да ништа своје нема. Штавише он ће се смиравати, имајући даноноћно своје мислене очи обраћене Богу, псаламски говорећи, „као очи слушкиње у руке госпође своје“ (Псалам 122, 2), пазећи да се, одвајајући се у добру од Онога Који га даје и чува, не би сурвао у пропаст зла, како обично пострадају слуге самомнења и таштине.

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)

…зрнца из ризнице…

Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић – Старац Никанор Хилендарац (Никола Савић 1903-1990)

Од приступања Богомољачком покрету 1920-их, па до краја свој живота, отац Никанор је био и остао прави Србин, Богомољац и мисионар светог владике Николаја, који је уским путем, носећи свој крст, ишао кроз живот за Христом и са Христом. „Оно што се у младости научи, остаје до краја живота“ – говорио је отац Никанор. Принципи, које је млади Никола свим срцем усвојио, огледали су се у богомољачким начелима духовне дисциплине, која се уобличила Николин, касније Никаноров дивни карактер. Та начела су гласила:

„Прво, љуби Господа Бога свим срцем, свом душом и свом мишљу својом; и друго – љуби ближњег свог као самога себе. Овим заповестима је заувек одређен пут нашег живота. Њим се иде од Бога кроз себе према ближњима…“, a за тај пут је неопходна вера. Зато „веруј у Бога просто и смело, не стиди се нигде своје вере, као што се и твој народ не стиди. Упознај темељно вољу Божју. У том циљу користи свако погодно време, а нарочито време богослужења и тумачења Светог Јеванђеља. Молитва нека ти буде свакодневна душевна храна. Без ње не приступај ни делу ни јелу, без ње нити где полази, нити долази. Редовно посећуј Свету Литургију, пости најмање сваког петка, ради сећања на муке и страдања која је на тај дан поднео за нас Божански Исус, а причешћуј се свакога поста у току године (Божићни, Ускршњи, Петровски и Госпојински пост). Не заборави да ћеш, вршећи горње дужности, постићи такву чврстину душе и мир срца, да те никад и ништа у животу неће поколебати. Бог ће бити стварни учесник у твом животу. Знај да си саздан по слици и прилици Божјој и ради узвишених циљева које Бог одређује људима. У томе лежи величина твог људског достојанства које мораш будно чувати. Води непрестано борбу у самоме себи против оних порока који загорчавају и понижавају људски живот. Ти пороци су гори од немаштине и болести и зову се: зловоља, оговарање, злопамћење, незахвалност, злурадост, нехат, пакост, гнев, завист, непризнавање туђих вредности и заслуга. Буди смирен и скроман. Знај да ‘љубав смирује, а разум надима’. Надувеност према млађем, а поготово према старијем, знак је одсуства хришћанске свести. Буди чедан, знајући да омладина без осећања стида, одана блуду и разврату, јесте знак опадања и скора пропаст народа. Ради чувања невиности не говори, нити читај, нити гледај ни пред ким оно што би те пред твојим родитељима застидело. Не заборави да се Божјем оку не да ништа сакрити. Чувај чистоту тела и знај да је оно, по речима апостола Павла, храм Духа Светога. Буди послушан и никад не вређај старијег. Буди искрен и безазлен ‘као голуб, а мудар као змија’. Буди јунак, цени јунаке, а плашљивце жали. Не псуј никога, ништа и никад. Не опијај се. Сваку поверену дужност у заједници извршуј на најбољи могући начин. Знај да Отаџбина и народ живе од вршења дужности, а пропадају од невршења. Свест о дужности нека се код тебе огледа тако што на службу и рад никад нећеш закаснити, нити раније са њега отићи, нити, пак, учинити ма шта што није дозвољено у радно време. Јавни рад нека за тебе буде част. У борби за свој народ увек пођи од уверења да њему и сваком другом народу, спасење може доћи само онда кад се остави греха и заблуда у себи и око себе. Немој да те збуни неразумевање других у борби за опште добро. Не малаксавај због недостатка брзих успеха. Запамти да са борбом иде увек и жртва, а праве жртве у правој борби могу дати само духовно исправни људи, велике вере и љубави, великог идеализма, борци и јунаци, прегаоци, радници и ствараоци. Не изјашњавај се само за истину и правду, јер то чини свако кад ништа не кошта, већ са радошћу примај и последице које долазе из борбе за истину и правду. Никад и никоме не ласкај и терај од себе ласкавце, јер убијају људско достојанство и руше карактер. Нарочиту пажњу обрати према женскима. Ту се понашај као што би желео да се стран човек понаша према твојој сестри, а сваку старију жену поштуј како би желео да се поштује твоја мајка. Помози увек невољнима и сиромасима и у томе подстичи твоју околину. Говори благо са млађима, нежно са сиромасима и несрећнима, братски са себи равнима, синовски са старијима од тебе. Избегавај свађу и увек предухитри свако зло. Не критикуј речима већ делима, која треба да буду узор и правило живота за сву твоју околину. Знај да су дела једина успешна критика која никога не озлеђује, а многе одушевљава и вуче за собом. Увек и свуда и у свему се држи Христових речи и Његове заповести: ‘Све што хоћете да вама чине људи, чините и ви њима.’ Ко ово прима, нека прими срцем, иначе ће узалудно мислити да је истински заједничар наше духовне заједнице.“

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Пето-шести (=Трулски) Васељенски Сабор у Цариграду 1. септембра – 31. децембра 691. године
Πενθέκτη Οικουμενική Σύνοδος – Κωνσταντινούπολη (Пентекти Икуменики Синодос – Константинуполи)
(227 Светих Отаца – 102 правила)

Поздравна реч Светих Отаца, сабраних у царској палати Трулос у Цариграду, Јустинијану, најблагочестивијем цару коме су поднели изложене од њих правила:

„Најблагочестивијем и христољубивом цару Јутинијану, Свети и Васељенски Сабор, који је по Божанској вољи и заповешћу Ваше благочестиве власти сабран у овом богочуваном и Царском Граду.

Пошто је неизрецива и Божанска благодат Искупитеља и Спаситеља нашег Исуса Христа обухватила сву земљу и живоносна проповед Истине посејана у уши свију, народ, који седи у тами незнања, виде светлост познања (Исаија 9, 2; Матеј 4, 15), и би ослобођен окова обмане, заменивши старо ропство за Царство Небеско; а одступник од лепоте Прве Светлости, због своје гордости, прва змија, ђаво, велики ум, Асирац (Исаија 14, 4, 11-12), бива заробљен од ранијих заробљеника његових и силом Оваплоћенога Слова бива лишен сваке силе, као што је написано да „непријатељу неста оружја на крају” (Псалам 9, 7). Јер свуда је законоустановљено словесно богослужење и узноси се Богу свеплодије (Малахија 1, 11), и Сам Бог Христос, приношен на жртву и раздаван за спасење уједно и душа и тела, обожује причаснике, којим Богопричешћем се и демони разагоне, и Црквама окупљени свештени и свечани сабор људи на Евхаристији мистички се освећује, и Рај сладости свима је отворен, и на крају све постаде новим (Јеврејима 12, 22-24; Откривење 21, 1-5).

Но, пошто човекоубица ђаво (Јован 8, 44), једном отврдовративши пред Господом Сведржитељем и побољевши и родивши бол отступништва (Псалам 7, 15), не подносећи да гледа нас људе подигнуте из пада преступа, и Неба се дохвативши кроз Првину нашу (Колошанима 1, 18; 1. Коринћанима 15, 20), то јест Христа, Који је Себе дао у откуп за нас (1. Тимотеју 2, 6), није престао бацати стреле злобе и верне рањавати страстима, да би их одвојио од датог им дејства Духа Светога, и части, и благодати. Но, ни Добри наш Подвигоположник и Началник спасења (Јеврејима 12, 2), Бог, није презрео безпомоћне, подижући у сваком нараштају оне који су на попришту овога живота оружјем благочешћа супротставили се њему и рат против њега повели, који узевши мач Духа, који је реч Божија (Ефесцима 6, 17), и сукобивши се тако са лукавим, срушили су његову против нас тиранију, поставши вође стада и исправљајући народ у путеве Господње, да не би, из непознавања бољег, скренули и склизнули на стрмине безакоња. Јер је требало да Онај, Који нам је даровао биће, Који је толиком величином снисхођења и смирења род наш узвеличао и Себи поново позвао и уздигао, да нам Он покаже и пут и добробиће кроз Светилнике и Учитеље Цркве, који светловоде наше кораке по Богу и на Јеванђеље нас побуђују, чије је живљење на Небесима, по Божанскоме Апостолу (Филипљанима 3, 20).

Зато је и сада, док ми проводимо свој живот немарно и лењошћу у мислима спавамо, тако да неопрезнима нам може са стране ући крајпутни разбојник непријатељ, и постепено покрасти врлину, и уместо ње увести нам порок, Христос, Бог наш, Који је највећи брод садашњега света, крмани, подиже тебе, мудрог нашег владара, благочестивог цара, заиста заштитника, који с расуђивањем управља речима, довека чува истину, чини суд и правду земље и ходи путем непорочним (сравни Псалам 118, 1), тебе којега је Мудрост Божија зачела и породила, и добрим врлинама одгајала, и однеговала, и Божанским Духом испунила, и оком васељене показала, који чистотом и светлошћу ума јасно просветљује поданике своје, коме је Цркву Своју предложио и научио да закон њен дан и ноћ проучава, ради утврђивања и изграђивања подручних ти народа, који топлом љубављу према Богу превазилазиш ревносног Финеса (4. Мојсејева 25, 7-11), и грех си згазио снагом благочешћа и разборитости, и чопор злобе и погубе си изволео да изагнаш. Јер је требало да онај који је од Вишње моћи примио управу родом људским, брине, не само о својим стварима и како да управља само својим животом, него и да све којима влада, спасава од буре и многог смућивања гресима, пошто са свих страна нападају духови злобе и узнемирују тело нашег смирења.

Пошто су, пак, два Света и Васељенска Сабора (Пети 553. године и Шести 680. године), сабрани у овом Царском и богочуваном Граду, један у време Јустинијана Првог (527.-565.), богоугодно скончавшег, и други и време побожне успомене бившег цара нашех Константина Погоната (668.-685.), оца твоје кротости, који Сабори свеоотачки објаснивши тајну о вери, нису уопште писали Свештена Правила, као што су то учинили остала Света Четири Васељенска Сабора, којим се правилима народи удаљују од лошег и понижујућег понашања, а преводе се на бољи и узвишенији живот. Отуда је „народ свети, царско свештенство, за које је Христос умро” (1. Петрова 2, 9; 1. Коринћанима 8, 11), растрзаван и развлачен од многих неуредношћу насталих страсти, и замало од Божанског дворишта отргнут и одсечен и незнањем и заборавом подвига врлине посрнуо, и апостолски речено, „Сина Божјег погазио и крв завета, којом је освештан, за несвету сматрао, и Духа благодати вређао” (Јеврејима 10, 29), овај цар, желећи веома да изабрани народ опет сабере, подражавајући Христа, Који је овцу заблуделу на гори поразио (Лука 15, 6), и настојећи да га у двор Његов поврати и убеди га да држи заповести и божанске наредбе, којима удаљујући се од мртвих дела, оживотворавамо се; и смисливши свако старање за спасење, и Бога потраживши, сходно речи која каже: „ Који траже Господа, наћи ће знање за правдом, а који Га право траже, наћи ће мир” (Приче Соломонове 16, 5), одредио је да се окупи овај Свети и Богосабрани Васељенски Сабор, да би се састанком и саглашношћу многих на једном месту постигло оно о чему си се ти царе старао као о потребноме, и такође, ако је нешто од јелинског или јудејског зла остало помешано са зрелим житом истине, да се и то као кукољ ишчупа из корена и иста се жетва Цркве покаже (Матеј 13, 24-30), јер „где су два или три сабрана у Име Моје, онде сам и Ја међи њима”, рекао је глас Господњи (Матеј 18, 20). И опет, кроз Јеремију Пророка нам је узвикнуо: „Потражите Ме свим срцем својим и јавићу вам се”(Јеремија 29, 13).

Ради тога, дакле, по заповести твога Благочешћа, сабравши се у овом богочуваном и Царском Граду, написали смо Свештена Правила. Стога молимо Твоје Благочешће, приносећи Ти и гласове Отаца, окупљених раније у овом богочуваном граду за време побожног спомена бившег цара нашег Теодосија Великог, да, као што си позивним писмом почаствовао Цркву, тако и благочестивим потписом твојим потврди свршетак свега одлученога.

А Господ да учврсти царство твоје у миру и правди, и продужи кроз нараштаје, и природа земаљској власти и наслеђе Царства Небеског.“

36. О првенству Цариградског престола и части осталих Патријараха – Обнављајући што је узакоњено од сто педесет Светих Отаца, сабраних у овом богочуваном и Царском Граду, и од шесто тридесет Отаца сакупљених у Халкидону, одређујемо да Цариградски престо „ужива једнаке повластице и првенства престолу Старога Рима, и да се у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”; за њим нека се броји престо велеграда Александринаца, затим престо велеграда Антиохијаца, и после њега престо града Јерусалимљана. (1. Васељенски Никејски 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 4. Васељенски Халкидонски 28)
37. О епископима који због варварске најезде бораве ван својих епископија – Пошто су у разна времена бивале варварске најезде, и отуда су многи градови били поробљени безаконицима, те отуда није било могуће да предстојник таквога града, пошто је за њега био рукоположен, заузме свој престо и на њему утврди своје свештенички положај, и тако по устаљеном обичају обавља рукоположења и чини и управља све остало што припада епископу; ми, чувајући част и поштовање свештенства и желећи да ни на који начин незнабожачка обест не бива на штету црквеним правима, установисмо да тако рукоположен и због споменутог узрока не уведени у своје престоле епископи, сачувају свој положај, тако да по правилу обављају рукоположења разних клирика, и да се користе влашћу места епископа по своме праву, и да буде сигуран и законит сваки од њих происходећи управни чин. Јер пошто је нужда времена спречила тачност очувања права, неће се тиме стеснити границе управе. (Апостолска правила 36; 1. Васељенски Никејски 16; 3. Васељенски Ефески 9; 4. Васељенски Халкидонски 6, 29; 1. Помесни Анкирски 18; 4. Помесни Антиохијски 17, 18; Кирил Александријски 1, 2, 3)
38. Да у новим градовима црквени поредак следује грађанском – Правило постављено, Оци наши и ми држимо, које овако заповеда: „Ако је царском влашћу основан нови град, или ће се основати, нека државним и грађанским обрасцима следи и поредак црквених ствари и послова.” (1. Васељенски Никејски 4, 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 3; 4. Васељенски Халкидонски 17, 28)
39. О Кипарском епископу, то јест о епископу Новог Јустинијануполиса – Пошто се брат и саслужитељ наш Јован, Архиепископ острва Кипра, заједно са својим народом, преселио са реченога острва у област Хелеспонта (Мраморног Мора), промислом човекољубивога Бога и трудом христољубивог и благочестивог цара нашега Јустинијана Новог (685.-695.), због варварских најезда и да се ослободи паганског ропства, и чисто се потчини скиптру хришћанске државе, одлучујемо да се непроменљиво очувају повластице дароване од Богоносних Отаца, сабраних раније у Ефесу 431. године (3. Васељенски Ефески, правило 8), престолу горепоменутога човека, Архиепископа Кипарског, те да нови Јустинијанупољ има права града Константије, и да у њему постављани богољубљени епископ председава свима у Хелеспонтској области, и да га изабирају и постављају његови епископи, по староме обичају. Јер су Богоносни Оци наши утврдили да се чувају обичаји у свакој Цркви. А епископ Кизичкога града да буде потчињен предстојнику споменутог Јустинијанупоља, по примеру свих осталих епископа који су под реченим богољубљеним предстојником Јованом, од кога ће, кад настане потреба, бити постављен и епископ самога Кизичкога града. (Апостолска правила 34; 1. Васељенски Никејски 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36, 37; 4. Помесни Антиохијски 9)

О монасима и монахињама – правила 40-49

40. Да се не приступа монашком животу без провере – Пошто је врло спасоносно пријањати Богу, удаљавањем од вреве живљења у свету, потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живљења по Богу тада треба примати после пуног развића разума, као већ сигуран и настао од знања и расуђивања. Нека, дакле, онај који жели да понесе монашки јарам није млађи од десет година, а да епископ има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим светим канонима (Василије Кесирски или Велики, правило 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственица у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1. Тимотеју 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (4. Васељенски Халкидонски, правило 15) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година”, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија”, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредило смо сада да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење у њему. (1. Васељенски Никејски 19; 4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 14; 8. Помесни Картагински 6, 44, 126; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 5; Василије Велики 18, 24)
41. О онима који желе бити затворници – Који у градовима или селима желе да се удаље у самозатворе, и усамљени пазе на себе ради усавршавања, треба најпре да ступе у манастир и обучавају се усамљеничком живљењу, и за време три године потчињавају се у страху Божјем старешини манастира и у свему како приличи испуњавају послушност, и тако, испољавајући своје расположење за такав живот, да ли га од свег срца добровољно прихватају, испитиваће се од месног епископа. Затим ће тако још једну годину истрајно провести изван тог самозатвора, да се још јасније покаже циљ њихов. Јер ће тек тада пружити пуно уверење да не лове ташту славу, него да ради истинског добра траже такво молитвено тиховање. По испуњењу толиког времена, ако устрају у истом расположењу, нека се самозатворе, и да више не могу излазити кад хоће из такве самоће, осим ради опште користи и помоћи, или их друга претећа смрћу нужда на то присили, и тада са благословом месног епископа. Који пак без наведених разлога покушају изаћи из својих обиталишта, нека најпре буду невољно затворени у речени затвор, а онда постовима и другим строгим мерама лечити их, знајући, сходно написаном, да: „Нико ко стави руку своју на плуг, па се окреће назад, није приправан за Царство Небеско“ (Лука 9, 62). (4. Васељенски Халкидонски 4; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 4)
42. Да такозвани пустињаци са великом косом не бораве у граду – За такозване пустињаке, који у црним хаљинама и великом косом на глави, обилазе градове и мешају се са лаичким људима и женама, и свој завет срамоте, одређујемо да се такви, ако хоће, пошто острижу косу и прихвате изглед и обличје осталих монаха, сместе у манастир и међу братију уврсте; ако ли то неће, треба их сасвим изагнати из градова, и да живе у пустињама, од којих су себи и назвање смислили. (4. Васељенски Халкидонски 4; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 4)
43. Да се у монашки ред прима свако ко је у ма какав грех пао – Може сваки хришћанин да изабере подвижнички живот и, одложивши многобурну гужву животних ствари, ступи у манастир и по монашком обличју постриже се, било у који грех да је запао. Јер Спаситељ Бог наш рече: „Који долази Мени, нећу га истерати напоље” (Јован 6, 37). Пошто нам пак монашко живљење изображава живот у покајању, ми одобравамо ономе који му се искрено предаје, и никакав му начин дотадашњег живота не може спречити да испуни своју намеру. (4. Васељенски Халкидонски 4; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 2, 4)
44. О монаху који падне у блуд или се ожени – Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по правилима, казнама за блудочинце. (4. Васељенски Халкидонски 16; 1. Помесни Анкирски 19; Василије Велики 6, 18, 19, 60)
45. Да се будуће монахиње не уводе у манастир у украсној одећи – Пошто смо дознали да у неким женским манастирима, када приводе оне које ће се удостојити тог свештеног образа и начина живота, најпре од приводилаца или родитеља бивају обучене у свилене и друге сваковрсне хаљине, па још и украшене златом и драгим камењем, и онда, тако приступајући олтару, свлаче сву ту богату одећу, те одмах бива над њима благосиљање монашке схиме и облаче их у црно одело, одређујемо да то од сада више не бива. Јер није прилично да она која је својом вољом одбацила свако животно угађање, и заволела живот по Богу, и утврдила се у том животу непоколебљивим мислима, и тако манастиру приступила, да се опет тиме потсећа на пропадљиви и пролазни свет, који је већ заборавила, и тиме доведе у сумњу свој позив и душу узбуни, попут таласа који запљускују и свукуд таласају, тако да некад ни сузу већ не пролије, нити ће телом показати скрушеност у срцу; него ако, по обичају, и падне нека суза, гледаоци помисле да она није потекла због расположења за подвижнички труд, него већма што оставља свет и оно што је у свету. (8. Помесни Картагински 126)
46. Да примљене у манастир монахиње не излазе ван без велике нужде – Оне које су изабрале подвижнички живот и у манастир уписане, никако да не излазе из манастира. Ако их пак нека неотклонива нужда на то натера, нека то чине са благословом и дозволом игуманије, но и тада не саме за себе, него, по заповести игуманије, са неком старијом или од првих у манастиру. Никако није дозвољено да ноће ван манастира. Такође и мушкарци који проводе монашки живот, да и они излазе из манастира по хитној потреби, са благословом онога коме је поверено игуманство. Тако да који преступају сада од нас одређено правило, било мушкарци, било жене, нека подлегну одговарајућим казнама. (Пето-шести Васељенски Цариградски 47)
47. Да ни мушкарац у женском, ни женско у мушком манастиру не спава – Ни жена у мушком манастиру, ни човек у женском да не спава. Јер верни требају бити слободни од сваког спотицања и саблазни, и да свој живот управљају „благообразно и угодно Господу“ (1. Коринћанима 7, 35); а који ово учини, био клирик било лаик, нека буде одлучен. (7. Васељенски Никејски 18, 20, 22)
48. Да жена рукополаганог епископа, разведена по заједничком договору, ступи у манастир – Жена изабранога и узвођенога на епископско достојанство, пошто се претходно заједничком сагласношћу раздвојила од свога мужа, нека после епископског рукополагања над њим, ступи у манастир подигнут далеко од епископова обитавања, и нека од епископа добија старање, то јест издржавање. Ако ли се покаже достојна, нека се узведе и у достојанство ђаконисе. (Апостолска правила 5, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 15; Пето-шести Васељенски Цариградски 12, 14, 30; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 70)
49. Да једном посвећени манастири не бивају световна обиталишта – Обнављајући и ово свето правило (4. Васељенски Халкидонски, правило 24), одређујемо да „једном посвећени манастири по вољи епископа, нека заувек остају манастири, и добра која њима припадају нека буду сачувана, и више не могу постати светска обиталишта“, нити било ко сме издавати их световним људима, него ако се то до сада и догађало, наређујемо да то никако не важи. „А који се од сада усуде да то чине, нека подлегну казнама по правилима“. (4. Васељенски Халкидонски 4, 24; 7. Васељенски Никејски 13)

О лаицима – правила 50-51

50. Да се клирици или лаици на баве коцком – Да нико од свију, било од лаика, било клирика, не игра од сада коцке; ако се неко затече да то чини, ако је клирик нека буде свргнут, а ако је лаик нека буде одлучен. (Апостолска правила 42, 43)
51. Забрана гледања циркуса, и лова, и игара на сцени – Сасвим забрањује овај Свети и Васељенски Сабор такозване циркусанте, то јест пантомимичаре, и њихова позоришта, затим да бивају ловачке преставе, и плесања на позорници. Ако ли неко ово правило презире, и ода се нечему од овога забрањеног, ако је клирик нека буде свргнут, а ако је лаик нека буде одлучен. (Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 65, 66; 6. Помесни Лаодикијски 54; 8. Помесни Картагински 15, 61)
52. Да у Светој Четрдесетници бива Пређеосвећена Литургија – У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и Светога дана Благовести, нека бива само Света Литургија Пређеосвећених дарова. (Апостолска правила 66, 69; 6. Помесни Лаодикијски 49, 50, 51, 52)
53. Да кумови деце удових мајки не ступају с њима у брак – Пошто је духовно сродство веће од свезе по телу, а дознасмо да у појединим местима неки који примају децу, то јест кумови, на Светом и спасоносном Крштењу, после тога ступају у брачно саживљење са њиховим удовим матерама њиховим, зато одређујемо да од сада ништа такво не буде. Ако ли неки, после овог правила, затеку се да то чине, такви нека најпре одступе од тог незаконитог суживљења, а затим нека подлегну казнама блудочинаца.
54. О забрани бракова између сродника – Пошто нас Божанствено Писмо јасно учи овако: „Не приступај никоме твоме сроднику по телу, да откријеш срамоту његову“ (3. Мојсијева 18, 6). Богоносни Василије је у својим правилима (Василије Велики, правила 75, 76, 77, 78, 79 и 87) набројао неке забрањене бракове, а многе је прећутао, и на оба начина корист нам је донео. Јер избегавајући мноштво срамних назива, да речима не оскврни говор, општим именима је обухватио нечистоте којима нам је обухватно показао незаконите бракове. Но пошто се таквим ћутањем и неразабирањем забране недозвољених бракова, сама се природа смућивала, одлучисмо да ово јасније изложимо, одређујући, да од сада: који ступи у општење брака са својом првобратаницом или сестричином, или отац и син са мајком и ћерком, или отац и син са двема девојкама сестрама, или мати и кћер са два брата, или два брата са двема сестрама, сви ови подлежу правилу о седмогодишњем кајању, очигледно пошто одступе од незаконитог саживљења. (Апостолска правила 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 26, 53; 2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 23, 27, 68, 75, 76, 78, 79, 87; Тимотеј Александријски 11; Теофил Александријски 5)
55. Да се у Римској Цркви не пости суботом и недељом – Пошто смо дознали да они у граду Римљана у светим постовима Четрдесетнице посте у суботе њене, против преданога црквеног поретка, Свети Сабор одлучи да се и у Цркви Римљана држи неповређено правило (Апостолско правило 66), који каже: „Ако се неки клирик затече да пости у Свети дан Господњи, или у суботу, осим једне једине Велике Суботе, нека буде свргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен“. (Апостолска правила 66; 3. Помесни Гангрски 18)
56. Да у Јерменији не једу сир и јаја суботом и недељом Свете Четрдесетнице – Такође смо дознали да у Јерменској земљи и у другим местима, у суботе и недеље поста Свете Четрдесетнице неки једу јаја и сир. Одлучисмо, зато, и ово: да Црква Божија по свој васељени, следујући једноме поретку свршава пост, и уздржава се како од свега закланога, тако исто и од јаја и сира, што је плод и пород оних живих бића од којих се уздржавамо. Ако ли се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну, а ако су лаици, нека буду одлучени. (Апостолска правила 66, 69; 3. Помесни Гангрски 18)
57. Да се на Жртвеник не приноси мед и млеко – Не треба приносити на Жртвенике мед и млеко. (Апостолска правила 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 28, 32, 99; 8. Помесни Картагински 37)
58. Да лаици не дају сами себи Божанске Тајне – Ниједан који спада у ред лаика да не причешћује сам себе Свештеним Тајнама, кад је присутан епископ или презвитер или ђакон. А који се на то усуди, поступајући против установљенога, нека буде одлучен за једну седмицу, да се од тога научи „да не мисли више него што ваља мислити“. (Римљанима 12; 3) (1. Васељенски Никејски 13, 18)
59. Да се не врши Крштење у богомољи у кући – Никако да се не обавља Крштење у богомољи која се у некој кући налази, него који желе да се удостоје пречистога Просветљења, то јест Крштења, нека приступају Католичанским Црквама, и ту нека примају тај дар. Који се пак ухвати да не држи ово од нас одређено, ако је клирик нека се свргне, а ако је лаик нека буде одлучен. (Апостолска правила 31; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 7. Васељенски Никејски 10; 3. Помесни Гангрски 6; 4. Помесни Антиохијски 5; 6. Помесни Лаодикијски 58; 8. Помесни Картагински 10; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 12)
60. О онима који се праве да су обузети демоном – Кад Апостол гласно говори да „ко се сједини са Господом, један је дух са Господом“ (1. Коринћанима 6, 17), јасно је да који себе зближава са противником, постаје општењем један са њим. Зато за оне, који се праве да су демоном обузети, па поквареношћу понашања притворно их опонашају, одлучисмо да свакако буду стављени под казну и да се подвргну онаквим строгостима и трудовима којима се, ради ослобођења од демонског дејства, достојно подвргавају они који су одиста демоном обузети. (Апостолска правила 79; 1. Помесни Анкирски 24; Василије Велики 83)
61. О гатарима и врачарима и онима што воде мечке – Који се предају гатарима, или такозваним стотницима (=волшебницима), или другим сличнима, да од њих дознаду што желе да им се открије, нека, сходно ономе што је већ претходно од Отаца о њима одређено, подлегну правилу о шестогодишњем кајању. Истој тој казни треба подвргнути и оне који воде мечке или сличне животиње за играње, а на штету простијих људи; и они који варајући казују о срећи и судбини и родословљу по астрологији, и масу других таквих глупости говоре, а и такозвани гоничи облака и бајачи и који праве амајлије против чаролија и гатари. Који пак остану упорни у томе, и неће да престану и да избегавају такве погубне и незнабожачке скарадности, одређујемо да се потпуно од Цркве одбаце, као што и Свети Канони заповедају. „Јер какву заједницу има светлост са тамом?“, као што Апостол каже. „Или какво је слагање храма Божијег са идолима? Или какав удео има верни са неверником? Како ли се слаже Христос са Велијаром?“ (2. Коринћанима 6, 14-16). (Пето-шести Васељенски Цариградски 65; 1. Помесни Анкирски 24; 6. Помесни Лаодикијски 36; Василије Велики 7, 65, 72, 81, 83; Григорије Ниски 3)
62. О паганским календама, и ботама, и брумалијама – Такозване календе, и такозване боте, и називане брумалије, и панађур што бива првога дана месеца Марта, хоћемо да се све то потпуно уклони из јавног живота верних. Исто тако одбацујемо и јавна женска плесања, које могу наносити много штете и кварежи, а још, и у име лажно названих код Јелина богова, мушка и женска плесања и обреде, који бивају по неком старом обичају, туђем хришћанском живљењу, одређујући да ниједан човек не одева женску одећу, нити жена одећу приличну људима. Такође не играти с маскама комичке или сатиричке или трагичке маскараде, нити призивати име мрскога Диониса (Бахуса) кад се гази грожђе у бадњима, нити изазивати смех кад се вино лије у бачве, чинећи по незнању или по сујети оно што је демонска прелест. Оне пак који, будући добро упознати са овим, дрзну се од сада надаље да учине нешто од гореспоменутог, заповедамо да такви: ако су клирици, буду свргнути, а ако су лаици, буду одлучени. (Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51, 65; 6. Помесни Лаодикијски 54; 3. Помесни Гангрски 13; 8. Помесни Картагински 15, 45, 63)
63. Да не треба читати лажнонаписане Мученикослове – Оне повести Мученика које су лажно од непријатеља истине сачињене, да би безчастили Мученике Христове и у неверу приводили слушаоце, наређујемо да се у Црквама не објављују и не износе пред народ, него их бацати у ватру. Они пак који их прихватају, или придају важност као истинитима, предајемо проклетству. (Апостолска правила 60; 7. Васељенски Никејски 9; 6. Помесни Лаодикијски 59)
64. Да лаик не узима достојанство учитеља вере у Цркви – Не треба лаик јавно пред народом да држи догматски говор или учи, стичући тиме себи учитељско достојанство, него да следује преданом од Господа поретку, и да отвара ухо своје онима који су благодат учитељске речи добили и од њих се божанственим стварима поучавати. Јер у једној Цркви Бог је различите удове створио, по речи Апостола (1. Коринћанима 12, 12 па 27-28), коју реч тумачећи Григорије Богослов (Беседа 32, 12), јасно показује поредак међу њима, говорећи: „Овај, браћо, поредак поштујмо, њега чувајмо: Један нека буде уво, а други језик, а трећи рука, а четврти нешто друго. Један нека учи, други нека се учи“. И мало затим: „И који се учи, нека то бива у послушности; и који раздаје, нека раздаје радосно; који служи, нека то чини усрдно. Да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви Апостоли, ни сви Пророци, ни сви да тумачимо“ (1. Коринћанима 12, 29-30). И мало после опет: „Зашто себе чиниш пастиром, будући овца? Зашто биваш глава, будући нога? Зашто покушаваш да војводујеш, кад си увршћен у војнике?“ И другде Премудрост заповеда: „Не буди брз на речима; не пружај се са богатим, будући сиромах; не тражи да будеш мудрији од мудрих“ (Проповедник Соломона 5, 1; Премудрости Исуса, сина Сирахова 4, 29; Приче Соломона 23, 4). Ако ли се ко ухвати да ово правило одбацује, нека буде одлучен за четрдесет дана. (Пето-шести Васељенски Цариградски 33; 7. Васељенски Никејски 14; 6. Помесни Лаодикијски 15).
65. О ватрама које неки пале пред кућом о новом месецу – Заповедамо да од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима пале пред својим радионицама и кућама, које ватре затим неки и прескачу, чинећи то по неком старом бичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне, а ако је лаик, нека буде одлучен. Јер је написано у 4. Књизи Царстава 21, 5-6: „И сагради Манасија олтар свој војсци небеској у два дворишта Дома Господњег, и децу своју провођаше кроз ватру, и врачаше и гаташе по птицама, и учини утробогатања, и умножи гатаре, и продужи да чини зло пред Господом, да Га разгневи“. (Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51, 62; 6. Помесни Лаодикијски 54; 3. Помесни Гангрски 13; 8. Помесни Картагински 15, 45, 63)
66. О присуствовању у Црквама целе Васкрсне седмице – Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове (Томине) Недеље, сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Ефесцима 5, 19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе и масовни спектакли. (Апостолска правила 9; Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51; 4. Помесни Антиохијски 2; 8. Помесни Картагински 15, 60, 61)
67. Да се не једе крв и удављено – Божанствено Писмо нам је заповедило да се удаљујемо од крви и удављенога и блуда (Дела Апостолска 15, 20; 1. Мојсијева 9, 4; 3. Мојсијева 17, 10-15). Зато, оне који због лакомог свога стомака неким вештим начином спремају крв било које животиње као јестиво, па је тако једу, одговарајуће подвргавамо казни. Ако се ко усуди од сада да на било какав начин једе крв животиње, ако је клирик, нека се свргне, а ако је лаик, нека буде одлучен. (Апостолска правила 63; 3. Помесни Гангрски 2)
68. О некварењу књига Светог Писма Старог и Новог Завета – О томе да нико не сме књигу Старога и Новога Завета, и Светих и признатих Проповедника наших и Учитеља, то јест Светих Отаца, кварити или сећи, или књигокваритељима или такозваним продавцима мириса, или било коме другоме предавати ради уништења, осим ако не постане, било од мољаца или воде или на други начин, сасвим неупотребљива. А који се ухвати да тако нешто од сада чини, нека буде одлучен за годину дана. Тако исто и који такве књиге купује, па нити их код себе држи ради сопствене користи, нити их другоме даје ради доброчинства или очувања, него се усуди кварити их, нека буде одлучен. (Апостолска правила 85; Пето-шести Васељенски Цариградски 2; 6. Помесни Лаодикијски 60; 8. Помесни Картагински 24; Атанасије Велики или Александријски 2; Григорије Назијанзин или Богослов 1; Амфилохије Иконијски 1)
69. Да лаик не улази у Свети Жртвеник – Није дозвољено свакоме из реда лаика да улази у Свети Жртвеник, чиме се никако не спречава царева власт и господарство, кад он, по неком древном предању, хоће да принесе дарове Створитељу. (6. Помесни Лаодикијски 19, 44)

---

Врлинослов | Поуке спасења – отац Милош Весин

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 88 | Римљанима 5, 1-10: Христос умрије за наше оправдање и помирење са Богом.
1 Оправдавши се, дакле, вјером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа,
2 кроз Којега и приступисмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије.
3 И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење,
4 а трпљење искуство, а искуство наду;
5 а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим, Који је дат нама.
6 Јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике.
7 Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре.
8 Али Бог показује Своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас.
9 Много ћемо, дакле, прије бити кроз Њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу Његовом.
10 Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина Његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом Његовим.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 18 | Матеј 6, 22-33: Служењу Богу и уздање у Оца Небеског.
22 Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити.
23 Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!
24 Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.
25 Зато вам кажем: ’Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути.’ Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?
26 Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш Небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих?
27 А ко од вас, бринући се, може придодати расту своме лакат један?
28 И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се, нити преду.
29 Али Ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих.
30 Па када траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева, а камоли вас, маловјерни?
31 Не брините се, дакле, говорећи: ’Шта ћемо јести?’, или: ’Шта ћемо пити?’, или: ’Чиме ћемо се одјенути?’
32 Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш Небески да вама треба све ово.
33 Него иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

„Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити.“ (Матеј 6, 22-23) Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост, а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше.“ Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Видовдан

Страшна дана да се све предигне,
две се жртве на Косову жању.
Једна жива, у Небо се слива,
Анђели је на крилима носе
и у Царство Небеско узносе.

Јато душа с Косова нам стиже,
хај’те, душе, хај’те нама ближе,
дан нам ост’о, завет Хришћанима,
крвљу Лаза завет запечати
и свој народ вечно обогати!

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєзєстєствєнный (презјестествениј) = противприродан

Римљанима 1, 26
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И жєны бо ихъ измѣниша єстєствєнную подобу въ прєзєстєствєнную.
ИЗГОВОР: И жени бо их измјениша јестественују подобу в презјестественују.
СРПСКИ: Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно.

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Неки великаш одлучи једне недеље да оде у цркву. Али чим је ушао, увери се да је цркве препуна људи. Покуша да уђе са више страна не би ли нашао добро место, одговарајуће његовом друштвеном статусу, али то се показало немогуће. Најзад је морао да се помири са ситуацијом и стане поред једног стуба. Поред њега је стајао један младић. Великаш помисли да је баш прави тренутак да поведе неки разговор:
-Реци ми, дечко, чиме се ти бавиш?
-Ја сам студент богословског факултета.
-И шта вас уче тамо на факултету?
Богослов му не одговори.
-Шта вас уче на факултету, младићу?
И богослов опет не одговори.
-Нешто сам те питао, дечко. Чему вас уче на факултету? – Инсистирао је великаш.
–Прво што нас уче је да не треба да разговарамо у цркви, господине.

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---