23. Петровски 7533. / 6. јул 2025.
Спомен свете мученице Агрипине; Спомен светих мученика Евстохија, Гаја и других с њима; Спомен светих мученика Урбана, Лолије и Прове; Спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице „Владимирске“; Спомен преподобног оца нашег Јосифа; Повест о покајању Теофила; Спомен светог оца нашег Атанасија, епископа Хитре на Кипру; Спомен светог оца нашег Марка Ефеског, исповедника Православља.
Иван Иванович Дмитревски – Историјско, догматско и тајанствено објашњење Божанствене Литургије (1804) (одељак)
О одговарајућој припреми верних за Литургију
Литургија захтева нашу припрему
Свето Писмо нам заповеда да пре ступања на молитву припремимо своју душу: „Припреми се пре него што се помолиш.“ (Премудрости Исуса, сина Сирахова 18, 23) Међутим, од свих молитава које човек може да узноси Богу најузвишенија и најблагоугоднија Богу јесте молитва Евхаристије, у којој Исус Христос присуствује на нашем жртвенику и приноси Богу Оцу Своје Тело и Крв за цео свет. Због такве величине и превасходства Евхаристије или Литургије, свети Дионисије Ареопагит је у Црквеној хијерархији назива најсавршенијом савршеношћу или Тајном над Тајнама, то јест најпревасходнијом Тајном, пошто све остале Тајне добијају печат свог савршенства само од ње; и нема на земљи другог савршенијег начина којим би верујући могли да уђу у најтеснији савез са Спаситељем Христом осим „причешћивања Његовим Телом и Крвљу у Светој Евхаристији.”
„Ако се узме љубав”, каже један учитељ Цркве, „која је постојала у Светима од почетка света и која је раније горела, и којом ће горети чак и по свршетку века, ако се заслуге свих и хвале које су сви Богу узнели саберу, ако се страдања мученика, добродетељи исповедника, патријараха, пророка, пустињака, напори и труд апостола, на крају, ако се сједини све што је учињено у покорности Богу, иако Му је ово веома пријатно, сва дела прошла, садашња и будућа, неће Му учинити тако савршену хвалу и част као једна Литургија, коју служи свештеник, макар био најсмиренији и најубогији!” Преимућство Литургије у односу на све остале врсте богослужења састоји се управо у томе што је у њој, како је већ речено, Сам Христос, Врховни Свештеник, зато што Он приноси Самог Себе на жртву и тиме прославља Предвечног Оца бесконачно савршеним и величанственим служењем. Отуда потиче њено узвишено достојанство, и не само на земљи, него ни на Небу нема ничег светијег од ње, те, дакле, нема ничег другог на земљи што би захтевало већу припрему од присуства на Божанственој Литургији.
Прва припрема: благочестив живот
Прва и најбоља припрема за Литургију јесте благочестив живот који одговара звању хришћанина и завету светих апостола: жизан цјеломудренаја… праведнаја и благочестиваја (=живот целомудрен… праведан и побожан). Свети апостол Павле је све дужности хришћанског звања описао следећим изрекама (Титу 2, 12): Да отвергшесја нечестија и мирских похотеј, цјеломудрено, праведно и благочестиво поживем в нињешнем вјецје (=Да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито (=уздржано, размишљајући о себи, удаљавајући се од свих сладострасних жеља тела и света), праведно (=правично, не шкодећи ближњем) и побожно у садашњем вијеку, испуњавајући све обавезе које нам прописују обавезе према Богу).
Древни Свети Оци су често понављали: „Хришћанине, свој живот проводи тако да би могао сваког дана достојно да се причестиш с трпезе Господње!” Свети Амвросије (О тајнама, књига 5, глава 4) каже: „Уколико се једе свакога дана хлеб Причешћа, због чега га примаш тек када протекне година? Примај свакога дана оно што ти свакога дана користи. Живи тако да увек будеш достојан да га примиш.” И још (у глави 6) каже: „Уколико се толико пута излива крв, на остављење грехова се излива, зато је увек треба примати како би нам се увек отпуштали грехови; увек грешим, увек ми је потребан лек.”
Друга припрема: усрдно долажење у храм
Друга припрема се састоји у усрдном долажењу у храм Господњи са жељом да човек добије сва добра која се са жртвеника изливају. Древни Израиљци (Псалам 121, 1) су са неизрецивом радошћу журили у свој старозаветни храм чији је олтар био достојан поштовања само због тога што је био праобраз нашег Божанственог жртвеника. Како онда хришћани да не журе са свечаним надахнућем у храм Божји, у којем заиста присуствује њихов Бог и Искупитељ? Свети Максим Исповедник (Црквено Тајноводство, глава 24): „Сваки хришћанин је дужан да долази у свету Божију цркву и никада не сме да одлази са Свете Литургије која се у њој служи; за време свештенодејства на којем је највише и на посебан начин невидљиво присутна благодат Светог Духа, све који се нађу (=присуствују у храму) претвара и преображава, и истина је рећи, божанственима чини по мери (=усрдности, свештеног страха) свакога, дајући уму крила кроз дејства која се врше означеним Тајнама.” Што су хришћани усрднији према храму Божијем, то чешће бивају учесници у овим бесмртним плодовима, које је Спаситељ за нас стекао Својом смрћу и Васкрсењем. Ма у каквој недаћи да будемо или ма како да нас напада свет, храму Господњем морамо да прибегавамо, овде треба да тражимо себи утеху и радост; овде треба да узносимо свој вапај у уши Господа Саваота, вапијући Му с пророком, у недаћама и потресима света овог: Једа предложу призрјети ми к храму Свјатому Твојему (=Али ћу још гледати Свету цркву Твоју) (Јона 2, 5)!
Трећа припрема: скрушеност због грехова
Трећи део припреме чини скрушеност због наших грехова и искрена свест о томе да смо недостојни да се појавимо пред Оним Који седи на Херувимима. Пре уласка у храм Господњи морамо бити прожети свешћу о сопственим слабостима и душевним болестима, и морамо са смирењем да стојимо пред престолом Божијим, попут цариника који, ушавши у Цркву, није смео да подигне своје очи (=поглед) ка Небу (Лука 18, 13). Ако је Бог за старозаветну скинију рекао: от свјатих Мојих убојтесја (=светиње Моје, бојте се) (3. Мојсејева 26, 2), какво страхопоштовање треба да нам уливају наши храмови у којима се приноси најсветија жртва, Крв Бога Који је примио обличје човека! Страшно је некада повикао Анђео у откровењу Јовановом (Откривење 22, 15): вње пси (=напоље одавде пси); псима назива грешнике, који себе скврнаве телесним нечистотама, и који им се предају непрестано без обзира на њихову одвратност (2. Петрова 2, 22), и чародјеји и љубодјеји, и всјак творјај и љубјај лжу! (=и врачари и блудници, и сваки који чини и воли лаж!) Овај страшни узвик прети Небеском казном свима који се усуђују да недостојно ступе у храм Божји, који изображава град Свјатиј Ијерусалим нов, сходјашч от Бога с Небесе (=Свети Јерусалим Нови, који силази од Бога с Неба) (Откривење 21, 2), у који не улази ништа прљаво или нечисто. Због тога сваки верник пре него што ступи у светилиште Бога Сведржитеља мора да испита своју савест и, ако осећа грижу савести, мора да очисти своју душу покајањем и да се у себи помири с Богом како не би чуо страшне речи Цара над царевима: Како вшел јеси сјемо, не имиј одјејанија брачна? (=Како си ушао амо без свадбеног руха?) (Матеј 22, 12). Како си ушао у станиште Моје славе без побожности, без кротости и душевне чистоте која једина доликује Мом Светом дому у који треба да уђеш с вером, побожношћу и страхом, и да се заједно са Серафимима поклониш Мом Непорочном Агнецу, Који се овде на престолу свештенодејствује и Који на Небесима у слави царује са Мном. (Откривење 5, 6 и даље)
Четврта припрема: жеља да човек себе принесе на жртву са скрушеношћу срца
Четврта припрема за стицање освећења од Свете Жртве јесте спремност да човек самог себе са Исусом Христом принесе на жртву. „Неопходно је”, беседи свети Григорије Двојеслов (Разговори (=Дијалози), књига 4, глава 85), „да када приносимо жртву Богу и сами себе у скрушености срца жртвујемо Господу. Јер ми, служећи Тајне Спаситељевих страдања морамо да се саобразимо с оним што чинимо; и тада ће то заиста од нас бити жртва благопријатна Богу, кад саме себе учинимо жртвом. Нема бољег приноса од оног ако неко на Литургији, за време Причешћа, с приношењем Тела и Крви самог себе приноси чистог срца.” (О подражавању Исусу Христу, књига 4, глава 7, део 4)
Верујући морају усрдно да моле Господа да Он, као што је некада свепаљеницу очистио и истребио огњем, који је некада силазио с неба (3. Мојсејева 9, 24; 3. Царевима 18, 38; слично 2. Дневника), тако и овде учини да огањ Духа Божијег, тајанствено сишавши, истреби из њих све земаљско, плотско, нечисто; како би се Божанственим огњем чистиле, не само њихове душе, већ и тела, која треба да буду приношена на жертву живу, свјату, благоугодну Богови (=жртву живу, свету, угодну Богу) (Римљанима 12, 1), како би са светим Павлом могли радосно да исповедају: „Имајући Великог Архијереја, Исуса Христа, Сина Божијег, постављеног над домом Божјим (=Црквом верујућих) приступимо олтару Господњем с искреним и побожним срцем, са вером пуном смелости, како бисмо добили обећања Завета, са душама очишћеним, омивеним тајанственим кропљењем Крви Христове, топлим сузама покајања и умиљења од савести лукаве, чувајући у телима својим непорочност и чистоту, коју смо добили у спасоносним водама Крштења.” (Јеврејима 10, 21-22) Међутим, и ако се не будемо налазили у овако светом расположењу духа, ипак не треба да губимо наду у милосрђе Божије, већ да са уздањем падамо ничице пред Олтаром и да молимо за сва добра од Велике Жртве, која се на њему налази. „Архијереј Којег имамо”, објављује свети Павле, „може да нам састрадава у свим нашим немоћима. Он је искусио исто као и ми све врсте искушења, осим греха. Дакле, приступимо са смелошћу Престолу благодати како бисмо примили од Њега милост и стекли благодат за благовремену помоћ.” (Јеврејима 4, 15-16)
О припреми свештеника за Литургију
Свештеник који жели да достојно приступи служењу Литургије, осим набројаних припрема које су заједничке за све хришћане, због своје дужности, обавезан је да се придржава још и следећег:
а) Мора бити претходно просвећен знањем Тајни које врши, и разумевањем свештених обреда у њиховом историјском и тајанственом смислу. Јер, да ли може да има пажњу, страх и побожност који су достојни велике Тајне? Може ли његов дух да дође у умиљење ако не схвата ни оно што говори, ни оно што чини у свом служењу? „Свештеници, прописује један древни Помесни Сабор, све речи и молитве које се свечано возглашавају на Литургији, нека знају да објасни онима који их не разумеју; такође, нека се труди да сазна шта духовно значе и саме Тајне којe се видљиво врше у Литургији и другим црквеним свештенодејствима, да не би у самим молитвама које се Богу узносе, због људског незнања и у вршењу своје службе били као неми и глупи, кад не разумеју снагу својих речи и Тајни, или када их не разумеју други, који се кроз њихову службу за вечно спасење припремају.”
б) Мора да буде православан. Свештеник мора да има мисли православне и чврсту веру. Јер неверје и нетачно тумачење догми исповедања затварају душу за дејство благодати. Због тога и Тајне које врше јеретичке руке нису истинске. „Јеретичко крштење, које не бива по заповести самог Спаситеља (Матеј 28, 19), то јест које није у Име свих лица Свете Тројице, није Крштење.” (Алексије Аристин, Тумачење на правило 73 Картагинског Сабора)
в) Мора бити исповеђен. Мора да очисти своју савест исповеђу пред духовником ако у било чему осећа грижу савести, и мора да чува срце колико је могуће чистим од лоших помисли, мора да се уздржава од хране и пића од саме вечери, мора бити будан целе ноћи припремајући своју душу за достојно примање Господа. „Ушавши у цркву”, беседи свети Златоуст, „погледај: сиромаси од поноћи до самог дана пребивају у молитви! И сједињују дан и ноћу у једно свеноћно бдење.” (Беседа 4 на пророка Исаију)
г) Мора да одслужи све службе тог дана и ноћи.
д) Мора да прочита или да пажљиво саслуша текст служби за тај дан и ноћ, односно, Вечерњу, Јутрење и друго, и да се тако унапред освети и припреми за достојније служење Тајне, да разгори у свом срцу жељу и ревност за примање Најсветијег од свих светих. „Јер, што је ватренија жеља која претходи, тим успешније за њом следи дејство”, каже блажени Августин. (Посланица 121 (по другима 130) Пробу) Свети Карп, ученик апостола Павла, се молио, припремајући се за служење Тајне, све док се не би појавило неко свештено виђење. Дионисије Ареопагит (у посланици 8) Димофилу каже: „Када сам једном дошао на Крит, свештени Карп ме је примио. Да ли постоји неки човек способнији по чистоти ума за Боговиђење? Јер никада није приступио светим свештенодејствима уколико му се прво у припремним молитвама не јави свештено виђење које знаменује добро.”
ђ) Мора да има све ствари које су неопходне за свештенодејство. Мора да има потпуно исправне све ствари које су неопходне за свештенодејства, и као прво храм Божји, свештене одежде, потребне сасуде, као и свеће, тамјан и друго. Онај ко без њих служи, смртно греши, без њих се Тајна не служи, како учи Православна Црква. (Служебник, Поучни део на крају)
Свештеник који служи с неисповеђеним грехом, подлеже вечној осуди
Уколико се свештеник није исповедио и има на савести тежак грех, а дрзне се да приступи свештенодејству Литургије, иако ће и обавити Тајну, зато што има на себи печат свештенства, и пошто се све Тајне врше благодаћу Пресветог Духа и силом сведејствујуће Крви проливене из ребара Спаситеља, и неће недостојност свештеника спречити благодат да дејствује, ипак се такав свештенослужитељ, додајући грех греху, предаје вечној осуди. (Свети Јован Златоуст, Беседа о издајству Јуде) Свети Исидор Пелусиотски (у књизи 3, посланица 340), каже: „Никакву штету нема онај ко прима Тело Христово, чак и ако је онај ко их даје наизглед недостојан; нити се пресвете Тајне скврнаве, чак и ако је јереј најбестиднији од свих људи.” Уколико, по апостолском учењу (1. Коринћанима 11, 27), јадиј и пијај недостојње, суд себје јаст и пијет (=онај који једе и пије недостојно, на осуду себи једе и пије), тим пре ће строжем суду и осуди бити подвргнут онај ко се осмели да свештенодејствује, ако није достојан овог великог служења.
Свештеници и кад не служе морају да читају службе предвиђене за тај дан и ноћ. Због чега свештеник мора да се моли седам пута у току дана и ноћи?
Свештеник мора да прочита или да саслуша цело правило молитава које је Црква одредила; уосталом, свештеници од када приме благодат рукополагања, и када служе и када не служе, морају сваког дана да обаве цело молитвено правило које им је прописано, до краја свог живота. У Апостолским Установама (О молитвеним правилима, књига 8, глава 34), прописује се следеће: „Молитве вршите ујутру, у трећи, шести и девети час, у навечерје и кад кукуричу петлови”, то јест у поноћ; јутрење садржи и први час. Сва ова правила, то јест службе, чине седмократно мољење свештеника. Али због чега он треба да се моли седам пута у току дана и ноћи? Свештеник на земљи представља праобраз многооких Херувима, које је свети Јован видео у Откривењу (Откривење 4, 8) како стоје око Престола славе Господње и који дању и ноћу кличу: Свјат, свјат, свјат Господ Вседержитељ!, и због тога мора непрестано да слави Бога њиховом трисветом песмом. Међутим, по слабости људске природе Црква је одредила да се Господ седам пута дневно хвали због путева правде Његове (Псалам 118, 164), и свештеницима је нарочито наложила као обавезу да сваког дана седам пута опевају величину Бога Сведржитеља. Иако се реч ’седмирицеју’ понекад користи у смислу неодређеног броја, означава често и вишекратно понављање једне исте ствари, као што се види из неких места Светог Писма (Приче Соломонове 24, 16; Матеј 18, 21 -22); ипак, седмократно узношење молитава у току дана и ноћи због псаламских речи (седмерицеју днем хвалих Тја = седам пута дневно хвалих Те), као број који је тајанствен и који је и Сам Бог осветио, побожни уди су буквално поштовали, како у Старом Завету (Псалам 54, 18; 118, 62; Данило 6, 10) исто као и у Новом Завету сами апостоли (Дела Апостолска 3, 1; 16, 25); њихов пример следила је и Црква, па је број свакодневних мољења седам; сама, пак, Литургија као Тајна над Тајнама, није једна од њих, све су оне припрема за њу; а она је њихов једини предмет и Божанствени печат савршенства. (Нове Таблице, део 1, глава 13, параграф 5).
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић – Старац Никанор Хилендарац (Никола Савић 1903-1990)
Крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, у потрази за послом и погодним местом где би се скућили, многи од ових Срба су се населили по већим градовима Европе, али их је на десетине хиљада отишло за Америку, Канаду и Аустралију, где су се сконцентрисали у мање или веће заједнице, углавном по индустријским центрима, рудницима и другим местима где је било посла. Тамо су основали своје породице, парохије, клубове, политичке и националне организације.
У то време, Црква у земљи је била изложена прогонима и притиску од стране комунистичких власти, па је и веза са манастиром Хилендаром и Србима у свету у почетку била онемогућена. О томе сведочи и преписка старца Никанора са светим владиком Николајем Велимировићем у Америци. Како је Хилендар географски био ближи Србији, свети владика Николај је покушавао да сазна више о приликама у земљи и ситуацији у Српској Цркви, о свему што га „животно интересује“, као и да успостави везе са епископима из Србије.
Недостатак свештеника и монаха за пастирски рад у дијаспори, скромни материјални услови, многе непотребне клубске и политичке размирице међу емигрантима, недостатак вере, добре воље и здраве организације код водећих Срба у дијаспори, отежавале су вредни рад и неуморно старање малобројних свештеника и верних људи у расејању. Постепено, црквене заједнице у дијаспори су постајале све оптерећеније политичким, партијским и клубским поделама и размирицама, што је водило ка дубоком неповерењу, групашењима, несарадњи и неслози, а границе и разлике између парохијских заједница и националних, политичких клубова и организација су игнорисане.
У таквим условима, односи између предстојатеља Епархије америчко-канадске и Патријаршије у Београду, постали су компликовани, замршени и затегнути. Тежиште проблема је све више преношено са црквеног на национално и политичко поље, а постојећи антикомунистички набој код националних организација и клубова изражаван је као подршка супротстављању верних Срба у такозваном ‘слободном свету’ одлукама Светог Архијерејског Сабора и Синода у комунистичкој Југославији.
На врхунцу неслагања са одлукама из Патријаршије Епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић) сазива Десети црквено-народни сабор, од 10. до 14. новембра 1963. године, на коме су донете одлуке са далекосежним и трагичним последицама по јединство Српске Православне Цркве. Међу најважнијим одлукама је било и то, да се више не примају никакве одлуке, решења, наређења и упутства од стране Светог Архијерејског Сабора и Синода из Београда, док у Југославији влада комунистички режим, као и одлука да се Епархија америчко-канадска прогласи за слободну и независну.
Читав низ догађаја, у којима су сви актери имали одређену одговорност, завршио се тако што је марта 1964. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве епископа америчко-канадског Дионисија лишио чина и вратио га у ред световњака под именом Драгољуб Миливојевић. Раскол, тада створен на Северноамеричком континету, раширио се и на друге континенте и просторе у дијаспори, где год је било Срба и Српске Цркве.“
Од самог почетка Америчког раскола, манастир Хилендар је осећао сву тежину ове поделе. Страна која се одвојила, очекивала је подршку и разумевање Хилендарa, самим тим што се тај манастир налазио ван граница Србије, у такозваном „демократском и слободном свету“. Патријаршија је такође, очекивала да Хилендар својим огромним угледом, духовним саветима и руковођењем, утиче на одвојену браћу. A старац Никанор је сматрао подједнако одговорним и Патријарха Германа и Епископа Дионисија, али никога није критиковао нити осуђивао. У то време је са љубављу и бригом говорио: „Какав смо пример дали народу? Уместо да праштамо и у љубави пребивамо, ми ситничаримо и свађамо се; уместо да мир творимо, ми паству изделисмо и једне против других окренусмо.“ У том смислу је отац Никанор, као проигуман манастира Хилендара на Светој Гори, упутио и патријарху Герману Хилендарску поруку за Србе у расејању.
Слабљењем вере код народа и пастирске одговорности код свештенства и епископа, раскол, тада створен, трајао је двадесетдевет година, раширивши се на све просторе у дијаспори. О том времену Хилендарци причају: „Руковођен духом светог Саве, Хилендар је стајао изнад, али не и изван тог раскола. Није га признавао, јер је Црква недељива, али је са своје Атонске висине гледао како, по људској слабости, обе стране греше: једна непослушношћу, проистеклом из политикантске, а не црквене свести, а друга хладним и упорним држањем догматско-канонске фактологије, без дужне љубави Цркве, која би посрнулој страни помогла да сагледа последице пута којим је кренула. Ово утолико пре, што се у Београду знало да је закулисна режија атеистичке власти у земљи потхрањивала дух раскола на обе стране.“
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Пето-шести (=Трулски) Васељенски Сабор у Цариграду 1. септембра – 31. децембра 691. године
Πενθέκτη Οικουμενική Σύνοδος – Κωνσταντινούπολη (Пентекти Икуменики Синодос – Константинуполи)
(227 Светих Отаца – 102 правила)
Поздравна реч Светих Отаца, сабраних у царској палати Трулос у Цариграду, Јустинијану, најблагочестивијем цару коме су поднели изложене од њих правила:
„Најблагочестивијем и христољубивом цару Јутинијану, Свети и Васељенски Сабор, који је по Божанској вољи и заповешћу Ваше благочестиве власти сабран у овом богочуваном и Царском Граду.
Пошто је неизрецива и Божанска благодат Искупитеља и Спаситеља нашег Исуса Христа обухватила сву земљу и живоносна проповед Истине посејана у уши свију, народ, који седи у тами незнања, виде светлост познања (Исаија 9, 2; Матеј 4, 15), и би ослобођен окова обмане, заменивши старо ропство за Царство Небеско; а одступник од лепоте Прве Светлости, због своје гордости, прва змија, ђаво, велики ум, Асирац (Исаија 14, 4, 11-12), бива заробљен од ранијих заробљеника његових и силом Оваплоћенога Слова бива лишен сваке силе, као што је написано да „непријатељу неста оружја на крају” (Псалам 9, 7). Јер свуда је законоустановљено словесно богослужење и узноси се Богу свеплодије (Малахија 1, 11), и Сам Бог Христос, приношен на жртву и раздаван за спасење уједно и душа и тела, обожује причаснике, којим Богопричешћем се и демони разагоне, и Црквама окупљени свештени и свечани сабор људи на Евхаристији мистички се освећује, и Рај сладости свима је отворен, и на крају све постаде новим (Јеврејима 12, 22-24; Откривење 21, 1-5).
Но, пошто човекоубица ђаво (Јован 8, 44), једном отврдовративши пред Господом Сведржитељем и побољевши и родивши бол отступништва (Псалам 7, 15), не подносећи да гледа нас људе подигнуте из пада преступа, и Неба се дохвативши кроз Првину нашу (Колошанима 1, 18; 1. Коринћанима 15, 20), то јест Христа, Који је Себе дао у откуп за нас (1. Тимотеју 2, 6), није престао бацати стреле злобе и верне рањавати страстима, да би их одвојио од датог им дејства Духа Светога, и части, и благодати. Но, ни Добри наш Подвигоположник и Началник спасења (Јеврејима 12, 2), Бог, није презрео безпомоћне, подижући у сваком нараштају оне који су на попришту овога живота оружјем благочешћа супротставили се њему и рат против њега повели, који узевши мач Духа, који је реч Божија (Ефесцима 6, 17), и сукобивши се тако са лукавим, срушили су његову против нас тиранију, поставши вође стада и исправљајући народ у путеве Господње, да не би, из непознавања бољег, скренули и склизнули на стрмине безакоња. Јер је требало да Онај, Који нам је даровао биће, Који је толиком величином снисхођења и смирења род наш узвеличао и Себи поново позвао и уздигао, да нам Он покаже и пут и добробиће кроз Светилнике и Учитеље Цркве, који светловоде наше кораке по Богу и на Јеванђеље нас побуђују, чије је живљење на Небесима, по Божанскоме Апостолу (Филипљанима 3, 20).
Зато је и сада, док ми проводимо свој живот немарно и лењошћу у мислима спавамо, тако да неопрезнима нам може са стране ући крајпутни разбојник непријатељ, и постепено покрасти врлину, и уместо ње увести нам порок, Христос, Бог наш, Који је највећи брод садашњега света, крмани, подиже тебе, мудрог нашег владара, благочестивог цара, заиста заштитника, који с расуђивањем управља речима, довека чува истину, чини суд и правду земље и ходи путем непорочним (сравни Псалам 118, 1), тебе којега је Мудрост Божија зачела и породила, и добрим врлинама одгајала, и однеговала, и Божанским Духом испунила, и оком васељене показала, који чистотом и светлошћу ума јасно просветљује поданике своје, коме је Цркву Своју предложио и научио да закон њен дан и ноћ проучава, ради утврђивања и изграђивања подручних ти народа, који топлом љубављу према Богу превазилазиш ревносног Финеса (4. Мојсејева 25, 7-11), и грех си згазио снагом благочешћа и разборитости, и чопор злобе и погубе си изволео да изагнаш. Јер је требало да онај који је од Вишње моћи примио управу родом људским, брине, не само о својим стварима и како да управља само својим животом, него и да све којима влада, спасава од буре и многог смућивања гресима, пошто са свих страна нападају духови злобе и узнемирују тело нашег смирења.
Пошто су, пак, два Света и Васељенска Сабора (Пети 553. године и Шести 680. године), сабрани у овом Царском и богочуваном Граду, један у време Јустинијана Првог (527.-565.), богоугодно скончавшег, и други и време побожне успомене бившег цара нашех Константина Погоната (668.-685.), оца твоје кротости, који Сабори свеоотачки објаснивши тајну о вери, нису уопште писали Свештена Правила, као што су то учинили остала Света Четири Васељенска Сабора, којим се правилима народи удаљују од лошег и понижујућег понашања, а преводе се на бољи и узвишенији живот. Отуда је „народ свети, царско свештенство, за које је Христос умро” (1. Петрова 2, 9; 1. Коринћанима 8, 11), растрзаван и развлачен од многих неуредношћу насталих страсти, и замало од Божанског дворишта отргнут и одсечен и незнањем и заборавом подвига врлине посрнуо, и апостолски речено, „Сина Божјег погазио и крв завета, којом је освештан, за несвету сматрао, и Духа благодати вређао” (Јеврејима 10, 29), овај цар, желећи веома да изабрани народ опет сабере, подражавајући Христа, Који је овцу заблуделу на гори поразио (Лука 15, 6), и настојећи да га у двор Његов поврати и убеди га да држи заповести и божанске наредбе, којима удаљујући се од мртвих дела, оживотворавамо се; и смисливши свако старање за спасење, и Бога потраживши, сходно речи која каже: „ Који траже Господа, наћи ће знање за правдом, а који Га право траже, наћи ће мир” (Приче Соломонове 16, 5), одредио је да се окупи овај Свети и Богосабрани Васељенски Сабор, да би се састанком и саглашношћу многих на једном месту постигло оно о чему си се ти царе старао као о потребноме, и такође, ако је нешто од јелинског или јудејског зла остало помешано са зрелим житом истине, да се и то као кукољ ишчупа из корена и иста се жетва Цркве покаже (Матеј 13, 24-30), јер „где су два или три сабрана у Име Моје, онде сам и Ја међи њима”, рекао је глас Господњи (Матеј 18, 20). И опет, кроз Јеремију Пророка нам је узвикнуо: „Потражите Ме свим срцем својим и јавићу вам се”(Јеремија 29, 13).
Ради тога, дакле, по заповести твога Благочешћа, сабравши се у овом богочуваном и Царском Граду, написали смо Свештена Правила. Стога молимо Твоје Благочешће, приносећи Ти и гласове Отаца, окупљених раније у овом богочуваном граду за време побожног спомена бившег цара нашег Теодосија Великог, да, као што си позивним писмом почаствовао Цркву, тако и благочестивим потписом твојим потврди свршетак свега одлученога.
А Господ да учврсти царство твоје у миру и правди, и продужи кроз нараштаје, и природа земаљској власти и наслеђе Царства Небеског.“
70. Да жене не причају у време Свете Литургије – Није дозвољено женама да у време Божанствене Литургије говоре, него, по речи Апостола Павла, „нека ћуте, јер се њима не допушта да говоре, него да се повињавају, као што и Закон каже. Ако ли хоће нешто да науче, нека код куће мужеве своје питају“. (1. Коринћанима 14, 34-35) (Пето-шести Васељенски Цариградски 64; 6. Помесни Лаодикијски 44)
71. Да ученици грађанских закона не следују јелинске многобожачке обичаје – Који се грађанским законима уче не требају да следе јелинске обичаје, ни походе позориште, ни врше такозване килистре, то јест срамне плесове, нити да се одевају одећом мимо опште употребе и обичаја, и то нити у време кад започињу учења, или кад их завршавају, или уопште речено током тог учења. А који се то од сада усуди чинити, нека буде одлучен. (Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51, 62 ,65; 1. Помесни Анкирски 24)
72. Да се православни човек не жене јеретичком женом – Није дозвољено православном човеку да се жени са женом јеретичком, нити православној жени да ступи у брак са човеком јеретиком. Ако ли се и покаже да је неко уопште тако нешто учинио, нека се брак сматра ништавним, и незаконита женидба нека се развргне. Јер не треба мешати несмешиво, нити са овцом састављати вука, нити са Христовим уделом удео грешника. Ко преступи ово, од нас одређено, нека буде одлучен. Ако су пак се неки пар, још будући у неверству, то јест нехришћани и још не прибројани стаду православних, а међусобно се саставили законитим браком, па затим један супруг изабравши добро, приступи светлости истине и крсти се, а други остане окован свезом заблуде, не хотећи усмерити очи своје ка божанским зрацима, а притом неверујућа жена хоће да живи са верним мужем или обратно, неверник са верном, нека се не раздвајају нити разводе, по Божанственоме Апостолу, „јер се посвети неверујући муж женом верујућом, и жена неверујућа посвети се мужем верујућим“ (1. Коринћанима 7, 14). (4. Васељенски Халкидонски 14; 6. Помесни Лаодикијски 10, 31; 8. Помесни Картагински 21)
73. Да не треба стављати знак Крста по поду – Пошто нам је Животворни Крст показао спасење, треба да све старање наше уложимо те одајемо достојну част ономе којим смо спасени од старога адамовског пада. Зато, одајући Часноме Крсту поклоњење и умом и речју и осећајем, наређујемо да се сасвим избришу облици и обрасци Крста што неки на поду цртају и праве, да не би, гажењем ногама ходећих, вређали знамењу наше победе. Зато за све, који од сада буду на поду правили или цртали облик Крста, наређујемо да буду одлучени.
74. Да не треба јести унутар Храма Господњег – Да не треба у Господњим храмовима или у Црквама, држати такозване агапе, и унутар Дома Божијег јести, и постеље, то јест наслоњаче, постављати. Који се усуде то чинити, или нека престану, или нек буду одлучени. (Пето-шести Васељенски Цариградски 76, 97; 3. Помесни Гангрски 11; 6. Помесни Лаодикијски 27, 28; 8. Помесни Картагински 42)
75. Да се у Цркви не пева непримереним гласовима – Који долазе у Цркве ради певања, желимо да не употребљују гласове непримерене, и не принуђују природу на крике, нити да избирају нешто што је неодговарајуће и несвојствено Цркви, него са највећом пажњом и скрушеношћу да приносе песме Видиоцу скривености Богу, јер је и Света Реч Божија учила „да синови Израиљеви буду побожни“. (3. Мојсијева 15, 31). (6. Помесни Лаодикијски 15)
76. Да не треба у дворишту Цркве постављати крчме и продају хране – Чувајући поштовање наспрам Цркве, не треба у светим дворовима или двориштима постављати крчму, или разне врсте за једење, или неке друге продаје чинити. Јер Спаситељ и Бог наш, васпитавајући нас Својим живљењем у телу, заповедио је да „дом Оца Његовога не чинимо домом трговачким“ (Јован 2, 16). Он је и мењачима просуо новце, и изагнао напоље скврнитеље Светиње. Ако се, дакле, неко затече у овоме преступу, нека буде одлучен. (Апостолска правила 72, 73; Пето-шести Васељенски Цариградски 74, 88, 97; 6. Помесни Лаодикијски 28)
77. Да се клирици и монаси не купају са женама у јавним купатилима – Да не треба свештенослужитељи, или клирици, или монаси да се купају у купатилу заједно са женама; нити ико од лаика хришћана, јер је то прва осуда од стране незнабожаца. Ако се ко у томе затече, ако је клирик, нека буде свргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен. (6. Помесни Лаодикијски 30)
78. Да се припремани за Крштење поучавају вери – Да требају новокрштавани да веру изучавају, и петога дана сваке седмице о томе дају одговоре епископу или презвитерима. (1. Васељенски Никејски 2, 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 96; 6. Помесни Лаодикијски 19, 45, 46, 47)
79. О онима што после Недеље Рођења Христовог чине такозване ‘бабине’ Богородици – Исповедајући Божанствени Пород Христа из Дјеве без порођајних болова, као што је и без семена мужевљевог настао, и то проповедајући свему стаду Христовом, подвргавамо исправљању оне који из незнања чине нешто што не треба да чине. Отуда, пошто неки, после дана Светога Рођења Христа Бога нашега, приређују пецива од пшеничног брашна и њих међу собом деле, под изговором тобоже у част порођајних болова Пречисте Дјево-Мајке, одређујемо да верни ништа такво не чине. Јер то није част Дјеви, Која је надумно и неизрециво родила телом Несместивог Слова, да се Њезин неизрециви Пород одређује и представља по обичним нашим порођајима. Ако ли се ко од сада затече да тако нешто чини, ако је клирик, нека буде свргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен.
80. О неизостајању из Цркве током три Недеље – Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време отсуствује из своје Цркве, него боравећи у свом граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на сабрање, то јест Литургију у Цркви, ако је клирик, нека буде свргнут, а ако је лаик, нека буде удаљен од општења. (Апостолска правила 8, 9; Пето-шести Васељенски Цариградски 66; 4. Помесни Антиохијски 2; 5. Помесни Сардички 11)
81. Да се Трисветој песми ‘Свети Боже’ не додаје ‘Распети за нас’ – Пошто смо дознали да у неким местима у Трисветој песми, у делу додатка, после речи ‘Свети бесмртни’, изговарају ово: ‘Који си распет за нас, помилуј нас’, а то је, као туђе Благочешћу, од пређашњих Светих Отаца, одбачено од ове песме, заједно са безаконим јеретиком који је новоувео те речи, и ми, потврђујући оно што су пре Свети Оци наши благочестиво узаконили, предајемо проклетству оне који, после ове одредбе, буду примали да такву реч у Црквама или на други начин придодају Трисветој песми. Ако је, пак, преступник овога одређенога свештено лице, заповедамо да буде лишен свештеничког достојинства, а ако је лаик или монах, да буде одлучен.
82. Да иконописци не сликају јагње него Лик Христов – На неким сликама часних икона цртама насликано је Јагње, на Које прстом показује Претеча, и Које је узето као знак или праобраз благодати, преднаговештавајући нам кроз старозаветни Закон истинско Јагње, Христа Бога нашег. Али, иако поштујемо старе праобразе и сенке, које су Цркви предани као символи и предзнаци саме Истине, првенство ипак дајемо Благодати и Истини (Јован 1, 17), прихватајући исту за испуњење Закона. Да се, дакле, и уметношћу у бојама слика пред погледима свих, оно Савршено, одређујемо да се од сада и на иконама изображава, уместо старозаветнога јагњета, насликан по човечијој природи лик Јагњета Божијег, Које узима на Себе грехе света Христа Бога нашега (Јован 1, 29), и кроз то, схватајући висину смирења Бога Слова, били руковођени ка спомињању и памћењу живота Његовог у телу, и страдања, и спасоносне смрти, и отуда насталог искупљења свету.
83. Да се Света Евхаристија не даје мртвим телима – Нико нека не даје Евхаристију телима оних који умиру. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Матеј 26, 26), а тела мртвих не могу ни узимати, ни јести. (1. Васељенски Никејски 13; 8. Помесни Картагински 7, 18; Григорије Ниски 2, 5; Тимотеј Александријски 3, 16)
84. Да треба крштавати децу кад није познато да ли су крштена – Следујући канонским одлукама Отаца (8. Помесни Картагински, правило 72), одређујемо и у погледу мале деце: „Кад год се не нађу поуздани сведоци, који говоре да су она несумњиво крштена, а она сама због узраста нису кадра одговорити да ли им је тајнодејство дато, треба их без икакве сметње крстити, да не би таква неизвестност њих лишила очишћења таквом Светињом“. (Апостолска правила 49, 50; 2. Васељенски Цариградски 7; 8. Помесни Картагински 45, 48, 72, 110; Василије Велики 1, 91)
85. Да пред три сведока робови добијају слободу – Светописамски смо примили да „пред два или три сведока свака се реч потврђује“ (Матеј 18, 16). Одређујемо, зато, да робови, који бивају ослобађани од стране својих господара, имају добити такву част слободе пред три сведока, који ће својим присуством дати потврду и законитост ослобођењу, и собом засведочити веродостојност учињеног. (Апостолска правила 75, 82; 1. Васељенски Никејски 2; 4. Васељенски Халкидонски 4; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 64, 82, 129, 131, 132; Василије Велики 40, 42; Теофил Александријски 9)
86. О забрани држања душегубних јавних кућа – Оне који на пропаст душа окупљају и држе блуднице, одређујемо: ако су клирици, да буду одлучени и свргнути а ако су лаици, да буду одлучени. (Апостолска правила 25; 2. Помесни Неокесаријски 1; Василије Велики 3, 9, 32, 51, 59, 70)
87. О ненапуштању својег супруга или супруге – „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (Василије Велики, правило 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (Јеремија 3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче Соломона 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је жена без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена казни; а снисхођење је њему, у давању општења у Цркви“ (Василије Велики, правило 35). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу“, по изреци Господњој (Лука 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају Свето Писмо, три године припадају тражећи опроштај, и тек седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења, то јест Причешћа, ако се са сузама покају (Василије Велики, правило 77). (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 93, 98; 1. Помесни Анкирски 20; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 9, 21, 31, 35, 36, 37, 46, 48, 77, 80; Тимотеј Александријски 15)
88. Да се живинче не уводи у Храм, осим због велике нужде на путу – Нико да не уводи никакву животињу унутар Светога Храма, осим ако неки путник, принуђен великом нуждом, немајући куће и гостионице, заноћи у таквом Храму. Јер, кад се не би животиња увела унутра, бива да она и пропадне, а он, изгубивши животињу и не могући зато продужити пут, изложио се опасности смрти; јер смо научени да „субота је постала ради човека“ (Матеј 2, 27), тако да у свему треба већма претпоставити спасење и нестрадање човека. Ако се пак који затече да, према реченоме, без потребе уводи животињу у храм, ако је клирик нека се свргне, а ако је лаик нека буде одлучен. (Апостолска правила 73; Пето-шести Васељенски Цариградски 74, 76, 97; 6. Помесни Лаодикијски 28)
89. У који час престаје пост Велике Суботе? – Верни, који дане спасоноснога Страдања Господњег свршавају у посту и молитви и сакрушењу срца, треба да завршују пост око поноћи Велике Суботе, јер од божанствених Јеванђелиста Матеј и Лука, први речима: „По вечеру суботном“ (Матеј 28, 1), а други речима: „Врло рано“ (Лука 24, 1) означују нам дубоку ноћ. (Апостолска правила 51, 53, 66; 4. Васељенски Халкидонски 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 13, 55; 1. Помесни Анкирски 14; 3. Помесни Гангрски 18, 21; 6. Помесни Лаодикијски 29, 49, 51; Дионисије Александријски 1)
90. Да не треба у Недељу клечати – Канонски смо примили од Богоносних Отаца наших (1. Васељенски Никејски, правило 20) да не треба клечати у Недељу, одавајући тиме част Васкрсењу Христову. Да, дакле, не останемо у незнању јасног о томе закључка, вернима објављујемо: да од суботе, после вечерњега уласка свештеника у олтар, по важећем обичају, нико више не клечи до следеће вечери у Недељу, у којој, после уласка или Малог Входа на Вечерњи, опет почињемо клечати, и тако узносимо молитве Господу. Јер, сматрајући ноћ после суботе претечом Васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо химне, из мрака у светлост завршујући празник, тако да од тада свецелу ноћ и дан славимо Васкрсење. (Апостолска правила 66; 1. Васељенски Никејски 20; Пето-шести Васељенски Цариградски 66; 3. Помесни Гангрски 18; 6. Помесни Лаодикијски 29; Петар Александријски 15; Василије Велики 91; Теофил Александријски 1)
91. О казнама за намерне побачаје – Оне које дају лекове за побачај, и оне које узимају плодоубиствене отрове, подвргавамо казни убице. (Апостолска правила 65; 1. Помесни Анкирски 21, 22, 23; Василије Велики 2, 8; Григорије Ниски 5; Атанасије Велики или Александријски 1)
92. О отимању женских ради брака – За отмичаре жена, под изговором супружанства, или судеонике у томе, или сагласне са отмичарима, одреди Свети Сабор, ако су клирици, да буду збачени са свога степена, а ако су лаици, да буду проклети. (Апостолска правила 67; 4. Васељенски Халкидонски 27; 1. Помесни Анкирски 11; Василије Велики 22, 30, 36, 38, 42, 43)
93. Жена која се уда пре уверења о смрти мужа, прељубница је – Жена којој је муж отишао на пут и задуго не јавља се, те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога, чини прељубу. Под исти суд потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на путу, не дочекају повратак његов. Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак, која се по незнању удала за мужа привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако неудата остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај војник, ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, као и ономе човеку који се другим браком са њом оженио. (Василије Велики 31, 36, 46)
94. О онима који се заклињу незнабожачким заклетвама – Оне који се заклињу незнабошким заклетвама, правило подвргава казнама; зато ми таквима одређујемо одлучење од Причешћа. (Апостолска правила 25; Василије Велики 10, 17, 28, 29, 64, 81, 82)
95. Како треба примати повратнике из јереси – Оне који се од јеретика обраћају Православљу и уделу спасаваних, примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијевце и Новацијане, који себе називају катарима и левима, и Тетрадите (Четрнаестодневнике), и Аполинаријевце, пошто лично даду писмену изјаву и пролкеше сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква, примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијаниста, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају. Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају и Монтанисте, који се овде називају Фригима, и Савелијанце који исповедају синоочинство и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине незнабошце. И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања, то јест изгоњење демона, уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо у вери, и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају Света Писма, и тада их крштавамо. И такође Гностике Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Северијанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву и да проклињу своју јерес, и такође Несторија и Евтиха и Диоскора и Севера, и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће. (1. Васељенски Никејски 8, 19; 2. Васељенски Цариградски 1, 7; 6. Помесни Лаодикијски 7, 8; 8. Помесни Картагински 6, 57, 126; Василије Велики 1, 5, 47)
96. Да муж не носи плетенице косе – Који се кроз Крштење обукоше у Христа (Галатима 3, 27), исповедише да ће подражавати Његов живот у телу. Зато, оне који смишљеним плетеницама намештају кинђурење косе на глави, на штету оних што их гледају те тако замамљују неутврђене душе, лечимо их отачки кроз одговарајућу казну, васпитавајући их и учећи да живе целомудрено, те да остављајући обману и таштину материјалног, свагда преносе ум свој навише ка непропадљивом и блаженом животу, и да честито у страху Божјем држе понашање, и, колико је могуће, Богу се приближују очишћењем кроз сво живљење, и да већма унутрашњег него ли спољашњег човека украшавају врлинама и добрим и непорочним владањем, тако да у себи не носе никакав остатак ђавоље обмане. А ако неко поступа против овога правила, нека буде одлучен од Пришешћа.
97. О нерасудном стајању са женом у Цркви – За оне који, или живе са женом, или иначе нерасудно претварају Света Места у обична, и са презрењем се односе према њима, и тако с неуважењем у њима бораве, за њих заповедамо да се такви изагнају чак и из места у Чесним Храмовима одређених за оглашене. Ако неко ово не успоштује, ако је клирик, нека буде свргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен. (Апостолска правила 73; Пето-шести Васељенски Цариградски 74, 76, 97)
98. О неузимању заручене другом женске – Који ради брачне заједнице узме жену заручену другоме, још док је заручник жив, нека подлегне осуди за прељубу. (1. Помесни Анкирски 11; Василије Велики 22, 69)
99. О Јерменима, који у Олтар доносе кувано месо – Дознали смо да у Јерменској земљи и ово бива: да неки, унутра у Светим Олтарима комаде меса, скувавши их, доносе, и деле их по јудејски, као принос свештеницима. Зато, чувајући чистоћу Цркве, одређујемо да нико од свештеника не сме примати приношене комаде меса од доносиоца, него нека се задовоље оним што доносилац благоизволи дати, али да такав принос буде изван Цркве. Ако ли неко не чини то тако, нека буде одлучен. (Апостолска правила 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 32, 33, 56; 8. Помесни Картагински 37)
100. О несликању развратних слика – „Очи твоје нека гледају право“ и „са сваком пажњом чувај срце своје“‚ заповеда Премудрост (Приче Соломона 4, 23-25), јер телесна чула лако уливају своје утиске у душу. Зато наређујемо да се од сада ни на који начин не сликају цртежи, било на даскама или другачије престављени, који заблуђују очи и ум развраћају и покрећу на распаљивање нечистих похота. Ако, пак, неко покуша то чинити, нека буде одлучен.
101. Да лаици примају Свето Причешће у руке, а не у посуде – Божанствени Апостол Павле велегласно назива телом и храмом Христовим човека створеног по слици Божијој (Ефесцима 4, 24; 1. Коринћанима 6, 19). Налазећи се, дакле, изнад сваке чулне творевине, човек је спаситељним страдањем Христовим удостојен небеског достојанства те, једући и пијући Христа, заувек се преображава ка вечном животу, освећујући душу и тело заједничарењем у Божанственој благодати. Тако, који жели у време литургијског Сабрања да се причести Пречистим Телом, и Причешћем једно са Њиме постане, треба да руке састави у облику крста и тако приступа и прима Причешће, то јест заједништво, благодати. Јер оне који праве неке судове од злата или друге материје, да, уместо у руку, у њих приме Божанствени дар и кроз то се удостоје Пречистог Причешћа, ми никако не одобравамо, јер Божијој слици претпостављају бездушну и човеку потчињену материју. Ако се који свештеник затече да Пречисто Причешће даје онима који такве судове користе, нека такав буде одлучен, као и онај који их користи.
102. О давању лека према врсти греха и расположењу грешника – Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (Матеј 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу Светом показује, најпре треба да добро размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се болесник у међувремену стара о свом понашању, па ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда одмеравати милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао у томе: да се поврати залутала овца (Лука 15, 4) и змијом рањена излечи, те нити падне низ стрмине очајања, нити да узду попусти до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим зауставити обољење и страдање и постарати се да рана зарасте, проверавајући плодове покајања и мудро руководећи човека позванога ка небеској светлости, то јест вишњој светлоносности. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу, и оно што је по обичају; а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (Василије Велики, правило 3). (1. Васељенски Никејски 12; 1. Помесни Анкирски 2, 5, 7; Атанасије Велики или Александријски 3; Василије Велики 2, 3, 74, 75, 84, 85; Григорије Ниски 4, 5, 7, 8)
Врлинослов | Манастир Велика Ремета, архимандрит Стефан
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 93 | Римљанима 6, 18-23: Саваскрсавање са Христом у нови живот.
18 ослободивши се, пак, гријеха, постадосте слуге праведности.
19 Као човјек говорим, због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење.
20 Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.
21 Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт.
22 А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај – живот вјечни.
23 Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу наше.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 25 | Матеј 8, 5-13: О исцјељењу слуге капетановог.
5 А кад уђе у Капернаум, приступи Му капетан молећи Га и говорећи:
6 „Господе, слуга мој лежи дома одузет и страшно се мучи.”
7 А Исус му рече: „Ја ћу доћи и исцијелићу га.”
8 И капетан одговори и рече: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч и оздравиће слуга мој.
9 Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: ’Иди’, и иде; и другоме: ’Дођи’, и дође; и слуги своме: ’Учини то’, и учини.”
10 А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за Њим: „Заиста вам кажем: ’Ни у Израиљу толике вјере не нађох.’
11 А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству Небескоме;
12 а синови Царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.”
13 А капетану рече Исус: „Иди, и како си вјеровао, нека ти буде.” И оздрави слуга његов у тај час.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Каква је само вера капетана! Задивила је и Самог Господа (Матеј 8, 5). Њена суштина је у исповедању Господа Богом свега, свемоћним Владиком и Наредбодавцем свему што постоји. Због тога је и молио: „Само реци реч и оздравиће слуга мој. Верујем да се Теби све потчињава и да све слуша Твоје наредбе.“ Такву веру Господ тражи од свих. Такву и од нас очекује. Ко има такву веру, ни у чему нeћe оскудевати, и добиће све што тражи. Тако је обећao Сам Господ. О, када бисмо и ми пошли за таквом вером! Но, и она је дар, и тај дар треба тражити и то опет – са вером. Тражимо је, у крајњој мери, из oceћaњa потребе за њом, тражимо је стално, са напором, потпомажући њено развијање у нама одговарајућим размишљањем, а изнад свега послушношћу заповестима Божијим.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Христос се роди, рођаче мој
Христос се роди, рођаче мој,
Христос се роди за спас твој.
Христос се роди у тешке дане,
Христос се роди да свет сване.
Сунце се рађа, Звезда нам јавља,
и хор Анђела људе поздравља.
Христос се роди у Витлејему
да буде добро свима у свему.
Христос нам дође, радост донесе,
и сваку тугу с душе однесе!
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєзорливый (презорливиј) = надувен, горд, дрзак
Јеремија 43, 2
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И рєчє Азаріа, сынъ Маасєєвъ, и Іѡананъ, сынъ Карієвъ, и вси мужїє прєзорливїи ко Ієрєміи, глаголющє.
ИЗГОВОР: И рече Азарија, син Маасејев, и Јоанан, син Каријев, и вси мужије презорливији ко Јеремији глагољушче.
СРПСКИ: Тада Азарија, син Осајин, и Јоанан, син Каријин, и сви они људи охоли рекоше Јеремији говорећи.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Преподобни Исаак Сирин:
–Реч која је изречена на основу искуства, обавезно прихватај, чак и ако онај који је изрекао није књижеван човек! Јер ни царске ризнице, премда и веће од свих на земљи, не одбијају новчић узет од сиромаха. Осим тога, велике реке се наводњавају из малих потока.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске