30. Петровски 7533. / 13. јул 2025.
Сабор светих славних и свехвалних дванаесторице апостола; Спомен светог апостола Фигела из Седамдесеторице; Спомен светих хиљаду и четрдесет мученика; Спомен преподобног оца нашег Георгија Иверског; Спомен светог новомученика Михаила Ђубретара (Вртара); Спомен светог мученика Мелитона; Спомен блаженог Петра Царевића; Спомен светог благоверног кнеза Андреја Богољубског; Спомен светог мученика Петра из Синопе.
Петар (распет главачке) – 29. јун и 16. јануар
Андреј (распет) – 30. новембар
Јаков Заведејев (посечен) – 30. април
Јован Богослов (упокојио се чудесно) – 26. септембар и 8. мај
Филип (распет) – 14. новембар
Вартоломеј (распе, па одеран и посечен) – 11. јун и 25. август
Тома (избоден са пет копаља) – 6. октобар
Матеј Еванђелист (огњем сажежен) – 16. новембар
Јаков Алфејев (распет) – 9. октобар
Тадеј (или Јуда Јаковљев) (распет) – 19. јун
Симон Зилот (распет) – 10. мај
Матија (каменован, па мртав посечен секиром) – 9. август
Павле (посечен) – 29. јун
Свети Григорије Палама – Господе, просвети таму моју (Сабране беседе)
- Беседа у којој се говори о онима који јадикују због невоља што нам се дешавају
1. Зло по природи, односно грех, потиче од нас самих, док се злу које је везано за наша чувства, а то су несреће и болести, може догодити да њиме управља Сам Бог као Исцелитељ, Који Његовим посредством зауставља и исцељује истинско зло, свестрано бринући да грешни буду уистину исцељени. Када је, међутим, болест у њима неизлечива, Он их лишава и самога живота ради спасења других људи. Уколико, дакле, тако стоје ствари и, ако смо, учинивши себе достојнима осуде, ми сами узрочници својих несрећа, Он се и на тај начин појављује као наш Доброчинитељ и Спаситељ и као Уништитељ стварног зла. Дешава се понекад да Он пред одважне постави подвиг, да би се изложили злу, али не злу које је такво по својој природи. Бог, међутим, није створио болест, иако биће, које је Он створио, може бити изложено болести. Ни грех није потекао од Бога, иако се разумна душа, коју је Он саздао, сама по себи приклонила греху. Она је била почаствована даром слободне воље (=самовласношћу) и животом какав сама изабере, јер би узалуд била разумна, када при том не би била тиме почаствована. Имајући, дакле, слободну вољу, неусловљену било каквом нужношћу, она би, да се налазила уз Бога и била сједињена са њим у љубави, сачувала свој блажени живот, какав јој је својствен по природи. Како се, међутим, приклонила ниским телесним насладама, као да је презасићена свештеном блискошћу са Богом, лишила добра по природи и постала болесна од зла по природи, то јест болесна од греха, сама је себи створила смрт својим добровољним отпадањем од живота.
2. Будући, дакле, да смо готово сви ми такви и да нам је потребна општекорисна поука и савет, ми ћемо вам се, превасходно на основу речи Божије, сада обратити беседом како бисмо, познавши да је грех узрок васељенске навале зла, одбацили своју сопствену грехољубиву вољу и окренули се свему ономе што је угодно Богу и умилостивили Га врлинским делима, а Његов гнев против нас преобразили у милосрђе. Он Сам нам сведочи и говори кроз Мојсеја: „Ако добро узаслушаш глас Господа Бога својега, и учиниш шта је право у очима Његовим, и ако пригнеш ухо к заповедима Његовим… ниједне болести коју сам пустио на Мисир, нећу пустити на тебе; јер сам Ја Господ, Лекар твој.“ (2. Мојсејева 15, 26)
3. „Ако уживите по Мојим уредбама и заповести Моје уздржите и учините, приступиће вам свако добро, јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати и неће бити никога да вас плаши, учинићу, те ће нестати зле звери из земље, и мач неће прелазити преко ваше земље. Него ћете терати непријатеље своје, и падаће пред вама од мача. Вас ће петорица терати стотину, а вас стотина тераће десет тисућа, и падаће непријатељи ваши пред вама од мача… и јешћете жито старо, од много година, и изасипаћете старо када дође ново… И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити Мој народ, јер Ја сам Господ Бог ваш, Који ово обећава. Ако ли Ме не узаслушате, и не учините све ове заповести, ако повргнете уредбе Моје и души вашој омрзну закони Моји да не творите све заповести Моје, и раскинете завет Мој, и Ја ћу вама учинити ово: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвелити, и залуду ћете сејати семе своје, јер ће појести непријатељи ваши. И окренућу лице Своје насупрот вама, и сећи ће вас непријатељи ваши, и који мрзе на вас биће вам господари, и бежаћете кад вас нико не тера. Ако Ме ни тада не станете слушати, караћу вас још седам пута више за грехе ваше. Потрћу понос силе ваше, и учинићу да небо над вама буде као гвожђе и земља ваша као мјед (=бакар). Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега, и дрвета по земљи неће рађати рода својега. Ако Ми узидете насупрот и не хтедете слушати Ме, додаћу вам седам пута више мука према гресима вашим. Пустићу на вас звери пољске које ће вам децу изјести и стоку потрти и вас умалити, и опустеће путови ваши. Ако се ни од тога не поправите… пустићу на вас мач који ће осветити Мој завет; а кад се слежете у градове своје, тада ћу пустити помор међу вас и бићете предани у руке непријатељу… и јешћете и нећете се наситити. Ако Ме ни тако не станете слушати, него Ми узидете насупрот, и Ја ћу с гневом ићи вама насупрот, и седам пута већма караћу вас за грехе ваше. И јешћете месо од синова својих и месо од кћери својих јешћете… и обратићу градове ваше у пустош, и разорићу светиње ваше, и нећу више мирисати мириса вашега. И опустићу земљу, да ће јој се чудити непријатељи ваши који ће живети у њој. А вас ћу расејати по народима (=незнабошцима), и учинићу да вас гоне голим мачем… А који остану, метнућу страх у срца њихова у земљама непријатеља њихових, те ће их гонити лист кад шушне заљуљавши се, и они ће бежати као испред мача, и падаће и нико их неће терати… и изгинућете међу народима (=незнабошцима), и прождреће вас земља непријатеља ваших.“ (3. Mojcејева 26, 3-38)
4. Видиш ли докле се распростире гнев Господњи, иако је Он милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем (Јоил 2, 13 и Јона 4, 2). То се, међутим, односи на покајане и оне што су се одвратили од свог лукавства; јер Господ каже: „Вратите се к Мени… и Ја ћу се вратити к вама.“ (Захарија 1, 3) „Ако се обратиш ка Господу Богу свом и послушаш глас Његов, Господ је Бог твој милостив Бог, неће те оставити ни истребити, и наћи ћеш Господа Бога, свог Помоћника, ако Га потражиш свим свим срцем својим и свом душом својом када будеш у невољи“ (5. Мојсејева 4, 30-31, па 4, 29), ако се у невољи покориш Његовим одлукама. Ти, међутим, не страдаш само због тога, него и зато што си заповести Господње презрео и наредбе Његова ниси сачувао, због чега си и препуштен неизлечивим недаћама. И у жалости својој заиста преклињи за избављење од зла, обећавајући да ћеш очувати заповести и покажи да си обећање испунио на делу да би и сам као одговор добио делатну помоћ Божију. Какве су, међутим, заповести Божије? То су непоколебива побожност и љубав према Њему, очување нашег тела у непорочности и целомудрености, узајамна љубав и одсуство жеље за оним што припада ближњем, нечињење зла него, напротив, чињење добрих дела колико год се може и да се, једноставно, чини ближњима оно, што бисмо желели да видимо да други чине нама.
5. Обрати, међутим, ако желиш, пажњу и на изреку о онима што преступају заповести Господње: „Они Ме раздражише на ревност оним што није Бог… и Ја ћу њих раздражити на ревност оним који није народ, народом лудим разљутићу их.“ (5. Мојсејева 32, 21) „Ја сам Господ Бог твој, Бог ревнитељ, Који на синовима и на синовима синова походим безакоња отаца њихових до трећега и до четвртога колена оних који мрзе на Мене.“ (5. Мојсејева 5, 9) „Ко опсује оца својега или матер своју – да се погуби.“ (3. Мојсејева 20, 9) А исто се односи и на сина који с правом противуречи оцу, јер „ко би имао сина самовољна и непокорна, који не слуша оца својега ни матере своје… нека га доведу к старешинама Града својега… и кажу: ‘Овај син наш самовољан је и непокоран, не слуша нас, изјелица је и пијаница.’ Тада сви људи онога места нека га заспу камењем да погине, и тако извади зло из ceбe.“ (5. Mojcејева 21, 18-21)
6. А шта рећи о онима што преступају заповести везане за целомудреност? Зар нису били кажњавани смрћу? „Да не буде блуднице између кћери Израиљевих, нити блудника међу синовима Израиљевим.“ (5. Мојсејева 23, 17) Оскрнавише се, каже, људи блудом… „и изгибе их од те погибије двадесет четири тисуће.“ (4. Мојсејева 25, 9) И да Финес, син Елеазаров, није тада ревновао по Богу и једним ударцем копља погубио блудника и ону што је с њим блудничила, сви би тада изгинули, недужни исто као и криви, јер се нису осветили за безакоње и устали у одбрану закона Божијег. Због тога Бог и говори Мојсеју: „Финес одврати гнев Мој од синова Израљевих отворивши ревност за Ме међу њима.“ (4. Мојсејева 25, 11) Ако се блуд забрањује и ако се толико строго прекорева, шта ће онда претрпети прељубници? Они, наравно, неће бити ослобођени казне. Због тога и божански Закон каже: „Ако се ко ухвати где лежи са женом удатом, нека се погубе обоје… Тако извади зло из Израиља.“ (5. Mojcејева 22, 22)
7. То се, рећи ћеш, односи на древни Закон, и какве везе има са нама, људима Новог Завета? Ти онда ниси слушао речи Законодавца и Владике Христа, Који каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним.“ (Матеј 5, 17) Ако је већ тако, онда ће бити погубљен и препуштен непријатељима онај што је срамно побеђен и све ће страхоте претрпети онај који је услед смртног греха изложен смртној пресуди и другим казнама које му прете. Постоји јединствен лек, који је створила мудрост и благодат јединородног Сина Божијег и Спаситеља Христа, а састоји се у томе што ћемо путем покајања умртвити себе за грех и на тај начин вратити дуг пресудама записаним у Закону, што ћемо се путем врлина обући у новога човека у Христу и тако се ослободити пресуда Закона, живећи у Христу, Који је Себе предао као искупљење за нас. Уосталом, када Нови Завет не би уистину забрањивао грех, онда би се, будући оптужен оним пресудама које са собом доносе смрт, ти могао позвати на њега, желећи да оправдаш себе. Нови Завет, међутим, није забранио само грешно дело, него и оно што је далеко мање од греха, а то су зачеци самога греха, а оне које им се препуштају осуђује на вечну смрт као и оне који су уистину починили грех. Тако Христос каже: „Чули сте како је казано старима: ‘Не убиј’, јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду.“ (Матеј 5, 21-22)
8. Видиш ли да је Он и неправедан гнев изједначио са убиством, изложивши и једно и другој подједнакој осуди? Онај ко у тој мери увреди свога брата, да га назове будалом, „биће крив паклу огњеноме“ (Матеј 5, 22), а затим додаје: „Чули сте како је казано старима: ‘Не чини прељубу.’ А Ја вам кажем да сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је починио прељубу са њом у срцу своме.“ (Матеј 5, 27-28) Видиш ли да је и овде изједначио блуд са прељубом, јер није свака жена удата. И не само блуд, него и онога што је само помишљу и страсним погледом подстакао страст назива прељубником, и каже да је извршио прељубу, јер је Он судија жеља и помисли срца и познаје дух (=ум), који је у нама, будући да га је саздао као својственог Њему Самом, да буде сличан неком духовном месецу и мањем светилу, способном да у себе смести духовну лучу божанствене и најузвишеније Светлости.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
(велики број књига србских духовника су доступне у нашој књижари)
…зрнца из ризнице…
Свети владика Николај Велимировић – Омилије
Јеванђеље о спасењу човека и пропасти свиња
Учинише људи неправду према Богу, па се они расрдише на Бога. О, људи, ко има право на кога да се срди?
Затворише безбожни уста и помислише: да не спомињемо Име Божје, да би га нестало из овога света! О, жалосни људи, ваша су уста у мањини у пространом свету. Јесте ли видели и чули, како брана чини реку гласном? Без бране река беше нечујна и мутава; и гле, брана јој отвори грло! Свака кап доби језик.
И ваша ће брана учинити то исто: отвориће грло безгласним, и напуниће мутаве говором. Ако престану ваша уста да исповедају Име Божје, уплашићете се чујући да га исповедају чак и бесловесни и немушти. Заиста вам кажем: ако ви заћутите, камење ће повикати. Ако и сви људи на земљи заћуте, трава ће проговорити. Ако и сви људи избришу Име Божје између себе, оно ће бити исписано дугама по небу и огњем по сваком зрну песка. Тада ће се песак створити људима, а људи песком.
„Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових гласи свод небески. Дан дану казује, и ноћ ноћи јавља.“ (Псалам 19, 1-4) Тако говори боговидац и богопојац. А како ви говорите? Ви презриво ћутите о Богу; зато ће камење проговорити. А кад камење проговори, ви ћете хтети говорити, али нећете моћи. Узеће се од вас и даће се камењу. И камење ће бити људи, а ви камење.
Десило се у старо време, да су тврдоусти људи гледали у лице Сина Божјег и нису Га познали, нити се језик њихов одрешио да Га прославе. Тада је живи Бог отворио језик демонима, да они застиде људе својим признањем Сина Божјег. Демони, гори од камења и јефтинији од песка, завапили су у присуству Сина Божјег онда, кад су људи стајали мутави око Њега. Па кад је оно што се сасвим отпадило од Бога било принуђено, да исповеди Име Божје, како ли неће непорочно камење, које се слепо покорава вољи Божјој!
Чита Бог лекцију људима не само кроз Небеса, напуњена Ангелима и окићена звездама, и не само кроз земљу, сву покривену гласилима бића Божјега, него чак и кроз демоне. Да би само дао прилике безбожнима, који се брзо спуштају у Ад, да се ма од чега застиде и подигну у висину, и спасу душу своју од понора, огња и смрада.
Пошто су се чак и избрани људи, који су пратили Господа Исуса по свету, показали маловерни, то их Господ поведе у један предео најцрњег незнабоштва, да би их тамо застидео и изобличио њихово маловерство оним што ће се догодити. А то што се догодило описује данашње Јеванђеље.
„А кад Исус дође на ону страну (мора) у земљу Гергесинску, сретоше Га два бесна, који излазе из гробова, тако зла, да нико не могаше проћи путем оним.“ Гергеса и Гадара били су градови у земљи незнабожачкој, с оне стране мора Галилејског. То су била два града између десет градова, који су негда постојали на обалама овога мора. Код јеванђелиста Марка и Луке место Гергеса помиње се Гадара, што значи само, да су та два града стајали на близу један другог, и да се догађај, који се прича, десио негде на домаку оба та града. Јеванђелисти Марко и Лука спомињу једнога бесног, док Матеј спомиње двојицу. Прва двојица спомињу једнога од њих двојице, који је био страшнији и као страшило целој оној околини познатији, док Матеј спомиње обојицу, пошто су обојица били од Господа излечени. А да је један од њих био познатији од свога друга види се из описа Светога Луке, који каже, да је тај бесомучник био из града – један човек из града, те је као грађанин морао бити познатији у граду него ли онај други, који је на сву прилику био из села. И још се то води опет из речи Лукиних, да у ономе бејаху ђаволи од много година, и мало даље, да га они мучаху одавно, што значи, да је он био стари болесник, те због своје многогодишње болести и веома познат у целој овој околини. Да је он био много бешњи и луђи од свог друга види се то из Лукиног наглашавања, да су га људи везивали у вериге и путе, но да је он кидао све везе, и тераше га ђаво по пустињи. То је, дакле, разлог, зашто два јеванђелиста помињу само једног бесног, мада су била двојица њих. И ми се дан-данас често служимо тим начином описивања неког догађаја, помињући, на пример, само вођу једне ухваћене разбојничке дружине. И кад је ухваћена цела дружина са харамбашом, ми говоримо, да је ухваћен тај и тај разбојнички харамбаша. Тако и јеванђелисти. Па као што Марко и Лука допуњавају Матеја у једној појединости, наиме у опису главног бесомучника, дотле Матеј допуњује Марка и Луку у другој појединости, наиме у спомињању обојице бесомучника.
Ови бесомучници живљаху у гробовима, и из гробова излажаху и лутаху по пустињи, и узнемириваху људе по пољима и друмовима, нарочито по оном другом, у близини кога они становаху. Незнабошци су имали гробове најчешће крај друмова и путева, што није била реткост ни код Јевреја. Тако гроб Рахилин налази се крај пута што води из Јерусалима у Витлејем; гроб Манасијин крај пута ка Мртвоме Мору. Савладавши ова два људска бића ђаволи су се сада служили њима као својим оруђем, да пакосте другим људима. Јер је главна особина људи, поседнутих ђаволима, да чине само пакост и зло. Они су обнажени од свакога добра. И у хаљине не облачаше се, вели се за онога једнога од њих. То јест: поред своје телесне наготе и душа његова не беше одевена ни у какво добро, ни у какав дар Духа Божјега, но беше сва гола и празна од добра, које је дар Божји. А обојица беху тако опаки и зли, да не могаше нико проћи путем оним.
И гле, повикаше и рекоше: „Што је теби до нас Исусе, Сине Божји? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?“ У овој вици ђаволској најважније је то, што ђаволи познаше Исуса као Сина Божјег и у ужасном страху од Њега јавише то гласно. Да се постиде људи, који гледаху у лице Господа и не могаху Га познати, или познавши Га не смедоше Га признати и јавно исповедити [зато што су и ученици и народ називали Њега човеком, зато сад долазе демони и објављују Његово божанство – Зигабен]. Нису ђаволи, истина, јавили Христа са осећајем радости и задовољства, као човек кад нађе неко велико благо, па се обрадује и узвикне, или као што је апостол Петар радосно узвикнуо: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Матеј 16, 16); него су они узвикнули од страха и ужаса, видећи пред собом свога Судију. Али тек узвикнули су, и објавили су Онога, од Чијег Имена највише стрепе, и Чије Име они највише заташкавају међу људима и бришу из срца људског. Узвикнули су у муци и очајању, слично многим људима, који само у муци и очајању покрећу језик, да изговоре Име Божје.
„Што је теби до нас Исусе, Сине Божји?“ – питају демони. То јест: шта има заједничко између Тебе и нас? Нашто Твоја неочекивана и нежељена посета? Како се слаже Христос с Велијаром (2. Коринћанима 6, 15)? Не слаже се никако. Зато Велијарове слуге, мучитељи људи, и питају Христа, откуд Он да им дође? И то: „пре времена да нас мучиш“. Значи: они очекују час судни и мучење на крају времена. Сама појава Христа пред њима за њих је мучење, и то страшније мучење него светлост за кртице, него огањ за пауке. У одсуству Христа демони су безочни и дрски у толикој мери, да собом поседнуте људе понижавају испод скотова, и да испуњавају страхом сву околину – да не могаше нико проћи путем оним. А у присуству Христа они су не само ропски уплашени него страшљивички понизни – слично сваком тиранину пред судијом својим – јер гле, почеше понизно молити Господа, да их не најури у бездан. И мољаху Га да им не заповеди да иду у бездан. Да им не заповеди, јер, значи, ако им Он заповеди, они морају отићи у бездан. Таква је власт и сила Христова. А бездан је њихово право обиталиште и мучилиште. За началника свих демона говори видовити пророк: „Како паде с Неба звезда Даница? – Ти се у пакао сврже, у дубину гробну“ (Исаија 14, 12 -15), тамо где је плач и шкргут зуба. Због греха људског, а по Божјем допуштењу, демони су пуштени у људе. И њима је лакше у људима, него ли у бездану. Јер кад су у људима они муче људе, а кад су у бездану муче сами себе. И у људима они су на мукама великим, но те муке њихове ублажене су тиме, што још неко дели њихово мучење. Ђаво је пакосник тела, жалац у месу, како га назива апостол, који је осетио његово присуство (2. Коринћанима 12, 7). Уз тело као уз степенице он се пуже до душе, хвата се срца и ума човечјег; док све не разједе, не онакази, не испразни од божанске красоте и чистоте, од разума и правде, од љубави и вере, од наде у добро и воље за добром. Тада он уседне у човека као у свој престо и ухвати све конце од човековог тела и душе у своје руке, и човек му постаје као скот, кога он јаше; свирала, кроз коју он свира; звер, кроз коју он уједа. Такви су били и ови бесомучници, о којима је реч у Јеванђељу. Не каже се да они видеше Христа; нити да Га они познаше; нити да Га они ословише; нити уопште да они поведоше неки разговор с Њим. То све учинише ђаволи, што беху у њима. Бесомучници су као непостојећи, као два мртва гроба, које су ђаволи гурали пред собом и гонили својим бичем. Овакве људе излечити значи васкрснути мртве; и још више. Јер мртав човек значи: душа одвојена од тела. Ако је душа у рукама Божјим, Бог је може повратити у тело, и ово оживети. Али код ових поседнутих нешто је страшније од смрти. Јер душа њихова је украђена и заробљена ђаволима; и ђаволи је држе у својим рукама. Треба, дакле, душу човечју од ђавола отети, треба ђаволе из човека истерати, и душу човечју у човека повратити. Зато је и чудо исцељења бесних у најмању руку равно чуду васкрсења мртвих, ако не и веће.
„Дошао си овамо пре времена да нас мучиш!“ – говоре ђаволи Христу. Значи, да они већ знају, да их на крају крајева чека мука. О, кад би грешни људи могли бар то знати: да и њих чека мука, и то не мања од оне муке која ђаволе чека! Ђаволи знају да ће им се на крају крајева измаћи из руку човечји род, њихов главни брст, и да ће бити сурвани у тамни бездан, где ће сами себе глодати и јести. Велики пророк говори за началника ђавола, да ће се избацити из гроба својега (то јест из тела поседнутих људи) као гадна грана, и још – као погажени стрв (Исаија 14, 19). А Сам Господ сведочи: „Ја видех Сатану где спаде с Неба као муња.“ (Лука 10, 18) Видеће то на крају крајева и они људи, када као грешници полете попут те муње у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Матеј 25, 41).
А док ђаволи у страху и трепету мољаху Христа, дотле једно велико крдо свиња, око две хиљаде, мирно пасијаше онде по брегу. И ђаволи мољаху Господа: ако нас изгониш, пошљи нас да идемо у крдо свиња. Наиме: само нас не терај у бездан, него нас пошаљи бар у свињска тела, ако нас изгониш. Не кажу из човека; неће ни да помену име човечје – толико им је оно мрско. Јер од свих створења у васиони ђаво ништа тако не мрзи као човека, нити ичему тако завиди као човеку. А Господ Исус, напротив, нарочито наглашава ту реч – човек: изиђи, душе нечисти, из човека! Њима се не иде из човека; они би несравњено више волели остати у људима него ићи у свиње; јер шта могу учинити од свиња? Док људе могу учинити свињама, још горе, што могу учинити од свиња? Уосталом и кад су у свињама, или ма у ком другом створењу, њихова је пакост управљена против човека. И кроз свиње они ће се старати, да нашкоде човеку; ако не иначе, а оно тиме, што ће потопити свиње и изазвати гнев људи против Бога. Зато кад је у питању празни бездан, они више воле и у свиње, него у бездан.
„И рече им Господ: ‘Идите.‘ И они, изишавши, отидоше у свиње. И гле, навали сав крд с брега у море, и потопише се у води.“ Исто тако могли су зли духови натерати и та два бедна човека, да се утопе у море, да им сила Божја није то спречавала. Бива, међутим, и бива неретко, да сумашедши или сломе се с неке висине, или утопе се у води, или скоче у огањ, или се обесе. Зли демони их на то наводе. Јер њима је циљ не само да затрују људски живот, него и да душу убију за обадва света. Но бива често опет, да Бог, по Својим премудрим саображењима, сачува људе од такве смрти.
Но зашто Господ Исус посла зле духове баш у свиње? Он их је могао послати у дрвеће или у камење; зашто баш у свиње? Не зато, да би учинио по жељи ђаволима, но зато да поучи људе. Где су свиње, ту је нечистоћа, а нечисти духови воле нечистоћу; и где ове нема, они је ту силом стварају. И где је мало има, ту се они брзо намамљују, и од мало хитро стварају много. А кад се они уселе и у најчистијег човека, нагомилају у њему брзо свињску нечистоту. Тиме, пак, што су свиње похрлиле и брзо се потопиле у море, хоће Господ да нас поучи, како је халапљивост и прождрљивост слабо отпорна према сили демонској, и да нас опомене на пост. Шта има халапљивије и прождрљивије од свиња? Па гле, како их демонска сила брзо савлада и упропасти! Тако бива и са халапљивим и прождрљивим људима, који мисле да многим ждерањем сабирају снагу у себе. Међутим тиме не сабирају снагу, него слабост – и физичку и духовну. [Ја знам, да лекари не преписују болним различна јела, но уздржање и неједење. Да нећеш ти да кажеш, да лађари лакше могу спасти лађу претоварену, него ли лађу умерено натоварену и лаку? – Василије Велики, Слово 10: О посту] Прождрљивци су некарактерни људи, слаби пред људима и још слабији пред демонима. Ништа лакше демонима него њих гурнути и потопити у море душевне смрти! Но још је из тога јасна поука, колико је страшна сила демонска, кад је Бог не задржава. Демони, који су били у само два човека, савладали су и подавили за неколико тренутака око две хиљаде свиња. Но тамо их је Бог задржавао док Христос није дошао – да покаже Своју силу и власт над њима; а овде их је Бог пустио – да се покаже сила демонска. Кад би Бог попустио, демони би за неколико тренутака учинили са свима људима на земљи оно што су учинили са свињама. Но Бог је Човекољубац, и Његова безгранична љубав држи нас у животу и штити нас од најљућих и најстрашнијих непријатеља наших.
Али, рећи ће неко, зар није жао било Господу, прво да толике свиње пропадну, а друго да се толика штета нанесе грађанима? Опет сам ђаво наводи људе на овакве мисли, тобож да се покаже он сажаљивији од Христа! Но шта су свиње до покретна трава? Па кад Богу није жао белих кринова у пољу, које данас облачи у већу раскош од цара Соломона, а сутра их сагорева огњем – зашто да Му буде жао свиња? Или је ваљда теже Богу створити свињу, него крин у пољу? Но неко ће опет рећи: не због лепоте, него због користи. А зар свиња користи човеку само онда кад му храни и тови тело, а не и онда, кад му помогне просвећењу душе? А овде је овај други случај. „Ви сте бољи од много врабаца“, рекао је Господ људима. Нису ли људи бољи и претежнији и од много свиња, па и од какве две-три хиљаде свиња? Нека сваки помисли о себи и својој личној цени, па ће брзо доћи до уверења да је поука човечанству, која је дата кроз овај догађај са свињама, врло јевтино стала. Јер требало је очигледно и – готово драстично – показати затупелом роду људском, прво, каква је нечистота ђаволска и друго, каква је сила ђаволска. Никакве речи на свету не би могле то тако јасно изразити као бес и потоп свиња у ономе тренутку, када су их зли духови спопали. А какве би тек речи могле убедити незнабожачке грађане из Гергесе и Гадаре, када их ни овај страховито јасан доказ – не доказ, него показ – ипак није могао пробудити од сна греховног, освестити над безданом, у коју их демони немилосрдно – као и свиње – вуку, нити поучити вери у Свемоћнога Христа!
Јер, гле, шта се даље десило: свињари побегоше и јавише у граду и по селима. И гле, сав град изиђе на сусрет Исусу; и видевши Га, молише да би отишао из њиховог краја. Страх и ужас беше испунио и свињаре и грађане, и бејаху се, врло уплашили. Сви видеше што ни чули ни видели нису: бесомучне људе, од којих су годинама стрепили, где седе крај ногу Христових, мирни и паметни. И чуше причу од апостола и од својих свињара, како Христос исцели бесомучне људе, како легион демона уздрхта од страха при самој појави Христа, како Га у страху молише, да их пошаље бар у свиње, кад им не да боравити у људима, и најзад како зли духови као вихор савитлаше свиње и сурваше их у дубину морску. Све то чуше; све то добро разумеше; и видеше два нова човека, до мало час гора него два мртваца, сада очишћена и васкрсла; и гледаше у лице кроткоме Господу, који стајаше пред њима, кротак и миран, као да не беше учинио веће чудо, него да је Гергесинска брда претурио и бацио у море – и од свега тога ови затупели грађани само једно задржаше у памети и у срцу, наиме: да су њихове свиње бесповратно пропале. Место да клекну на колена и захвале Господу, што спасе два човека, они жале што погубише свиње! Место да зову Господа у госте, они Га моле да што пре оде од њих. Место да певају славу Богу, они кукају жалопојку за свињама. Но не журите, да осудите ове свињољубиве Гергесинце, пре него се обазрете по данашњем друштву и пребројите све своје свињољубиве суграђане, који би исто тако као и Гергесинци више волели своје свиње, него ли живот својих суседа. Или мислите да је мало данас људи, чак и међу онима који се крстом крсте и Христа исповедају устима и језиком, који се не би брзо решили да убију два човека ради добитка две хиљаде свиња? Или мислите да је много и међу вама оних, који би жртвовали две хиљаде свиња да би спасли живот двојице лудих људи? О, нека се такви покрију дубоким стидом и нека не осуђују оне Гергесинце, док прво не осуде себе. Кад би данас устали Гергесинци из гробова својих и почели бројати, набројали би у хришћанској Европи превелики број својих једномишљеника. Они су бар молили Христа, да иде од њих, а Европљани терају Христа од себе. Да би само остали сами, сами са својим свињама и својим господарима – демонима!
Цео овај догађај од почетка до краја има и свој још дубљи, унутрашњи смисао. Но и ово што рекосмо довољно је за поуку, опомену и пробуђење свих оних, који се осећају у своме телу као у гробу; који опажају дејство демонске силе у својим страстима, што их стежу као гвоздене путе и вериге, и вуку их у бездан пропасти; који при свем том цене човека у себи, то јест душу своју више него све свиње, сву стоку, све земно имање и богатство, и који траже лека и Лекара болести својој по цену свега што имају.
Цела, пак, прича завршава се овим речима: „И ушавши Христос у лађу, пређе море и дође у Свој град.“ Ни речи не рече Он Гергесинцима. Шта помажу речи ту где не помажу таква божанска чуда? Не укори их. Шта помаже укоравати мртве гробове? Него ћутке сиђе низ брдо, уђе у лађу и оде од њих. Каква кротост, какво стрпљење, каква божанска узвишеност! Како је ништавна победа онога војводе (=Цезар), који је гордо писао своме Сенату: „Дођох, видех и победих!“ Христос дође, виде, победи и – оћута. И оћутавши, учини Своју победу дивном и вечном. Зато нека се незнабошци уче на примеру онога гордога војводе; ми ћемо се учити на примеру кроткога Господа Христа. Он се ником не намеће. Но ко Њега прима, прима живот; а ко Њега удаљује, остаје у обору свињском, са вечним беснилом и вечном смрћу.
Господе Исусе, Сине Божји, помилуј нас грешне, исцели и спаси! Теби нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
7. Васељенски Сабор у Никеји 24. септембар – 23. октобар 787. године
Ζ’ (έβδομος) Οικουμενική Σύνοδος – Νίκαια (евдомос Икуменики Синодос – Никеа)
(367 Светих Отаца – 22 правила)
Одредба:
Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших, Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (=Премудрост), следећи предање Католичанске Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост Свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је Себи Своју Свету Саборну Цркву „која нема мрље ни боре“ (Ефесцима 5, 27) и обећао јој да ће као таква бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Матеј 28, 28) Ово обећање дао је не само њима, него и нама, који смо преко њих поверовали у Име Његово.
Неки, пак, неразумно одбацивши тај дар Христов, будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се Предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича Соломонових, „залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност“ (Приче Соломона 9, 12). Јер усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета, дарова и украса у храму, називајући себе свештеницима, а не будући то. O њима Бог кроз пророштво говори: „Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше.“ (Јеремија 12, 10) Јер пошавши за људима несвештеним, то јест упрљаним, који само своју памет слушају, они оптужише заручену као Невесту Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола.
Зато Господ Бог наш, не подносећи да гледа Своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства, из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших, Константина и Ирине, да би тако божанско Предање Саборне Цркве заједничком нашом одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши све, и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући Светих Шест Васељенских сабора…
…даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никео-цариградског Символа вере…
И сажето говорећи, ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање ликовног живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог, а не привидног очовечења Бога Слова, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.
Пошто је, дакле, то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и Предању Саборне Цркве, јер знамо да је то Предање Духа Светога, Који обитава у њој, одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе, које су одговарајући урађене од боја и мозаика и другог материјала, у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима, и то: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у ликовним изображењима, утолико се и они који их гледају, покрећу ка жељењу и подражавању самих Прволика. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење, али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама грчким, тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости, то јест свећа и кандила, као што је то био побожан обичај и у древних хришћана. Јер част која се одаје лику, прелази на прволик, и ко се поклања лику, поклања се личности онога који је на њој насликан.
Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Католичанске Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се Предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: „Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена.“ (Софонија 3, 14-15; Пророк Варух 3, 13)
Оне, пак, који се дрзну да другачије о овоме мисле или уче, или сходно поганим јеретицима, да одбацују црквена Предања и измишљају неку новачину, или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста, или живописање икона, или свете мошти Мученика, или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених Предања Саборне Цркве, или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима, за такве, ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси, да се одлуче од Причешћа.
1. Да треба Божанска Правила у свему чувати – Онима који су примили свештеничко достојанство, одредбе канонских прописа јесу сведочанства и подвизи, које радосно примајући, са богоречитим Давидом певамо Господу Богу, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству” (Псалам 118, 14), и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја довека; уразуми ме и живећу.” (Псалам 118, 138-144) И тако пророчки глас заповедио нам је да довека чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, јер она остају чврста и непоколебива. Јер и боговидац Мојсије овако говори: „Томе нема додавања, и од тога нема одузимања.” (5. Мојсијева 12, 32) А Божанствени Апостол Петар, хвалећи се тиме, кличе: „У то и Анђели желе завирити.” (1. Петрова 1, 12) И Павле говори: „Ако ми, или Анђео с Неба благовести вам другачије, него што вам ми благовестисмо, нека буде проклет.” (Галатима 1, 8) Пошто је, дакле, све то тако, и тако нама посведочено, радујући се томе као кад ко нађе богати плен, с љубављу примамо Божанствена Правила и потврђујемо свецелу и непоколебљиву њихову досадашњу установу, оно што су изложили Свете трубе Духа, Свехвални Апостоли, и Светих Шест Васељенских Сабора и оних Помесно сабраних ради издавања таквих наредби, и Свети Оци наши. Јер сви они, просвећени једним истим Духом, удредише оно што је корисно. И оне које они проклетству предају, и ми проклињемо; а које свргнућу, и ми свргавамо; које пак одлучењу, и ми одлучујемо; које подвргавају казни, и ми такође подвргавамо. Јер, „Будите некористољубиви, будите задовољни оним што имате” (Јеврејима 13, 5), гласно говори, уздигнути до трећега Неба и чувши неисказане речи, Божанствени Апостол Павле (2. Коринћанима 12, 2-4). (4. Васељенски Халкидонски 1; Пето-шести Васељенски Цариградски 2; 8. Помесни Картагински 1; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 10)
2. Да треба новорукополагани епископ да чврсто прихвата чување Правила, а ако не, да се не рукополаже – Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У законима Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје” (Псалам 118, 6), спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо, да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван, да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанствено Писмо, и по божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше јерархије јесу богопредане речи”, то јест право познање Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, Црквена Јерархија 1, 4). Ако се пак дотични колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш.” (Осија 4, 6) (Апостолска правила 58, 80; 1. Васељенски Никејски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 10; 8. Помесни Картагински 18)
3. Да не требају властодршци да изабирају епископа – Сваки избор епископа или презвитера или ђакона, који бива од властодржаца, да буде неважећи, сходно правилу, који каже: „Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви који с њиме опште” (Апостолско правило 30). Јер треба произвођени у епископство да од епископа буде биран, као што је одређено од Светих Отаца у Никеји, правилом које каже: „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини рукоположење. А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту” (1. Васељенски Никејски, правило 4). (Апостолска правила 30; 1. Васељенски Никејски 4; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 6. Помесни Лаодикијски 12, 13; 5. Помесни Сардички 6; Цариград. 1; 8. Помесни Картагински 13, 49, 50)
4. Да се епископи уздржавају од сваког изнуђивања дарова – Проповедник истине Павле, Божанствени Апостол, поставивши као неки правило Ефеским презвитерима, боље рећи и свецелој свештеничкој пуноћи, овако им смело рече: „Сребра или злата или руха, ни од кога не зажелех; све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и за блаженије сматрати давати него ли узимати.” (Дела Апостолска 20, 33-35) Зато и ми, од њега научени, одређујемо: да епископ уопште не умишља похлепно и срамно, измишљајући изговоре за грехе (Псалам 140, 4), да тражи злата или сребра или друго нешто од потчињених му епископа или клирика или монаха. Јер Апостол говори: „Неправедници неће наследити Царство Божије” (1. Коринћанима 6, 9), и: „Деца нису дужна родитељима имања стицати, него родитељи деци.” (2. Коринћанима 12, 14) Ако се неко нађе да, због тражења злата или неке друге ствари, или због своје страсти, забрањује од свештенослужбе и одлучује неког од својих клирика, или затвара часни Храм, да у њему не буде Божје литургије, и тиме своје безумље доводи на неосетљивости, заиста је безосећајан, и биће подвргнут сопственој страсти, и „мука његова повратиће се на главу његову” (Псалам 7, 17), као на преступника Божије заповести и Апостолских наредаба. Јер и Петар, врховни Апостол, заповеда: „Пасите стадо Божије, које имате, надгледајте га не принудом, него добровољно, и по Богу; нити због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе, који не вене.” (1. Петрова 5; 2-4) (Апостолска правила 29; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 22, 23; 7. Васељенски Никејски 5, 15, 19; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 2; Василије Велики 90; Генадије I Цариградски 1; Тарасије Цариградски 1)
5. Који вређају клирике постављене у Цркву без давања мита, подлежу казни – „Грех је на смрт” (1. Јованова 5, 16) кад неки, грешећи, остају непоправљиви. А од овога је још горе кад неки, погордивши се, устају против благочастија и истине, рађе изабирајући мамона, неголи послушност Богу (Матеј 6,2 4), и не држећи се Његових канонских уредби. У таквима није Господ Бог (3. Царстава 22, 17), док се не понизе и не отрезне од свога греха. Јер они требају већма да приступају Богу и скрушеним срцем просе отпуштење тога греха и опроштај, а не да се величају безаконим давањем, то јест митом, јер „Господ је близу скрушених срцем” (Псалам 33, 19). Оне, дакле, који се хвале да су давањем злата постављени у у Цркви, и надају се на тај отуђујући од Бога и од сваког свештенства зли обичај, и отуда бестидним лицем и разјапљених уста са увредљивим речима понижавају оне који су, због врлинског живота Духом Светим изабрани, и без давања злата постављени у Цркви, оне који тако чине треба најпре низвести на последњи степен њиховог чина, а ако су упорни, казном их исправљати. Ако се неко некад покаже да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи са њим по Апостолском правилу 5, који каже: „Ако који епископ или презвитер или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он и онај који га је поставио, и сасвим нека буде одлучен од општења, као Симон врачар од мене Петра.” (Дела Апостолска 8, 22-23) Исто тако и по 2. правилу Светих Отаца наших у Халкидону, који каже: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење, и непроцењиву благодат сроза до продаје, те за новце постави епископа или хорепископа или презвитера или ђакона, или некога кога који спада у клир, или због срамне добити произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или уопште некога из црквеног правила, који то покуша и буде ухваћен да је то учинио, нека буде свгрнут са свога степена; а постављени нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или унапређења, него нека буде туђ тог достојанства, или службе, коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у оваквој срамној и безаконитој трговини, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена, а ако је лаик или монах, нека буде одлучен”. (Апостолска правила 29; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 22, 23; 7. Васељенски Никејски 4, 15, 19; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 2; Василије Велики 90; Генадије I Цариградски 1; Тарасије Цариградски 1)
6. О томе да бива помесни Сабор сваке године – Пошто постоји правило (1. Васељенски Никејски, правило 5; Пето-шести Васељенски Цариградски, правило 8) које каже: „Сваке године по два пута треба да буду у свакој области канонска испитивања кроз окупљање епископа”, но због потешкоћа и због оскудице за путовање окупљених епископа, Свети Оци Шестог Сабора одредише да на сваки начин и без икаквог изговора, једанпут у години буде Сабор, и да исправља погрешке, то јест оно што је поремећено. То исто правило и ми обнављамо. И ако се нађе који световни начелник да ово спречава, нека буде одлучен од општења. А ако неки од митрополита занемари да ово бива, изузев нужде и какве силе и неког оправданог разлога, нека подлегне канонским казнама. И кад Сабор буде, ради канонских и јеванђелских ствари, окупљени епископи треба да са проучавањем и старањем настоје да очувају Божанствене и животворне заповести Божије. Јер је у чувању њиховом велика награда (Псалам 18, 12); јер је заповест и светиљка, и закон је светлост, и научавање и васпитавање, пут животни (Приче Соломона 6, 23); и: „заповест Господња је светла, просветљује очи” (Псалам 18, 9). А митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ собом донесе, ни животињу (стоку), ни друго шта. Јер, ако се докаже да је то учинио, четвороструко има да поврати. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 4. Помесни Антиохијски 20; 8. Помесни Картагински 95)
7. Да треба поставити Свете Мошти у храмове који су без њих освећени – Божанствени је Апостол Павле рекао: „Неких су људи греси познати унапред, а неких иду за њима.” (1. Тимотеју 5, 24) Јер, гресима који су пре почињени, следе други греси после њих. Тако су и безбожној јереси Хришћаноклеветника, то јест иконобораца следовала друга безбоштва. Јер, као што су ликове часних икона уклонили из Цркве, тако су и друге неке обичаје напустили, које треба обновити, и тако их по писаноме и неписаноме законодавству држати. Који су, дакле, часни Храмови освећени без Светих моштију Мученика, одређујемо да се Мошти у исте положе са уобичајеном молитвом. А ко освећује Храм без Светих Моштију, нека буде свргнут, јер је преступио Црквена предања. (Апостолска правила 31; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 31; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 83)
8. Да Јевреје не треба примати у Цркву ако се не обраћају искреним срцем – Пошто неки, лутајући и обманути из јеврејске вероисповести, смислише да се ругају Христу Богу нашем, правећи се да су хришћани, но одричући Га се, потајно и кришом светкују суботу и друге штошта јудејско чине, одређујемо да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у Цркву, него нека јавно буду по својој вероисповести Јевреји; нити децу њихову крштавати, нити да роба хришћанина купују или стичу. Ако се неко од њих обрати из искрене вере и исповеди Христа од свега срца, пошто опорече њихове обичаје и ствари, како би тиме и друге изобличио и исправио, таквога примати, и крстити и децу његову, и утврдити их да одступе од јеврејских обичаја и подухвата. Ако ли тако не поступе, нипошто их не треба примати. (Апостолска правила 7, 64, 70, 71; Пето-шести Васељенски Цариградски 11, 84; 4. Помесни Антиохијски 1; 6. Помесни Лаодикијски 29, 37, 38)
9. Да не треба неко крити књиге иконоборачке јереси – Све иконоборачке детињарске играрије и манијачке опијености и лажне списе, издане против часних икона, треба предати Цариградском епископу, да се оставе у архиве са другим јеретичким књигама. Ако се ко нађе да их крије, ако је епископ или презвитер или ђакон, нека буде свргнут, а ако је лаик или монах, нека буде одлучен. (Апостолска правила 60; Пето-шести Васељенски Цариградски 63; 6. Помесни Лаодикијски 59)
10. Да клирици не напуштају своју парохију и не долазе у другу без знања епископа – Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом богочуваном и Царском Граду, и настањују се код световних начелника и у њиховим богомољама чине литургије, такве, без дозволе њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих епископа, они не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим правилима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојника, или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да уместо тога буде учитељ деце и послуге, читајући им Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио. (Апостолска правила 6, 15, 20, 58, 81, 83; 1. Васељенски Никејски 2, 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 3, 4, 5, 7, 8, 10, 13, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18, 19, 20, 31, 59, 64; 4. Помесни Антиохијски 3, 13, 16, 21; 6. Помесни Лаодикијски 19; 5. Помесни Сардички 1, 2, 3, 12, 15, 16; 8. Помесни Картагински 16, 48, 54, 65, 71, 80, 90, 121, 123; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 11)
11. Да требају економи бити у епископијама и манастирима – Будући да смо обавезни чувати сва Божанствена правила, дужни смо свакако чувати неповређеним и онај, који говори да у свакој Цркви буду економи. И ако сваки митрополит постави економа у својој Цркви, добро је; ако ли не, имаће дозволу Цариградски епископ својом влашћу да постави економа у његовој Цркви. Тако ће исто учинити и митрополити, ако подчињени им епископи не буду хтели постављати економе у својим Црквама. А ово исто нека се држи и у манастирима. (Апостолска правила 38, 41; 4. Васељенски Халкидонски 25, 26; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 7. Васељенски Никејски 12; 1. Помесни Анкирски 15; 3. Помесни Гангрски 7, 8; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 26, 33; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 7; Теофил Александријски 10; Кирил Александријски 2)
12. Да епископ или игуман не продаје или издаје другима имање Цркве – Који се епископ или игуман затече да сопствена имања епископије или манастира, продаје световној власти или издаје другој особи, таква продаја је неважећа, сходно правилу Светих Апостола (Апостолско правило 38), које каже: „Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима управља, тако пошто Бог све надзирава; не сме ништа од тих ствари себи да присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије: а ако су рођаци сиромашни, нека им даје као сиромасима; али под тим изговором да не растура оно што је црквено”. Ако ли се изговарају да њива узрокује губитак и никаква се корист не добија, не треба ни тако продавати место локалним властима, него клирицима или земљорадницима. А ако се притом послуже злим лукавством, те локални начелник прекупи земљу од земљорадника или клирика, таква продаја нека је неважећа, и нека се њива поврати епископији или манастиру, а епископ или игуман, који то учини, нека се прогна – епископ из епископије, а игуман из манастира, јер зло расипају оно што нису сакупили (Матеј 12, 30). (Апостолска правила 38, 39, 40, 41, 73; 4. Васељенски Халкидонски 24, 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 49; 7. Васељенски Никејски 11, 13; 1. Помесни Анкирски 15; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 26, 29, 33; Кирил Александријски 2; Теофил Александријски 10)
13. Да су достојни велике осуде они који скрнаве манастире – Пошто су због несреће иконоборства, која се по гресима нашим догодила у Црквама, неки молитвени домови и епископије и манастири били разграбљени од неких људи, и постали општа свратишта, ако су они који их држе вољни повратити их, да се васпоставе у пређашње стање, добро је и лепо; а ако неће, заповедамо да се такви свргну, ако су из свештеничког именика; а ако су монаси или лаици, да буду одлучени. Јер су осуђени од Оца и Сина и Светога Духа, и нек буду вргнути тамо где „црв не умире и огањ се не гаси” (Марко 9, 14) јер се противе гласу Господњем, који говори: „Не чините од дома Оца мојега, дома трговачкога.” (Јован 2, 16) (4. Васељенски Халкидонски 4, 24; Пето-шести Васељенски Цариградски 49; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 1; Кирил Александријски 2)
14. Да без рукопроизводства не чита са амвона на богослужбеном сабрању – Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа полагање руку, и читају на црквеном сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести пак чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а притом је очигледно он презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хорепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце. (Пето-шести Васељенски Цариградски 14, 15, 21, 33; 4. Помесни Антиохијски 10; 6. Помесни Лаодикијски 15)
15. Да не треба клирика постављати у две Цркве – Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеноме обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати.” (Матеј 6, 24) Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане” (1. Коринћанима 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер све оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње и занимања, и из тих послова, који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке.” (Дела Aпостолска 20, 34) И ово нека буде у овом богочуваном Граду; у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти. (Апостолска правила 14, 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18, 31; 7. Васељенски Никејски 10; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90)
16. Да свештено лице не одева луксузну одећу – Свака раскош и телесни накит противни су свештеничкоме чину и поретку. Зато они епископи или клирици који себе украшују сјајним и раскошним хаљинама, треба поправљати; ако ли остану упорни, треба подвргнути казни; тако исто и оне који употребљавају мирисе. А пошто је корен горчине, узраставши (Јеврејима 12, 15), јерес хришћаноклеветника постала оскврњење Католичанској Цркви, и они који су ту јерес примили, не само што се гадише живописаних икона, него су и сваку побожност одбацили, мрзећи оне који честито и благочестиво живе, те се на њима испунило оно написано: „Богопоштовање је мрзост грешнику.” (Премудрости Исуса, сина Сирахова 1, 25) Зато, ако се нађу неки да исмевају оне који носе просто и скромно одело, нека се исправљају казном. Јер од најстаријих времена сваки свештени човек је живео са простим и скромним оделом. Јер „све што се не употребљава ради потребе, него ради украшавања, потпада осуди за сујетност”, као што рече Велики Василије (Мала правила, 49). Нити је пак ико носио одећу од разнобојног свиленог ткања, нити су на крајевима хаљина пришивали разнобојне додатке, јер су чули Богоречити глас да „који меке хаљине носе, по царским су дворовима” (Матеј 11, 8) (Пето-шести Васељенски Цариградски 27; 3. Помесни Гангрски 12, 21)
17. Ко нема све потребно, да не покушава подизати молитвени дом или манастир – Неки од монаха, остављајући своје манастире, и желећи да владају и одбацујући послушност, настоје да подижу молитвене домове, немајући што треба за довршење. Ако, дакле, неки покуша да то чини, нека то месни епископ забрани; ако ли пак за довршење градње има, нека до краја доврши намерено. А ово исто нека важи и за лаике и клирике. (4. Васељенски Халкидонски 4, 8; Пето-шести Васељенски Цариградски 41, 42, 46; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 1)
18. Да жене не бораве у епископијама или у мушким манастирима – „Не будите на саблазан ни онима споља” (1. Коринћанима 10, 32), каже Божанствени Апостол. А да жене бораве у епископијама или манастирима, бива узрок сваког спотицања. Зато, ако се који затече да има ропкињу или слободну у епископији или манастиру, ради вршења неке службе, нека подлегне казни; а ако је упоран, нека буде свргнут. Ако ли се деси да у предграђима жене бораве, и хтедне епископ или игуман да се на путу ту заустави, нека у присуству епископа или игумана, жена никакве службе не обавља у то време, него нека се склони у друго место, док епископ не отиде, да не буде приговора. (Апостолска правила 5, 26; 1. Васељенски Никејски 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 12, 13, 47, 48; 7. Васељенски Никејски 20, 22; 1. Помесни Анкирски 19; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 38, 70; Василије Велики 88)
19. Да примање у клир свештених лица, монаха и монахиња бива без давања новца – Толико је порок среброљубља завладао код управитеља Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије где каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање”. Јер „није могуће Богу и мамону служити” (Матеј 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. правилу Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из манастира и у други манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што дотични доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у манастиру по његовом обећању, било да дотични остане или изиђе из манастира, осим ако одлазак буде кривицом настојатеља. (Апостолска правила 29; 4. Васељенски Халкидонски 2; Пето-шести Васељенски Цариградски 22, 23; 7. Васељенски Никејски 4, 5, 15; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 2; Василије Велики 90; Генадије I Цариградски 1; Тарасије Цариградски 1)
20. Да не треба од сада бити двоструких манастира – Одређујемо да од сада не буде никакав дупли манастир, јер то за многе бива предметом саблазни и спотицања. Ако пак неки одлуче да се заједно са сродницима одрекну света и следе монашком животу, онда људи треба да одлазе у мушки манастир, а женске да ступају у женски манастир, јер се тиме угађа Богу (Јеврејима 13, 16). А они који су до сада били двоструки манастири нека се држи правило Светог оца нашег Василија, и по његовој установи нека се поступа. У једном манастиру не смеју боравити монаси и монахиње, јер заједничко живљење даје повода прељуби. Монах нека не узима смелост са монахињом, или монахиња са монахом, насамо разговарати; ни да монах спава у женском манастиру, нити монахиња да једе с њиме насамо. И кад се од стране мушких из мушког манастира доносе монахињама ствари потребне за живот, нека те ствари прима игуманија женског манастира испред капије, заједно са неком старицом монахињом. Ако ли се деси, да монах зажели да види неку своју рођаку, нека кратко и мало говори с њоме у присуству игуманије, па нека убрзо од ње одлази. (Пето-шести Васељенски Цариградски 47; 7. Васељенски Никејски 18, 22)
21. Да монаси не напуштају своје манастире и у друге прелазе – Монах или монахиња не треба да остављају свој манастир и одлазе у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе његовог игумана. (4. Васељенски Халкидонски 4; 7. Васељенски Никејски 19; 8. Помесни Картагински 80; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 2, 3, 4)
22. Монаси и свештена лица, ако се деси да обедују са женскима, да то чине благодарећи Богу и с пажњом и побожношћу – Богу све посветити и не бити роб својих жеља, велико је дело, „Јер ако једете, ако ли пијете, каже Божанствени Апостол, све у славу Божију чините.” (1. Коринћанима 10, 31) И Христос Бог наш је у Јеванђељима Својим заповедио да се уништавају почеци грехова. Јер, не само да Он кажњава прељубу, него је и сами покрет помисли ка чињењу прељубе осуђен, кад Он каже: „Који је погледао жену са похотом, већ је учинио с њом прељубу у срцу своме.” (Матеј 5, 28) Отуда и ми научивши се, треба да очишћујемо помисли наше. Јер, „ако је и све слободно, али није све на корист” (1. Коринћанима 10, 23), као што се учимо од Апостолског гласа. Свакоме пак човеку је нужно јести, да живи. И који у браку живе, и са децом су, и лаичког су стања, без прекора им је ако заједно једу људи и жене, само да узносе благодарност Дародавцу хране; не у неким лакрдијашким околностима, то јест са сатанским песмама, са гитарашким и блудничким страстима, на шта долази пророчка клетва, овако говорећи: „Тешко онима, који уз гитаре и цимбале вино пију, а не гледају на дела Господња, и не разумеју дела руку Његових.” (Исаија 5, 12) Ако ли буде некад таквих међу хришћанима, нека се исправе; иначе, нека за њих важи оно што је пре нас канонски установљено, то јест казна. Код оних пак чији је живот у тиховању и монашки то јест молитвени и усамљенички, онај који је обећао Господу Богу да узме на се јарам монашки, он ће боравити насамо и ћутаће (Јеремија 3, 28). Но, и онима који су изабрали свештенички живот, није уопште упутно да насамо са женама једу, осим некад са неким богобојажљивим и кротким људима и женама, како би и тај заједнички обед водио духовном подвигу. Исто нека чини и са рођацима. Догоди ли се ипак да монах или свештено лице на путовању није понео са собом најнужније потребе, и по нужди хоће да заноћи, било у гостионици, било у нечијој кући, дозвољено му је то чинити, јер је потребом принуђен. (Апостолска правила 42, 43, 54; 1. Васељенски Никејски 3; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 9, 47, 48, 62; 7. Васељенски Никејски 18, 20; 1. Помесни Анкирски 19; 6. Помесни Лаодикијски 24; 8. Помесни Картагински 40, 60; Василије Велики 88)
Владимир Димитријевић | Да ли су наши духовни оци заборављени?
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 103 | Римљанима 10, 1-10: Оправдава правда Божија вјером у Христа.
1 Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.
2 Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.
3 Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.
4 Јер је Христос завршетак Закона, за оправдање сваком који вјерује.
5 Јер Мојсеј пише за праведност, која је од Закона: „Човјек који то чини, живјеће у томе.”
6 А праведност, која је од вјере, овако говори: „Да не речеш у срцу своме: ’Ко ће се попети на Небо?’”, то јест да сведе Христа,
7 „или: ’Ко ће сићи у бездан?’”, то јест да изведе Христа из мртвих.
8 Али шта говори (Писмо)? „Близу ти је ријеч, у устима твојима и у срцу твоме”, то јест ријеч вјере коју проповиједамо.
9 Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ и вјерујеш у срцу својему да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.
10 Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 28 | Матеј 8, 28-34; 9, 1: Исцјељење гадаринских бјесомучника.
28 А кад Он дође на ону страну, у земљу гергесинску, сретоше Га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним.
29 И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?”
30 А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња.
31 И демони Га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.”
32 И рече им: „Идите.” И они, изишавши, отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води.
33 А свињари побјегоше; и дошавши у град, казаше све, и за бјесомучнике.
34 И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши Га, молише да оде из њиховог краја.
1 И ушавши у лађу, пређе и дође у Свој град.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Гадаринци су видели дивно чудо Господње, то јест изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Матеј 8, 28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: „Иди куда хоћеш, само нас не дирај.“ То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве, који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест, да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце, а друго прихвате.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Јустину (Ћелијском)
Телом заогрно сунчев дах што љуби,
па носећи Христа, кренуо кроз тмину,
к’о да ширећ’ руке мрак топи и дуби,
и том зубљом зари наш пут у висину.
А ми смо у мраку, чела пуних бора,
с очима што бригу к’о хлебове носе,
у грудима нашим извориште зора,
али врази над њим таму нам доносе.
Светлост може само кроз згарања доћи,
а лучонош бити значи сам горети.
Јустин иде до нас кроз наше зле ноћи,
и кад сав сагори – даље ће пламтети,
јер његова светлост здружиће се тада
са светлошћу Оног Који светом влада.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєизбыти (преизбити) = претећи
Матеј 13, 12
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ижє бо имать, дастсѧ єму, и прєизбудєтъ (єму): а ижє нє имать, и єжє имать, возмєтсѧ ѿ нєгѡ.
ИЗГОВОР: Ижи бо имат, дастсја јему, и преизбудет (јему): а иже не имат, и јеже имат, возметсја от њего.
СРПСКИ: Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Преподобни Вурил је живео у 9. веку и био је познат по својој светости и мудрости. Једном га упиташе како се треба понашати пред клирицима, који су на гласу по свом светачком животу. Он им одговори:
-Као према ватри. Не треба да стојите ни превише далеко од њих, ни превише близу. Оно прво захтева корист ваше душе, а ово друго поштовање и смиреноуље.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске