7. Илински 7533. / 20. јул 2025.
Спомен преподобног оца нашег Томе Малеина
Страдање светих преподобномученика Епиктета и Астиона
Страдање свете великомученице Недеље (=Кириаке)
Спомен светих мученика Перегрина, Лукијана, Помпеја, Исихија, Папија, Саторнина и Германа
Спомен светог свештеномученика Евстатија
Спомен светог мученика Поликарпа Новог
Спомен светог свештеномученика Евангела
Спомен преподобне матере наше Евдокије (=Ефросиније), кнегиње Московске
Свети Григорије Палама – Господе, просвети таму моју (Сабране беседе)
- Беседа у којој се говори о онима који јадикују због невоља што нам се дешавају
- Какво још безумље нису починили они који претварају сасуд божанске светлости у обитавалиште срамне и уистину мрачне насладе, због чега богостворени Божији храм, услед потчињавања страсти, постаје обитавалиште и храм демонски? Како да се то не назове најсрамнијим од свих грехова, односно прељубом? Ако смо сви обручени јединоме Мужу, једином Женику-Христу, како каже Павле (2. Коринћанима 11, 2) и ако смо постали једнога духа са Њим, сјединивши се разумом душе (=са разумним, умним делом душе) са Његовим Божанством, и поставши удови Његови, који су невидљиво срасли са Њим, зар ти се онда не чини да је прељубник и да заслужује такав назив онај ко је пристајањем на блуд оскрнавио то сједињење, боље речено, зар није и гори од прељубника онај ко је разорио бестрасно божанско сједињење са Богом? А шта нам је заповедио у погледу заклетве? Зар нам Он то није забранио као да је кривоклетство и зар није јасно наговестио да је заклињање дело лукавога?
- Због чега, међутим, појединачно говорим о свему томе, када све могу обухватити једном изреком? „Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја (то јест оних што су испуњавали стари закон), нећете ући у Царство Небеско.“ (Матеј 5, 20) Ми пак, од којих се тражи више него од њих, у погледу дела, не само да се не можемо упоредити са њима, него им нисмо чак ни блиски. Тако смо научени да се уздржавамо чак и у погледу супружника, јер је каже: остало мало времена, и од сада и они који имају жене да буду као да их немају… јер пролази обличје овога света (1. Коринћанима 7, 29). Иако смо то чули и поверовали, не само да се не уздржавамо од сопствених жена, него чезнемо и за туђим женама. Имајући заповест да се не кунемо ни у једну једину влас косе (=„Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну учинити црном или белом“ Матеј 5, 36), ми се и незадрхтавши кунемо најузвишенијом Главом сваке твари, Самим Богом и Божијим светињама, али је наша неизмерна дрскост, авај, дотле дошла да се кунемо и највећим знамењем спасоносног страдања, божанственом крвљу Бога над боговима, која је једном у вековима изливена за живот света (авај, сунце, како не зађеш због нас, као што си зашло због оних богоубица?), потписујући се њоме уместо мастилом на папиру како би потврдили заклетву, а све је то истински Владика назвао делима лукавога и отуда произилази да, авај, поступамо као сатрудници лукавога, који би да заустави Његову моћ.
- Ако смо такви у погледу Божанства, како ћемо онда поступати једни према другима? Зар се нећемо понашати као према иноплеменицима и непријатељима? Авај мени, шта да чиним? Како да прикажем ту свенародну и свеопшту несрећу? Може се рећи да се ничим другим не можемо похвалити, него тиме да истребљујемо једни друге и што силни наносе штету слабима. Бескорисно је о томе говорити! Може се рећи да је читав свет постао бојно поље за битку једних против других, па чак иако бисмо ускоро објавили примирје, опет бисмо ми, који имамо моћ, још више тлачили убоге и наметали још веће порезе онима који живе од свог рада. Који се војник задовољава својом платом? Који од кнежева не посеже за туђом имовином? Чувари паса и свињари, као дивљи вепрови и крвожедни пси на делиће кидају иметак незаштићених. Због тога убоги вапију пред свима вама: пред онима који су на власти, пред онима непосредно иза њих, пред онима у војној служби, пред њиховом послугом, не подносећи немилосрдне и човеконенависне скупљаче пореза и непрестано угњетавање и неправду од стране најјачих на вашој земљи. Сада је дотле дошло да је и до монаха дотекла неправда, која све преплављује.
- После тога се чудимо зашто нас је Бог напустио? Како то да смо постали предмет непријатељског изругивања? Како то да су нас надвладали сви народи и да нас нападају да би нас немилосрдно пљачкали? Требало би се, међутим, чудити преобиљу милосрђа Божијег. Како то да на нас није послао огањ са Небеса, као што се десило Кореју и онима са њим? Како то да нас није живе послао у ад, растворивши због нас земљу и откривши бездан и провалију, као што се десило Датану и Авирону и читавом оном скупу? Како то да нас није у потпуности предао свеопштој погибељи, као што се дешавало незнабожачким народима? Ми смо, заиста, били незнатно кажњавани за наше грехе.
- Уколико нас Он, дакле, милостиво кажњава, очекујући наше обраћање, зар се сада, након што смо тако пострадали, нећемо и сами уразумити и обратити к Њему? Одбацивши дела таме, свим силама постанимо причасни делима Светлости. Љубимо једни друге и делима покажимо да је наша љубав нелицемерна, како би и љубав Божија пребивала у вама, прослављана делима међу свим народима који су наши непријатељи. Ако нико од нас не пожели имовину ближњег, удаљићемо се од сваке неправде и задобити Божију правду која ће нам помоћи да безбожнике бацимо под наше ноге и присвојимо њихове поседе. Уздржимо се од најстрашнијих заклетви којима мислимо да утврдимо своја дела, јер тиме запостављамо Божију заповест, због чега непрестано трпимо недаће и сами од себе удаљујемо Божију заштиту. Ако будемо обуздали склоност ка заклињању, онда ће Сам Бог бити међу нама укрепивши сваки наш подухват. Променимо начин свог живота и учинимо га побожним и целомудреним, да би нас Отац непорочности, Бог, љубио као Своја чеда и уздигао нас изнад сваког бешчашћа и трулежности, у свему нам помажући и војујући са непријатељима нашим. Ускладимо свако своје дело, реч и мисао са угађањем Богу, и тако ћемо се очишћени приклонити и заплакати пред Господом Богом нашим, преклињући за опроштај грехова.
- Тада ће нас Он, обративши се к нама, очистити од сваког греха, убелеће нас да будемо бељи од снега (види Псалам 51, 7), учинити нас блиставијима од злата и прославиће нас са Собом у бесконачне векове. Он нам је на многе начине показао Своје човекољубље: кроз параболу о блудном сину (Лука 15, 12), кроз сажаљење према смиреном царинику (Лука 19, 1), кроз бригу о заблуделој овци какви смо и ми сами (Матеј 18, 12). Делима је показао неописивост Свог састрадања (=самилости), као што је учинио на примеру разбојника, који је са Њим распет, али се са Њим и зацарио (Лука 23, 43), на примеру цара Манасије, који је живео као највећи безаконик, али се у последњем тренутку покајао и био услишен (2. Царевима 21, 1-18), на примеру оних милости које је показао према Ниневљанима, опростивши им због тродневног покајања мноштво грехова, које се сакупило током многих година. Он Сам је (какве ли милости!), због нас приклонио Небеса, сишао и због нас постао Проповедник покајања, показавши нам делима и речима како бисмо се и сами тога придржавали, а онима који желе да послушно томе следе, није обећао само ослобађање од сваког зла, него и Небеско и вечно Царство.
- Нека се сви удостојимо тог Царства извршавајући дела покајања уз помоћ Устројитеља покајања, Христа, Којему доликује слава у векове векова. Амин.
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
(Сабрана, сва објављена и необјављена, дела светог владике Николаја у 13 књига на 10489 страница – $450)
…зрнца из ризнице…
Свети владика Николај Велимировић – Мисли о добру и злу (1923)
ДУША ПРЕТЕЖНИЈА ОД ТЕЛА
Време је тица, која те кити шареним перјем, но која ће доћи и да почупа своје. Ако будеш сувише везао душу своју за перје, време ће ти с перјем и душу очупати. Ах, како ће тада ружна бити нагота твоја!
БОГ НАЈВЕЋИ ТОЧАК
Велики точак спорије се окреће, но стиже мали точак који се брже окреће.
Што већи точак, то спорије окретање и мање ларме; што мањи точак, то брже окретање и више ларме. Ово важи, како за ствари, тако и за људе.
Највећи точак у души човечијој јесте Бог. Његов се обим не види, нити се Његов ход чује од множине и ларме малих точкова. Но, кад се сви мали точкови у души утишају, душа се тек онда види у неизмерном божанском точку, којим је обухваћено Небо и земља. И при тој изненадној и реткој визији душа осећа неисказану радост.
БЕЗБОЖНИК ЈЕ СЕБИ ЏЕЛАТ
Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст.
Ко се одсутно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити, што не би водило његовом потпуном разорењу и телесном и душевном. Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао сам у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати.
ЈАКИ ДУХОВИ
Није довољна само јачина воље, нити само јачина осећања, нити само јачина ума. Нити је све ово укупно довољно без светлог циља.
Шта вреди атлету брзина ногу и јачина плућа, ако се свак у страху склања од њега и ако нико не жели помоћ његову?
Све силне и бурне стихије природне, обучене у мрак ноћни, испуњавају путника страхом. Но, кад их јутарње Сунце осветли, путник се пријатељи с њима.
Такви су и такозвани јаки духови. Обучени у таму егоизма и сујете они су страшило и људима и природи око себе. Но, када се осветле божанском светлошћу, они постају источник радости за све око себе.
Јачи је град од кише, али зато ипак град нема пријатеља на земљи.
ДОБРОТА ЈЕ ДАЉНОВИДА
-Доброта је даљновида и види најдаље узроке. Злоба је кратковида и види најближе узроке.
-Злоба и тица виде да је потребан облак да би пала киша. Доброта види да је потребан Бог да би пала киша.
-Злоба и магарац виде, да је потребно ђубре, да би растао кукуруз. Доброта види, да је потребан Бог, да би растао кукуруз.
ЦЕЛИНА ОЧИГЛЕДНИЈА ОД ДЕЛА
Увек је очигледнија целина, него део целине. Ово свакако због смислености и целисходности целине.
Очигледнији је храст, него жир на храсту. Очигледнија су кола, него осовина кола. Очигледнији је човек, него рука човека. Целина природе очигледнија је, него ма која ствар у природи.
Бог је очигледнији од природе и од свега у природи. Но кад се човек загледа у жир на храсту, жир му постаје очигледнији од храста. Кад се загледа у точак, точак му постаје очигледнији од кола. Кад се загледа у руку, рука му постаје очигледнија од човека. Кад се загледа ма у коју ствар у природи, та ствар му постаје очигледнија од природе. Кад се загледа у природу, природа му постаје очигледнија од Бога.
Но ова очигледност дела јесте тренутна, док је очигледност целине трајна.
Отуда Бог је највећа и најтрајнија очигледност.
ЋУТАЊЕ
О три предмета не жури да говориш: о Богу – док не утврдиш веру у Њега, о туђем греху – док се не сетиш свога, и о сутрашњем дану – док не сване.
ВЕЛИКИ ЧОВЕК
Не можеш бити велики човек докле год себе сматраш умрлим.
Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни у једном положају у друштву:
– прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога
– друго, докле год имаш љубав према чему мањем од Бога, и
– треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим, а не нечим будућим.
СЛАБИЋ
Злочин је слабост, а не снага. Злочинац је слабић, а не јунак. Зато сматрај свога злотвора увек као слабијег од себе, па као што се не светиш слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази, него по слабости. Тим начином гомилаћеш снагу у себе и бићеш као море, које се не излива да потопи свакога дерана, што се у њ баца каменом.
БРИЉАНТНА ШИМЕРА
Око није сито гледања, нити је ухо сито слушања. Свет је овај у целини као једна бриљантна шимера, но он је сама жалост у појединостима; исполинска храброст у целини, а мишији страх у појединостима; непобедни замах живота у целини, а очајно умирање у појединостима. И сва ова бриљантна шимера не може заситити ниједно око, нити и једно ухо, још мање може загасити жеђ телесних жеља, а најмање може она заситити жеђ духовну. Јер као што једна кап воде падне на врео језик ожеднелог путника и напоји га, тако и цела ова васиона – једна врела кап – пада на жедни дух и, не само не напаја га, но управо та једна врела кап – васиона – и ствара жеђ и разгорева жеђ до безумља. Заиста, свет је и постао да створи жеђ код човека, но не и да је угаси.
ДУША ВИДИ
Наше очи, саме по себи, виде онолико колико и наше наочари. Наше уши, саме по себи, чују онолико колико и метална слушалица на њима. Наш језик, сам по себи, говори онолико колико и клатно у звону.
Но, зато што наша душа види, очи наше виде. И зато што душа чује, уши чују. И зато што душа носи смисао, језик говори смислено. Да су очи наше као језеро, без душе оне би виделе као и језеро што види. Да су уши наше као пећине, без душе би оне чуле колико и пећине чују. Да је језик наш звучан као клатно у звона, без душе он би говорио колико и клатно говори.
ИНТЕРВЈУ
Једини искрен интервју научника с природом јесте:
– Природо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?
Једини искрен интервју историка са историјом јесте:
– Историјо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?
Једини искрен интервју светитеља с Богом јесте:
– Боже, кажи ми ко си Ти, да бих знао ко сам ја?
Непогрешан одговор у сва три случаја јесте:
– Човече, нађи мене у себи!
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
1. Помесни Сабор у Анкири 314. године
18 Светих Отаца – 25 правила
1. За презвитере, који су принели жртву идолима, затим су се повратили вери, не на лукав начин, него од истине, нити су имали претходна договарања са световним властима, те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а уствари су само привидно и формом приведени, Сабор одреди да такви могу уживати част презвитерског седишта, али не могу приносити Евхаристију, ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 10; 1. Помесни Анкирски 2, 3, 12; Петар Александријски 10, 14)
2. Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили вери, нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења хлеба или путира, или проповедања. Ако пак неки од епископа увиди код њих неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више и одузети, њима припада та власт. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 10, 12; Пето-шести Васељенски Цариградски 102; 1. Помесни Анкирски 1, 3, 5, 12; Петар Александријски 10, 14; Василије Велики 3; Григорије Ниски 45)
3. Који су бежали од гоњења па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те зато били потрзавани, то јест малтретирани, па су им тако мученима мучитељи насилно у руке нешто гурали од идола, или су принудно неко јело од жртви у уста узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали сваким понизношћу и држањем и смерношћу живота, такве, пошто су изван греха, јер се нису одрекли, не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости или више тачности, или због незнања неких, одмах нека се приме. Ово исто важи и за клирике и за остале лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици, који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин свештени, Сабор одреди да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће унапређењу живљење било правилно. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 10, 11, 12; 1. Помесни Анкирски 4, 12; Петар Александријски 2, 10, 13, 14)
4. За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали или учествовали у гозби, и који су доведени били, али пошли с веселим лицем и обукли свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, Сабор одреди да такви годину дана слушају Свето Писмо, три године припадају с покајницима, па две године да опште у молитви верних, и тада могу приступити потпуном Причешћу. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 11; 1. Помесни Анкирски 5, 8, 9; 6. Помесни Лаодикијски 2; 8. Помесни Картагински 43; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 11; Василије Велики 73, 75, 81, 84; Петар Александријски 2, 3; Григорије Ниски 2)
5. А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања с покајницима, нека се приме у општење молитава, али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште у молитвама, али без Причешћа, да би четврте године добили потпуно Причешће. А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време кајања. А пре свега треба испитати пређашњи живот дотичнога и живот после тога, то јест током кајања, и тако одмеравати човекољубље. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 11, 13; 1. Помесни Анкирски 4; 6. Помесни Лаодикијски 2; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 11; Василије Велики 73, 75, 81, 84; Петар Александријски 2, 3; Григорије Ниски 2)
6. За оне који су само под претњом мучења и одузимања имања, или прогонства, попустили и принели жртву идолима, и до сада се нису покајали, нити обратили, а сада су у време Сабора приступили и на мисао обраћења дођоше, Сабор одреди да буду до Великога Дана Пасхе примљени да слушају Свето Писмо, а после Великога Дана, да три године припадају са покајницима, и затим друге две године да буду у општењу молитава, али без Причешћа, и тако да дођу до потпуног општења, тако да испуне сву шестгодишњицу кајања. А ако су неки примљени у покајање пре овог Сабора, нека им се од тога времена рачуна шестгодишњица кајања. Ако ли им се деси опасност и близина смрти услед болести или неког другог разлога, нека се приме под условом. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 11, 12, 13; 1. Помесни Анкирски 4, 5, 7, 8, 9; 2. Помесни Неокесаријски 2; 8. Помесни Картагински 7; Григорије Ниски 2, 5)
7. За оне који су учествовали у гозби на незнабожачки празник на месту одређеном за незнабошце, али су своја јела донели и јели, Сабор одреди да буду примљени, пошто две године буду припадали с покајницима; а да ли примити и са Причешћем свакога, то је на епископима да провере, и да испитају и остали живот свакога. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 11)
8. Који су са принудом два и три пута принели жртву идолима, такви нека четири године припадају с покајницима, а две године нека су у општењу молитава, али без Причешћа, и седме године нека се потпуно приме. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 11; 1. Помесни Анкирски 4, 5, 9; 6. Помесни Лаодикијски 2; 8. Помесни Картагински 43; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 11; Василије Велики 73, 75, 81, 84; Петар Александријски 2, 3; Григорије Ниски 2)
9. А који су не само одступили од вере, него су се још и побунили против вере, и браћу принуђивали, и узрочници били да их принуђују на одрицање, такви за три године нека имају место слушајућих Светог Писмо, за следећих шест година место припадајућих с покајницима, па за једну годину да буду у општењу молитава, али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у потпуно општење. За то пак време гледати и остали њихов живот. (Апостолска правила 62; 1. Васељенски Никејски 11, 12, 13, 14; 1. Помесни Анкирски 4, 5, 6, 7, 8; 6. Помесни Лаодикијски 2, 19; 8. Помесни Картагински 43; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 11; Василије Велики 73, 75, 81, 84; Петар Александријски 2, 3; Григорије Ниски 2)
10. Ђакони који се постављају, ако у време самог постављања посведоче да хоће да се жене, јер не могу тако неожењени да остану, такви ако се после ожене нека остану у служби, јер им је дозвољено од епископа. Али, ако су неки у време рукоположења прећутали и прихватили да тако нежењени остану, а потом ступе у брак, такви да престану од ђаконске службе. (Апостолска правила 5, 26, 51; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 6, 13, 21, 30; 2. Помесни Неокесаријски 1; 8. Помесни Картагински 16; Василије Велики 69)
11. Девојке које су биле верене, па су их потом други отели, Сабор нађе за сходно да буду враћене заручницима, макар да су и насиље од других претрпеле. (Апостолска правила 67; 4. Васељенски Халкидонски 27; Пето-шести Васељенски Цариградски 92, 98; Василије Велики 22, 25, 26, 30, 49, 69)
12. Они који су пре крштења принели жртву идолима, па се потом крстили, могу се у чин свештени примити, јер су Крштењем очишћени. (1. Васељенски Никејски 14; 2. Помесни Неокесаријски 5; Кирил Александријски 5)
13. Хорепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а такође ни презвитере за град, ако им то писмено не допусти дотични епископ. (1. Васељенски Никејски 8; 7. Васељенски Никејски 14; 2. Помесни Неокесаријски 14; 4. Помесни Антиохијски 8, 10; 6. Помесни Лаодикијски 57; Василије Велики 89)
14. За презвитере или ђаконе који су у клиру, а уздржавају се од меса, Сабор одлучи да га окусе, па тада, ако хође, нека се уздржавају од истога; ако ли не хтедну те не једу ни зелен која се с месом спрема, и не послушају овај канон, нека буду свргнути из свештеног чина. (Апостолска правила 51, 53, 66; 3. Помесни Гангрски 2, 21; Василије Велики 28, 86)
15. О стварима што припадају Цркви, то јест Храму и Народу Божјем, које су, док није било епископа, презвитери продали, нека Црква то тражи назад. А на епископу је да просуди да ли треба купцима повратити цену, или не треба, јер је често приход од проданих ствари донео њима више од плаћене цене. (Апостолска правила 38, 39, 40, 41, 73; 4. Васељенски Халкидонски 22, 24, 25, 26; Пето-шести Васељенски Цариградски 35, 49; 7. Васељенски Никејски 11, 12, 13; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 6. Помесни Лаодикијски 57; 8. Помесни Картагински 22, 26, 33, 81; Кирил Александријски 2; Теофил Александријски 10)
16. Који са скотом блуд учинише или чине, који су сагрешили пре својих двадесет година, да им се, пошто петнаест година буду припадали с покајницима, допусти општење у молитвама с вернима, и затим, кад проведу пет година у том општењу, тада нека приступе Причешћу. А нека се испита и живот њихов за време припадања, и тако нек се удостоје човекољубља. Ако су неки упорно остајали у тим гресима, нека дуго време припадају с покајницима. Који су пак прешли споменути узраст и, имајући жену, пали у тај грех, нека двадесет пет година припадају, и онда добију општење у молитвама, и затим, провевши пет година у општењу молитава, нека добију Причешће. А ако су неки, имајући жену и прешавши педест година, сагрешили у томе, такви нека се удостоје Причешћа тек на крају живота. (1. Помесни Анкирски 17; Василије Велики 7, 63; Григорије Ниски 4)
17. Који са скотом блуд учинише, па сами, будући губави, и друге огубаше, за такве Свети Сабор заповеда да се моле са зимовницима. (1. Помесни Анкирски 16; Василије Велики 7, 63; Григорије Ниски 4)
18. Ако неки, постављени за епископе, а нису били примљени од оне Црквене заједнице за коју су наименовани, па захтедну да наступе на друге Црквене заједнице и насиље чине постављеним епископима и подижу буне против њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе такви да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нек буду лишени части и презвитерија, и нека буду одстрањени. (Апостолска правила 36; 1. Васељенски Никејски 8; 3. Васељенски Никејски 9; 4. Васељенски Халкидонски 29; Пето-шести Васељенски Цариградски 37; 4. Помесни Антиохијски 18; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Кирил Александријски 1, 2, 3)
19. Који су дали завет девичанства, па су завет погазили, нека подлегну казни о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре. (Апостолска правила 5, 26; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 12, 13, 40, 44, 46, 47; 7. Васељенски Никејски 18, 22; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 38, 44, 70; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 3, 4; Василије Велики 6, 18, 20, 60, 88)
20. Ако нечија жена прељубу учини, или сам учини прељубу, треба да седам година издржи, то јест издрже, до потпуног општења, прелазећи степене који томе воде. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93, 98; 8. Помесни Картагински 102; Василије Велики 9, 21, 31, 35, 36, 46, 48, 58, 77, 80; Григорије Ниски 4)
21. За жене које су се одале блуду, и убијају заметак у утроби, или спремају побачај лековима, пређашња наредба одлучује од Причешћа до краја живота, и томе се уопште следи. Нашавши пак нешто човекољубивије, одредисмо да издрже десетогодишње време кајања, проходећи установљене степене кајања. (Пето-шести Васељенски Цариградски 91; Василије Велики 2, 8)
22. За намерна убиства, треба све време да припадају с покајницима, и тек на крају живота нек се удостоје потпуног општења. (Василије Велики 8, 56; Григорије Ниски 5)
23. За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда да за седам година могу добити потпуно општење, проходећи установљене степене кајања; друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година. (Василије Велики 8, 11, 57; Григорије Ниски 5)
24. Који гатају и следују незнабожачким обичајима, или доводе у своје куће неке ради изналажења разних враџбина, или ради очишћења, нека се подвргну правилу о петогодишњем кајању, проходећи одређене степене: три године припадања с оглашенима и две године молитве са вернима, али без Причешћа. (Пето-шести Васељенски Цариградски 61; 6. Помесни Лаодикијски 36; Василије Велики 7, 65, 72, 81, 83; Григорије Ниски 3)
25. Неки, пошто је верио девојку, завео је сестру њезину, тако да је и затруднела, па је после оженио вереницу, а заведена се обесила. Наређено је да сви сукривци, то јест који су знали тај грех, пошто прођу десет година у установљеним степенима кајања, буду примљени у стојеће на молитви у Цркви. (Пето-шести Васељенски Цариградски 54; 2. Помесни Неокесаријски 2; Василије Велики 78)
РЕВНИТЕЉ | Духовно путовање – Манастир Валаам
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 110 | Римљанима 12, 6-14: Живот хришћана у Цркви као Тијелу Христовом.
6 Имамо, пак, различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мјери вјере;
7 ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу;
8 ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно.
9 Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло, држите се добра.
10 У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе.
11 У ревности не будите лијени; будите духом ватрени; Господу служите.
12 Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани.
13 Помажите Светима у потребама; будите гостољубиви.
14 Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 29 | Матеј 9, 1-8: Исцјељење одузетога.
1 И ушавши у лађу, пређе и дође у Свој град.
2 И гле, донесоше Му одузетога, који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: „Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји.”
3 И гле, неки од књижевника рекоше у себи: „Овај хули на Бога.”
4 А Исус, видјевши помисли њихове, рече: „Зашто ви зло мислите у срцима својим?
5 Јер шта је лакше, рећи: ’Опраштају ти се гријеси’, или рећи: ’Устани и ходи’?
6 Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе.” Тада рече одузетоме: „Устани, узми одар свој и иди дому своме.”
7 И уставши, отиде дому своме.
8 А народ, видјевши, задиви се и прослави Бога, Који је дао такву власт људима.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Господ опрашта грехе раслабљеноме. Требало би се радовати. Међутим, лукави ум учених књижевника говори: „Овај хули.“ Кад је следило исцељење раслабљеног, као потврда утешне истине да власт има Син Човечји опраштати грехе, народ је прослављао Господа, а о књижевницима се не говори ништа, свакако зато што су опет измишљали некаква лукава питања (Матеј 9, 1-8). Ум без вере је подмукао. Он кује лукаве сумње и измишља хуле на читаву област вере. Чудесима час не верује, час захтева најопипљивије чудо. Но, када му се оно и удели, обавезујући га на покорност вери, он се не стиди да се и даље удаљава изврћући или криво тумачећи чудесна дела Божија. Тако се он односи и према осведочењима истине Божије. И опитна и умна сведочанства му се износе у довољном броју. Међутим, он и њих покрива сумњом. Разгледај све његове приговоре и видећеш да је у њима једино лукавство, премда се на његовом језику оно зове умност. И невољно долазиш до закључка да су умност и лукавство једно те исто. У области вере апостол говори: Ми ум Христов имамо. Чији је ум ван области вере? Лукавог. Због тога је лукавство постало његова главна одлика.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Ој, Србијо, Божји доме
https://www.youtube.com/watch?v=gjYkaq5J2Gw
Робови ти ланце кују,
оковима понос ломе,
док те по образу пљују,
ој, Србијо, Божји доме.
Ноге су им на зло брзе,
злогласе те свуд по свету,
изабравши да те мрзе,
клеветом ти венац плету.
Са блудом би да те жене,
хаљине ти смрадне кроје,
ал’ не могу да измене,
твоју душу, срце твоје.
Зато желе да те киње,
изазов си безумноме,
ненавидник те распиње,
ој, Србијо, Божји доме.
Труње ти из ока ваде,
пањеви без благодати,
не разумеју шта раде,
ко ће Небо да облати?
Ко на тебе камен баца,
грех му у прашини пише,
Отаџбино праотаца,
кроз које Дух Свети дише.
Бесни хоће да те туку,
јаросни би да те згроме,
док те кроз каљугу вуку,
ој, Србијо, Божји доме.
Вређају те из очаја,
збрисали би те да могу,
ти си им ван домашаја,
ти припадаш Христу Богу.
Ко се гнуша твога лика,
Божју не види лепоту,
Отаџбино мученика,
стазо вечноме животу.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєиспоѡднѧѧ (преисподњаја) = шеол, ад
Псалам 62, 10
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Ті́и жє всує искаша душу мою: внидутъ въ прєиспѡднѧѧ зємли.
ИЗГОВОР: Тији же всује искаша душу моју: внидут в преисподњаја земљи.
СРПСКИ: Који траже погибао души мојој, они ће отићи под земљу.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Када једном упиташе светог Амвросија Оптинског ко га је научио Исусовој молитви, одговори:
-Демони.
Запрепашћени овим одговором, упиташе га поново:
-Како то?
-Рећи ћу вам. Они су ме нападали лукавим помислима, а ја сам се бранио молитвом. Они су мене стално нападали, а ја удри по молитви, све док је коначно нисам тако добро научио, да су они морали да се повуку.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске