14. Илински 7533. / 27. јул 2025.
Спомен светог апостола Акиле
Житије преподобног оца нашег Елија
Спомен светог мученика Јуста
Житије преподобног и богоносног оца нашег Никодима Светогорца
Спомен преподобног оца нашег Онисима Чудотворца
Спомен светог оца нашег Јосифа Исповедника, архиепископа Солунског
Спомен свете мученице Миропе
Спомен преподобног оца нашег Стефана Махришчског
Спомен светих мученика Акиле и Иларија
Спомен светог мученика Ираклија
Спомен светог мученика Петра
Свети Игњатије Брјанчанинов – Слово о смрти
Удео душе после смрти
У то време, када тело усни смртним сном, шта се дешава с душом? Реч Божија нам открива да се наше душе, по разлучењу свом од тела, зависно од испољеног опредељења у земаљском животу, присаједињују или силама добра или силама зла, Ангелима Светлости или палим анђелима. С Ангелима оне чине, по својој природи, једну врсту бића, делећи се по каквоћи, слично њима, што је последица слободне воље бића, првобитно непорочних и светих. Непосредне доказе за то налазимо у Светом Писму и у списима Светих Отаца. Господ је обећао покајаном разбојнику скоро пресељење душом с крста у рај. „Заиста ти кажем“, рекао је Он њему, „данас ћеш бити са Мном у рају.“ (Лука 23, 43) Страдалник, убоги Лазар, однесен беше по кончини својој Ангелима до места у рају, названог наручјем Аврамовим, а када је умро немилосрдни богаташ, који се весељаше у време земнога живота сваки дан сјајно, бачен беше у ад. (Лука 16, 19-31) Душе праведника, разлучивши се од тела, озарују се блаженством на Небу, у очекивању васкрсења тела, како казује тајновидац Јован Богослов (Откривење 6, 10-11); у аду, у страшним мукама, чекају га грешници (Откривење 20, 13). Када затруби васкрсна труба, тада ће рај показати небожитеље ради славног сједињења са својим телима, која ће оживети од гласа Сина Божијега (Јован 5, 25), као што је чуо тај глас Лазар који, после четири дана већ беше почео да трули у гробу, и оживео је: ад ће показати мртваце своје за Страшни суд и коначну пресуду. По изрицању пресуде и по њеном извршењу, удвостручиће се блаженство праведника – грешници ће се вратити у ад, где ће двоструко бити мучени (Псалам 9, 18). О стању праведника по васкрсењу Господ је благовестио да су они као Ангели Божији на Небу, равни су Ангелима (Матеј 20, 30; Лука 20, 36). Навешћујући о свом другом Доласку и Страшном суду, Господ је казао да ће Он тада рећи праведницима, што Му стоје с десне стране: „Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство, које вам је припремљено од постања свијета.“ А грешницима, који Му стоје с леве стране, рећи ће: „Идите од Мене проклети у огањ вјечни, који је приправљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Матеј 25, 34-41) И то је неоспорно, да ће плата, како праведника, тако и грешника, бити сасвим различита. Праведност Божија узвратиће сваком човеку по делима његовим (Откривење 22, 12). Није само безбројно мноштво Небеских обитељи, по сведочењу Спаситеља, но и ад има мноштво разних тамница и разноврсног мучења: ко је сагрешио у знању, биће много бијен, а ко је сагрешио у незнању, биће мало бијен (Лука 12, 47-48).
Хришћани, само православни хришћани, који су уз то водили благочестив живот на земљи, или су себе очистили од грехова искреним покајањем, исповешћу пред духовним оцем и исправљањем себе, наследиће заједно са светлим Ангелима вечно блаженство. Супротно њима, безбожни, то јест у Христа неверујући, злочестиви, то јест јеретици и они од православних хришћана који су проводили живот у гресима, или пали у било који смртни грех и нису исцелили себе покајањем, наследиће вечно мучење заједно са палим анђелима. Патријарси Источно Васељенске Цркве у посланици својој кажу: „Душе људи палих у смртне грехе, који на самрти не показаше очајање, него се пре разлучења од овог живота покајаше, само не стигоше да принесу никакве плодове покајања, као што су: молитве, сузе, коленопреклоњења на молитвеним бдењима, срдачна скрушеност, тешење невољних и испољавање вере делима љубави према Богу и ближњима, што све Саборна Црква од самог оснивања сматра богоугодним и благопотребним – душе таквих људи низлазе у пакао и подносе казне за грехе које су учиниле, не лишавајући се, међутим, наде на олакшање од њих. А олакшање ће добити они по бесконачној благости, молитвама свештеника и добротворењима која се чине за умрле, а посебно силом Бескрвне Жртве коју појединачно приноси свештеник за родбину сваког хришћанина, и уопште за све што свакодневно приноси Саборна и Апостолска Црква.“ (члан 18) Страшна је смрт грешника (Псалам 18, 22), каже Писмо, а за благочестиве она је прелазак из метежи и вреве овога света у ненарушиво спокојство, из непрекидног мучења у непрестано и бескрајно блаженство, прелазак са земље на Небо и сједињење са безбројним мноштвом свих људи. У ненаситом созерцању Бога и неугасивом огњу љубави ка Њему одвија се виши степен блаженог живота небожитеља. Преподобни Макарије Велики (беседа 22.) овако расуђује о томе: „Када исходи из тела душа човечија, тада се одвија нека велика тајна. Ако је она била потчињена греху, онда јој прилазе чопори демона и анђели противљења и силе таме и одводе душу у своју област. Овоме се и не треба чудити, као нечем необичном. Ако се човек, још у овом животу, њима покорио и потчинио, и начинио се њиховим робом: тим пре, када одлази из света, бива њима заплењен и поробљен. Тако је и у супротном случају, при добром устројству душе: свете Божије слуге већ сада окружују Ангели и чувају их и прате духови Светлости. А када из тела изађу, хорови Ангела одмах прихватају њихове душе, односе их на своју страну, у Царство Светиње, и приводе их Господу.“
Већ само то: што је душама човечијим предодређено једно место обиталишта, исто блаженство и иста казна као и ангелима, довољан је показатељ да су душе – бића у свему подобна ангелима. То је очигледно и из речи, које је Господ више пута наводио, говорећи да су праведни људи, по васкрсењу, слични и равни Ангелима. Древним праведницима Аврааму, Лоту, Јакову и другима, Ангели су се јављали у људском обличју, тако да они нису одмах знали да су им дошли бестелесни, а не људи. По васкрсењу Христовом, Ангели су се јавили женама Мироносицама у људском лику одевени у сјајно беле ризе (Лука 24, 4; Јован 20, 12). У време Вазнесења Христовог они су се јавили Апостолима такође у људском облику, одевени у белу одежду (Дјела апостолска 1, 10). Свети Оци су често виђали Ангеле у блиставосјајним хаљинама, а демоне – као црне наказне утваре. Господ је, по Свом Васкрсењу, изненада стао мећу Апостоле, који беху на окупу у соби. Апостоли су се уплашили, мислећи да виде духа; но Господ их је умирио, објаснивши разлику између појаве духа и Свога јављања у прослављеном Телу. „Што сте збуњени“, рекао им је Он, „и зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке Моје и ноге Моје, да сам Ја главом; опипајте Ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да Ја имам.“ (Лука 24, 38-39) Овде није речено да дух нема никаквог облика. То је недовољно: остављено је да се закључи да духови, то јест Ангели и душе, имају облик; речено је само да они немају тела и костију, које је сачувало Тело Христово и у свом прослављеном облику. Своје разумевање да духови имају облик показали су јерусалимски Хришћани признавши духом прилику апостола Петра, чудесно избављеног из тамнице, показану Роди. „То је Анђео његов“ (Дјела апостолска 12, 13-15), рекли су они. Свети Макарије Велики (беседа 7.) каже да Ангели имају облик и изглед, исто као што и душа има свој облик и изглед, и да је тај облик, спољашњи изглед, како Ангела, тако и душа, облик и изглед спољашњег човека у његовом телу. Овај угодник Божији учи да Ангели и душе, иако веома лагани по својој суштини, опет су, при свој својој тананости, тела. Они су – тела лагана, етерна, као што су, сасвим супротно, наша земна тела веома груба и вештаствена. Грубо човечије тело служи као одежда тананом телу – души. На очи, уши, руке, ноге који припадају души надевени су одговарајући чланови тела (беседа 4., глава 9.; слово 5., глава 6.). Када се посредством смрти душа раздваја од тела, она га свлачи као хаљину. Свети Макарије (беседа 7., глава 6. и 7.) каже да најсавршенији међу хришћанима, очишћени и просвећени Светим Духом, виде облик душе, само што такво савршенство и виђење достижу веома ретки међу Светима. Овај велики Отац потврђује да душа оних који се моле молитвом Духа понекад исходи из тела, нарочитим, несхватљивим дејством Светога Духа (слово 6., глава 8.).
Описујући натприродна дејства божанствене благодати у време молитве, Макарије Велики каже: „У том часу се човеку чини да заједно са молитвом кроз његова уста излази и његова душа.“ Очигледно је да се то десило самом Светом Макарију.
И у оно доба, када је процвао у пустињи египатског скита Макарије Велики, у веку високог монашког подвижништва, веома ретки међу светим иноцима удостојаваху се да виде изглед душе; тим ређе ови сада. Но и данас се такви могу наћи, по великој милости Божијој и по истинитом обећању Господа Исуса Христа да ће пребивати са верним ученицима Својим до свршетка века. По личном сведочењу таквог изабраника Божијег, који је при изобилном благодатном дејству молитве изненада спазио да му је душа ван тела и да лебди у ваздуху, она је – етерно, веома танано лебдеће тело, које има исти облик нашег грубог тела, све његове удове, чак и косу, његов облик лица, речју – потпуну сличност са њим. Нису само силе ума и срца биле уз душу, него су са њом били и сви чулни органи: вид, слух, додир, у њој је био сав живот, а тело је остало на столици, као мртво, као скинута одећа, док се, по заповести Божијој није вратила у њега душа, исто тако несхватљиво, као што је несхватљиво изашла из њега.
У нашем веку, колико је познато писцу овог Слова, два инока су се удостојила овог виђења за време молитве: Сибирски пустињак, монах Василиск, који је скончао 1825. године, и Никифоровски пустињак, схимонах Игњатије, који је скончао 1852. године; последњи је лично открио о себи списатељу Слова, а са најближим ученицима првог састављач Слова се удостојио сажитељства и дружбе у Господу.
Ангели личе на душе: имају удове, главу, очи, уста, труп, руке, ноге, косу, речју – исто обличје које човек има у видљивом телу. Лепота врлине и Божија благодат сијају на лицима светих Ангела; то је обележје утиснуто и на лицима најчеститијих Хришћана. Очајничка злоба је особина палих анђела; њихова лица подсећају на изопачена лица злочинаца и преступника међу људима. То нам откривају они који су видели Ангеле Светлости и анђеле таме. Ангел и душа називају се бестелеснима, јер немају тела као ми; називају се духом, као бића танана, потпуно се разликујући од предмета који чине материјални свет. Тако се називају они и обичним људским језиком, и у Светом Писму, и у делима светих Отаца: њихова материјалност неупоредиво је тананија од било какве земаљске ствари, нама видљиве.
Познато је да духовни људи и духовна дела са потпуном тачношћу излажу мисао Духа, веома често упопребљавајући реч савременог људског говора, као свима разумљиву, нимало не страхујући како ће се та мисао прихватити ученошћу човечијом. Тако је изговорио Исус Навин: „Стани Сунце“ (Исуса Навина 10, 12), и дан ће трајати дуже него обично: сила Божија се показала духовном речју Вере, оспоравајући снагу тела и сујетну гласност људске учености што критикује материјалну тачност речи, која је изазвала натприродни догађај. Проникнувши у дела Отаца, наћи ћемо да речју Дух, по тадашњем њиховом тумачењу, које се не тако давно изгубило, одувек су се означавали гасови и паре, најпре ваздух, ветар и човечије дисање. (Преподобни Григорије Синаит, слово 3.: Петнаест поглавља о молитви и о два начина молитве / Добротољубље том 5.)
Како се налазимо у стању пада, ми не видимо духове, али осећамо њихов утицај на нас, ако брижљиво и благочестиво живимо. Благодатно, живо, мислено осећање духова је духовно виђење њих.
Духовно виђење духова благодатном чистотом ума и срца неупоредиво је изнад виђења духова телесним очима, или душевним, када те очи виде само спољни изглед духова. Код овог другог виђења неопитни посматрач скоро увек се излаже или обмани или душевној опасности. Виђење духовно, насупрот овоме, плод је благочестивог живота подвижника, осењеног Божијом благодаћу и Божијим благословом. Оно је препуно душевне користи, стога што оно види својство духова, начин њиховог дејства, па се зато чува лукавих духова, као што је и свети Апостол Јован рекао: „Рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче.“ (1. Јованова 5, 18)
Ветар, ваздух, разни гасови и испарења обично се називају, чак и у Светом Писму и у делима Отаца – духом. Тако је Господ упоредио дејство Светога Духа са дејством ветра; ветар је на том месту у Јеванђељу назван Духом (види тумачење блаженог Теофилакта, епископа бугарског, Еванђеља од Јована 3, 8; тако и преподобни Григорије Синаит говори: „‘Дух дише где хоће’ (каже Господ), узимајући за пример дување природног ветра.“ слово 3.: Петнаест поглавља о молитви и о два начина молитве / Добротољубље том 5.)
„Бестелесним и Невештаственим“, каже свети Јован Дамаскин, „назива се анђео у поређењу са нама. Јер све, у поређењу са Богом, Јединим несравњивим, показује се грубо и вештаствено. Само Једно Божанство, у строгом смислу, није вештаствено и бестелесно је.“ (Тачно изложење Православне вере, глава: О Ангелима) „По природи“, каже овај исти Светитељ, „бестелесан је само Бог. Ангели, пак, демони и душе бестелесни су по благодати и у поређењу са грубом твари.“ (Тачно изложење Православне вере, глава: О човеку)
„Нити су премудри премудрошћу својом“, каже свети Макарије Велики, „нити разумни разумом својим успели да разумеју тананост душе, или да кажу на који начин она постоји, осим они којима је Духом Светим откривено разумевање и тачно познање душе. Али ти овде размисли, расуди и појми, и послушај, шта је она? Он је Бог, а она није Бог; Он је Господ, а она је слушкиња; Он је Творац, а она је твар; Он је Саздатељ, а она је саздање; нема никакве сличности између природе Његове и њене.“ (Беседа 49, глава 4.)
„Иако ми називамо“, каже преподобни Касијан Римљанин, „многа бића духовнима, као што су Ангели, Архангели и остале Силе, као и сама наша душа, или какав је овај прозирни ваздух, ипак их никако не би требало сматрати бестелеснима. Они имају одговарајуће тело у коме постоје, мада је неупоредиво лакше од нашег тела. Они су тела, по мишљењу Алостола који је рекао: ‘Постоје тјелеса Небеска и тјелеса земаљска’, и опет: ‘Сије се тијело душевно, устаје тијело духовн’ (1. Коринћанима 15, 40, 44), чиме се јасно показује да је бестелесан само Један Бог.“ (разговори 7., глава 13.)
Али у правом, истинском смислу, само је Бог – Дух. Он, као Биће свесавршено, потпуно се разликује природом Својом од природе твари, тако да, у поређењу са Њим, друга бића и не изгледају танана и савршена. Нема бића истобитних са Богом! И зато, осим Бога, нема другог бића духовног по суштини. Бог је дух (Јован 4, 24), Који чини Анђеле Своје духовима и слуге Своје пламеном огњеним (Јеврејима 1, 7) – Бог је постао Човек Да би бацио огањ (Лука 12, 49) у срца наша умртвљена грехом и залеђена од греха да би нас, кроз сједињење са Собом пламеном и духом, начинио неприступним трулежи и ђаволу. Далеко су од истинског живота и истинске духовности и пали анђели и душе одбачених грешника.
„Умови некада постојећих и демони изгубише бестелесност и сваку лакоћу. Свако од њих има своју тежину, по одређењу, или дејству у земаљском телу, следствено степену посрнулости: будући да и они, слично човеку, изгубише ангелску благодат, лишивши се божанственог блаженства, у земљи, као и ми наслеђе имају, поставши вештаствени примањем страсти, попут некада живућих грешника. И не треба се чудити, и наша душа, будући саздана по образу Божијем, словесна и умна, а не примивши Бога, начини се скотна и безосећајна, и веома безумна определивши се да се наслађује вештаством, што јој постаде навика.“ (Добротољубље том 5., слово 123. преподобног Григорија Синаита) На који се начин биће, примањем било чега изван себе потчињава дејству онога што је туђе бићу, са очигледношћу се може приметити код узимања јела и пића. Прародитељи, преступивши заповест Божију, истог часа се потчинише дејству зла, примивши га својевољно, иако им оно не беше својствено.
Будућа обиталишта душа одговарају њиховој природи, то јест њиховој бестелесној природи. Тој природи одговара едем или рај, одговара јој и пакао. Осим духовне благодати и Небеског Царства унутар свете душе, које је у њој присутно већ овде, по мери њеног очишћења, њој је припремљен предео и обитељ, који одговара њеном степену чистоте, пошто је, милошћу Божијом, удостојена вечнога блаженства. Душа грешна и од Бога одбачена, не мучи се само својом савешћу и својим стањем одбачености, него се затвара у страшну подземну тамницу, названу адом, тартаром, гееном, где се подвргава љутим мукама које имају разорно дејство на њену етерну природу. Све је ово речено у Светом Писму, и открива се Светим Духом, по Његовом одбиру и расуди, људима достојним таквог откровења, откровења души најкориснијег.
Често, када хоћемо пажљиво да осмотримо било какав предмет видљивога света, ми бирамо себи најпогодније место, одакле тај предмет можемо што боље да видимо и разгледамо: то чинимо не зато што то изискује сам предмет, већ зато што нам је потребно да се помогнемо у нашој ограничености. Никако неће бити сувишно да самима себи нађемо одговарајуће мислено место при садашњем нашем разматрању. Ми ћемо непогрешиво наћи то место, и стаћемо на њега, када увидимо и познамо нашу ништавност усред огромног свемира, ништавост наших средстава за стицање познања, ништавност самих познања, потребу, насушну потребу, управо за самознањем у Божанственом Откровењу. Ми не видимо ни рај ни пакао нашим чулним очима; али шта ми видимо њима? Шта видимо њима – не говорим о свету духова – него о овом опажајном свету, кога са таквом увереношћу називамо видљивим светом? У њему видимо само један мали део предмета, ништа у поређењу с целином. То нам доказује и телескоп и микроскоп, као и наша чула мириса и додира, која осећају духове, очима невидљиве, и тако откривају њихово присуство, скривено од погледа. То нам доказује пространство које ограничава и отежава наш поглед, непрестано сужавајући хоризонт; то нам доказује непробојност земље и многих других предмета на њеној површини; доказује нам ограниченост, крајња ограниченост нашег погледа, који није у стању да види ниједан предмет у његовом правом облику, и који не види духове због њихове тананости, и не може да проникне грубе предмете због њихове чврстине, чак не може да види једну страну предмета, а да друга страна или многе стране не остану скривене. Шта видимо ми у видљивој природи? Најништавнији њен делић! И нашу привикнутост на скученост нашег погледа сматрамо потпуним и довољним видним пољем. Познањем наше ограничености, смиреним и истинским познањем, ми ћемо богобојажљиво устремити умни вид ка тим предметима, који су скривени од наших грубих чула, али нам се откривају милосрђем и благодаћу Божијом. (познато је да ближи предмети очима изгледају већи, а удаљенији мањи. На овој особини нашега ока заснива се наука: дескриптивна или нацртна геометрија)
Удео тела после смрти
И тело продужава да живи, мада знамо да се оно распада и враћа у земљу из које је узето: оно продужава да живи у самом труљењу своме; оно наставља да живи у распаду, као семе у земљи, очекујући поновно сједињење с душом, после чега ће постати више недоступно овој видљивој смрти. Тела посебних изабраника Божијих не подлежу труљењу, јер су обилно испуњена благодаћу Божијом, и у самој сени смртној пројављују почетак свога славног васкрсења. Уместо задаха, она одишу миомиром; уместо да околином шире смртоносну заразу, она доносе исцељење од свих болести, уливају живот. Таква тела су истовремено мртва и жива – мртва по природи човечијој, жива присуством у њима Светога Духа. Она сведоче у каквом је достојанству и светости саздан Богом човек, а то достојанство, та светост враћени су искупљењем.
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
(Сабрана, сва објављена и необјављена, дела светог владике Николаја у 13 књига на 10489 страница – $450)
…зрнца из ризнице…
Свети владика Николај Велимировић – Мисли о добру и злу (1923)
ДОБИТАК И ГУБИТАК
Кад се добитак гледа изблиза, види се као добитак. Кад се добитак гледа издалека, види се као губитак.
Кад се губитак гледа изблиза, види се као губитак. Кад се губитак гледа издалека, види се као добитак.
Добијање Бога једини је добитак, који је добитак – и изблиза и издалека.
ИШЧЕЗНУЋЕ
Највећи ћеш бити онда, када себе мишљу претвориш у ништа; када се духом уздигнеш до Духа бескрајнога и безданога и посматраш себе из висине, из даљине, као један објекат, исто онако објективно као што сада, из тела посматраш све остале објекте око себе; када из те висине, даљине, погледаш на себе као на умрла, као у прах развејана ишчезла и осетиш сва остала тела – сва и свачија – као и своја; када се уживиш у Бесмртност и Живот, те сагледаш ништавни и узалудни посао смрти и сагледаш саму смрт у прошлости, велим у прошлости, но без садашњости и будућности.
Тада ће ти смрт, што непрестано прети да ти однесе тело, бити не више страшна од ветра, што прети да ти однесе шешир. Јер ћеш тада знати, да душа твоја може бити без тела као и глава без шешира.
ОПЕТ ТО МАЛО ДРУКЧИЈЕ
Свака врлина проузрокује самозаборав. Свака врлина у пуној мери својој проузрокује самоишчезнуће. Врховна врлина, љубав, означава најпотпунији самозаборав и најпотпуније самоишчезнуће. Самозаборав прелази у самоишчезнуће, самоишчезнуће прелази у вечни живот.
Кроз оно што је дуго ми познајемо оно што је кратко, а кроз оно што је кратко ми познајемо оно што је дуго. Кроз дуге године труда, досаде и самољубља, ми познајемо ову кратку временост, а кроз кратке тренутке врлине ми познајемо неизмерну вечност.
ПЕХАР СЛАСТИ
Кад би ти понудили златан пехар са најбољим вином у свету и рекли: „Пиј, но знај, да је на дну скорпија“ – да ли би пио?
У сваком пехару сласти земаљске налази се на дну скорпија. И уз то, нажалост, пехари су ови тако плитки, да је скорпија увек близу усана.
СМРТ
Између ћутања Неба и земље огорчено се препиру мудраци: „Шта је материја?“ и „Шта је дух?“
А смрт на гробљу седи и одлучно одговара: „Материја је тесто, дух је квасац, ви сте хлебови, а ја гост.“
НАД МРТВИМ СИНОМ
Мајка спрема сину постељу од кашмирске вуне и балдахин од монголске свиле.
Једна ноћ и две, а треће син лежи у постељи од иловаче са лане закопаним мрцом, лежи без сласти, горчине и сна.
Долазе победиоци земље; долазе победиоци мора; долазе победиоци ваздуха и доносе мајци, ради утехе и своје сузе.
– Где су ваше слављене победе, кад ми доносите оно што јаке имају и сувише?
СМРТ СУЖЊА
– Култура и прогрес! – хвали се сужањ живота сужњу живота.
– Хоћеш да кажеш: чишћење и осветљење тамнице? Но, ко ће нам пробити зид тамнице.
– Сужањ пита сужња.
И две речи, са два срца роне у подрум тамнице.
ГДЕ ЈЕ ГОСПОДАР ГОЗБЕ?
На грудима лешине коњске орао стоји и једе. На грудима орла време стоји и једе. На грудима времена вечност стоји и једе.
Хиљаде посматрача – са својим орлом на грудима – гледају и виде део слике; једва десет од хиљаде виде други део; а једва jeдaн од десет види трећи део. Међу хиљаде ах и јаох је чути најређи усклик видовитог: Ено, над вечношћу, господара гозбе!
СМРТ ИЗНЕНАДА
У банци банкар радосно броји, колико хиљада дана још може јести. А гладан гробар са гробља посматра град и мисли: из чијих ли ће зуба сутра испасти хлеб?
НЕ ПОНЕТИ СЕ МУДРОШЋУ
Не понеси се мудрошћу.
Ни туђом, јер није твоја.
Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много.
Ниједна лампа не гори, док се не долива.
Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.
ЛОПОВ И МОЉАЦ
Ако си богат само оним, што лопови могу украсти и мољци појести, са чим ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?
ПУСТИЊА ЗНАЊА
„Знање је светлост“, говоре охоли зналци без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.
ИСТИНА СЕ ОТКРИВА ЉУБАВИ
Тражити истину, значи тражити предмет љубави.
Тражити, пак, истину као оружје, или тражити је ради употребе, значи тражити истину ради прељубе.
Ко тако тражи истину, томе истина баца кост коју тражи, али сама се скрива од њега иза зидова од три света. Иза зидова, душо, од три света!
ИСТИНА ЈЕ НАЈБЛИЖИ СРОДНИК
Ако тражиш истину с љубављу и ради љубави, она ће ти се показати у оноликом сјају лица свог, колико тражиш понети, а да не изгориш.
И донеће ти у мираз све што ти је на потребу. Но, ти ћеш махнути руком преко свега, јер ћеш осетити да ти је све непотребно изван сјаја и слатког лица истине.
Па кад у тумулту света изгубиш за час из вида лице истине, осетићеш се тужан чак и међу најближим сродницима и најбољим пријатељима. Као дете у пуној соби браће и сестара, но у одсуству мајке! Ближи је сродник детету одсутна мајка, од све присутне браће и сестара. Тако ћеш и ти осетити да ти је најближи сродник истина и за три света, него браћа и пријатељи са којима вечераш за истом трпезом.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
2. Помесни Сабор у Неокесарији 315. године
23 Светих Отаца – 15 правила
1. Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити из мољења с вернима и ставити на кајање. (Апостолска правила 5, 26, 51; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 6, 13, 21, 30; 1. Помесни Анкирски 10; 8. Помесни Картагински 16; Василије Велики 32, 69)
2. Жена, ако се уда за два брата, да се искључи из заједничке молитве до смрти; али ако при смрти каже да ће, кад оздрави, раскинути брак, нека због човекољубља добије поступак кајања. А ако умре жена у таквом браку, или муж, ономе брачнику који преостане, тешко ће бити покајање. (Апостолска правила 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 54; Василије Велики 23, 39, 68, 76, 78, 87)
3. За оне који више пута ступају у брак, одређено време кајања познато је; али начин живота и вера њихова скраћује то. (1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 7; Василије Велики 4, 50, 80)
4. Ако неко зажели неку жену и намери с њоме да спава, али му се замисао не оствари, очито је да га је благодат избавила. (Василије Велики 70)
5. Оглашени, ако улази у Цркву и стоји у реду оглашених, па сагреши, ако је међу онима што клече, нека, више не грешећи, пређе у слушаоце Светог Писма; а ако и као слушалац још греши, нека буде изагнан ван Цркве. (1. Васељенски Никејски 2, 11, 12, 13, 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 96; 6. Помесни Лаодикијски 19; Василије Велики 20; Тимотеј Александријски 4, 6; Кирил Александријски 5)
6. За трудну жену – Треба је просветлити Крштењем кад год она хоће, јер породиља у томе Крштавању не заједничари са рађаним, пошто свако показује своју слободну вољу за исповедање вере.
7. Презвитер на свадби другобрачнога да не седи на гозби. Јер ако се од другобрачнога тражи покајање, какав ће бити положај презвитера који је, гостећи се са њима, одобрио те бракове? (Апостолска правила 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 3; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 3; 6. Помесни Лаодикијски 1; Василије Велики 4, 12)
8. Ако жена некога који је још лаик учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у свештену службу. Ако жена после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти, то јест разведе се; а ако са њоме живи и даље, не може вршити поверену му службу. (Апостолска правила 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 6, 13, 26; Василије Велики 27)
9. Презвитер произведен у чин, који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси Литургију, остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе, осим телесних (по Аристину). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи. (Апостолска правила 25, 61; 1. Васељенски Никејски 2, 9, 10; 2. Васељенски Цариградски 6; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 21, 23; 1. Помесни Анкирски 12; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8, 10, 12; Василије Велики 3, 32, 51, 70, 82, 89; Теофил Александријски 3, 6)
10. Исто и ђакон, који је упао у такав исти грех, нека буде само у чину црквенослужитеља. (Апостолска правила 25, 61; 1. Васељенски Никејски 2, 9, 10; 2. Васељенски Цариградски 6; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 21, 23; 1. Помесни Анкирски 12; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8, 9, 12; Василије Велики 3, 32, 51, 70, 82, 89; Теофил Александријски 3, 6)
11. Презвитер да се не рукополаже пре тридесет година, макар био и човек веома достојан, него нека сачека. Јер и Господ Исус Христос је у тридесетој години био крштен и почео учити. (Пето-шести Васељенски Цариградски 14)
12. Ако је неко у болести просветљен Крштењем, не може бити произведен за презвитера. Јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи. (Апостолска правила 46, 47, 49, 50, 61, 75, 80; 1. Васељенски Никејски 2, 9; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 6. Помесни Лаодикијски 3, 13, 47; 5. Помесни Сардички 10; 8. Помесни Картагински 45; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Василије Велики 1, 5, 89; Кирил Александријски 4, 5; Григорије Ниски 1, 4)
13. Сеоски презвитери не могу приносити Литургију у градској Цркви, кад је присутан епископ или градски презвитери, нити давати Хлеб и Причешће у време молитве. А ако су они одсутни, па је позван сам у град ради молитве, нека даје Причешће. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 6)
14. Хорепископи пак јесу постављени по обрасцу Седамдесеторице Апостола, па као саслужитељи епископа, због њиховог старања о сиромасима, почаствовани су да приносе Литургију и у граду. (1. Васељенски Никејски 8; 7. Васељенски Никејски 14; 1. Помесни Анкирски 13; 4. Помесни Антиохијски 8, 10; 6. Помесни Лаодикијски 57; Василије Велики 89)
15. По правилу треба бити седам ђакона, макар био и велики град. Уверићеш се о томе из књиге Дела Апостолских (Дела Апостолска 6, 1-6). (1. Васељенски Никејски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 7, 16; 6. Помесни Лаодикијски 20)
Час историје | Православна Далмација и Свети Владика Никодим Милаш
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 116 | Римљанима 15, 1-7: Не угађати себи, него ближњима.
1 Дужни смо, пак, ми, јаки, слабости слабих носити, и не себи угађати.
2 Сваки од нас нека угађа ближњему на добро, ради напретка.
3 Јер и Христос не угоди Себи, него као што је писано: „Ружења оних који руже Тебе, падоше на мене.”
4 Јер што се раније написа, за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду.
5 А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу,
6 да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 33 | Матеј 9, 27-35: Исцјељење двојице слијепих и других.
27 А кад је Исус одлазио оданде, за Њим иђаху два слијепа вичући и говорећи: „Помилуј нас, сине Давидов!”
28 А када дође у кућу, приступише Му слијепи, и рече им Исус: „Вјерујете ли да могу то учинити?” А они Му рекоше: „Да, Господе.”
29 Тада се дохвати очију њихових говорећи: „По вјери вашој нека вам буде.”
30 И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: „Гледајте да нико не дозна!”
31 А они, изишавши, разгласише Га по свој земљи оној.
32 Када, пак, они излажаху, гле, доведоше Му човјека нијема и бјесомучна.
33 И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: „Никада се то није видјело у Израиљу.”
34 А фарисеји говораху: „Помоћу кнеза демонског изгони демоне.”
35 И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
„По вери вашој нека вам буде”, рекао је Господ двојици слепаца, и одмах им се отворише очи. (Матеј 9, 29) Колико је вере, толико је и прилива Божанске силе. Вера је пријемник, уста и прихватилиште благодати. Као што су плућа код неког већа, а код неког мања, те једна примају више ваздуха, а друга мање, тако је и вера код једног већа, а код другог мања, и једна прима више дарова од Бога, а друга мање. Бог је свуда, све обухвата и покрива и радо обитава у душама људским. Међутим, Он у њих не улази насилно, иако је свемогућ, него кад га позову, будући да неће да нарушава власт човека над самим собом, Његово право власности над собом, које му је Сам даровао. Онога ко се отвори вером – Бог испуњава. У онога, пак, ко се затворио неверјем, Он не улази, премда је и њему близак. Господе, додај нам вере, јер је и вера Твој дар. Свако од нас је дужан да исповеда: „Ја сам ништ и yбoг.“ (Псалам 69, 6)
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Опомена
Пожурите народе цркви и олтару,
и од вашег Господа не окрећ’те главу.
Не гледајте улицом шта народи раде,
који хуле Бога, не окрећ’те главе.
Пожурите народе ви светоме храму,
јер вас Господ чека горе у олтару.
Ви у цркви, народе, понизни будите,
па се вашем Господу верно ви молите.
Немојте се, народе, ви у цркви бити,
и немојте у њој много говорити.
Јер је Служба Божија за молитву дана,
и није за приче она одабрана.
Ова песма мала опомиње сада,
који воли Господа, нек се њоме влада.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєкословїє (прекословије) = противљење, изговор, одрицање, препирање, свађа (1. Тимотеју 6, 20; Јеврејима 6, 16; 7, 7; 12, 3)
Јеврејима 6, 16
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Чєловѣцы бо большимъ клєнутсѧ, и всѧкому ихъ прєкословїю кончина во извѣщєнїє клѧтва (єсть).
ИЗГОВОР: Человјеци бо бољшим кљенутсја, и всјакому их прекословију кончина во извјешченије кљатва (јест).
СРПСКИ: Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва, као јемство.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Један презапослен човек нашег времена одлучи да оде у посету неком светом пустињаку. Хтео је мало да се одмори од тескобе, која га је мучила, и да затражи од старца савет. Затече га како седи пред својом сиромашном колибом са бројаницом у руци.
-Благословите, старче, – рече поздрављајући пустињака.
-Господ те благословио, чедо моје. Откуда ти овде?
-Знате, велики пут сам прешао да дођем овде…
-Седи, – прекида га старац. – Да ти сипам мало чаја?
-Сада управљам великим предузећем… – настави дошљак свој монолог не обраћајући пажњу на старчево питање.
-Мислим да ће ти се чај много допасти, – рече старац настављајући да пуни шољу свог посетиоца.
-Ма шта то радите? Препунили сте шољу, старче! – нервозно примети гост.
-Баш као што си и ти препуњен својим „ја“. Ако макар мало не испразниш од свега што носиш у себи, драги мој, где ће се наћи места речима које ћу ти рећи?
-Можда сте у праву, старче, – одврати мало узнемирен посетилац, – али ја сам дошао веома вољан да Вас слушам.
-Чуј, сине мој, да би ме чуо, требало би да смањиш мало своје „ја“. А то није лако. Често мислимо да смо смирени, јер нам нико није стао на жуљ. Једном је дошао један да се исповеди, и почне одмах да говори овако: „Знаш, старче, ја сам много грешан, ја сам урадио ово, ја сам учинио оно, и шта све ја нисам учинио. Кажем ти да сам ја најгрешнији човек на свету. Нећеш наћи човека грешнијег од мене…“
Приметио сам да је свако мало убацивао једно „ја“. Схватио сам да је то само смиренословље, и да би, кад бих га малчице притегао, показао какав је у ствари. Пошто је тако наставио још неко време говорећи „ја“ ово и „ја“ оно, одлучих да га прекинем.
„Реци ми, молим те, како се зовеш?“
„Григорије.“
„А ти си, дакле, Григорије?“
Он се тог часа узнемири, скочи и устаде, па ме упита: „Реци ми, ко ти је причао о мени?“
„Зашто? Па ти си сам толико испричао о себи, да би било много мање колико год да су ми други испричали о теби.
„Једно је када ја то причам, а сасвим друго када причају други“, – одговори бесно „смирени“ Григорије.
Заврши старац причу, па настави:
– Схваташ? Имао је его, ето толики, а мислио је да је смирен. Чим сам му малчице стао на жуљ, одмах је постао други човек, потпуно измењен. Зато ти кажем да, ако не одлијеш из себе мало од свог „ја“, тешко да ћеш се духовно окористити колико год ти ја говорио. Хајде сада да попијемо чај, – заврши старац разговор са љубављу.
А посетилац разумеде да му и не треба друга лекција.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске