28. Илински 7533. / 10. август 2025.

Спомен светих апостола и ђакона Прохора, Никанора, Тимона и Пармена
Страдање светог мученика Јулијана
Спомен светог мученика Евстатија Анкирског
Спомен светог мученика Акакија Младог
Житије преподобног оца нашег Павла Ксиропотамског
Спомен свете мученице Дросиде
Обновљење храма Пресвете Богородице у Диаконисима
Спомен преподобне матере наше Ирине Хрисоваланте

Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу

Дејство Божије благодати и пробуђење из греховног сна

Рекли смо да је грешник човек погружен у дубок сан. Као што се онај ко чврсто спава – ма каква да му се опасност приближава – неће пробудити и сам од себе устати ако неко са стране не дође и не пробуди га, тако се ни онај ко је погружен у сан греховни, неће освестити и неће устати ако му у помоћ не дође божанствена благодат, по безграничном Божијем милосрђу. Његова је благодат управо спремна на све, све посећује и свакога разговетно позива: „Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос.“ (Ефесцима 5, 14)

Такво поређење грешника са уснулима даје ослонац свестраном разматрању њиховог обраћања Богу. Управо као што се уснули буди, устаје и спрема за одлазак на рад, тако и грешник који се обраћа и каје, буди се из греховне уснулости, долази до решености да се измени (то јест устаје) и најзад се облачи у силу за нови живот у светим Тајнама Покајања и Причешћа (то јест постаје спреман за рад). У причи о блудноме сину, ови моменти су овако представљени: А кад дође к себи, то јест освести се, рече: „Уставши, отићи ћу“, то јест реши да остави пређашњи живот, па „уставши, отиде“, и онда каза оцу: „сагреших“, то је израз покајања; а отац га даде обући у најлепшу одећу (=оправдава и разрешује од грехова) и припреми му трпезу (=Свето Причешће).

Тако у обраћењу грешника постоје три момента:

1) пробуђење из греховног сна
2) узлажење до решености да се остави грех и посвети богоугађању
3) облачење у силу с Неба ради таквог деловања, кроз Свете Тајне Покајања и Причешћа.

Пробуђење грешника представља такво дејство благодати Божије у срцу његовоме, захваљујући коме он, као из сна пробуђени, види своју огреховљеност, и дубоко осећа опасност свога стања, и почиње да се за себе плаши и да се брине за то како да се избави из своје невоље, и спасе. Раније је у односу на своје спасење био слеп, неосетљив и немиран, а сада и види и осећа и брине. Али, то још увек није и – промена, него само могућност промене и позив на њу. Благодат сада ослобађа грешника његових свакидашњих уза, поставља га и држи изван њих, пружајући му тако могућност да изабере сасвим нови живот и да ступи у њега. Ко то искористи, благо њему! Ко, пак, не искористи, опет ће бити остављен, опет ће се погрузити у онај исти сан и онај бездан пропасти.

Божија благодат постиже свој циљ тиме што раскрива пред свешћу и чувством човековим ништавност и срамотност онога чему се одао и што толико цени. Као што реч Божија, „оштрија од сваког мача двосеклога, продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи“ (Јеврејима 4, 12), тако и благодат пролази до раздеоба срца и греха, и раскида њихов незаконит савез и спој.

Ми смо видели да грешник свим својим бићем ниспада у област у којој начела, схватања, судови, правила, обичаји, насладе и начин живота, уопште речју – све, јесте сасвим опречно истинском духовном животу за који је човек предназначен. А ту ниспавши, он не постоји засебно и одвојено, него бива прожиман свиме, сарастапа се и пребива сам у свему томе. Отуда је за таквога човека природно да не зна и не помишља на оно, што је овоме поретку супротно и према томе супротном нема никакве склоности. Област духовна од њега је сасвим заклоњена. Очигледно је, после тога, да се врата обраћења могу отворити само под условом да пред свешћу грешниковом у пуној светлости буде раскривен поредак духовног живота, и не само да буде раскривен, него и да се дотакне његова срца, а да такође, пред његовом свешћу и чувством, поредак греховног живота буде осрамоћен, одбачен и разорен. Само се тада и може родити у човеку настојање да тај поредак напусти, и да ступи у живот духовни. Све се то савршава у једном акту благодатног пробуђења грешника.

У начину свога дејствовања, пробуђујућа Божија благодат се свагда саображава не само узама, које грешника сапињу, него и особеном стању сваког грешника. Што се овог последњег тиче, пре свега треба имати у виду ону различитост у дејству коју благодат показује када делује на оне који никада нису били пробуђени и на оне који су већ то буђење искусили. Ономе ко никада није доживео то пробуђење, оно се даје такорећи забадава, као свеопшта, опомињућа или дозивајућа благодат. Од таквога човека претходно се не може ништа тражити, будући да је он сав усмерен на другу страну.

Али оном ко је једном већ био пробуђен, и познао и осетио шта је живот у Христу, па се потом с нова одао греху, пробуђење се не даје „бесплатно“. Од таквога се већ нешто претходно тражи. Он као да благодат тек треба да заслужи и замоли, не само да је жели, него и да ради на себи, не би ли привукао благодат пробуђења. Сећајући се пређашњег живљења у добром хришћанском поретку, он га често поново прижељкује, али му се власт над собом не даје. Хтео би да се поправи, али не може да се савлада и победи себе. Безнадежно је беспомоћан, препуштен сам себи – зато што је пређе сам оставио дар, увредио „Духа благодати и смрт Сина Божијег згазио“ (Јеврејима 10, 29). Сада му се даје да осети како је велика благодатна сила, да то осети утолико дубље уколико му се брзо не даје. Затражи, и потруди се, и тегобношћу њенога стицања научи се да је цениш. Такав се човек налази у једном мучном стању: жеђа, а не напаја се, гладује, а не исхрањује се, тражи и не налази, упиње се и не прима.

Неко бива остављен у таквом стању веома, веома дуго, све док најзад, свим својим бићем не осети као неку одбаченост од Бога, као да га је Бог одбацио и заборавио, и предао проклетству попут земље која је многократно била напајана кишом, а која је остала неплодна (Јеврејима 6, 7-8). Али, то оклевање благодати да се дотакне срца човека који је тражи, представља само кушање. Рок кушања пролази, па пробуђујући дух на њега с нова низлази, због труда његовога и знојнога искања, као што на друге сходи забадава. Такав начин дејствовања спасавајуће благодати указује нам:

а) на необична деловања благодати Божије на пробуђење грешника и
б) на уобичајени поредак стицања дара пробуђујуће благодати.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

(Сабрана, сва објављена и необјављена, дела светог владике Николаја у 13 књига на 10489 страница – $450)

…зрнца из ризнице…

Свети владика Николај Велимировић – Азбука истине

Анђели су створени пре људи. „У почетку створи Бог Небо и земљу“, стоји написано у Књизи Постања. Под Небом су Светитељи Божји једнодушно разумевали Ангеле, то јест свет светих духова, војске бестелесних сила. Према Божјем Откривењу и визији Светитеља, као што су били свети Јеротеј и свети Дионисије, Ангели се врстају у девет кола према сили и власти и мудрости која им је дарована од Створитеља. Тих девет огромних кола називају се: Престоли, Начала, Власти, Серафими, Херувими, Господства, Силе, Архангели и Ангели. Ум људски не може ни замислити величину и славу Ангела, нити рачуница људска израчунати број њихов. Само се срце људско може радовати својој већој и старијој и савршенијој браћи – браћи, кажемо, јер је један Небесни Отац и Ангела и људи.

Блажен је сваки онај ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос. Ако се питаш, какав је Бог, погледај у Исуса Христа и добићеш одговор. Бог је онакав какав је Исус Христос. А то значи: Бог је свемоћан, свемудар, свеблаг. Његовој моћи не може бити отпора, Његовој мудрости не може се ставити противразлог, Његовој благости мора се покорити свака злоба. Ако желиш моћи, прибегни к Богу; ако желиш мудрости, стани уз Бога; ако желиш благости или милости и доброте и љубави, прилепи се уз Бога. Знај и упамти, да само немоћ и лудост и злоба устају против Бога. Но, све што устаје против Бога, осуђено је на крају на пораз и пропаст, а што стоји уз Бога, на крају ликује и радује се и вечно живи. Све је то показано кроз личност и судбу Господа Исуса Христа као и кроз судбу Његових следбеника и Његових непријатеља. Зато и кажемо: „Блажен је свак ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос.“

Веруј свему ономе што је Христос Господ казао, показао и предсказао. То и јесте наша вера. „Ја сам истина“, рекао је Он. Христос је, дакле, жива Истина у свему што je био, у свему што је рекао и прорекао, у свему што је показао и обећао. Он је вечна Истина Божја, Која се јавила у времену телесно, да би олакшао телесним људима веру у Бога, Који је Дух, и да би показао неизмерну љубав Божју према људима. Пази добро и упамти: ако не будеш веровао Христу, ти ћеш поверовати или себи или другом неком смртном човеку. То јест: имаш да изабереш, да ли верујеш Христу као Богу или неком, ма ком, човеку изван Христа. Трећега нема нигде у свету нити у историји рода људског. А зар те живот није научио да се можеш преварити и у себи и у људима, који стоје ван Христа? Бирај, човече и сине човечји; избор је судбоносан. Кад умреш, Вечност ће ти ставити само једно питање: „Реци, човече и сине човечји, кога си изабрао, то јест: коме си поверовао и за ким си пошао?“

Грех је поверовати неком другом, а не Исусу Христу, и поћи за неким другим, а не за Христом. Сви греси и сва безакоња могу се уписати под та два слова: неверовање Христу и неидење за Христом. Вера и владање – то двоје обухвата сав пут земаљских путника. Вера у Христа и владање по Христу представља здравље синова Божјих. Неверовање Христу и невладање по Христу представља запаљење ума и срца човечјег – болест од пакленог огња и дима.

Дух је у души, душа у телу, тело у свету. Дух је покретач душе, душа је покретач тела, а тело је покретач других тела. Какав је дух, онакви и покрети душе; каква је душа, онакви и покрети тела. Добар дух покреће душу на добро, и тело испуњава вољу душе. Зао дух покреће душу на зло, и опет тело испуњава вољу душе. Човече и сине човечји, нека ти Бог испуни душу Својим Духом. Јер те је Створитељ твој и створио за то, да се испуниш Његовим Духом, те да би кроз тај Дух и у томе Духу био једно са Њим и са свима чедима Његовим на Небесима и на земљи. Знај и упамти, човече и сине човечји, чијим си духом испуњен, једно си са њим: ако Духом Божјим – једно си са Богом, ако ли духом зла – једно си са пакленим противником Бога и Оца твојега.

Ђаче учениче, шта то учиш? Сва твоја учевина на смрт ми мирише. Зато те видим тужна и очајна. Где ти је наука о Животу и Животодавцу? Ко ти је дао очи помоћу којих душа твоја гледа? Ко ти је дао уши помоћу којих душа твоја чyje? Ко ли ти је дао разум помоћу кога учиш? Ако ти хартија коју читаш каже да ти је природа дала и вид и слух и разум, ти упитај хартију и хартијаше: „А од кога природа позајми да мени да?“ Сине човечји, зар ти срце не гори као од огња кад се помене Име Творца и Оца твојега? Умири срце своје, прво га умири, па загледај у њ као у мирно Језеро, потом га ослушни и најзад прими науку Његову. Тако ћеш познати Творца и Зајмодавца природе. Тако ћеш осетити присуство Живота и славу Животодавца. И учевина твоја неће бити мирис смрти, но мирис живота. А туга и очајање твоје окренуће се на радост и клицање.

Евгеније значи благородни. Какогеније значи злородни. Геније значи само родни. Геније нема свога пута; он мора поћи путем или Евгенија или Какогенија. Стари Јелини су и демона називали генијем. Очигледно је, дакле, да понеки геније може бити и Какогеније, то јест злородни, или на зло рођени. У Европи су названи генијима сви најдаровитији људи, но без разлике у погледу благородства и злородства. Отуда ми видимо у неким од тих европских генија ангелске људе, а у некима, опет праве демоне. Евгеније је онај човек који зна своје сродство с Богом, и сходно томе живи и влада се. Какогеније је онај човек који одриче своје сродство с Богом и налази га у земљи или аду, па сходно томе и живи и влада се. Геније је онај човек коме је Творац позајмио многе таленте, а он те таленте употребио или као Евгеније или, пак, као Какогеније. Прави хришћанин може бити Геније – не сме бити Какогеније, мора бити Евгеније.

Жар-птица спомиње се често код руских песника. Она се представља као птица среће, чудне лепоте. Она притиче у помоћ невиним против нечистих, и праведним против неправедних. Стари Мисирци су обожавали птицу феникс, која је умирала и поново васкрсавала. И у једном и у другом случају ми видимо символ душе човечје, која је створена од Бога, пуна топлине, пуна блаженства и пречудне лепоте. По својој природи душа је чиста и невина и светла и праведна. Но грех је жаока смрти, која душу усмрти. Грех удаљава од Бога у земљу далеку, где се душа хлади и мрзне и блуди и умире. Таквој души треба Спаситељ, Повратитељ, Васкрситељ и Помиритељ. Душо људска, не очајавај и не чекај Онога Који је већ дошао. Дошао је твој Спаситељ, Повратитељ, Васкрситељ и Помиритељ. Воспрени, птицо покисла, и буди опет жар-птица, каква си и била кад те је Творац твој Својим Духом и дахом загрејао и окрилатио.

Завет је драговољна обавеза. Завет представља два заветодавца, једнога који даје и другога који прима. Заветодавац који се обавезује давати, јесте Сам Бог; заветодавац, пак, који се обавезује испунити све услове примања, јесте човек. Два Завета учинио је Бог са родом човечјим: Стари и Нови. Стари Завет учинио је Бог онда док је род људски био још млад и по годинама и по греху, а Нови онда кад је род људски постао стар и по годинама и по греху. Први Завет заснован је на Закону Божјем и на крвној жртви Божјих животиња. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао давати човеку добар и дуг живот на земљи и свако земаљско обиље с колена на колено, а човек се од своје стране обавезао испуњавати прописани Закон Божји и приносити Богу крвне жртве од Божјих животиња. Бог је одржао Завет од Своје стране, но човек га је свега погазио грешећи против Бога Заветодавца и очекујући упорно да му Бог ипак даје све – безусловно. Кроз ту обману Створитеља свога род човечји се уболестио до смрти. Тада је Створитељ људи учинио Нови Завет с човеком. Тај Нови Завет заснован је на љубави Оца и на крвној жртви Сина Божјега. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао дати човеку вечни живот и Царство Небеско, а човек се од своје стране обавезао одговорити љубављу на љубав, и жртвовати себе васцелог Оцу свом Небеском. То је Нови Завет – љубав и жртва с обе стране.

Има ли места Трећем Завету? Гле, неки људи сањају и говоре о Трећем Завету, наиме о неком Завету Духа Божјега! То је сањарија и празан говор, који скрива безумље и злобу. Јер шта би имао Бог више да жртвује за људе, и шта би се човек могао више обавезати према Богу својему? Први Закон потврђени је и запечаћен крвљу чистих Божјих животиња. Други Завет потврђен је и запечаћен пречистом и невином крвљу Сина Божјега. Чиме би се потврдио и запечатио Трећи Завет? Јер ако би потребан био Трећи Завет, он би морао бити савршенији од Другога, према томе и потврђен и запечаћен неком крвљу драгоценијом од крви Јединородног Сина Божјега. А зар је могуће и замислити неку крв и неку жртву драгоценију од оне Сина Божјега? И најзад, какву би већу обавезу могао човек примити на себе, него што је већ примио у Новом Завету, то јест да из љубави према Богу преда себе свецелог на вољу и у руке Оцу свом Небесном? Шта би имао човек драгоценије од себе да би могао принети на жртву Богу у одговор на жртву Божју за њ? Јасно је, дакле, да о Трећем Завету могу сањати само они који су испуњени безумљем и злобом. А погледајте, како и апостол каже за Други или Нови Завет, да је он Завјет вjeчни (Јеврејима 13, 20).

Јевреји су први болесник међу народима, које је Бог узео да лечи. Избранство јеврејског народа означава само то и ништа друго. Па како су се Јевреји успротивили Богу као Лекару и погазили Завет, то је Бог предузео лечење свих народа на земљи, стварајући тако Себи из свих народа један изабрани народ од оних који се драговољно предадоше Богу на лечење. У овај изабрани Божји народ увршћени су само они праведници, пророци и угодници Божји из јеврејског рода, који у cвoje време испунише обавезе Старог Завета, као и они који драговољно прихватише Нови Завет. Остатак Јевреја, пак, отпао је од оба Завета: од Старог, јер је крвна жртва Божјих животиња укинута Богом, како је и проречено, и од Новог, јер крвну жртва Сина Божјег одбацили су сами они. Човече и сине човечји, чувај се да не будеш убројан у синове противљења. Јер свак ко хоће да се излечи, мора пристати да се здрава крв унесе у њега. А једина здрава и здравотворна крв јесте крв Сина Божјега, Господа нашег и Спаса Исуса Христа, Коме нека је вечна слава и хвала. Амин.

Крштење је прва Тајна. Крштењем се извршују два спасоносна чина над човеком: очишћење и усиновљење. Очишћење од првородног наследног греха и усиновљење Богу. Рекао је Господ апостолима Својим: „Идите и научите cвe народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа.“ (Матеј 28, 19) Ако се човек и после Крштења упрља грехом, не пере се више од греха Крштењем, него покајањем. Јер је Крштење једно, и оно је намењено за ослобођење од страшног и вековног терета наслеђеног греха. Ако ли се усиновљен човек одели од Оца свог Небесног, он постаје блудни син и живи међу свињама; но и њему за спасење није потребно ново Крштење, него покајање, као што је јасно изрекао Сам велики Господ наш причом о блудноме сину.

Лаж опасну, врло опасну, проповедају секташи кад говоре да не треба децу крштавати, него кад деца порасту и познаду шта је то вера, онда их тек ваља крстити. Човече и сине човечји, затисни уши твоје од таквих лудих речи. Јер ако ти чедо твоје умре некрштено, ући ће у онај свет као нечисто и неусиновљено од Бога. С ким ће, дакле, бити у вечности, и чијим ће се назвати? Гле, ти не чекаш да чедо твоје порасте и сазна шта је то вода и млеко и мед и хлеб и лек, па тек онда да му дадеш све то. Него му дајеш иако оно то не зна. Ти знаш, шта је за њ добро и спасоносно, зар оно то мора знати у колевци? И ако чедо твоје има гушобољу, хоћеш ли га лечити или ћеш чекати док оно порасте и сазна шта је то гушобоља? А наследни грех је несравњено тежа бољка од гушобоље. Па кад од гушобоље лечиш чедо своје, лечи га и од оне теже болести, којој је лек Крштење. Да ти не умре чедо некрштено, јер се иначе никад и нигде у вечности нећеш срести с душом његовом.

Људски род имао је једнога праоца, Адама. Сав људски род, дакле, представљао је једно многогранато дрво, коме je један корен – Адам. Према томе, сви људи су били по свом телесном корену, по праоцу Адаму, браћа. Но то телесно братство људи показало се ништавним пред духовним небратством још на првим синовима Адамовим. Телесни брат убио је свога брата, јер међу њима није било јединства духа, ни братства духовнога. Христос је назван Новим Адамом. Он je нови корен новог човечанства, новог многогранатог дрвета. Он је објавио правог Оца, а то је Бог, и установио право братство међу људима, а то је братство духовно, то јест јединство духа, јединство вере, јединство циља и јединство живота. Човече и сине човечји, не полажи ништа на братство по Адаму, јер је и сам стари Адам нашао своје спасење у Христу, Новом Адаму. Тиме се он одрекао свега свога потомства, које је ван Христа. Тако су они, који се нису прикалемили уз нови Христов корен, остали сирочад, без оба оца: без праоца телесног, Адама, и без Оца Небесног, Кога је Христос објавио свету и Коме се само кроз Христа може прићи.

Милост Божја спасава све оне који милост Божју ишту. А милост Божју могу искати само они који имају веру у живога Бога и који су сами срца милостива. Зато један апостол говори: „Без вjepe није могуће угодити Богу.“ Човек од своје стране не може бити милостив у смислу хришћанском, ако нема вере у живога Бога. И тако: вера je семе, а милост плод. Други исто тако важан плод вере јесте молитва. Вера, молитва и милост представљају у здравој души три хармонична гласа, који вапију Богу за помиловање. Подигнута је вековна препирка између католика и протестаната, да ли се човек спасава вером или добрим делима. Код православних те препирке никад није било. Православна Црква није цепкала Закон Божји, него је тражила да се испуни сав са скрушеношћу и самоосудом, сећајући се речи Спаситељевих:  „Кад свршите cвe што вам је заповеђено, реците: ‘Ми смо непотребне слуге, јер учинисмо што смо били дужни.’“ (Лука 17, 10) А усиновљење ни код људи не бива само због плаћеног дуга, него и по милости онога који усиновљава. И тако, човече и сине човечји, веруј, моли се и буди милостив, но не уздај се ни у шта своје, него само у милост Божју.

Небо које видимо изнад својих глава јесте само символ стварнога невидљивога Неба. Диван и чудесан символ, но само символ стварности, а не сама стварност. Сунце и звезде чине видљиво небо. Бог и Ангели са Светитељима чине невидљиво Небо. Видљиво сунце символ је невидљивог Бога, а звезде су символ Ангела и Светитеља. Као што сунце осветљава и греје и одржава звезде, тако вечно Сунце Правде, Бог Свевишњи, осветљава, греје и одржава Ангеле и Светитеље Своје. Светитељи су славни славом Божјом, а Бог је диван у Светитељима Својим. Ово стварно, нечулно, свето Небо – то и јесте права отаџбина наша.

Њивом Божјом назива апостол све верне. „Ви сте њива Божја“ (1. Коринћанима 3, 9). Господ Исус Христос јесте Небески Сејач, Који изиђе на њиву Своју да сеје семе Своје. Благо онима који душу своју омекшају и учине како би божанско семе Христово порасло и донело плод. Благо теби, човече и сине човечји, ако Богом посејано семе у души својој чуваш, плевиш од корова и браниш од зверова и тичурина. Погледај око себе и види, како су се сада намножили зверови и тичурине да Христов усев погазе и униште. Семе Христово пада у разум, те се разум светли Богом; и пада у срце, те се срце испуњава љубављу Божјом; и пада на вољу човечју, те човек свим делима својим прославља Бога, Творца својега.

Образом се назива икона у словенском и руском језику. Обновљење икона у Русији за време Великог Гоњења појава је сасвим честа и веома чудесна. Старе иконе, на којима се једва могао наслутити лик Светитеља, обновиле су се тако, да су све црте и боје постале јасне као на новим иконама. Није ли и човек икона Божја? У Књизи Постања стоји написано: „И cтвopu Бог човека по обличју Својему, по обличју Божјему створи га.“ (1. Мојсејева 1, 27) Нама је тешко и замислити Божански сјај, којим је сијао првосаздани Адам као нова икона Бога живота. Но, као што обично икона на дрвету поцрни и изгуби се од времена и ваздуха и прашине, тако је икона Божја у Адаму и његовом потомству поцрнела и изгубила се од греха. Христос је обновио икону Божју у човеку. Обновљење дрвених икона у страдалној Русији баш у време Великог Гоњења сведочи да се од страдања за веру Божју обнавља образ Божји, или икона Божја у човеку.

Пост је установљен још у Рају. Он се састојао у забрани једења плода са дрвета познања добра и зла. Сви угодници Божји у Старом Завету држали су пост. У Новом Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов очишћења, па следствено и спасења. Сам Господ Исус дао је пример у посту. Сви апостоли и Свети Оци држали су строг пост. О посту говори свети Серафим Саровски овако: „Пост је нужан за победу непријатеља телесних и духовних.“ Испосников „духовни живот долази до савршенства“. Од поста „тело постаје утанчано и лако и дух врши тада своја дејства као у бестелесном телу“. Постом „ум се дреши од земље, узноси се на Небо и потпуно се погружава у созерцање света духовнога“. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Сине човечји, ако ти неко каже: „Није грех у јелу, него у злу делу“, одговори му: „Али зло дело долази од неуздржаног јела и пића.“ Није грех ни у самом огњу, али ко не пази на огањ, може му кућа изгорети.

Радост је основни тон у божанској мелодији Новог Завета. „Радујте се и веселите се“, рекао је Господ. Радост и само радост кључа из речи Спаситељевих, радост из Његових моћних чудеса, радост из Његових моћних откривења Царства Божјега, радост из Његовог Васкрсења, радост из Његових обећања. Радост извире и из апостола Господњих. Радост тече реком кроз све војске праведника и угодника Божјих. Црква је носилац аманета радости. Црква Христова једина је радост у свету. Историја Цркве пуна је муке и невоље и гоњења и издајства и крви и зноја. Али радост све гута, све заглушује, све осветљава. Глас радости надвишава све остале гласове. Човече и сине човечји, ако имаш радости, имаш и вере. Умукне ли у теби глас радости, дижи се и поправљај веру у себи.

Спасење душе – једини је смисао свих трудова човекових на земљи. Они који не знају за спасење душе, не знају нити могу знати зашто се труде и муче. Но кад се говори о спасењу, мора се говорити и о Спаситељу. Јер не може бити спасења без Спаситеља. Хиљаде година народи земаљски чекали су Спаситеља с Неба, тражили су Спаситеља, говорили или бајали о Њему. Једно је било опште убеђење свих народа, наиме, да спаситељ не може бити обичан човек, него Бог. Ми хришћани знамо да се јавио Бог-Спаситељ, и донео спасење душама свих оних који желе спасење. У црквеним песмама стално се на крају чује молитва: „Спаси душе наше.“

Тело је без душе мртво. „Створи Господ Бог човјека од праха земаљскога“, тако сведочи Свето Писмо Божје. То се односи само на тело, а не и на душу. Јер се даље сведочи: „и дуну му у лице дух животни, и поста човјек душа жива.“ Све иде тамо одакле је и дошло: тело се враћа земљи, а душа Богу. Зато је опет рекао Бог Адаму: „Земља јеси и у земљу ћеш отићи.“ То се на тело односи. А кад умре сиромах Лазар, однесоше га Анђели, то јест однесоше му душу са земље. Ако спасемо душу, тиме ћемо спасти и тело у дан васкрсења. По сведочанству апостолском постоје тела земаљска и тела небеска. Душе су наше сада обучене у земаљска тела, а ако се спасемо, бићемо у дан васкрсења обучени у тела небеска, непроменљива и нераспадљива.

Ум Христов стећи – задатак је сваког хришћанина. Апостол Павле говори: „А ми ум Христов имамо.“ Шта значи имати ум Христов? Значи: мислити као што Христос мисли, расуђивати као што Христос расуђује. Човече и сине човечји, научи себе мислити као што Христос мисли. Мисли о Богу као што Христос мисли. Мисли о сваком човеку кога сретнеш онако како би Христос мислио. Мисли о свакој ствари онако како би Христос мислио. Мисли о сваком догађају са висине Христове мисли. Мисли о животу и мисли о смрти као Сам Христос Господ. Учи се тако мислити. Тако ћеш стећи ум Христов. А кад стекнеш ум Христов, обасјаће те светлост Небеска, и твој живот ће бити на Небу, а не на земљи.

Филистеји су са својом стоком газили и сатирали усеве правоверног народа Јаковљева. И правоверни народ осиромаши веома и у тескоби својој завапи ка Господу. Филистеји су били незнабошци. Човече и сине човечји, зар не видиш како незнабошци газе са својом бесловесном стоком Христов усев по души твојој? Газе га, згризају га до корена, па и сам корен чупају, са стоком својом, са својим магарцима и мајмунима и слоновима и свињама. То су синови мрака и слуге Сатане, а стока њихова, то су њихове чудовишне мисли и погане страсти и безбожна дела. То су модерни Филистеји, безбожници и бездушници, отпадници од Христа и противници Бога. Сине човечји, хоћеш ли чекати да те сасвим опустоше и осиромаше, или ћеш журно, журно завапити живоме Господу за помоћ?

Xрана телесна је за тело, а храна духовна за душу. Тело се мора хранити да би трајало, душа се мора хранити да би живела. Телу се даје храна земљана, јер је тело од земље. Души се даје храна Небеска, јер је душа са Неба. Реч Божја јесте главна и основна храна душе човечје. Што је хлеб за тело, то је реч Божја за душу. Никаква храна не може заменити телу хлеб, и никаква реч не може заменити души реч Божју. Но има једна таjанствена и пречудна храна, која је узвишенија и силнија од сваке телесне и духовне хране. Ту храну знају само хришћани. Та храна јесте Сам Бог. Она се даје у Светом Причешћу. „Који једе Моје тијело и пије Моју крв, има живот вјечни, и Ја ћу га васкрснуиш у посљедни дан.“ (Јован 6, 54)

Црква Христова означава ново избрање, које је по вери, а не по крви. Цркву сачињава избрани народ, сачињен од оних који верују из свих народа земаљских. Цркву оживотворава и води, као крманош лађу, Дух Свети. Православна Црква је једна, саборна и апостолска у целом свету, но она је уређена по Божјем Промислу и ради успешније јеванђелске мисије, народски, по народима и језицима. Човече и сине човечји, љуби Цркву Православну као мајку своју духовну, и чувај се од јеретика и секташа, а да не будеш на Небу одељен од православних отаца и ђедова својих занавек.

Чашу спасења примимо и Име Господње призовимо. Чаша спасења је пречиста Крв Христова. Име Господње као огањ пали демоне. Четири су стране света; четири су окрвављена крака Крста Христова; четири Јеванђеља. Три су лица у Свете Тројице; са три прста се крстимо. Два су извора науке Христове: Свето Писмо и Свето Предање. Две су главне заповести Хистове: „Љуби Бога и љуби ближњега.“ Један је Бог, Који је све у свему, „кроз Њега живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дјела апостолска 17, 28).

Џиновима су названи Енакови синови; према њима се народ Божји чињаше као скакавци (4. Мојсејева 13, 34). Но, једино је у њих тело било џиновско и снага телесна. Духом, пак, и истином они су били кепеци. Али их је народ Божји Именом Божјим надвладао и истребио. Они који су били телесно малени и испоштени, имали су џиновски дух и џиновску веру у јединога живога Бога, и тиме су били јачи од Енакових синова, исто као Давид од Голијата. Духовно јаки победили су телесно јаке. Богом јаки јачи су од оних који су телом и земљом јаки. Зато, човече и сине човечји, не бој се џинова, који су само телесином и преваром џинови. Они су само као мрачне и велике сенке, које једна мала свећица може да растера.

Шарен шљунак представљају мисли и мишљења разних безверних филозофа и књижевника. Но тај је шљунак једино за гледање и посматрање, а није за зидање. Лаковерни зидају куће свога живота на том шљунку: због тога брзо постају бескућници, и као бескућници – очајници, а као очајници – самоубице. Човече и сине човечји, знај и упамти: Камен о Коме се много говори у Библији, Камен станац, Камен крајеугаони, није онако шарен као филозофски шљунак, али је тврд и поуздан. На Њему сазидан дом одолева бури. На Њему сазидана Црква одолева паклу. На Њему постројено Царство траје вечно. На Њему стоји крст, и око крста пише:

ИС ХС
НИ КА
ИСУС ХРИСТОС ПОБЕДА

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

4. Помесни Сабор у Антиохији 341. године
90-120 Светих Отаца – 25 правила

1. Сви који се дрзну повредити наредбу Светог и Великог Сабора сакупљеног у Никеји 325. године, у присуству благочестивог и најбогољубивијег цара Константина, о Светоме Празнику спасоносне Пасхе, имају бити одлучени и удаљени из Цркве, ако се свадљивошћу својом буду упорно противили овој доброј установи. И ово је речено за лаике. Ако ли се који од предстојника Цркве, епископ или презвитер или ђакон, после ове одредбе усуди на развраћање народа и на узнемиравање Цркава по своме поступати, и са Јудејима светковати Пасху, таквога Свети Сабор већ од сада сматра отуђеним од Цркве, јер не само што је себе у грехе увалио, него је био узрок кварежи и пропасти многима; и не само њих Сабор свргава са свештене службе, него и оне који се после њихова свргнућа усуде општити са њима. И ови свргнути да се лише и спољне части, коју су по светоме правилу и Божјему свештенству уживали. (Апостолска правила 7, 64, 70, 71; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 11; 6. Помесни Лаодикијски 7, 37, 38; 8. Помесни Картагински 34, 51, 73, 106)
   
2. Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од Светога Причешћа Евхаристије, по неком беспоретку, такви да буду избачени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопштенима, нити се молити са окупљанима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају на Литургијско сабрање у другој Цркви. Ако се, пак, нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари правило Цркве. (Апостолска правила 9, 10, 11, 12, 13, 28, 32, 33, 45, 48, 65; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 66, 80; 4. Помесни Антиохијски 4, 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 33, 41, 42; 5. Помесни Сардички 9, 11; 8. Помесни Картагински 9, 10, 23, 106)

3. Ако који презвитер или ђакон, или уопште неко из свештенства, остави своју парохију и пође у другу, затим, преселивши се сасвим, настоји за дуго времена остати у другој парохији, такав не може више служити, особито ако га његов епископ позива и саветује да се у своју парохију поврати, и не послуша. А ако остане упоран у непослушности, треба га сасвим лишити службе, тако да више не може бити васпостављен. Ако, пак, свргнутога због оваквог узрока други епископ прими, и такав епископ биће подвргнут казни од општега Сабора, јер руши црквене законе. (Апостолска правила 15, 16; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90)

4. Ако је неки епископ свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се обавити нешто од свештене службе, коју је пре обављао било епископ, по претходној навици, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме сабору наде за васпостављење, нити се може бранити, него ће сви који с њим буду општили бити искључени из Цркве, и сви, а особито дознавши за осуду изречену против поменутих, ако се опет усуде с њима општити. (Апостолска правила 28; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 29; 4. Помесни Антиохијски 12, 15; 5. Помесни Сардички 3, 4, 5, 14; 8. Помесни Картагински 29, 65; Василије Велики 88)

5. Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива, противи се и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим рашчинити, и никакве службе да не добије, нити да може имати своје раније части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, световна ће га власт као бунтовника казнити. (Апостолска правила 31; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 3. Помесни Гангрски 6; 5. Помесни Сардички 14; 8. Помесни Картагински 10, 11; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 9, 13, 14, 15; Василије Велики 1)

6. Ако је ко од свога епископа изопштен био, не може од других примљен бити, ако га није најпре примио сам његов епископ, или ако није, кад се сакупи Сабор, дошао и одбранио, уверивши Сабор о својој невиности, те добио другу пресуду. И ова наредба важи и за лаике и презвитере и ђаконе, и за све који су у клиру. (Апостолска правила 12, 13, 16, 32; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 5. Помесни Сардички 13; 8. Помесни Картагински 11, 29, 133; 10. Помесни Цариградски 1)

7. Не треба примати никога од странаца без мирног писма. (Апостолска правила 12, 13, 32, 33; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 41, 42; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9; 8. Помесни Картагински 23, 106)

8. Сеоски презвитери не могу издавати канонска писма, него само оближњим епископима просте посланице, док беспрекорни хорепископи могу издавати мирне посланице. (Апостолска правила 12, 13, 33; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 1. Помесни Анкирски 13; 4. Помесни Антиохијски 10; 6. Помесни Лаодикијски 42, 57; 8. Помесни Картагински 32,106)

9. Епископи у свакој области треба да познају и признају епископа који је први у митрополији и који води старање о читавој области, јер се у митрополију одасвуд стичу сви који посла имају. Зато се нађе за добро да он, митрополит, и у части има првенство и да остали епископи ништа важније или преко надлежности, без њега не чине и предузимају, сходно старијем од Отаца наших важећем правилу, осим само оно што припада свакога од њих епископији и подручних јој насеља. Јер сваки епископ има власт над својом епископијом и управља њоме са потребном свакоме марљивошћу, и промишљено се старати о свима местима под његовим градом, тако да и постављају презвитере и ђаконе и сваку ствар са расуђивањем, а ван овога да не предузима ништа без митрополита, нити овај без сагласности осталих. (Апостолска правила 34; 1. Васељенски Никејски 4, 6, 7; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 36, 39)

10. Свети Сабор нађе за добро да предстојници у малим местима или селима, или такозвани хорепископи, ако су и добили рукополагање од епископа, треба да знају своје границе и управљају само подручним им црквама и задовољавају се старањем и управом истих, постављајућ и чтеце и ипођаконе и заклињаче и задовољавати њиховим произвођењем; а да се не усуђују рукополагати ни презвитера ни ђакона без епископа града коме је потчињен и он хорепископ и његово место. Ако ли се који усуди преступити ову одредбу, да се лиши и оне части коју ужива. Хорепископа ће, пак, постављати епископ града којему је потчињено то место. (1. Васељенски Никејски 8; 7. Васељенски Никејски 14; 1. Помесни Анкирски 13; 2. Помесни Неокесаријски 14; 4. Помесни Антиохијски 8; 6. Помесни Лаодикијски 57; Василије Велики 89)

11. Ако се који епископ или презвитер или уопште неко из клира, усуди да оде цару без сагласности и писма од епископа дотичне области, а нарочито од митрополита, такав да буде одбачен и лишен не само општења, него и достојанства које ужива, јер се усудио против црквенога прописа досађивати богољубљеном нашем цару. А ако позива некога нека неопходна потреба да пође цару, да то учини са знањем и сагласношћу митрополита области и осталих у њој епископа и да се снабде за пут њиховим писмима. (2. Васељенски Цариградски 6; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9, 21; 4. Помесни Антиохијски 12; 8. Помесни Картагински 104, 106)

12. Ако је неки презвитер или ђакон био свргнут од свога епископа, или је епископ свргнут од Сабора, па се усуди узнемиравати цара, а требало је да се обрати већем сабору и оно што сматра за право да изнесе многим епископима и да прихвати њихов претрес и пресуду, ако такав пренебрегне ове и цара узнемири, не може се такав удостојити никаквог опроштаја, нити ће се моћи бранити, нити имати наду да ће бити убудуће васпостављен на положај. (Апостолска правила 28, 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 29; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9, 14, 21; 4. Помесни Антиохијски 4, 11, 15; 8. Помесни Картагински 29, 65, 104, 105, 106)

13. Ниједан епископ не сме се усуђивати да прелази из једне области у другу да поставља неке у цркви за вршење свештене службе ни када има уза се друге епископе, осим ако је позван писмом митрополита и епископа око њега у чију област долази. Ако га нико није позвао и противно поретку дође ради рукополагања неких и сређивања црквених ствари, који не припадају њему, нека је ништавно све што он учини, а он нека се подвргне заслуженој казни због свог противзаконитог поступка и нерасудног подухвата, јер је већ од сада свргнут од светог Сабора. (Апостолска правила 14, 35; 1. Васељенски Никејски 15; 2. Васељенски Цариградски 2; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 1. Помесни Анкирски 13; 4. Помесни Антиохијски 21, 22; 5. Помесни Сардички 3, 15; 8. Помесни Картагински 48, 54)

14. Ако неки епископ има бити суђен због неких прекршаја, и догоди се да су епископи у области несагласни о њему, једни налазећи да је оптужени невин, а други да је крив, свети Сабор нађе за добро, да би се отклонила свака сумња, да митрополит позове из оближње области још неке епископе, који ће поново судити ствар, те спорно питање разрешити, и са епископима дотичне области утврдити односну одлуку. (Апостолска правила 28, 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 1; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17; 4. Помесни Антиохијски 4, 12, 15; 5. Помесни Сардички 3, 4, 5)

15. Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити, него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа. (Апостолска правила 28, 74; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 29; 4. Помесни Антиохијски 4, 12, 14; 5. Помесни Сардички 3, 4, 5; 8. Помесни Картагински 29, 65; Василије Велики 88)

16. Ако неки епископ, који је без епископије, пође у другу упражњену епископију и присвоји престо, то јест епископско седиште, без одлуке потпуног сабора, такав епископ ће бити свргнут, макар да га је изабрао сав народ који је он присвојио. А потпуни је онај сабор на коме је био присутан и митрополит. (Апостолска правила 14; 1. Васељенски Никејски 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 20; 4. Помесни Антиохијски 21; 5. Помесни Сардички 1, 2, 17; 8. Помесни Картагински 48)

17. Ако неки епископ, примивши епископско рукоположење да буде предстојник народа, не прихвати службу, нити пристаје да пође у поверену му Цркву, такав нека је изопштен, док се не принуди да то прихвати, или док потпуни сабор обласних епископа не одлучи нешто о њему. (Апостолска правила 36; 1. Васељенски Никејски 16; 4. Васељенски Халкидонски 29; Пето-шести Васељенски Цариградски 37; 1. Помесни Анкирски 18; 4. Помесни Антиохијски 18; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Кирил Александријски 1, 2, 3)

18. Ако неки епископ, постављен за епископију, не пође у област за коју је постављен, не по својој кривици, него, или због одбијања народа да га прими, или због другог узрока, који не потиче од њега, такав нека има част и службу, само да се не меша у послове цркве у којој се окупља на Литургију; а примиће оно што потпуни обласни сабор просудивши донесе одлуку. (Апостолска правила 36; 1. Васељенски Никејски 16; 4. Васељенски Халкидонски 29; Пето-шести Васељенски Цариградски 37; 1. Помесни Анкирски 18; 4. Помесни Антиохијски 17; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Кирил Александријски 1, 2, 3)

19. Епископ нека се не рукополаже без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи његови у области, које треба митрополит да посланицом позове. Па ако се сви саберу најбоље је, ако је то тешко, свакако да буде присутна већина њих, или путем писама нека своју сагласност изјаве, и тако да са већином, било присуством, било сагласјем, буде постављење. Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ништа не вреди постављење. Ако је, пак, по одређеном правилу било постављење, а неки противрече томе због своје свадљивости, нека важи глас већине. (Апостолска правила 1; 1. Васељенски Никејски 4, 6; 7. Васељенски Никејски 3; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 6; 7. Помесни Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 13, 49, 50)

20. Ради црквених потреба и ради решавања спорних питања нашло се за добро да у свакој области буду по два пута у години сабори епископа: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице вршио Сабор, подсећајући на то митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја. Тако да на ове саборе долазе презвитери и ђакони, и сви који сматрају да им је нанета неправда и да од сабора добију поновни суд. Но никоме није допуштено да по себи сазивају без епископа којима су поверене митрополије. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 2; 4. Васељенски Халкидонски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 6. Помесни Лаодикијски 40; 8. Помесни Картагински 18, 73)

21. Епископ да се не премешта из једне епископије у другу, нити да се самовољно намеће, нити да га народ присиљава, нити да га епископи принуђују, него да остаје у Цркви за коју је од почетка од Бога изабран, и не прелазити, то јест премештати се из ње, сходно раније установљеној о томе одлуци. (Апостолска правила 14; 1. Васељенски Никејски 15; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 20; 4. Помесни Антиохијски 16; 5. Помесни Сардички 1, 2, 17; 8. Помесни Картагински 48)

22. Епископ да не залази у други град, који му није потчињен, ни у предео који му не припада, ради рукоположења некога, нити да поставља презвитере или ђаконе у местима потчињеним другом епископу, осим са сагласношћу епископа тога предела. А који се усуди тако нешто, рукоположење ће бити ништавно, и он ће подлећи казни од сабора. (Апостолска правила 35; 1. Васељенски Никејски 15; 2. Васељенски Цариградски 2; 3. Васељенски Ефески 8; 4. Васељенски Халкидонски 5; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 1. Помесни Анкирски 13; 5. Помесни Сардички 3, 15; 8. Помесни Картагински 48, 54)

23. Епископ не може уместо себе другога за наследника себи постављати, макар био и на кончини живота. Ако ли се догоди нешто такво, нека је ништавно то постављење. Него се треба чувати црквено правило које установљује да се епископ другачије не поставља, него са сабором и пошто просуде епископи, који после уснућа покојнога имају власт да достојнога поставе. (Апостолска правила 1, 30, 76; 1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 8. Помесни Картагински 22, 49)

24. Оно што је Црквено добро је да се чува за Цркву са сваком марљивошћу и добром савешћу и вером у Бога, Који све види и свима суди. И то треба да се управља по расуђивању и власти епископа, коме је поверен сав народ и душе оних који се сабирају у Цркву. Нека зато јавне буду ствари које припадају Цркви, са знањем презвитера и ђакона који су око њега, тако да они знају и познавају шта представља својину Цркве, те да ништа не буде од њих сакривено, да ако се догоди да се епископ престави у други живот, а ствари црквене буду тачно познате презвитерима и ђаконима, тада се оне неће изгубити или пропасти, нити ће иметак епископов бити повређен, под изговором црквених ствари. Јер је и пред Богом и пред људима право и угодно да иметак епископов остане онима којима он жели, а Цркви нека буду сачуване црквене ствари, да ни Црква не претрпи неку штету, нити да епископ под изговором Цркве лиши се свога иметка, или да они који су његови упадну у парнице, те се после смрти његове и он подвргне злу гласу. (Апостолска правила 38, 39, 40, 41; 4. Васељенски Халкидонски 22; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 22, 26, 81)

25. Епископ да има власт над стварима Цркве, тако да располаже њима за све сиромашне са сваком побожношћу и страхом Божијим, и ако треба, нека и сам узима од тога неопходно потребно за себе и за браћу странце, које прима код себе, да ниучему не трпи оскудицу, сходно божанственом Апостолу: „Кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни.“ (1. Тимотеју 6, 8) Ако ли се овим епископ не задовољи, него окрене те ствари за своје сопствене потребе и приходима Цркве или плодовима црквених њива не буде руковао са знањем презвитера или ђакона, него власт над истима преда својим домаћима и рођацима или браћи или синовима, тако да таквим поступцима црквени рачуни криомице буду оштећени, такав епископ мора пред обласним сабором да одговара. Ако се, пак, и иначе оклевета епископ или презвитери са њиме, да за себе употребљавају оно што Цркви припада, било од њива или од другог каквог црквеног прихода, тако да сиромаси буду ожалошћени и оштећени, и клевета и зао глас падне на црквени рачун и на оне који тако управљају, нека такви буду исправљени, према одговарајућем разматрању светога Сабора о томе. (Апостолска правила 38, 39, 40, 41; 4. Васељенски Халкидонски 26; 7. Васељенски Никејски 12; Теофил Александријски 10, 11; Кирил Александријски 2)

---

Манастир Девич | О храбром исповедању вере

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 128 | 1. Коринћанима 3, 10-17: Темељ Цркве је Христос.
9 Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина.
10 По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида.
11 Јер Tемеља другога нико не може поставити осим постојећег, Kоји је Исус Христос.
12 Ако ли ко зида на овоме Tемељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу,
13 свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.
14 Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату;
15 ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ.
16 Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?
17 Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 59 | Матеј 14, 22-34: Исус иде по мору.
22 И одмах принуди Исус ученике Своје да уђу у лађу и иду прије Њега на ону страну, док Он отпусти народ.
23 И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.
24 А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар.
25 А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору.
26 И видјевши Га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: „То је утвара”; и од страха повикаше.
27 А Исус им одмах рече говорећи: „Не бојте се, Ја сам, не плашите се!”
28 А Петар одговарајући рече Му: „Господе, ако си Ти, реци ми да дођем Теби по води.”
29 А Он рече: „Ходи!” И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.
30 Но видећи јак вјетар, уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: „Господе, спаси ме!”
31 И одмах Исус, пруживши руку, ухвати га и рече му: „Маловјерни, зашто посумња?”
32 И кад уђоше у лађу, преста вјетар.
33 А они у лађи приступише и поклонише Му се говорећи: „Ваистину си Ти Син Божији.”
34 И прешавши, дођоше у земљу генисаретску.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Матеј 14, 28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: „Ветар је снажан, таласи високи, а вода није тврда.“ То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње, и оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: „Маловерни, зашто посумња?”, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина – трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: „Како ћу?“ Стога почињу колебања: „Да ли продужити?“, а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си – држи се. Мисли које те смућују, одгони и буди храбар у Господу, Који је близу.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Опроштајна песма светог владике Николаја

https://www.youtube.com/watch?v=ZGwc9Tb31Z8&list=PL2CIvNGrWKxCXSRw-udpOoTRHHlCmehut&index=10

Ој Србијо, ој Србијо,
на крст мука распета,
ој Домајо, ој страдална,
намучена и света.

Страдалнице за Крст Часни,
света земљо крстоносна,
са Голготе петвековне
смерно сиђе славоносна.

Чуј ме, чуј ме, изгнанога,
чуј ме, земљо љубљена,
за мене си овог века
заувек изгубљена.

Ја те више видет нећу,
никад, никад, ој мени.
Збогом, збогом Српство моје,
збогом роде вољени.

Збогом Цркво Светосавска,
води народ животу,
у Христу је живот само,
Он победи Голготу.

Збогом Жичо, Студенице,
збогом Свети Науме.
Збогом тихе обитељи
крај Јованске лагуме.

Збогом Високи Дечани,
и крсна Љубостиње.
Збогом лепа Грачанице,
збогом српске светиње.

Збогом Косово венчано
славом српских хероја,
за Крст Часни и слободу
изгинулих сред боја.

Збогом остај село моје,
збогом дивни Лелићу,
у туђини, авај мени,
вечни санак уснићу.

Збогом браћо епископи,
молите се, стражите,
над народом душом бдијте,
крст високо држите.

Збогом ревни свештеници,
пастирствујте, учите,
и у свему свето, часно
пример пастви будите.

Збогом, збогом децо моја,
збогом тихи монаси.
Збогом, збогом ој, најдражи,
ви сте моји уздаси.

Збогом браћо Богомољци,
верне слуге Христове,
у победе само нове,
нове чете и нове.

Збогом Јово, мој синовче,
ревнуј чедо за Христа.
Збогом Рафо, верни Рафо,
нек те чува Пречиста.

Збогом, збогом мој народе,
нећу те оставити,
пред Престолом Свевишњега
за тебе ћу молити.

Звогом, збогом мој народе,
чувао те добри Бог,
благослов ти свој последњи
шаљем с одра самртног.

Збогом, збогом, свима збогом,
мом животу дође крај,
видим Небо отворено,
видим Христа, видим Рај!

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєлєсть (прелест) = превара, обмана, лукавство; дражи, чари

Римљанима 1, 27

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: …мyжи на мyжєхъ стyдъ содѣвающє, и возмєздїє, єжє подобашє прєлєсти ихъ, въ сєбѣ воспрїємлющє.
ИЗГОВОР: …мyжи на мyжех стyд содјевајушче, и возмездије, јеже подобаше прелести их, в себје воспријемљушче.
СРПСКИ: …мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Упита монах аву:
-Оци говоре да се може грешити свим чулима. Ја разумем грехе очима, устима, језиком и рукама, али како се греши носом?
-Ако га трпаш у туђа посла, рече старац.

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---