11. Госпођински 7533. / 24. август 2025.

-Страдање светог великомученика Евпла ђакона
-Страдање свете мученице Сузане Девице, и других с њом
-Житије преподобних отаца наших Теодора и Василија Печерских
-Житије преподобног и богоносног оца нашег Нифонта, патријарха Цариградског
-Спомен светих мученика Неофита, Зинона, Марка, Макарија и Гаја (=Гајина)
-Спомен преподобног оца нашег Пасариона
-Спомен светог новомученика Анастасија Панериса и Димитрија Бејазиса
-Обнављање храма Пресвете Богородице „Елеусе“, то јест Милостиве.

Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу

Уобичајени поредак стицања дара пробуђујуће благодати

Већ смо приметили да је у разноликости дејства пробуђујуће благодати особитог запажања достојан онај начин деловања који она очитује према грешнику, који је то пробуђење већ био искусио, па је онда опет отпао у грех, кобним падом у своје уобичајене смртне грехе. Што се ова отпаднућа чешће понављају, то слабије постаје пробуђење, јер се срце на њега некако навикава, те му оно прелази у ред уобичајених појава душевног живота.

Истовремено са таквим опадањем његове снаге благодатно се пробуђење од најдубљег и енергичног осећања – каквим бива у свом изворном облику – све више приближава мисли те најзад прелази у просту помисао и успомену. Та се помисао неко време радо прихвата, потом само – трпи, без зловоље или хладно, без нарочите пажње; а затим већ човеку почиње да дотужује и он жури да је се што пре отресе, постаје му на крају непријатна и одвратна и он је више не води, него ненавиди, прогони и тера од себе.

Сходно томе, слаби и његово убеђење у неопходност бољег, духовног живота: спочетка му та промена изгледа веродостојном, а затим се заклања сумњама у виду разних питања, потом, пак, више него веродостојном постаје му баш непотребност и излишност таквога живота, те он у души најзад доноси одлуку – „живи како се живи, и тако се може поживети, све друго су само излишне бриге!“

Ту човек доспева у дубину зла и одаје се немару, што је стање слично стању онога ко никада није примио благодатно пробуђење.

Очигледно, спасење таквога човека у крајњој је опасности. Милосрђе Божије јесте велико али ни оно, можда, више не може да учини са таквим ништа – као што је речено да не може ни са оном земљом која је, много пута напајана кишом, остала неплодна и дошла близу проклетства (Јеврејима 6, 8). Ето, ту је последицу човековог непридржавања поретка, који му налаже благодатно пробуђење, нарочито потребно утиснути у памет онима који тај живот потребују. Истина, божанствена благодат не да се у својим дејствима спутавати сличним мерењима и одређењима, али бива да се и слаже са њима.

Зато, мада у погледу могућности обраћења и спасења не треба очајавати, ма како слабашан био позив на повратак добром животу, ипак човек свагда са страхом и бојазни при таквој слабости треба да размишља о своме положају: није ли се сурвао до оне последње могућности да уопште прими благодатно пробуђење, није ли можда божанственој благодати, свежељној нашег спасења, заградио све путеве деловања на њега и не приближава ли му се та благодат можда по последњи пут да би га уразумила и учинила крај безобразју његовог живота?!

Зато, ако су позиви благодати Божије слабашни, човек треба да похита да се окористи њима са чврстом намером, макар они били и чисто разумски, и треба да их појача, колико је то дано његовој слободи. Очигледно, појачавање тих позива неће бити ништа друго до – отварање себе за призивану и тражену благодат, отварање стога што смо услед пређашњих падова све више огрубљивали и за њу се затварали, један у овој, други у оној области. Човек ће успети да се отвори ако се благодати предаје онако како ћемо сада указати да се узлази до енергије првог пробуђења, јер треба сматрати да ће та енергија нарастати у мери у којој он прихвата овај или онај поступак за пробуђивање успаваних покрета духа. Тако, док се код први пут пробуђенога све савршава усрдно, живахно и ватрено, код овог последњег се врши хладно, успорено и уз много напора. Њега благодат као да оставља самоме себи не би ли му дала да осети како је за њ драгоцена стална послушност Богу Који га зове, и навела га на расположење да високо цени помоћ Божију. Притом, Господ у човеку одржава жељу, али му ослобођење одједном не даје, но га држи у средишту мучења и нигде не склања, да би испитао његово усрђе и развио му вољу и навео га на одлуку да у томе истраје. Затим искушаванога и ослобађа.

Овим неколиким потезима имали смо намеру да разлучимо два начина деловања Божије благодати, од којих о једном Господ каже: „ево, стојим на вратима и куцам“ (Откривење 3, 20), а о другом: „тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се“ (Лука 11, 9). Први смо начин описали, а што се другога тиче, пред нама стоји питање: како тражити и на шта куцати?

У необичним случајевима Божија благодат делује брзо и одлучно, као што, на пример, видимо на апостолу Павлу, Марији Египатској и другима, али у уобичајеном поретку обраћења већином бива тако да човеку долази само мисао да промени живот и побољша се у својим делима и унутарњим расположењима.

Мисао долази, али како још много треба да јој се придода да би овладала душом! Добре мисли ове врсте већином остају бесплодне, ипак, не својом кривицом, него услед неодговарајућег односа према њима самих људи чију су душу посетиле.

Прва и главна грешка у односу на такве мисли јесте што их људи остављају неиспуњеним, одлажући из дана у дан њихово остваривање. Одлагање је општа бољка и први узрок неисправљивости. Свак говори: постићи ћу ја то већ, и – остаје при навикама рђавог живота коме се научио. Дакле, ако ти је дошла добра мисао да се исправиш, ухвати се за њу, поразмисли ради чега ти је послана и тога ради пре свега одгони одгађање.

О одгађању покајања и исправљања

Одгони склоност ка одгађању. Не дозволи себи да кажеш: сутра или било када касније позабавићу се тиме, него се истога часа лати посла. За оруђе себи узми здраво расуђивање и помоћу њега:

а) Живо себи предочи неразумност, наопакост и опасност одлагања. Кажеш „после“, али ће ти „после“ то теже бити да учиниш, зато што ћеш се више навикнути на грех, па ће и околности и твоје греховне везе постати замршеније. А каквог смисла за запетљанога има у томе да се све више и више запетљава и притом мисли да ће му једном после исто тако лако бити да се испетља као што јесте сада?! Ако већ сазнаш да не би смео да останеш какав си сада, зашто одлагати? Та, на крају, и Бог би могао да каже – „додија ми подносити“ (Исаија 1, 14), и ти би могао да зађеш преко црте иза које нема повратка. А то је таква несрећа да ради њеног избегнућа нема труда који би ти с разлогом било жао да уложиш. Ако исправна мисао настоји да све ово јасно и живо замисли, сви главни чиниоци душе одвратиће се од одгађања, за њу човеку више неће бити заступника. Увидећеш да је одгађање – твој непријатељ, па ћеш и сам на њега погледати непријазно.

б) Дело исправљања сопственог живота, пак, одгађамо отуда што добра мисао која нас је посетила, стоји у нама још увек само као мисао и није привукла саосећање, отуда што нам пука мисао не побуђује вољу. Она се међу другим нашим интересовањима појављује као гошћа-туђинка, мами са одстојања и не делује упечетљиво. Спровести је даље у дубину душину и показивати њену вредност и привлачност – већ је твоја ствар.

Стави, дакле, ову мисао на прво место, сматрај је исправном,откриј радост и величину коју обећава, уведи себе у лакоћу њеног испуњавања. Добра мисао делује по себи слабо и не привлачи срце отуда што у њему постоје други планови и интересантнији предмети, сходно склоностима које су га претходно испуњавале. Изведи их све на среду и почни беспристрасно да их упоређујеш. Поређење са овом добром мисли ништа не може да издржи, све се повлачи у најдаљи, задњи план. Остаје, пак, само оно на шта ова указује и привлачи нас као нешто јединствено и прекрасно.

в) Од болести одлагања болујемо највише стога што у датом тренутку енергији у себи дозвољавамо да ослаби и попуштамо лењости, млитавости, учмалости и неодлучности и у мислима и у делатним снагама. Тако своју ситуацију можемо узети и са те стране, живо себи предочивши како је понижавајуће одлагање и, иначе, у обичним пословима, а камоли у најнеопходнијем делу спасења – у свему је потребно показивати се хитрим и брзим за деловање и срамота је дозвољавати себи супротно, срамота је одлагати за сутра оно што може и треба да се учини данас.

На овај и друге начине одгони одлагање. Није важно како то ко чини, само нека чини. Дошла ти је добра мисао, наговори себе да не одлажеш њено испуњење, орасположи се и присили да истог трена почнеш да делујеш по њеном упутству. Ономе ко је дело одгодио за следеће дане, треба понудити нешто од савета које ћемо у књизи дати касније.

Али, претпоставимо да је човек добру мисао прихватио и да му је она обузела пажњу. Сада, пак, треба да похита да је доведе до таквог степена пробуђености на коме она има снагу да постане полуга која лако и моћно ставља у покрет свеколику нашу нутрину. Тога ради треба да јој да простора да продре унутра, и за то је потребно да над собом изврши, да тако кажемо, неколико операција, као најнеопходнију и најделотворнију припрему за пробуђење.

Ове операције треба да буду уперене против оних тананих мрежа или оног устројства човекових расположења који човека задржавају у греху. Грех спутава душу многим мрежама или, боље речено, од ње се скрива многим покровима стога што је сам по себи наказан, па би га, лако уочљивог, она из прве могла од себе одбацити. Најдубље смештени и срцу најближи покров саздан је од самообмањивања, неосетљивости и лакомислене безбриге; изнад њих, ближе површини леже расејаност и многобрижје, најглавнији чиниоци који скривају и потхрањују грех и греховне обичаје и навике; сасвим с врха налази се претежност плоти, покров од других виднији, али ипак не мање моћан и значајан.

Онај први покров је основни. Он узрокује да човек не види опасност свога положаја и не жели да га промени. Друга два су само – оруђа, њима се само испољава и одржава то греховно стање. Када божанствена благодат долази, она, пролазећи до раздељења душе и духа, удара право на први покров и раскида га. Под њеним дејством грешник сместа бива обнажен и указује сопственој свести у своме свеколиком духовном безобразју (=ружноћи). Али, када човек још увек само иште благодатно пробуђење, потребно је да почне да делује споља и досеже до покрова унутарњих.

Како променити свој рђав живот

Ако, дакле, хоћеш да се како ваља занимаш помишљу да промениш рђави живот свој, која те је обузела, почни да скидаш са себе греховне покрове онако како се скида слој земље да се открије оно што је под њим скривено.

а) Пре свега позабави се – телом. Ускрати му уживања и задовољства, ограничи и задовољавање најприроднијих његових потреба: продужи време бдења, смањи уобичајену меру хране, придружи напорима нове напоре. Главно је да, како желиш и како можеш, учиниш некако лакшом и лепршавијом плот, истанчаш њену огрубелост. Тиме се душа ослобађа од сапетости вештаством (=материјом, материјалним светом), постаје покретљивија, лаганија и пријемчивија за добре утицаје. Вештаствено тело, претежући над душом, преноси на њу своју тромост и хладноћу. Телесни подвизи раслабљују те узе и одстрањују њихове последице. Истина, не живи сваки грешник неуздржљиво и не повлађује телу, али – једва да би се међу онима који живе обичним животом нашао неко ко не би имао шта да ускрати своме телу, када му у срце дође жеља за спасењем.

б) Тело обремењује душу споља, бриге и поткрадање мислено од стране демона муче је изнутра. Допустимо да је плот већ умирена; тиме је учињен први корак, али поменуте два препреке одељују душу од ње саме.

Бриге јој не остављају времена да се позабави собом. Човеку који их има, један је посао у рукама, а десетине њих су му у глави. Оне одгоне човека све даље и даље, не дајући му могућности да се обазре и погледа на себе. Одбаци, дакле, привремено бриге све без изузетка, одбаци их само привремено, после ћеш се опет латити уобичајених послова, само их сада прекини, избаци из руку и избиј из мисли.

Али и онда када човек прекине послове који носе бриге, у глави му још задуго влада сметеност: мисао мисао сустиже, час у сагласју, час једна другој противна, душа је расејана, ум се поводи на разне стране и самим тим онемогућује себи да се утврди на било чему постојаном и стаменом. Сабери зато расејану децу своју уједно, као што пастир сабира стадо своје или сочиво расејане сунчеве зраке, и обрати их ка себи.

Жеља да се удубимо у себе и собом позабавимо, пресекавши расејавање мисли и бриге, наравно, као неизбежна средства изискује, са једне стране, осамљивање, а са друге – прекидање уобичајених занимања и свакодневних (=житејских) и службених; раније поменуто умирање плоти налаже измену у поретку задовољавања природних потреба.

Судећи по томе, најзгоднијим временом за измењивање свога живота треба сматрати време поста, особито Великог. Ту је све унапред настројено за такав захтев: и код куће, и у цркви, па чак и у друштву.

На то време сви и гледају као на припрему за покајање. Ипак, из овога не следи да, када човеку дође добра мисао о промени живота, он треба да њено испуњење одложи до наступања поста. Све што једна таква мисао налаже може да се испуни и у свако друго време, независно од поста. Али, наравно, када је већ наступио свети пост, грехота је пропустити га, као што се пропушта друго време, и не побринути се за спасење душе. Ономе коме дође спасоносна мисао о измени живота, ван времена поста и који у својој свакодневици наилази на препреке за њено остваривање, боље је да се привремено повуче у неку манастирску обитељ. Тамо је лакше себе савлађивати.

в) Ето, ти сада стојиш код свога срца. Пред тобом је унутарњи човек твој погружен у дубок сан безбриге (=немара), неосетљивости и слепила. Почни да га будиш. Добра мисао која ти је дошла, већ му је мало нарушила миран сан. Буђењу, пак, приступи са великом и радосном надом и најснажнијим напрезањем мисли: сабравши сву своју пажњу, почни да себи предочаваш разноврсне представе, мање или више уверљиве и упечатљиве, прилагођавајући их ипак своме унутарњем стању.

Пре свега, скидај са очију свога ума покрове који га одржавају у слепилу. Ако човек не одступа од греха и од њега не бежи, то је највише стога што није свестан себе нити ове опасности у којој се налази због греха. Када би му се отвориле очи он би од греха побегао као што се бежи из куће захваћене ватром.

Таква заслепљеност проистиче и из непажње и равнодушности према самоме себи: човек није свестан себе зато што никада није у себе улазио нити је о себи и свом духовном стању размишљао, али у заслепљености га одржавају, већином, одређена предубеђења према самом себи.

Човек сам по себи чини једну мрежу помисли, које га систематски скривају од сопствених духовних очију. Нека су те помисли и паукова мрежа, само најповршније претпоставке – али ум, с једне стране нема кад да их јасно разабере, а са друге о њиховој реалности и истинитости громко говори срце. То су лично наше духовне заблуде или предрасуде, које проистичу из уплитања срца у дело разума.

Ето због чега је дубокој пажњи потребно у том трену придружити још и извесну трезвеност, која одстрањује сваку превару лукавога срца. Ако срце треба нешто да чувствује, нека до тога трена чувствује под утицајем умних представа и не самог по себи, брзајући испред ума; иначе, срце ће опет присилити разум да ствари представља по његовоме, опет ће га себи потчинити и унети неред у схватања и, уместо да га повуче ка просветљењу, бациће га у још већу заслепљеност.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

(Сабрана, сва објављена и необјављена, дела светог владике Николаја у 13 књига на 10489 страница – $450)

…зрнца из ризнице…

Свети владика Николај Велимировић – Диван: наука о чудесима (1953)

ДИВАН 3. – У ДИВОСТИНУ

Брат Светолик Миленковић прича како је он оставио своју кућу и фамилију у свом родном Рудничком крају и кренуо у мисионарење, „на тежи посао од орања“. Његови укућани не срде се на њега што путује по народу, и тврде да због његових трудова и молитава њихов рад прати Божји благослов, и кућа им је све напреднија.

Намеравао сам, каже испричати овде многе случајеве Божје силе и милости, што се називају чудесима, а што сам лично искусио, видео и дознао, путујући с обе стране Дрине, некад сам, а некад са братом Јевремовићем или са Десимиром Старчевићем из Суводања. Али пошто сам слушао овог нашег дивног Бату из Баната и ону нашу часну сестру из Чуруга одустао сам. Они су ми потврдили оно што сам ја одавно желео знати, а то је: Да ли је Богомољачки покрет у разна времена био исти? И сад дознајем, да је и пре седамдесет, и пре тридесет година у Војводини био истоветан са нашим садашњим Покретом. Као кад би једна трешња у зиму изгледала сува и мртва, а у пролеће уцватила, улистала и донела плод. Исти цват, исти лист, исти плод, на истом дрвету. Или као река понорница што се види, па се не види, па се опет види: као неки сигнал Небесни, који се јави на опомену народу, па ишчезне, па се опет понови.

И још ми је мило што дознајем, да се све то јављало у крилу Православне Српске Цркве. Ја сам чуо да се и код Лутерана јављао покрет ревнитеља вере, али последица му је била скоро увек стварање нове верске секте. Никад тако код Срба. Ако је неко од занесених Срба ишао у секте, ишао је у туђе, а не у српске, пошто код Срба нити је било, нити има секти. Наш је Покрет, био и јесте чисто православни. Срби воле, на жалост, да се деле у политичке партије, али мрзе поделу у цркви.

То је једна особина српског Богомољачког покрета. Друга је особина велика строгост према себи и свом личном владању. Поштење, пост, молитва, милосрђе, Причешће, читање духовних књига, певање црквених и других побожних песама, знања своје вере и Литургије, мобе, поклоништво, помагање свештенику у цркви, читање апостола, учење дивног црквеног језика. И поврх свега братска љубав, то јест братољубље и узајамно помагање. Ето, то су увек биле одлике Богомољачког покрета у оквиру наше Свете Цркве. Биле су, јесу и биће навек с Божјом помоћи. Амин.

Брат Милисав Димитријевић, из централе у Крагујевцу: мисли брата Светолика и моје су мисли. Наш је Покрет од почетка био строго православни, црквени и подвижнички. Мада је неко време било борбе против спиритистичког и секташког уплива. То је он и сада. Ево једног доказа: за последњих десет година наш је Покрет дао манастирима преко две стотине које монаха које монахиња. Од како је склопљена ова држава после Светског рата, и свак се дао на земаљску тековину и телесно задовољство, наши су манастири без мало били запустели. А погледајте сада колико их је пуних као кошница пуна пчела. То је од Духа Светога, а не од људи. Јер су неки одмах после рата почели водити пропаганду, да се наши манастири затворе и претворе у санаторијуме и друге светске установе. Све за тело, ништа за душу. Због тога су сви побожни родољуби били забринути и са страхом гледали у будућност. Јер самим таквим речима и намерама увређени су свети преци наши који су стројили те задужбине за спас душа својих потомака.

Отац Милан Сретеновић: Нека се, браћо, нико не боји што наш број представља мањину у овој држави. У Светом Писму стоји написано: „не идите са множином у зло“. Са киме је Бог, он је увек у већини. А сад, ево, овде има једно момче из Босне, које жели да отпева песму Змаја Јове „Уздање у Бога“.

Момче пева:

Седам, осам говоре
да бијемо злотворе.
А злотвори зборише:
нас је мало повише.

Седам, осам говоре,
Бог ће да нам помогне.
А злотвори зборили:
Сила Бога не моли.

Седам, осам скочише,
јуначки се борише –
и злотворе побише,
ма да их је повише.

Сви присутни похвалише дивно певање момчета из Босне.

Један брат узвикује: Тако ћемо и ми, ако Бог да, све безбожнике и комунисте у овој држави. Нећемо их побити, али ћемо их савладати разумом, истином, молитвом и поштењем.

Брат Ставро Џунић из Пирота: Наше братство у Пироту је врло јако, пошто и мање сеоске групе из околине здружене су с овим братством. Ми смо поносни што је из наше средине и владика нишки Јован. Много нас помажу жене, већином пиротске ткаље ћилима. Прва је хаџи Љубица са осталим хаџикама, које су 1938. године ходиле у Јерусалим на поклоњење Гробу Господњем. Њима је црква на првом месту, а све остало на другом и трећем. Сви често путујемо по манастирима. Ходили смо чак и у Свети Наум на Охридском језеру. Од велике нам је користи и брат Таско, који је по сну пронашао и обновио цркву Светог Илије, и направио покрај цркве кућу за одмор и преноћиште путника. Можда сте чули како се код нас обнављају цркве на старим и у коров зараслим црквиштима, о којима нико ништа није знао, док се дотични светитељ није некоме на сну јавио и заповедио да му се црква обнови. И била су многа чудесна исцељења на тим црквиштима. Ми смо прост народ, па ваљда нам Бог због тога помаже што не би могли сазнати онако као учени људи. Наши свештеници у Пироту нити нам одмажу нити нам помажу. Али ми њих поштујемо. Бог све види и свима жели спасења. Опростите.

Чича Иван Благојевић из Ратара: Друга браћа поднела су вам извештај о нашим братствима дуж пруге од Вардара, па до Паланке. А ја ћу вам указати на најтежу бољку која нагло расте и прети смрћу нашем народу. То је непоштовање родитеља. Као да је дошло оно предсказано време када ће устати син на оца и отац на сина. Шта помаже велика држава кад је тесно оцу са сином под једним истим кровом? Поштовање родитеља заповест је Божја и темељ среће појединачне и заједничке. Кроз поштовање земаљских родитеља ми се школујемо за поштовање нашег правог и бесмртног Родитеља на Небесима. Међутим, данашња не благословена (то је благо речено) школа учи децу, да не треба да мисле и да верују, ни да се владају као њихови родитељи. Зашто то? Зато, веле, што су родитељи старомодни, преживели, глупи, а омладина мора да се креће напред (напред, па у кречану!) и да има „своје идеале“ и „своје путеве“. Господ Исус нас учи: „Ја и Отац једно смо“, а нашу омладину свакодневно уче у школи да говори супротно томе: ја и мој отац нисмо једно! Чему то води? – питаћете. Ја смело одговарам – Паклу. Управо, то води у два пакла. У пакао овога света и у пакао онога света. Таквим начином ми стварамо од ове велике државе велики пакао. Ми смо желели у миру одморити душе своје после оног страшног рата. Међутим, ми се осећамо у овом миру узнемиренији, него у оном рату. На све стране завада млађих и старијих, јадиковање родитеља и охолост млађих, деоба, расцепи, самохвалисање, надметање у злу, расуло, речју само грех и пакао. Могу вам се моје речи учинити исувише тешке. Али ја предосећам, да ћемо ми због непоштовања родитеља, односно због страшног школског тровања омладине доживети ускоро казну Божју каква се не памти у прошлости. Због тога мислим, да би овај верски покрет требало да подржи и Краљ и Влада и војска. Шта можемо ми прости сељаци ако нас господа наша не помогне? Кола су наша на обронку пута и ми их још мало придржавамо. Ко доведе кола до обронка? Питајте ону господу нашу која су отела децу нашу испод наше руке. Још мало и кола ће се отиснути у пропаст. И Богу ће бити жао кад морадне применити правду на грешнике.

Брат Чедо Јеличић из Калудре: Чича Иван нам је јасно изнео какве страшне последице има гажење једне једине заповести Божје. А колико тек када се газе и све остале. И празновање недеље јесте заповест Божија. Па погледајте, како се та заповест омаловажила до ништа у нашој земљи. Колико је пута народ из околине Варварина молио власт да недеља не буде пазарни дан у том месту, па ништа. Ја знам као и многа наша браћа из Левча што знају, како су зло прошли сви они који су без велике потребе радили у свету недељу. Али ћу вам навести мој доживљај. У нашем селу била је само једна воденица. У њој се млело и дан и ноћ и о сваком празнику. Газда те воденице говорио је: Воденица не зна календар! Онда ја саградим другу воденицу, али забраним да се у њој меље недељом. „Пропашћеш, Чедо“, говорили су људи. А ја сам у себи мислио: нека пропаднем вршећи заповест Господњу. Али нисам пропао ја, него баш газда оне прве воденице. Однекуда се пронео глас, не знам ни како ни од кога, да је ситније брашно из моје воденице због празновања недеље. И народ навали у моју воденицу. Шести дан једва сам могао дати џевапа навали народа. Најзад мој такмичар буде принуђен да затвори своју воденицу. Не дај Боже, да ја ово причам због неке добити или освете. Ја вам ово казујем као један од хиљаде других примера, како Бог благосиља оне који држе строго његову пету заповест. Шест дана ради, а седми дан, дан одмора, посвети Богу својему.

Брат Данило из Пољане, брат Гаврило из Диваца, брат Драгослав Глишић из Риљца, брат Десимир из Суводања, брат Бранислав из Скобаља и још више њих наводе примере који потврђују оно што је брат Чедо изнео у вези празновања свете недеље.

Брат Здравко из Осечине прича, како је с напорима њихово братство расло. Свештеник их није марио и малена црква њихова била је у жалосном стању. Сада, пак, имају два млађа свештеника који су постепено постали одушевљени богомољством. Зидају велику цркву Светог Димитрија. О њиховој црквеној слави, која се раније није ни држала, сада имају по хиљаду гостију из целога Јадра и Поцерја и Ваљевске Подгорине. Али, вели, то нас је стало много труда и суза. Путовали смо нас тројица пешке у Острог да се молимо светом Василију за помоћ. И слава нека је Богу и Свецима Божјим, сада је све добро. Један од наше најревносније браће отишао је у манастир у Охридску епархију, и тамо се замонашио. То је сада Монах Лука. И он нам много помаже постом и молитвом.

Брат Ранко Миленковић, пита брата Здравка: Да то није онај човек из Осечине што је довео био луду снаху у Студеницу, па оздравила.

Брат Здравко одговара: Јесте, то је он. То чудо га је највише и побудило да напусти своју кућу и дућан и да оде у манастир.

Брат Ранко: Хвала Господу Богу, и ја сам се исцелио за један дан у Студеници од дугогодишње главобоље, којој сам бољци годинама тражио лека на другим странама. Зато ја често одлазим у Студеницу на поклоњење.

Отац Јован Рапајић: Хајде сад, ради промене, да отпевамо једну песму.

Брат Исидор Миленковић из Лука пева са својим хором:

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Благослови град и село,
да нам буде све весело.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
И орача и копача,
и ковача и косача.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
И у дому домаћина,
и у пољу чобанина.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Благослови свештенике,
и народне трудбенике.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Благослови богословце,
и нас мале богомољце.

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

6. Помесни Сабор у Лаодикији 363.-364. године
не зна се број Светих Отаца – 60 правила

1. Одредисмо да онима који су слободно и законито ступили у други брак, а нису криомице узели жену, да пошто прође краће време, које ће у молитвама и посту провести, треба, сходно црквеноме правилу, по опроштењу дати им Причешће. (Апостолска правила 17; 1. Васељенски Никејски 8; Пето-шести Васељенски Цариградски 3, 87; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 3, 7; Василије Велики 4, 12, 22, 87, 99)
2. Који падају у разне грехе, ако се покажу истрајни у молитви исповедања и кајања, и сасвим се одврате од злих дела, пошто таквима по аналогији греха било дато време кајања, да буду, ради милосрђа и благости Божије, примљени у заједницу причешћа. (Апостолска правила 52; 1. Васељенски Никејски 12; Пето-шести Васељенски Цариградски 43, 102; 1. Помесни Анкирски 2; 2. Помесни Неокесаријски 3; Василије Велики 74)
3. Који је тек просветљен, то јест крштен, не треба одмах унапређивати у свештени чин. (Апостолска правила 61, 75, 80; 1. Васељенски Никејски 2, 9; 2. Помесни Неокесаријски 9, 10; 5. Помесни Сардички 10; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Василије Велики 89; Григорије Ниски 1, 4)
4. Свештена лица не требају позајмљивати новац на добит, и узимати постотке, такозвано полудругоструко, то јест половину целе камате (6% уместо 12%). (Апостолска правила 44; 1. Васељенски Никејски 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 10; 7. Васељенски Никејски 19; 6. Помесни Лаодикијски 4; 8. Помесни Картагински 5, 16; Василије Велики 2, 14; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 3; Григорије Ниски 6)
5. Избори свештених лица не треба да буду у присуству слушаоца. (1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 6. Помесни Лаодикијски 12, 13; 5. Помесни Сардички 6; 7. Помесни Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 13, 49, 50)
6. Не треба допуштати јеретицима, који упорни остају у јереси, да улазе у дом Божији. (Апостолска правила 10, 45, 64; 3. Васељенски Ефески 2, 4; 6. Помесни Лаодикијски 9, 32, 33, 34, 37; Тимотеј Александријски 9)
7. Који се обраћају из јереси, то јест Новатијана, или Фотијана, или Тесарескедекатита, то јест Четрнаестодневника, који празнују Пасху 14. Нисана, било да су код њих оглашени или верни, не треба их примати пре но што анатемишу сваку јерес, а особито ону у којој су били; и тада кад они код њих називани вернима науче Символ вере и буду помазани Светим Миром, тако да опште и заједничаре и причешћују се у Светим Тајнама. (Апостолска правила 46, 47, 68; 1. Васељенски Никејски 8, 19; 2. Васељенски Цариградски 1, 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 6. Помесни Лаодикијски 7; 8. Помесни Картагински 57; Василије Велики 1, 5, 47)
8. Који се обраћају из јереси такозваних Фрига, то јест Монтаниста, макар они код њих били у тобожњем клиру, и називали се најугледнијима или највећима, такви требају са сваком марљивошћу бити поучавани и затим крштени од епископа и презвитера цркве. (Апостолска правила 46, 47, 68; 1. Васељенски Никејски 8, 19; 2. Васељенски Цариградски 1, 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 6. Помесни Лаодикијски 7; 8. Помесни Картагински 57; Василије Велики 1, 5, 47)
9. Не треба допустити да чланови цркве одлазе ради молитве или службе, то јест служења такозваним мученицима или тражења излечења од њих, у гробља или у такозвана мученичка места свих јеретика, а који то чине, ако су верни, требају бити ван општења за неко време, а кад се покају и исповеде да су згрешили, нека се опет приме. (Апостолска правила 10, 11, 45, 46, 64, 70; 3. Васељенски Ефески 2, 4; 6. Помесни Лаодикијски 6, 32, 33, 34, 37; 8. Помесни Картагински 83; Тимотеј Александријски 9)
10. Чланови Цркве не треба да безразложно своју децу сједињавају у брак са јеретицима. (Апостолска правила 26, 45, 65; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 6, 72; 6. Помесни Лаодикијски 31; 8. Помесни Картагински 21)
11. Не треба да се постављају у Цркви такозване презвитиде или предстојнице.
12. У црквено старешинство да се епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископа, пошто су дуго времена проверавани и у погледу учења вере и у погледу доброг владања у животу. (Апостолска правила 58, 80; 1. Васељенски Никејски 2, 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 12, 19; 7. Васељенски Никејски 2, 3; 4. Помесни Антиохијски 19; 6. Помесни Лаодикијски 5, 13; 5. Помесни Сардички 6, 10; 7. Помесни Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 13, 49, 50; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17)
13. Не треба допустити светини и масама да учествује при изборима оних који ће бити постављени за свештенство. (1. Васељенски Никејски 4; 4. Помесни Антиохијски 19; 6. Помесни Лаодикијски 5, 12; 5. Помесни Сардички 10; 8. Помесни Картагински 50)
14. О празнику Пасхе не треба слати у друге епископије Свете Тајне ради, то јест уместо других благослова. (Апостолска правила 9, 70; 4. Помесни Антиохијски 2; 6. Помесни Лаодикијски 32)
15. Не треба, осим канонских појаца Псалтира, који узлазе на амвон и из књиге Псалтира поју, нико други да пева у цркви. (Апостолска правила 26; 1. Васељенски Никејски 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 33, 75; 7. Васељенски Никејски 14; 6. Помесни Лаодикијски 59; 8. Помесни Картагински 103)
16. Да се у суботу, уз друга читања из Светога Писма, чита и Јеванђеље. (Апостолска правила 66; Пето-шести Васељенски Цариградски 55, 56; 6. Помесни Лаодикијски 29, 49, 51)
17. На богослужбеним сабрањима не треба Псалме сједињавати један с другим, него између свакога Псалма бива кратко читање. (Пето-шести Васељенски Цариградски 75; 6. Помесни Лаодикијски 15)
18. Треба да једна иста служба молитава свагда буде, и на Деветом часу и на Вечерњи. (6. Помесни Лаодикијски 15, 59; 8. Помесни Картагински 103)
19. Треба после проповеди епископа, најпре засебно читати молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, нека се чита молитва за кајуће; кад и ови, пошто се на њих руке положе, изађу, тада нека се читају за верне три молитве: једну, прву, читати тајно, а другу и трећу на глас. После тога нека се мир даје, и пошто презвитери даду мир епископу, тада ће лаици узајамно мир давати, и тада ће се обавити Свето Приношење; и само свештеним лицима допуштено је да улазе у жртвеник да се причешћују. (Пето-шести Васељенски Цариградски 69; 6. Помесни Лаодикијски 44)
20. Ђакон пред презвитером не треба да седи, него ће сести ако му презвитер заповеди. Исто ће тако и ђакони уживати част од ипођакона и свих осталих клирика. (Апостолска правила 15, 39; 1. Васељенски Никејски 15, 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 7, 16; 4. Помесни Антиохијски 5)
21. Ипођакони не требају стојати у ђаконикону, нити дотицати свештене сасуде. (Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 6, 15; 6. Помесни Лаодикијски 20, 22, 24, 25, 43)
22. Ипођакон не може носити орар, нити напуштати своје место код врата. (Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 6, 15; 6. Помесни Лаодикијски 20, 21, 24, 25, 43)
23. Чтеци или појци не треба да носе орар и тако читају или певају. (Апостолска правила 26, 59; 1. Васељенски Никејски 16; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 33, 75; 7. Васељенски Никејски 14; 6. Помесни Лаодикијски 22, 59; 8. Помесни Картагински 103)
24. Свештена лица од презвитера до ђакона и затим сви из црквенога чина до ипођакона или чтечева или певача или заклињача или вратара, или оних који су из реда подвижника, не треба да улазе у крчму. (Апостолска правила 54; Пето-шести Васељенски Цариградски 9; 8. Помесни Картагински 40)
25. Ипођакон не треба да раздаје свети хлеб, нити да благосиља путир. (Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 6, 7, 15; 6. Помесни Лаодикијски 20, 21, 22, 24, 43)
26. Који нису од епископа произведени, не могу заклињати ни у црквама, ни у кућама. (2. Васељенски Цариградски 7; 4. Помесни Антиохијски 10)
27. Свештена лица или клирици или лаици, који бивају позвани на агапе, не требају делове са њих себи носити, јер се тиме наноси увреда црквеном поретку. (Пето-шести Васељенски Цариградски 74; 3. Помесни Гангрски 11; 6. Помесни Лаодикијски 28; 8. Помесни Картагински 42)
28. У домовима Господњим, то јест у црквама, не треба држати такозване агапе, ни у дому Божијем јести и постеље спремати. (Апостолска правила 73; Пето-шести Васељенски Цариградски 74, 76, 97; 3. Помесни Гангрски 11; 6. Помесни Лаодикијски 27; 8. Помесни Картагински 41, 42)
29. Хришћани не треба да јудејствују, то јест следе јудејске обичаје, и суботом да почивају, него да и у тај дан раде. Недељу, пак, да особито поштују и, ако могу, уздржати се од посла као хришћани. А који се нађу као јудаисти, нека су проклети од Христа. (Апостолска правила 7, 64, 66, 70, 71; Пето-шести Васељенски Цариградски 11, 55, 66; 4. Помесни Антиохијски 1; 6. Помесни Лаодикијски 16, 37, 38; 8. Помесни Картагински 51, 73, 106)
30. Свештена лица ни клирици ни подвижници, нити сваки хришћанин или лаик, не требају да се у истом купатилу купају са женама, јер је то прва оптужба код незнабожаца.(Пето-шести Васељенски Цариградски 77)

---

Живот у манастиру Хиландару | Први снимак монашког живота забележен камером током особеножића 1983. годинe

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 141 | 1. Коринћанима 9, 2-12: Апостолова употреба хришћанске слободе у служби Јеванђеља.
2 јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.
3 То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.
4 Зар немамо право јести и пити?
5 Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?
6 Или само ја и Варнава немамо право ово чинити?
7 Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе?
8 Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон?
9 Јер је у Мојсејеву Закону написано: „Не завезуј уста волу који врше.” Брине ли се то Бог за волове?
10 Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању.
11 Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно?
12 Ако се други користе вашим правом, како ли не бисмо ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње Јеванђељу Христову.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 77 | Матеј 18, 23-35: Прича о немилосрдном слуги.
23 Зато је Царство Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим.
24 И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата.
25 И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати.
26 Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: ’Господару, причекај ме и све ћу ти вратити.’
27 А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости.
28 А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: ’Дај ми што си дужан!’
29 Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: ’Причекај ме и све ћу ти вратити.’
30 А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу, док не врати дуг.
31 Видјевши, пак, другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило.
32 Тада га позва господар његов и рече му: ’Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио.
33 Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах?’
34 И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима, док не врати све што му је дуговао.
35 Тако ће и Отац Мој Небески учинити вама ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

Причу о два дужника Господ завршава речима: „Тако ће и Отац Мој Небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова.“ (Матеј 18, 35) Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо… Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност, која нам се учини насамо, ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао, почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути, не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Господе, Боже мој
https://www.youtube.com/watch?v=IDDGXyU-1l4

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Благослови град и село,
да нам буде све весело.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
И тежака и војака,
да их мине мука свака.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
И орача и копача,
и косача и ковача.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
И у дому домаћина,
и у пољу чобанина.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
И путника намерника,
и за правду страдалника.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Благослови свештенике,
и народне трудбенике.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Све државне градитеље,
родитеље, учитеље.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Болеснике у болници,
и сужњеве у тамници

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
Родна поља и ливаде,
и гроздане винограде.

Господе Боже мој,
Благослови народ Твој.
И певаче и гуслаче.
и нас, твоје прослављаче.

Господе Боже мој
Благослови народ Твој.

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєнєбрєгати (пренебрегати) = занемаривати, заборављати, пренебрегавати

Приче Соломонове 3, 11
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Сынє, нє прєнєбрєгай наказанїѧ Гд’нѧ, нижє ѡслабѣвай ѿ Нєгѡ ѡбличаємь.
ИЗГОВОР: Сине, не пренебрегај наказанија Г(оспо)дња, ниже ослабјевај от Њего обличајем.
СРПСКИ: Сине мој, не одбацуј наставе Господње, и немој да ти досади карање Његово.

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Једнога дана дође једна млада жена са толиким ноктима обојеним у црвено, па ми каже:
-Дете ми је тешко болесно. Помоли се за њега, оче! Молим се и ја, али…
-Како се ти молиш? Ти гребеш Христа тим својим ноктима. Исеци прво нокте, да ти дете оздрави…и баци те чизме..
-Да их обојим у бело, оче?
-Ајде, сад! [Иди с милим Богом… – рекох у себи.]

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---