18. Госпођински 7533. / 31. август 2025.
-Спомен светих мученика Флора и Лавра
-Спомен светог свештеномученика Емилијана епископа и осталих са њим
-Спомен преподобног оца нашег Јована Рилског
-Спомен светих отаца наших Јована и Георгија, патријараха Цариградских
-Спомен светих мученика убогих мноштво
-Спомен светих мученика Ерма, Серапиона и Полиена
-Спомен светог новомученика Димитрија Новог, из Самарине у Епиру
-Спомен преподобног оца нашег Арсенија Пароског
-Спомен преподобних отаца наших Варнаве и Софронија
-Спомен преподобног оца нашег Христофора
-Спомен свете мученице Јулијане близу Стровила
-Спомен светог мученика Леонта (=Лава)
-Спомен преподобних отаца наших четворице светих подвижника
-Спомен преподобног оца нашег Софронија, из скита Свете Ане у Светој Гори
Свети Теофан Затворник – Пут ка спасењу
Строг суд над помислима које човека држе у духовној заслепљености
Довевши сада себе у такву ситуацију, почни да изводиш смотру разних помисли, које те држе у заслепљености, и подвргавај их строгом и нелицемерном суду.
а) „Ја сам Хришћанин“, кажеш ти и тиме се уљуљкујеш. Ето прве обмане – преношење на себе предности и обећања хришћанских, без настојања да се у себи укорени истинско хришћанство, односно присвајање имена нечега што може да почива и држи се само на моћи и унутарњем достојанству. Објасни себи да је преварна нада да Бог може и из камења подићи чеда Аврааму и у свако доба поништити Своја обећања, ако се убрзо не испуне услови за учешће у њима. Главно је да схватиш шта значи бити Хришћанин и упоредиш себе са тим идеалом, онда ћеш увидети колико је поуздан тај ослонац твога слепила.
б) „Та, нисмо од последњих! Знамо што-шта и ако узмемо нешто да просуђујемо, умећемо да просудимо и дужности своје нећемо обављати наслепо и неделикатно!“ Тако неки заборављају себе својим душевним врлинама. Другима се, напротив, намећу телесне врлине: снага, лепота, племенито порекло. Такви бивају заслепљени утолико жешће уколико више стоје изнад свих осталих у средини која их окружује. Увери, пак, себе:
– Да природне врлине уопште ни немају духовну цену, зато што и нису наша тековина, него су нам дароване Богом. У Хришћанству је све природно тим више без вредности, због тога што се људска природа у грехопаду искварила. Освети своје добро вером у Христа Спаситеља и животом по тој вери, и тек онда гледај на њега као на добро.
– О телесним или каквим другим случајним преимућствима не треба ни говорити. Свети Златоусти на једном месту приказује човека који хвали другога зато што је по себи добар, наочит, богат, има лепу кућу, јаше на одлично опремљеним коњима и друго. Онда се хвалитељу обраћа овим речима: „Зашто ми ништа ниси рекао о њему самом? Све о чему си ми говорио није – он!“
– А на друге не треба гледати: нека њих! Сваки ће за себе полагати рачун. Ти гледај на себе и, одвојивши се од других, само о себи суди не упоређујући се са другима. Или ако већ желиш да се са неким упоредиш, упореди се са светим Божијим угодницима. Они су живи хришћански закон и жива слика онима који се спасавају. Ако почнеш о себи да судиш према њима, нећеш погрешити.
– „Ми још нисмо тако рђави“ – чини нам се – „не владамо се безобразно и други не гледају на нас као на рђаве људе, и не лишавају нас свога уважења и пажње, и то не само обични људи, него и они значајни!“ Од најгушћег је мрака покров створен од лепог спољашњег владања и пријатних односа са људима! Објасни себи да је оно спољашње безвредно без унутарњега. Исправност спољашњег понашања представља – лишће на дрвету, а добра унутарња расположења су – плод. Смоква је својим лишћем обећавала плодове, али ју је Спаситељ, не нашавши их на њој, проклео. Такав је пред Лицем Његовим и сваки споља исправан човек, без искрено доброг и богобојажљивог срца. „Сине, дај ми срце своје!“, каже Господ код премудрога Соломона. Из срца потиче како све добро тако и све зло. Какав си у срцу, такав си и пред лицем Господњим. Ако си горд у срцу, ма како се ти споља правио смеран, ипак Гослод види да си горд. Тако и у свему осталоме.
А суд других обмањива је варка. Други нас не знају, а односе се према нама добро или зато што претпостављају да смо добри или повињавајући се закону пристојности. А бива и то да они из наше околине и виде код нас рђавост, али нам наговештај о томе не дају из неких својих разлога.
Нема ли и таквих искустава да неки, видећи рђавост у других, ове због тога чак и хвале и тиме потпирују у њима дух дрскости у рђавоме делању; онај неразумник који им поклони пажњу, незадрживо срља све дубље и дубље у зло и рђавштину; јер, када човек код људи око себе примети смешак задовољства због онога што чини, он остаје да пребива у злу са неким самозадовољством. Неће ли и нас задесити нешто слично, ако будемо тако будно пружали ухо ка мишљењима других о нама!?
„Па нека у мени и има зла, та као да сам ја једини такав?! Такав је и овај и онај, па чак и ено ко… Зар се мало може наћи таквих који су рђави, чак рђавији од мене…!“ – Тако ми заслепљујемо себе уобичајеношћу греха у свету око нас. Схвати да множина оних који греше не измењује закон правде и не ослобађа никога од одговорности. Бог на број не гледа.
Колико се било нарађало људи до Потопа и сви су погинули, изузев осам душа, и са Содомом и Гомором огањ са Неба прогутао је пет градова и нико се није спасао осим Лота и његових кћери. И у аду мучења неће бити лакша због тога што ће многи тамо бити мучени, чак напротив, неће ли се тиме чак појачати страдања свакога од њих?!
Таквим и сличним размишљањима хитај да разагнаш мрак предрасудних помисли, које те држе у слепилу и не дају ти да погледаш на себе како треба. За циљ овог првог рада на себи постави то да се доведеш у сумњу и поколебаш у уверењу да је твоје стање безопасно. До тога ћеш доћи природно, када почнеш да један по један одсецаш ослонце на којима се лажно утврђује наше слепило, када мало помало почнеш да разараш пусто самопоуздање и уздање у било шта своје и мало помало да разбијаш прикривање одговорности за грехе, то јест склоност да увек и у свему оправдаваш себе.
Објасни себи да од твога Хришћанства нема ништа ако си зао, да те своје врлине више обличују него што те оправдавају, да је при неваљаности срца твоја спољашња ваљаност богомрско лицемерје, да те ни похвале других ни ширина другарства у рђавом делању неће сакрити од Божијег суда и гнева. Мало помало затворићеш се у мисли и осамити – осамити пред погледом ума и савести, која ће подићи моћан глас против тебе, особито пошто, упоредивши себе са оним какав треба да будеш у Христу, нађеш да си далеко застао за својим прволиком.
Услед тога, ако се не претвара, твоја свест природно ће се уплашити за себе. Као одсечен од свега и лишен свих ослонаца, ти треба да будеш захваћен дубоким осећањем безнадежности и страховања за себе. Баш до те границе треба на све начине да доведеш поменути рад над својом заслепљеношћу. Поновно оживљавање тога дубоког осећања свагда представља предворје бекства од греха, као што у рату колебање непријатељских редова јесте знак њиховог скорог давања у бег.
Како у себи пробудити осећања покајања
Ако се на описани начин крене у теби и најлаганије осећање сопствене греховности и опасности од даљег остајања у таквоме стању, удуби се још више у себе и са још већим мисленим напрезањем такорећи застрашуј себе каквим год страшним, а отрезвљујућим представама: њима протресај и омекшавај неосетљиво своје срце, као што тешки маљ до мека праха уситњује тврди камен.
а) Сети се послетка свога! Говори себи: „Тешко мени, ево ми смрти ускоро!“ Око тебе свугде умиру, час ови час они, па, ето, куцнуће и твој час. Не одвраћај пажњу од часа смртнога, утуви да ти је анђео смрти већ послан, да долази и да ти се већ приближио. Затим живље покушај да замислиш шта ће бити са тобом у смрти и после смрти. Суд је пред вратима! Тајне твоје обличиће се пред Анђелима и свима Светима. Тамо, пред лицем свих, стајаћеш сам са делима својим. На основу њих ћеш или бити осуђен или оправдан. А шта је рај, а шта ад? У рају је блаженство које се не да описати, а у аду мука без утехе и конца – на аду је печат коначног одбацивања Бога. Прими све то дубоко у свест и принуди се да у тој свести пребиваш, све док те не испуне – страх и ужас!
б) Потом се обрати Богу и стани, тако оскврњен и обремењен многим гресима, пред лице Бога – Свеприсутнога, Свемилостивог и Дуготрпељивог! Хоћеш ли још незахвално окретати леђа Ономе Који те одасвуд обасипа милостима? Хоћеш ли још затискивати уши пред Очинским гласом Његовим, који те милостиво призива? Хоћеш ли још одбијати руку пружену да тебе прими? Постани свестан те неумесности и пожури да у себи пробудиш и ојачаш жалост и тугу по Богу!
в) Сети се притом да си ти као Хришћанин – искупљен Крвљу Христовом, измивен водом Крштења, да си примио дар Духа Светога и да си за трпезом код Господа и храниш се Крвљу и Телом Његовим. Сети се и да си све то згазио ради греха, који те квари. Узиђи мислено на Голготу и схвати колико коштају греси твоји? Зар ћеш још рањавати главу Господњу трњем грехова својих? Хоћеш ли још да Га прикиваш за крст и пробадаш ребра Његова и да се изругујеш над дуготрпљењем Његовим? Или ти ни не знаш да, чинећи грех, учествујеш у мучењу Спаситељевом и да ћеш због тога делити судбину мучитеља Његових? А да ћеш се, ако грех одбациш и покајеш се, причастити сили смрти Његове? Изабери једно од двоје: или да сам распињеш и занавек пропаднеш, или да се сараспињеш са Христом и да са Њиме наследиш живот вечни!
г) Расуди, даље, шта је заправо грех коме тако приањаш. Он је зло најмучније од свих зала: оно нас удаљава од Бога, растројава душу и тело, предаје нас мукама савести, подвргава каштигама Божијим за живота и у смрти, а после смрти баца у ад, затварајући врата његова заувек. Какво чудовиште волимо? Постани свестан свег зла до греха и узнастој да се над њим згнушаш и одвратиш од њега.
д) Погледај, најзад, на грех и из угла – ђавола, његовог првог производитеља и размножитеља, и развиди за кога то уствари радиш грех чинећи! Бог је за тебе све и учинио и чини, а ти не желиш да Му угађаш (врлином). Ђаво за тебе ништа не чини и само те тиранише грехом, а ти за њега добровољно и неуморно радиш. Ти са ђаволом другујеш преко греха, а он ти кроз грех пакости. Привлачи те ка греху обећањем сласти од њега, а оне који у грех падају – мучи и кињи. У овом животу нам дошаптава да су греси – ништа, а у ономе ће их злурадо истицати ради нашег обличења као нешто веома важно. Ђаво се тресе од злобне радости када неко падне у мреже греховне и остаје у њима и даље. Схвати све то и пробуди у себи непријатељство према том човекомрсцу и делима његовим.
Када на тај начин будеш у срце утерао једно за другим дубока осећања, која ће га, сакрушити и омекшати, када ти га испуне ужас и страх, печал и жалост и одвратност и мржња према делима ђавољим, оно ће се мало помало згревати и ставити у покрет, а са њим ће се кренути и почети да напреже и раслабљена воља.
Као што струја преноси на тело неки напон и као што ујутру чист и свеж ваздух преноси на човека своју свежину и неку чилост, тако и ова осећања, када испуне читаву душу, буде у њој успавану енергију, обнављају позив и готовост да предузме све, само да из опасног стања изиђе. То ће бити први зачеци делатне бриге о своме спасењу. Од тога трена, хитај још одлучније!
Како одгонити од себе сан духовне небриге
Пошто се воља била сувише раслабила да би могла да чини добро због дугог пребивања у греху, сада око ње сабирај таква осећања, којима се обично побуђује енергија душевна: на страни добра представи његову спасоносност, узвишеност, свевредност, лакоћу испуњења и уклањања препрека, и вазда спремну утеху, и главно – неопходност његова чињења. На страни греха, пак, представи све томе супротно, па све то још даље и искреније протумачи себи, док се најзад не разгалиш и не доведеш у стање бодре напетости, која је сваког часа спремна да пређе (са речи) на дело.
Говори души својој: „Знај једно од двоје – или ћеш занавек пропасти, ако таква останеш, или ако то не желиш, покај се и обрати ка Господару и заповестима Његовим.
А зашто оклевати? Што касније, то горе. Пази се притом, јер је смрт пред вратима.
Мислиш, пренапорно је то? Само ти почни, само се крени. Господ је близу и свака помоћ од њега спремна је да ти дође.
А какво ћеш добро видети?! Збацићеш оно бреме и оне узе које ти сапињу и ступићеш у слободу деце Божије!
Зашто себе мучиш као какав душманин? Ни дању ни ноћу не видиш покоја. Изван тебе напољу свуда смутња и немир. Но, ти се само врати у себе и све ће ишчезнути и познаћеш животну радост.
Погледај, сви су већ пошли Господу… и овај се обратио, и тај и онај! Зашто само ти оклеваш? Пођи! Зар си гора од других?
Све око тебе живи и све те на живот позива. Бог није Бог мртвих но Бог живих. Прикључи се и ти онима који живе Његовим животом. Пођи и пиј са источника воде живе!“
Енергија раслабљене воље вазда се побуђује када се човек нађе између крајности – или да погине или да измени свој живот! Нагон самоодржања истог часа почиње да га гони на делање.
Објасни себи потом како те велико добро очекује од промене живота на боље, како ти је промену лако извршити, јер си за њу способан и на призван и при руци имаш сва средства и помисли да ће сви добри и на земљи на Небу бити тиме обрадовани, и ступити у општење са тобом и на руке те узети и да ће те преплавити радост од заједничког живљења са свима који живе у Христу Исусу, Господу нашем. Објасни све то себи и ободриће се твоја ослабела воља и исправиће се раслабљена колена твоја.
Трудећи се тако над собом, све више и више одгонићеш своје слепило, равнодушност и небригу. Зато се труди, само се труди, не слабећи. У грешној души постоји лукава тежња да се на све начине уклања од труда у делу спасења. Ти јој зато приђи, узми је и сам понеси – неће ти се опирати, она само нема вољу да се потруди. У твојој нутрини нико не може бити господар осим тебе. Уђи у себе и себе сламај, побеђуј, уразумљуј! Сам са собом води борбу пред лицем Бога.
Дакле, расправа са самим собом, може се рећи, једина су врата која уводе у дело спасења. Заиста, ако сам својим снагама не расудиш и не поразмислиш како ће испасти, ко ће то за тебе учинити?! Зато ти се и говори: „О томе расуди, ево, замисли, то и то схвати!“
На основу овога могуће је проценити како је велико добро за грешника, ако развраћење духовно још није успело да у њему сасвим угаси светлост вида за Истину. Нека се карактер и искварио, нека су осећања прљава, али ако се још држе здрава схватања, још увек има за шта да се ухвати онај ко је почео да мисли на спасење. А ако и здравих схватања нестане, када се и ум разврати, или падне у сумњу, изгубивши убеђеност у њих, или прима искривљена учења, мора се признати да је такав од главе до пете расточен човек.
Таквога стања, уосталом, ретки допадају. А они који допадну, ако за њих уопште постоји могућност обраћења, бивају обраћени изузетним и запрепашћујућим дејствима благодати Божије.
Велика, пак, већина грешника не губи веру и исправан начин хришћанског говорења, „здрав наук“ – по Апостолу, и само се морално и духовно развраћују. Њима је довољно да поново очисте богозаборавом помрачена схватања и чврсто васпоставе увереност своју у њих, ослабелу у међувремену због расејаности и нехајања за било какво добро духовно.
Седи и сам све развиди – чему веру да поклониш, како да живиш и чему да се надаш, по Символу вере и заповестима Божијим. Ако се нађеш у некој недоумици, погледај у катихизис. Ако ни то не можеш, поразговарај са неким, пре свега са својим духовним оцем. Када то учиниш, царска Истина победоносно ће се подићи у теби и, као неко ко власт има, сузбијаће неисправност дела, расположења и чувства који су тобом овладали. Лако ће ти тада бити да расуђујеш и да расуђивањем и слепило откриваш и равнодушност (=безосећајност) побеђујеш и небригу одгониш.
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
(Сабрана, сва објављена и необјављена, дела светог владике Николаја у 13 књига на 10489 страница – $450)
…зрнца из ризнице…
Свети владика Николај Велимировић – Диван: наука о чудесима (1953)
ДИВАН 5. – У КРАГУЈЕВЦУ
Три месеца после сабора у Дивостину сазва отац Јован Рапајић онај први одбор од тројице у Централу у Крагујевцу. Под његовим началством они прочиташе састављени извештај:
О ЧУДЕСИМА ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА И ЊИХОВОМ УТИЦАЈУ И ЗНАЧАЈУ
Чудише се људи говорећи: „Ко је Овај?“ (Матеј 8, 27)
Претворење: Као прво чудо Христово наводи свети Јеванђелист Јован претворење воде у вино на свадби у Кани Галилејској. Утисак од овога чуда на све ученике Христове био је врло велики, што се види из последњега стиха: „Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској и показа славу Своју, и ученици Његови вероваше Га.“ (Јован, 2, 11) Ако су се прости следбеници Христови дотле нешто и колебали и двомишљали у вери у Исуса као Сина Божјег и Месију, поражавајуће чудо на њихове очи у Кани потпуно их је утврдило у вери. Творитељ сваке твари показао се као Претворитељ, претворивши један елеменат у други. Овде треба запазити, да је претворење било како прво тако и последње чудо Исусово. У Кани је претворио воду у вино и на тајној Вечери вино у крв Своју.
Виђење на даљину. Исти јеванђелист који назива претворење воде у вино у Кани првим чудом Исусовим, уствари описује једно претходно чудо. А то је виђење на даљину у вези са Натанаилом. Када је апостол Филип привео Натанаила ка Исусу, рече му Господ: „Прије него те позва Филип, Ја те видјех под смоквом.“ (Јован, 1, 48) Ово је чудо просторне видовитости Христове. Он је имао четири врсте видовитости: унутарњу (=да зна помисли људске), просторну (=да види на далеко у простору), временску (=да види шта ће се догодити далеко у времену) и вечну (=ван просторну и ван временску, да гледа у Небеске вечне стварности). Изненађен и престрашен видовитошћу Исусовом, Натанаил узвикну: „Рави, ти си Син Божји! Ти си Цар Израиљев.“ А Исус му на то одговори: „Што ти казах да те видјех под смоквом, зато вјерујеш. Видећеш и веће од овога.“ (Јован, 1, 49-50) Ускоро затим свакако је и Натанаил био на свадби у Кани и видео веће чудо: претворења воде у вино.
Исцељење на даљини. Као друго чудо Исусово у Галилеји саопштава свети Јован исцељење слуге римског капетана у Капернауму. Овај капетан као незнабожац сматрао је себе недостојним да му Господ Исус уђе у кућу. Зато Му рече: „Нијесам достојан да под мој кров уђеш, него само ријеци ријеч и оздравиће слуга мој.“ Задивљен Исус толиком вером једног незнабошца, укори њиме маловерне старешине јеврејске, а њему рече „Иди, и како си вјеровао, нека ти буде.“ (Лука 7, 6-7) И оздрави слуга његов у тај час. Ово чудо, да на једну реч Христову из даљине оздрави младић на самрти, толико је силно подејствовало на капетана, да он поверова у Исуса. „И вјерова он и сва кућа његова.“ (Јован, 4, 53)
И тако, у случају с Натанаилом, један човек обраћен је у Христове следбенике и ученике чудом Христовог прозирања у даљину.
У случају на свадби у Кани, сви ученици Христови утврђени су у вери због чудесног претварања воде у вино.
У случају, пак, са римским капетаном, заповедником места у Капернауму, један незнабожац и сва његова чељад поверовали су у Спаситеља света због чудесног исцељења болесника из даљине.
Можемо слободно рећи, да самим речима не би Господ Исус Христос никада придобио народ, нити га уверио у своју личност и у стварност свих својих откровења о Небу и о Небесном Царству, без оваквих и још страшнијих чудеса. Мада су Његове речи биле светлије од сунчаних зрака и јаче од муње небесне, и мада су чак и противници Његови признавали да „никада човјек није говорио као овај Човјек“, ипак без чудеса Он не би могао извршити Своју Божанску мисију у свету.
Кад је проповедао у зборници „дивљаху се науци Његовој, јер их учаше као Онај Који власт има, а не као књижевници“ (Марко, 1, 22).
И Он пође по оближњим селима и градовима, праћен множином народа. И свуда благовествоваше, и зле духове из људи изгоњаше. А кад једнога болесника од губе исцели, овај отрча као јелен и објави шта му Исус учини. Тада народ нагрну к Њему још више: здрави да својим очима виде чудеса, а болесни да се чудесним начином ослободе од својих патњи. Слепци су богорадили, слеповође викали, хроми молили за пролаз, узети ношени на рукама, крастави, гнојави, крвоточни, глуви, неми, наказни – сви су допуњавали урлање људи и повећавали гурњаву и збрку. Тежња к Њему и само к Њему била је једина врпца која је повезивала ту гомилу потомака преварене Еве, којој Сатана обећа да ће непослушношћу према Богу она и потомци њени бити богови. И гле сада, како хиљаде тих Евиних „богова“, слепих, глувонемих, прокажених, бесомучних, крвоточних, гнојавих, смрадних, у крајњем очајању устремљено јуре за помоћ Новоме Адаму, „послушноме до смрти“ Оцу Небесном! Све улице градске беху набите том гомилом „тако да Исус немогаше јавно ући у град, него бејаше у пољу у пустијем мјестима, и долажаху к Њему са свијех страна“ (Марко, 1, 45). К Њему, само к Њему, једином здравом Човеку у васиони и у историји света!
Када после неколико дана уђе у град, то се чу и разгласи. И навалише и брзо напунише кућу у којој Он беше. И тискаху се на прагу и пред вратима да нико више не могаше ући. Наједном њих четворица отворише кров и кроз кров спустише свог паралисаног рођака. А кад га Исус виде, ражали се и рече му: „Синко, устани!“ И устаде одмах пред свима. И сви се дивљаху и прослављаху Бога говорећи: „Нигдје то видјели нијесмо.“ (Марко 2, 2-12)
И догоди се једне суботе да Исус исцели у зборници човека који је имао суху и згрчену руку. „Пружи руку своју“, рече му Исус. И он пружи, „и поста рука здрава као и друга“ (Марко, 3, 1-5). Тада се старешине народне, фарисеји почеше договарати, како да убију Исуса. Јер демони које Исус изгоњаше из једних људи хватаху се за старешине јеврејске и шаптаху им, како да се ослободе свог и њиховог најстрашнијег непријатеља, то јест Исуса.
Али народ, народ, осећао је свим бићем присуство Пријатеља. Па као потоци са Ливанских гора што се сливаху у језеро, тако се сливаху мноштва народна од свих страна ка једној мети, ка Исусу Чудотворцу. „Многи народ из Галилеје и из Јудеје, и из Јерусалима, и из Идумеје, а из преко Јордана, и од Тира и Сидона – мноштво велико, чувши шта Он чини, дође к Њему.“ (Марко, 3, 8) А када би у једној кући са ближим ученицима Својим, „сабра се опет народ да не могаху (=немаху кад) ни хлеба јести“ (Марко, 3, 20). Другом приликом, опет, када Он стајаше на обали језера, толико народа јурну к Њему, да је принуђен био сести у чамац, удаљити се од обале и са чамца, као са предикаонице, проповедати о Царству Божјем народу начичканом на обали.
Ај, то благословено језеро! Колико је на њему и на обалама његовим изливено Божанске мудрости са уста најтајанственијег Човека у историји света. И колико је ту нечувених и страшних чудеса показао Он, Бог јављени људима у људском облику.
Утишавање буре и устављање ветра. На том језеру Он је утишао страшну буру и уставио ветар викнувши: „Умукни, престани!“ И ученици Његови, уплашени пре тога од буре, а сада уплашени не мање од чуда, питаху се: „Ко је Овај да Га вјетар и море слушају?“ (Марко, 4, 37-41)
Ход по води. По површини тога језера Он је ходио као по суву (Матеј 14, 25).
Испуњење мрежа. На томе језеру Христос је испунио и препунио рибом празне мреже Петра и његових другова. И то у два маха: једанпут пре, а други пут после Свога Васкрсења (Јован, 21, 3).
Чудо са рибом и новцем. На том језеру догодило се и ово чудо: када порезници потражише порез од Исуса, Он, Који ништа не имађаше, заповеди Петру да баци удицу у воду, па коју рибу прву улови, наћи ће јој у устима статир. „Узми га и подај им за Мене и за себе.“ (Матеј, 17, 24- 27) Златан статир.
Умножавање хлеба. Око тога језера, на пустим брежуљцима нахрани Господ Исус у два маха хиљаде људи до сита, и то једанпут пет хиљада људи без жена и деце, а други пут око четири хиљаде. Прву групу нахрани са пет хлебова и две рибице, а другу са седам хлебова и мало рибица (Матеј 14, 15-20). „И једоше и наситише се и сабраше комада што претече дванаест пуних котарица“ (Марко, 8, 2-9), у првом случају дванаест, а седам котарица у другом случају. Претходно узе Исус хлебове и „погледавши на Небо, благослови“ и даде их ученицима Својим, а ученици народу. И сви једоше, и сви се наситише, и још претече више него што је било. Божански Сејач и Умножитељ, Који је рекао у причи о сејачу и семену да једно зрно на доброј земљи доноси стоструки род, доказао је то умножењем хлеба, не стоструко, него хиљадуструко. Чудо нечувено и незапамћено. Но с Божјим благословом све је могуће, без Божјег благослова ништа. Српски народ по свом искуству сведочи то кад говори о „хлебу ситом“ и „хлебу гладном“. Овим чудом дат је и јасан одговор онима који су могли посумњати у речи Христове: „Не брините шта ћете јести“ (Матеј 6, 25). Када је Господ завршио Своју беседу на гори „дивљаше се народ науци Његовој” (Матеј 7, 28). Али када Он нахрани хиљаде и хиљаде са неколико хлебова, тада „људи, видјевши чудо које учини Исус, говораху: Ово је заиста онај Пророк, Који треба да дође на свијет“, и хтједоше „да Га учине царем“, али се Он удаљи брзо у гору сам (Јован, 6, 14-15).
Исцељења додиром хаљине Христове. У великом мноштву народа, који се гураше и тискаше око Исуса, обрела се беше и једна болесна жена, која је дванаест година боловала од течења крви, и којој ништа нису помогли ни лекари ни лекарије. Стид ју је било и рећи Исусу пред светом од чега болује. Зато је говорила сама себи да прећути и да Му не казује, него да дође некако до Њега и да се само додирне хаљине Његове. „Само ако се дотакнем хаљине Његове, оздравићу.“ Толика је била њена вера. И дотаче се, и „оздрави од тога часа“ (Матеј 9, 20-22). То чудо није могло не одјекнути, јер људи „почеше доносити болеснике где чујаху да је Он, и куд год иђаше у села и градове или у планине, метаху на раскршћа болеснике и мољаху Га да (дозволи) да се барем скута од хаљине Његове дотакну. И постајаху здрави сви који Га се дотицаху.“ (Марко, 6, 55-56) Сви – као кад озебли уђу у топлу кућу, па се сви подједнако огреју.
Васкрсење мртвих. С напором се промаче Исус кроз густе гомиле народа до у дом Јаиров у коме лежаше мртвац. Он дохвати мртву девојку за руку и рече јој: „Дјевојко, устани! (=Талита куми)!“ И одмах устаде девојка. И сви „зачудише се чудом великијем“ (Марко, 5, 41-42). „И дивише се родитељи њезини.“ И одјек од овога чуда беше огроман. „И отиде глас овај по свој земљи оној.“
Па као што је васкрсао са две речи умрлу девојку, тако је опет са две речи васкрсао и умрло момче, сина удовице у Наину, кога већ ношаху на гробље. Викну Исус мртвацу. „Момче, устани!“ Одједном мртвац оживе, седе и поче говорити. Дејство овога чуда Христовог на народ било је страховито. Јер каже се: „Страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики Пророк изађе међу нама, и Бог походи народ свој.“ Тако присутни, али и отсутни брзо чуше. Јер „отиде глас овај о Њему по свој Јудеји и по свој околини“ (Лука 7, 11-17).
Тако велика беху ова два чуда, да ужас и страх обузеше људе већма него радост. И сви говораху: Бог походи народ свој.
О чудесном васкрсењу Лазара говорићемо доцније.
Исус – Јовану о Својим чудесима. Глас о овим чудесним делима продре и кроз зидове Иродове тамнице и доће до ушију светога Јована Крститеља. И посла Јован двојицу ученика својих да иду и осведоче се, да ли је Исус заиста очекивани Месија. А када двојица њих дођоше и упиташе Исуса: „Јеси ли Ти Онај што ће доћи или другога да чекамо?“ Исус не одговори ни јесам ни нисам, него на њихове очи „у тај час исцијели многе од болести и од мука и од злијех духова, а многима слијепцима дарова вид“. То уствари и беше одговор Јовану, јасан и потврдан. И тек онда им Исус рече: „Идите и кажите Јовану што видјесте и чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповједа Јеванђеље.“ (Лука, 7, 19-22) Такав стварни одговор морао је утјешно дјејствовати на Христовог претечу, Крститеља, пророка и мученика, а Његове ученике уверити, да је Исус заиста „Онај Који ће доћи“.
Па и у самом народу почело се веровати да је Исус заиста Христос, то јест очекивани Месија. Јер када Исус исцели једног демонијака, немог и слепог, „дивљаху се људи говорећи: није ли ово Христос?“ (Мат. 12, 27-43).
Када исцели јединца у оца од падајуће болести, каже се: „и сви се дивљаху величини Божјој“ (Лука, 9, 38-43).
А када исцели глувонемог изговорив једну једину реч: „ефата!“ (=отвори се!) Присутни се „веома дивљаху говорећи: све добро чини, и глухе чини да чују и нијеме да говоре“ (Марко 7, 32-37).
Због оваквих и оволиких чудеса таласи од народа са свих страна шумили су к Њему Исусу Чудотворцу, кроз Кога Бог походи Свој народ. И после сваког новог чуда ти народни таласи бивали су све већи и шумнији. Тако једног дана, повествује јеванђелист Лука, нагрнуше к Њему „миријаде народа, па стадоше газити један на другога“ (Лука, 12, 1).
И сви који се обраћаху Њему за помоћ, без обзира на стање и имање, или на болести или недуге – сви постајаху здрави, било од Његове речи или од додира Његове руке или хаљине. Ваистину, једини Лекар целокупног лекарства. И народ Га заиста величаше, обожаваше и љубљаше. Тако народ. Али друкчије старешине народне.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
6. Помесни Сабор у Лаодикији 363.-364. године
не зна се број Светих Отаца – 60 правила
- Не треба ни са једним јеретиком брак склапати, или за јеретике давати синове или кћери, него већма их треба узимати, ако обећају да ће постати хришћани. (Апостолска правила 26, 45, 65; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 6, 72; 6. Помесни Лаодикијски 10; 8. Помесни Картагински 21)
- Не треба примати благослове од јеретика, јер су више бесловеслови, него ли благослови. (Апостолска правила 10, 11, 45, 46, 64; 1. Васељенски Никејски 19; 2. Васељенски Цариградски 7; 3. Васељенски Ефески 2, 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 11, 95; 6. Помесни Лаодикијски 6, 7, 8, 9, 10, 14, 31, 33, 34, 37; Василије Велики 1, 47; Тимотеј Александријски 9)
- Не треба се молити заједно са јеретицима или расколницима. (Апостолска правила 10, 11, 45, 46, 64; 1. Васељенски Никејски 19; 2. Васељенски Цариградски 7; 3. Васељенски Ефески 2, 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 11, 95; 6. Помесни Лаодикијски 6, 7, 8, 10, 14, 31, 32, 34, 37; Василије Велики 1, 47; Тимотеј Александријски 9)
- Не треба ниједан хришћанин да оставља мученике Христове и одлази лажним мученицима, то јест јеретичким, или онима који су уз споменуте јеретици били. Јер су ови отуђени од Бога. Нека су, зато проклети, који одлазе к њима. (Апостолска правила 10, 11, 45, 46, 64, 70; 3. Васељенски Ефески 2, 4; 6. Помесни Лаодикијски 6, 9, 32, 33, 37; 8. Помесни Картагински 83; Тимотеј Александријски 9)
- Хришћани не смеју напуштати Цркву Божију и одлазити од ње, те анђеле призивати и сабрања њима чинити, јер је ово забрањено. Који се, дакле, затече да се одаје таквом скривеном идолопоклонству, нека је проклет, јер је оставио Господа нашега Исуса Христа, Сина Божијега, и пришао идолопоклонству.
- Свештена лица или клирици не смеју бити гатари, ни врачари, нити гатати бројевима, или по звездама, нити да праве такозване амајлије, које су окови душа њихових. Који, пак, носе амајлије, наредисмо да се изагнају из Цркве. (Пето-шести Васељенски Цариградски 61; 1. Помесни Анкирски 24; Василије Велики 7, 65, 72, 81, 83; Григорије Ниски 3)
- Не треба примати празничне дарове, које шаљу Јудејци или јеретици, нити заједно са њима празновати. (Апостолска правила 64, 70, 71; Пето-шести Васељенски Цариградски 11; 1. Помесни Анкирски 9; 6. Помесни Лаодикијски 6, 9, 29, 33, 34, 38, 39)
- Не треба пресне хлебове од Јудеја примати, нити општити у њиховим нечашћима и непобожностима. (Апостолска правила 7, 64, 70, 71; Пето-шести Васељенски Цариградски 11; 1. Помесни Анкирски 9; 6. Помесни Лаодикијски 6, 9, 29, 33, 34, 37, 39)
- Не треба празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховој бежбожности. (Апостолска правила 71; Пето-шести Васељенски Цариградски 71, 94)
- Епископи кад су позвани да не требају сабор пренебрегавати, него да отиду на сабор, да поуче друге или се сами поуче на изграђивање Цркве и добро осталих. А који пренебрегне сабор, такав сам себе осуђује, осим ако због нечег ванредног изостане. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 8. Помесни Картагински 18, 76, 95)
- Свештено лице или клирик не треба на пут кретати без налога епископа. (Апостолска правила 12, 13, 32, 33; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 42; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9; 8. Помесни Картагински 23, 106)
- Свештена лица ни клирици не требају на пут кретати без каноничких писама. (Апостолска правила 12, 13, 32, 33; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 41; 5. Помесни Сардички 7, 8, 9; 8. Помесни Картагински 23, 106)
- Не требају ипођакони ни за кратко време остављати врата да би се бавили молитвом. (Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 6, 15; 6. Помесни Лаодикијски 20, 21, 22, 24, 25)
- Жене не треба да улазе у жртвеник. (Пето-шести Васељенски Цариградски 69; 6. Помесни Лаодикијски 19)
- После друге седмице Четрдесетнице не треба примати за просветљење крштењем због кашњења у катихизацији. (1. Васељенски Никејски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 78; 6. Помесни Лаодикијски 46)
- Да требају који се крштавају учити напамет Веровање, то јест Символ вере, и петог дана, четвртком, сваке седмице пред епископом или презвитерима казивати напамет шта су научили. (1. Васељенски Никејски 2, 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 78, 96; 6. Помесни Лаодикијски 19, 45)
- Који су у болести крштење примили и после су оздравили, требају изучити Веровање, то јест Символ вере, и упознати да ли су се удостојили божанственога дара. (1. Васељенски Никејски 2, 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 78, 96; 2. Помесни Неокесаријски 12; 6. Помесни Лаодикијски 19, 45, 46; 8. Помесни Картагински 45)
- Који бивају просвећени, требају после крштења бити помазани Небеским Помазањем, то јест Светим Миром, да буду удионици Царства Христова. (3. Васељенски Ефески 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95)
- У Светој Четрдесетници не треба хлеб, то јест Свету Евхаристију, приносити, осим само Суботом и Недељом. (Апостолска правила 66, 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 52; 6. Помесни Лаодикијски 50, 51, 52)
- Не треба у четвртак, последње недеље Свете Четрдесетнице, разрешивати пост и тиме сву Четрдесетницу ниподаштавати, него треба сву Четрдесетницу постити сухојеђењем. (Апостолска правила 66, 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 29, 89; Дионисије Александријски 1; Тимотеј Александријски 8, 10)
- Не треба у Свету Четрдесетницу свршавати рођендане Мученика, то јест празнике Светих Мученика, него треба успомене Светих Мученика чинити у суботе и недеље. (Апостолска правила 66, 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 52; 6. Помесни Лаодикијски 49, 50, 52)
- У Четрдесетницу не треба чинити венчања или прослављати рођендане. (Апостолска правила 66, 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 52; 6. Помесни Лаодикијски 49, 50, 51)
- Хришћани кад одлазе на свадбе не треба да свирају и играју, него скромно вечерају или ручају, како приличи хришћанима. (Пето-шести Васељенски Цариградски 24; 6. Помесни Лаодикијски 54)
- Да свештена лица или клирици не треба на свадбама или гозбама да гледају позоришне представе, него пре но што дођу глумци, они треба да устану и удаље се. (Пето-шести Васељенски Цариградски 24; 6. Помесни Лаодикијски 53)
- Не требају свештена лица или клирици, па ни лаици, да доприносима, то јест прикупљањем прилога, приређују гозбе. (8. Помесни Картагински 60)
- Презвитери не треба, пре уласка епископа, да улазе у олтар и седе на седишту, него да са епископом уђу, осим ако је епископ болестан или је некуда отишао. (Апостолска правила 2, 31, 39, 55; 4. Васељенски Халкидонски 8, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17)
- Не треба у малим местима и селима постављати епископе, него путујуће свештенослужитеље. Они, пак, који су у таквим местима већ постављени, не могу ништа чинити без сагласности градског епископа; исто тако и презвитери не могу ништа чинити без сагласности епископа. (1. Васељенски Никејски 8; 1. Помесни Анкирски 13; 2. Помесни Неокесаријски 14; 4. Помесни Антиохијски 8, 10; 5. Помесни Сардички 6)
- Ни епископи, или презвитери не треба да приносе Евхаристију у кућама. (Апостолска правила 31; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34, 59; 7. Васељенски Никејски 7, 10; 3. Помесни Гангрски 6; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 10; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 12)
- У Цркви не треба говорити посебне песме, нити неканонске књиге, него само канонске књиге Старога и Новога Завета. (Апостолска правила 60; Пето-шести Васељенски Цариградски 63; 8. Помесни Картагински 103)
- Ове књиге треба читати из Старога Завета:
Постање света
Излазак из Египта
Левитска
Бројеви
Поновљени Закони
Исус Навин
Судије и Рут
Јестира
Царства прва и друга
Царства трећа и четврта
Дневника прва и друга
Јездра прва и друга
Књига сто педесет Псалама
Приче Соломонове
Проповедник
Песма над песмама
Јов
Дванаест Мањих Пророка
Исаија
Јеремија и Варух, то јест Плач и Посланица
Језекиљ
Данило
А књиге Новога Завета ове:
Јеванђеља четири: по Матеју, по Марку, по Луки, по Јовану, Дела Апостолска, седам Саборних Посланица: Јаковљева једна, Петрове две, Јованове три, Јудина једна, четрнаест Павлових Посланица: Римљанима једна, Коринћанима две, Галатима једна, Ефесцима једна, Колошанима једна, Солуњанима две, Јеврејима једна, Тимотеју две, Титу једна и Филимону једна (Апостолска правила 85; 8. Помесни Картагински 24; Атанасије Велики или Александријски 2; Григорије Назијанзин или Богослов 1; Амфилохије Иконијски 1)
Oтац Арсеније Јовановић I Питања и одговори
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 158 | 1. Коринћанима 15, 1-15: О Васкрсењу Христовом.
1 Али вам напомињем, браћо, Јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите,
2 кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте.
3 Јер вам најприје предадох што и примих: да Христос умрије за гријехе наше, по Писму,
4 и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму,
5 и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици;
6 потом се Он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише.
7 Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима;
8 а послије свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени.
9 Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију.
10 Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат Његова, која је у мени, не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном.
11 Било, дакле, ја, било они, тако проповиједамо и тако повјеровасте.
12 А ако се Христос проповиједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих?
13 А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао.
14 А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша.
15 А показујемо се и лажни свједоци Божији што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, Којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 79 | Матеј 19, 16-30: О награди апостолима за преданост Христу.
16 И гле, неко приступи и рече Му: „Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?”
17 А Он му рече: „Што Ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако желиш ући у живот, држи заповијести.”
18 Рече Му: „Које?” А Исус рече: „’Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно;
19 поштуј оца и матер;’ и ’љуби ближњега својега као себе самога.’”
20 Рече Му младић: „Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?”
21 Рече му Исус: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на Небу, па хајде за Мном.”
22 А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
23 А Исус рече ученицима Својим: „Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство Небеско.
24 И опет вам кажем: ’Лакше је камили проћи кроз иглене уши, неголи богатоме ући у Царство Божије.’”
25 А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: „Ко се, дакле, може спасти?”
26 А Исус, погледавши на њих, рече им: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.”
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
„Тешко је богатоме ући у Царство Небеско.“ (Матеј 19, 23) Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује – обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности и тако даље.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Да се сетимо страшног часа тог | Песма светим Мироносицама
https://www.youtube.com/watch?v=td-b5fShs5s
Да се сетимо страшног часа тог,
када грешни распеше Спаситеља свог.
Целе ноћи те нису спавале,
Марија и Марта, жене побожне.
Већ су мислиле како да иду,
Исусово тело и гроб да виду.
Па су спремиле пуне судове,
мириса и уља на гроб да носе.
Па су позвале и те друге све,
Исусове верне Мироносице.
Када је зора свој зрак пустила,
Марија је прва од њих устала.
Јер је Господа свога љубила,
и у срцу своме љубав носила.
Па су мислиле бриге велике,
ко ће камен од гроба да им подигне.
Кад је Марија празан гроб вид’ла,
и њена је вера духом клонула.
Кажи ми право: „Ко Га ј’ украо?“
А Господ јој рече: „Слушај, Маријо!
Ја сам устао, к’о што сам рек’о,
ученике Своје опомињао.
Да ћу страдати и мучен бити,
и трећега дана да ћу устати.
А сад идите, браћи казујте,
и Мојих се речи опомињите.
Веру држите, закон поштујте,
Јеванђеље Свето испуњавајте.“
А сад слушајте, браћо и сестре,
Маријину љубав сви да имате.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєпитати1 (препитати) = исхранити се, прехранити, одржати
прєпитати2 (препитати) = погребсти, сахранити (хранити=чувати)
1. Мојсејева 7, 3
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: и ѿ птицъ нєбєсныхъ чистыхъ сєдмь сєдмь, мꙋжєскїй полъ и жєнскїй: и ѿ всѣхъ птицъ нєчистыхъ двѣ двѣ, мꙋжєскїй полъ и жєнскїй, прєпитати сѣмѧ по всєй зємли.
ИЗГОВОР: и от птицнебеснихчистихсед(а)мсед(а)м, мужески(ј)полиженски(ј): и отвсјехптицнечистихдвједвје, мужески(ј)полиженски(ј),препитати сјемја по всеј земљи.
СРПСКИ: такође и од птица небеских по седам, мужјака и женку његову; и од птица нечистих по двоје, мужјака и женку његову, да им се сачува сјеме на земљи.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Цркви су сви потребни
Сви су потребни Цркви.
Сви јој служе: и они који су блага карактера и они строги.
Као што је људском телу неопходно и слатко и кисело, па чак и горко, јер све има своју сврху и витамине, тако су и Телу Цркве сви потребни!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске