25. Госпођински 7533. / 7. септембар 2025.

-Пренос чесних моштију светог апостола Вартоломеја
-Спомен светог апостола Тита, једног од Седамдесеторице
-Спомен светих Исповедника Едеских
-Спомен светог мученика Саве Венетала
-Спомен светог оца нашег Мине, патријарха Цариградског
-Спомен светог оца нашег Јована II Кападокијца, патријарха Цариградског
-Спомен светог оца нашег Епифанија, патријарха Цариградског

 

Архимандрит Рафаил Карелин – Тајна спасења

(књига је доступна у нашој књижари)

Стицање благодати

Спасење – то је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава човјечја душа.

У благодати је увијек све ново: она је неисцрпна као само Божанство. Благодат открива човјеку три виђења. Прво виђење Божанскога свијета, које постаје за њега као унутрашња очигледност и унутрашње виђење свога свијета и никад се не манифестује као двије једнаке и идентичне слике. Благодат открива духовни свијет увијек као ново и неочекивано у различитим запреминама и дубинама. То виђење нема материјални облик, боја и цртежа, али у оно исто вријеме то пије пустош као неки бездани вакум, није иста физичка затамњеност у којој се губи човјечја душа – то је свијет других размјера, који се отвара души као невидљива свјетлост, апсолутно супротна физичкој свјетлости, са одсјајем пламена или зрака сунца.

Друго виђење – то је властита човјекова душа, унутрашњи понор. Благодат открива човјеку његову душу у њеној изопачености гријехом, у прљавштини страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење гријеха је почетак исцјељења. Овде је чудна и несхватљива антиномија: благодат открива човјековом погледу тамно дно његовог срца, гдје се легу као змије страсти, и у исто вријеме чине његову душу љепшом као да свлаче са ње прљаве закрпе и облаче је у бијелу вјенчаницу.

Треће виђење, које даје благодат – то је виђење свијета који нас окружује. Човјек види у свијету исто оно што и у својој души – његово отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свијет, али већ другачијом непристрасном љубављу према њему сједињеном са милошћу, са болом о томе да су људи сами себе гурнули у море, потонули, да су глухи на позив Бога. Благодат открива човјеку трагедију свијета: он препознаје Божанску љубав коју свијет не прима. Благодат открива човјеку да је најстрашнија несрећа непознавање Бога и вјечна смрт, зато човјек почиње на прави начин саосјећати са оним кога је раније сматрао својим непријатељима.

Благодат увијек чини ново. Али Божије откривање било је дато Цркви, и зато тајне богослужења, молитве као духовни канали благодати имају свој облик утврђиван вјековима. И овдје је опет антиномија: у Једнима те истим облицима појањем, обредима и молитвама човјек мора и може наћи нов садржај пошто су обреди и символи који укључују човјека у свијет Бесконачнога, гдје нема међа и граница за духовно савршенство.

Узећемо примјер: човјековом погледу небески свод се чини као ограничени хоризонт: то је као права сфера или кристална купола, која овјенчава земљу; ипак у стварности небо, не само да је безгранично у својим дубинама, већ увијек и непоновљиво за човјека. Ако Хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве, онда ће сваки пут откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов смисао, преживљавати на други начин сваку ријеч, чини ће му се да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Због тога су неки од светих отаца и назвали молитву стваралаштвом; само, то је властито стваралаштво упућено, не вани, већ својој властитој души. Молитва је спојена са напором. Наше лијено тијело и страсна душа јој се супротстављају. Често ова борба бива напрегнута и мучна, човјек се супротставља својој палој природи, свијету, који се увлачи у њега кроз помисли и саблажњиве слике и демонским силама које при попуштању Божијем муче човјека, пуне његово срце тугом и непотребним страхом, мржњом, а понекад доводе до стања потпуне изнемоглости.

Због тога је за пажљиву молитву потребан подвиг сличан бескрвном мучеништву. Овдје је поново антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, рад и утеха. Молитва је својеврстан испит који полаже човјек показујући у стварности какав је његов живот. Али пали човјечји егоизам жели награду без труда и муљави човјечији ум слаже се са страстима — преварити Бога. То се дешава непримијетно. Човјек престаје да схвата да молитвене ријечи добијају животворну снагу када се оне осмишљавају умом и преживљавају срцем. Молити се расијано као у полусну за тјелесног човјека много је лакше, и он почиње замјењивати молитву једноставним изговарањем молитвених ријечи. Овдје долази до распада воље, ума и осјећања који су спојени ако је молитва пажљива. Ум се пуни помислима као нечистим животињама, које нико не изгони из куће, срце постаје глухо према молитви, (о)тврдне као камен, на коме од молитвених ријечи не остаје ни трага. Воља се одваја од разума и срца, и почиње личити ослабљеној струни која не може да даје звук. Између човјека и Бога ствара се некакав невидљиви зид. Човјек почиње мислити да читање одређених ријечи чини молитву и тежи према коначном циљу, према посљедњој ријечи – „амин“.

Ако таквоме човјеку кажете да се не моли, већ обмањује себе и Бога, он ће се увриједити и чак неће схватити због чега га прекоријевају. Суштина фарисејства је вањски ритуал без духовног садржаја, благочестива поза при празном срцу. Човјек постепено заборавља на она благодатна стања која је преживио у прошлости. На молитву почиње гледати као па неко вањско дјело, као на јарам који он мора да носи, као на порез који он мора платити. Овим порезом постаје број прочитаних страница. Свјетлост молитве се гаси у човјеку, заједно с тим духовни свијет постаје за њега далек. Често се нерелигиозни људи чуде зашто неки вјерници, православни хришћани, који редовно посјећују храм, не мијењају се на боље, остају, пак, исти са својим недостацима и пороцима. Најчешће то бива баш зато што су ови хришћани угасили своју властиту молитву, замијенили је само неким словесним обликом, отприлике као шуштање сухом хартијом. Ако таквога човјека упитате чему се моли, тешко да ће моћи одговорити. Он неће да уложи чак ни тако мали напор који је потребан да би схватио смисао онога што је прочитано и онога што се чује, не говорећи више о духовним преживљавањима. Дешава се, да човјек, завршивши молитвени обред не сјећа се да ли је прочитао јутарње или вечерње молитве или нешто треће.

Овдје се посебна опасност крије за свештенослужитеље. Они морају да читају молитве „по наруџби“, без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање; зато је велика саблазан за њих прочитати молитву, а не укључити се у њу како треба, не прочитавши је срцем. Зато се и захтијева од свештеника изузетно велики подвиг бити увијек изнутра припремање за молитву, извршавати свако вршење службе као своје крвно дјело.

Обично они, који се моле непажљиво и расијано, постају непажљивима такође и у односу према извршавању заповјести Божијих, морална страна хришћанства као да престаје постојати за њих. Они престају да виде и осјећају своју грешност. Слаби молитва, слаби покајање, а иза њих и духовни живот. За вријеме молитве у кући или у храму, анализирајући стално своје помисли или животне послове, човјек по завршењу службе или правила задовољно говори себи: „Ја сам се помолио“, уопште не помишљајући да се он налазио пред Богом као мртвац.

Често лажна фарисејска молитва развије код човјека посебну гордост: он почиње осуђивати и учити друге као да је стекао на то право. И у свом животу овакви лицемјерни, „молиоци“, бивају увредљиви, раздражљиви и зли па зато видјећи то невјерници говоре: „Иде у Цркву, а живи горе од нас“. Ови људи не схватају да су духовно престали на прави начин присуствовати у Цркви. У храму стоје само њихова тијела као гроб душе, а ум је закопан, погребен у светским бригама. Они су оптерећени својим маштама и плановима, глуви и слијепи за оно што се дешава у правом смислу у храму, срце таквих људи је затворено за благодат која треба да сиђе за вријеме богослужења. Тачније они виде само спољашњост храма: како је храм почишћен, ко је од познатих дошао данас на службу, како су одјевени; прилазе да их поздраве, саопштавају и сазнају новости, посматрају лица, узбуђују се што су их гурнули, негодују што је код пјевача ружан слух и затим излазе из храма, будући сигурни да су се помолили и платили порез Богу. Ово стање духовног самозадовољстава и лицемјерја може се назвати малограђанским фарисејством.

Али постоји други тип људи, који хоће да се моле, али њихова молитва се распада као кућа од пијеска; они улажу напор, али не чују сопствену молитву, слично као кад се не чује глас иза затворених врата тамнице. То су људи који су напунили своју душу и сјећање вањским стварима, као што пуне стварима собе, тако да постаје тешко кретати се у њима и дисати. То је култ знања, то прекомјерно гутање информација кад ум постаје дебео и малаксав, као тијело преждерано, као утроба Гаргантуа, који је прогутао све што се налазило на његовом огромном столу. Такви људи живе у свијету нагомилани информацијама, непотребних несистематичних, тачно као Пушкин међу отпадом који је сакупљао. Ум губи своју снагу покушавајући да обради овај материјал који пуни човјеку памет и гуши његове стваралачке способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа, гушећи се у грудима, накљукана је вањских знањем, а не може да се узвиси над земним. Земља је – стихија научника: они могу расправљати о Богу, али кад се покушају молити онда се најчешће претварају у беспомоћне астматичаре.

Други култ је – култ емоција и преживљавања. То су они људи који су заокупљени умјетношћу, они живе у свијету својих маштања, фантазија. Њихово срце, напуњено страстима, такође је глуво за молитву. У храму су они утиснути у своја маштања. Они јадикују да је на богослужењу мало ефикасности. Понекад се они прихватају да састављају своје молитве – онако, како други пишу стихове, но убрзо долазе до закључка да је у позоришту душевни живот љепши, разноврснији и ефикаснији.

Трећи култ је – култ наслада на нивоу осјећања, у овој области овладава жеђ за сексом и крви. Такви људи губе не само духовни већ и душевни облик. О овој врсти људи није згодно говорити у овој књизи. Код свиње су очи увијек са погледом доље. Али невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о њиховој молитви? Они се моле само када падају са стијене, или кад им се појави злоћудни малигни тумор.

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

(Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950)

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве

1. Појам о догматици

У самом називу „догматика” садржи се предмет догматике и појам ο њој, који собом намећу логичку дефиницију: догматика је наука ο догматима хришћанске вере. Али пошто се од стране разних хришћанских вероисповести догмати могу различито схватати и тумачити, то Православна Црква, излажући и тумачећи богооткривене догмате у духу еванђелском, апостолском и васељенском, назива своју догматику православном, и тиме је издваја и ограђује од нееванђелских, неапостолских, невасељенских, неправославних схватања догмата спасења. Према томе, православна догматика је наука која систематски и у духу једине, свете, саборне и апостолске Цркве Православне излаже и тумачи догмате хришћанске вере.

2. Појам о догматима

Догмати су богооткривене вечне истине вере, које се садрже у Светом Откривењу, а чува их, објашњава и саопштава Црква као божанска, животворна и неизменљива правила спасења. Сама реч догмат (δόγμα) грчког је порекла, и долази од глагола δοκεΐν (мислити, држати, сматрати, веровати) у његовом облику δέδογμαι (у 3. лицу δέδοκται = решено, одређено, опредељено), те етимолошки означава мисао одређену, утврђену као неоспорну логичку истину у ма којој области људске делатности: философској, религиjској, законодавној.

Стари грчки и римски писци употребљавају реч догмат у философском, етичком, законодавном смислу са значењем учења, правила, које је због своје неоспорне истинитости за многе добило значај логички и фактички обавезне истине, заповести, закона, наредбе.

У Старом Завету реч догмат означава с једне стране политичке наредбе, државне указе и законе, а с друге – заповести Мојсејева закона, или заповести које се односе на религиозни живот уопште.

У Новом Завету реч δόγμα употребљена је пет пута у двојаком смислу: политичком, и означава царске указе и законе, и религиозном, означавајући прописе Мојсејева закона који су у своје време имали обавезну силу за сваког Јеврејина, и новозаветне уредбе које су обавезне за све чланове Христове Цркве. Јер се у Делима Апостолским вели да Апостол Павле и Тимотеј учаху верне да држе догмате које прописаше Апостоли и старешине у Јерусалиму (φυλάσσειν τά δόγματα τά κεκριμενα ύπό των αποστόλων και τών πρεσβυτέρ­ων τών έν Ιερουσαλήμ). Повлачећи разлику између прописа Мојсејевог закона и вечних новозаветних истина, догмата, апостол Павле вели да је Господ Христос „закон заповести (Мојсејевих) догматима укинуо” (τον νόμον των εντολών έν δόγμασι καταργήσας).

На основу тога, још од апостолских времена формирао се црквени значај речи „догма”, као божанске, неоспорне, апсолутне и општеобавезне истине вере. Велики ревнитељ богоданог апостолског Предања, свети Кирил Јерусалимски, основне истине вере, које се садрже у Символу јерусалимске Цркве, назива неопходним догматима (των αναγκαίων δογμάτων), благочестивим догматима (δογμάτων ευσεβών), а подвиг вере, којим се ови усвајају на спасење, назива догматичким обликом вере (είδος της πίστεως το δογματικόν). Целокупно новозаветно учење ο Богу он назива догматима ο Богу (τα περί θεού δόγματα), а лично и животворно усвајање ових догмата делотворном вером он сматра за неопходни услов спасења, због чега и вели: „Највећа је добит – изучавање догмата”. Набројавши све новозаветне истине ο Богу, Сину Божјем, Духу Светом, ο добру, ο злу, ο домостроју спасења уопште, свети Григорије Богослов позива оглашене да своје добро, своје спасење, свој нови живот заснују на темељу ових догмата (έπι τούτω τω θεμελίω τών δογμάτων). Свети Григорије Ниски дели целокупно хришћанско учење на два дела: на етички део и на тачне догмате (εις το ηθικόν μέρος και την τών δογμάτων άκρίβειαν). Свети Златоуст под догматима разуме хришћанско вероучење, а Викентије Лерински васељенску веру (universalis fides) назива васељенском догмом (catholicum dogma). Ha Васељенским саборима реч догма употребљавана је у значењу: истина хришћанског вероучења, и саборски Оци називају догматима своје одредбе о вери, а све остале одлуке и прописе – канонима, правилима. То се делимично огледа и у томе што Црква назива дог­матиком (δογματικόν) оне богослужбене стихире, које садрже у себи учење вере о Пресветој Богородици, о оваплоћењу Господа Христа, о двема природама у његовој једној Богочовечанској Личности.

Тако се на црквеном језику, у строгом смислу речи, дог­матима називају само оне богооткривене истине које се тичу вере, за разлику од богооткривених истина етичког, обредног и канонског карактера, али се притом никад несме губити из вида, да све оне, на крају крајева, сачињавају једну недељиву целину.

3. Особине догмата

Оно што догмате чини вечним божанским истинама, и што их карактерише као такве, јесу њихове нарочите особи­не: богооткривеност, црквеност, општеобавезност и неизменљивост.

а) Богооткривеност је основна особина која догмате чи­ни догматима, јер потврђује њихово божанско порекло. Према томе, догмати нису само истине вере, већ истине вере са­мим Богом откривене. Њихово божанско порекло чини их непоречно истинитима, вечнима, спасоноснима, непостижнима, надумнима. Да их Бог није сам открио, до њих никада не би могао доћи никаквим напорима ни колективни ум човечанства, ни индивидуални ум појединих људи. Отуда су дог­мати предмет вере; они се примају вером као надумне божанске истине, што Црква показује почињући Символ вере речју: Верую. Божанског порекла, догмати садрже богоот­кривене истине о Тројичном Божанству и његовом творачком, промислитељском, искупитељском, осветитељском и судијском односу према свету и човеку. А у свету овоме Бог једини зна себе, зато Он једини и може открити себе и своје истине. И Он то чини кроз оваплоћеног Сина свог Јединородног, у коме обитава сва пуноћа Божанства телесно (πάν το πλήρωμα τής θεότητος σωματικως), а тиме и сва пуноћа божанских истина које Он открива по своме божанском благовољењу онима који верују у Њега, живе Њиме и ради Њега. Тиме што су Христове, ове догматске истине су божанске, вечите, неизменљиве и апсолутно истините. Оне су савршено и завршно Откривење Божје, и претстављају последњу реч коју Бог непосредно објављује људима кроз Сина свог Јединородног.

Божанско порекло одликује хришћанске догмате као вечне божанске истине од догмата нехришћанских религија и философских учења као истина људских, релативних, пролазних. Ван Христовог Откривења нема вечних божанских истина догматских, нити их може бити. Једном за свагда божански догмати су дати у Светом Откривењу, и Црква их као такве чува и исповеда. Имајући у виду божанско порекло догмата, и све што из тога проистиче, свети Оци и Учитељи Цркве називају догмате – догматима Божјим (δόγματα θεοϋ), догматима Христовим, догматима Господњим догматима еванђелским, догматима божанственим, догматима апостолским, догматима истине, догматима небеске философије. Α свети Василије Велики пише: „Од догмата и проповеди, сачуваних у Цркви, једне имамо од писаног учења (тј. Светог Писма), а друге, који су дошли до нас од апостолског Предања примили смо тајно (έν μυστηρίω), но и једни и други имају подједнаку силу (την αυτήν ίσχΰν) за побожност”.

б) Црквеност је друга карактеристична особина сваког догмата. Самим тим што је дело Откривења, догмат је и дело Цркве. Јер је Црква тело Откривења. Нема сумње, Божанско Откривење садржи све догматске истине вере, али пошто се Откривење налази једино у Цркви, то уобличење и тумачење светих догмата припада Цркви као богочовечанском телу Христовом, које живи и дела Духом Светим. У овој делатности својој она је непогрешна, Јер је глава њена безгрешни Господ Христос, а душа њена – Свети Дух Истине који је уводи у сваку истину. Очигледно је да је црквеност као особина догмата органски и логички условљена њиховом богооткривеношћу; и обратно. Но између богооткривености и црквености догмата као њихових особина никако се логиком људском не може повући гранична линија, као што се не може повући ни између Откривења и Цркве. Јер Откривење је Откривење Црквом и у Цркви, као што је и Црква – Црква Откривењем и у Откривењу. Неопходношћу својих природа они су унутрашње нераздвојно сједињени и међусобно условљени. Ван Цркве не може бити догмата, јер ван ње не може бити истинског божанског Откривења. Догмат је догмат само Црквом, у Цркви, кроз Цркву. Пошто је Црква једини Богом одређени чувар и тумач Светог Откривења, то је она једини ауторитативни судија, који по божанском дару и праву непогрешно разликује истинско Откривење од лажног, одређује канон светих Књига, и објављује богооткривене истине као догме.

Ван ње, без ње, мимо ње, и саме вечне истине Откривења гу­бе своју божанску истинитост, постојанство и неизменљивост, и постају плен самовољних ћуди људских. Пример тога имамо у јеретицима, који се обично тиме одликују што вечне и надумне истине Откривења тумаче по свом разуму, а не по светом, саборном, апостолском, васељенском разуму Цркве. Господ Христос је Цркву учинио телом својим богочовечанским, испунио је Духом Истине занавек, и одредио је да буде столпь и утвержденiе истины (στύλος και έδραίωμα της αλη­θείας) да би она кроза све векове била неустрашиви чувар и непогрешни тумач вечних божанских истина Светог Писма и Светог Предања. Као таква она не може грешити, ни обмањивати, ни обмањивати се. Њена реч је Божја реч у свима питањима Светог Писма и Светог Предања. Из ње и њоме говори Господ Христос Духом својим Светим и уводи у сваку божан­ску истину Светог Откривења. Први доказ тога налази се у Делима Апостолским, када Црква, у лицу својих претставника, руковођена Духом Светим, објављује догматске одлуке, обавезне за све чланове Цркве, под геслом: Изволися Свято­му Духу и намь (εδοξε τω άγίω Πνεύματα και ήμΊν). По овом богооткривеном апостолском геслу и методу радили су сви свети Васељенски сабори Православне Цркве, непогрешно тумачећи и објављујући божанске догмате Светог Откривења. Због такве богодане власти и права Цркве у санкционисању светих догмата свети Оци називају догмате – догматима Цр­кве (τα της Εκκλησίας δόγματα), догматима црквеним (τα εκκλησιαστικά δόγματα). Отуда, члан Цркве може бити са­мо онај који верује и прима све догмате вере онако како их Црква држи и тумачи; ко се томе противи, одбацујући или изврћући их, тога Црква отсеца од богочовечанског тела свог и одбацује. Набројавши све догмате претходних Васељенских сабора, свети Оци VI Васељенског сабора наређују: „Аще же кто либо изь всехь не содержить и не прiемлеть выше реченныхь догматовь благочестсiя, и не тако мыслить и проповедуеть, но покушается идти противу оныхь: тоть да будеть анаθема… оть сословiя христсанскаго, яко чуждый, да будеть изключень и извержень”.

в) Општеобавезност догмата, коју прописују свети Оци VI Васељенског сабора, природна је последица њиховог божанског порекла и неопходности за спасење сваког члана Цркве. Откривени Тросунчаним Божанством, санкционисани и објављени Црквом Христовом као вечне божанске исти­не, неопходне за спасење, догмата су самим тим обавезни за свакога који жели спасење. Одрицање од њих одрицање је од Спаситеља и његовог искупитељског подвига спасења. Усвајање догмата вером као вечних, спасоносних и животворних истина Божјих доноси сваком човеку спасење и живот вечни. У богооткривеној чистоти и истинитости својој догмати су неопходни за спасење; ко хоће да их замени или изме­ни, подводи себе под страшну апостолску анатему: Аще мы, или ангель сь небесе благовестить (εύαγγελίζηται) вамь па­че, еже благовестихомь (εύηγγελισάμεθα) вамь, анавема да будеть. Влашћу, даном јој од самог Господа Христа, Црква је увек тако поступала и поступа. Од свију који јој приступају она захтева исповедање свих божанских догмата вере; и док разноврсне грешнике трпи у себи, трудећи се да их исправи и спасе, дотле, сагласно Спаситељевој заповести, одлучује од себе оне који се противе светим догматима или их изврћу.

Примање догмата је општеобавезни, безусловни услов спасења још и зато што од тога зависи сав морални живот човеков. Усвојивши вером вечне догматске истине Откривења, човек их еванђелским подвизима молитве, поста, љубави, наде, кротости, смирености, милосрђа, правдољубља, и светим тајнама, поступно претвара у своју природу, постепено расте растом Божјим, да би достигао у меру раста пуноће Христове. Пошто су свети догмати вечне и спасоносне божанске истине животворном силом Тројичног Божанства, од кога и долазе, то је у њима сва сила новог живота по Христу, сва сила благодатног морала еванђелског. Они су заиста речи вечнога живота. И самим тим што су они Христове речи, дух су и живот су (πνεύμα έστι και ζωή έστι). Мимо вере у њих нико не може ни познати вечни смисао овога пролазнога живота, нити степи блажену бесмртност и живот вечни. Једино када подви­гом делотворне вере усвоји вечне догматске истине Хри­стове, човек постаје лоза на божанском чокоту Христу, и кроз њега почињу да струје сокови вечног божанског жи­вота, који га оспособљују да род многи роди за живот веч­ни. То је једини начин, и другога нема, да човек, обесплођену грехом природу своју, оплоди бесмртношћу и вечношћу. У висину божанских савршенстава човек мо­же расти једино ако себе подвигом самоодречне вере учини заједничарем у корену (συγκοινωνός της ρίζης) божанских истина Христових.

У ствари, догмати су божанске заповести, божанска правила новог живота у Духу Светом, јер непролазном светлошћу својом осветљавају човеку вере сав пут из мрачне пећине тела у лазур Христове вечности. Отуда православна етика није друго до примењена у живот догматика. Нови живот у Христу сав је изаткан из догматских истина Светог Откривења. Јер је Црква тело у коме божанске догматске истине струје као крв, оживотворавајући вечним животом све делове богочовечанског организма. Све што се налази у тајанственом благодатном телу Цркве повезано је животворном силом Духа Светог у једну чудесну богочовечанску целину. Ко православним подвигом вере учлани себе у богочовечанско тело Цркве Христове, тај свим својим бићем осећа да су догмати свете, животворне силе, које га постепено из смртног прерађају у бесмртног, из временог у вечног. И усто свом душом сазнаје да су догматске животворне истине најнеопходнија неопходност у сфери људског живота и мишљења, и да је Црква стога у пуном праву када одлучује од себе оне који поричу догмате или их изврћу и унакажују. Порицање или извртање догмата равно је духовном самоубиству, јер такав човек отсеца себе од животворног тела Цркве, прекида животну везу између себе и благодатних сила Цркве, које су једине у стању да човека испуне вечним божанским животом и преведу из смрти у живот вечни. Незаменљивост светих догмата чини оправданим сав ревносни догматизам Цркве у истинама вере, и објашњава сву њену богомудру одлучност у одбацивању оних који или поричу или изврћу божанске догмате. Када би Црква у овом постала равнодушна, престала би бити Црквом, јер би показала да је несвесна незаменљивости, животворности и спасоносности вечних божанских истина, које се садрже у светим догматима Откривења.

Догмати су општеобавезне истине вере још и зато што су они богодане норме правилног религиозног мишљења и правилног религиозног осећања. Помоћу њих сваки човек може развијати своје сазнање и осећање до неслућених божанских савршенстава; ван њих, он се стално дави у живом песку људског релативизма, док се најзад сасвим не удави.

Нигде, ни на земљи ни на небу, нема веће слободе ни више могућности за бесмртну делатност људског сазнања и осећања него што је има у божанским догматским истинама Цркве, јер оне уводе човека у царство Тројичног Божанства, у коме је све бесконачно, вечно и бездано. Зар има игде веће слободе него у безданим дубинама и бескрајним висинама Духа Божјег? Вечиту истину објављује Апостол када вели: Где је Дух, онде је слобода (ου δε το Πνεύμα, έκεΐ ελευθερία).

г) Неизменљивост као особина догмата истиче из њихове богооткривености, црквености и неопходности за људски живот и спасење. Као Богом дана правила вере, од чијег усвајања зависи спасење људи, догмати су неизменљиви и неприкосновени, због чега васељенска Црква Христова анатемом осигурава њихову неизменљивост од оних који јој прете. Као што се Бог не мења, тако се и истине његове не мењају. Пошто су догмати вечне божанске истине, то се не мењају, нити се могу мењати, јер су од Бога у кога нема промењивања ни мењања. Предани Цркви самим Богом, Црквом санкционисани и уобличени, догмати се не могу ни мењати, ни умножавати, ни смањивати. „Догмати Божји су неизменљиви”, вели свети Василије Велики. Догмати небеске философије, пише Викентије Лерински, не могу се подвргавати никаквој промени, сасецању или извртању, као што је то случај са земаљским уредбама, које се могу усавршавати једино непрестаним поправкама и примедбама.

Из поменутих особина, које карактеришу догмате као вечне божанске истине, следи закључак да су догмати истине Откривења, Богом уручене Цркви, као божанска, неизменљива и обавезна за све верне правила вере, без којих и мимо којих нема спасења, нити познања вечног живота и смисла животног.

4. Догмати и Свето Откривење

Као што је Свето Писмо извор светих божанских догмата, тако исто је и Свето Предање (ή αγία παράδοσις), јер је и оно жива реч Божија, само Свето Писмо – записано свето Предање, дотле је свето Предање – усмено свето Писмо. И једно и друго су истог божанског порекла, јер су Откривење једног истог Тројичног Божанства. Шта више, свето Предање је по времену старије од светога Писма. Како у Старом Завету, тако и у Новом, свето Предање претходи светим Књигама. Више од двадесет година Црква није имала записан Нови Завет, него је свето Предање било једино мерило вере и целокупног домостроја спасења. „Божанствени људи, пише блажени Теофилакт у предговору свога тумачења на Еванђеље по Матеју, учили су се не из списа и књига, него имајући чисти ум, просветљавали су се озарењем Пресветог Духа, и тако упознавали вољу Божију из разговора самога Бога са њима лице у лице. Такав је био Ној, Авраам, Исаак, Јаков, Јов, Мојсеј. Али када су се људи искварили и постали недостојни просветљења и научења од Светога Духа, тада је човекољубиви Бог дао Писмо да би се бар помоћу њега сећали воље Божије. Тако је и Христос испрва сам лично беседио са Апостолима, и послао им за учитеља благодат Светога Духа.Али пошто је Господ предвидео да ће се касније појавити јереси и наше нарави искварити, то је благоволео да Еванђеља буду написана, да би се ми, учећи се из њих истини, одупрли јеретичкој лажи, и да се наше нарави не би исквариле сасвим.” У својој првој беседи ο Еванђељу по Матеју свети Златоуст благовести: „У ствари, ми не би требало да имамо никакву потребу за Писмом, него да водимо живот тако чист, да би место књига душама нашим служила благодат Духа, и сва срца наша била исписана Духом, као што су књиге мастилом. Али пошто смо ми одгурнули ову благодат, онда не остављајмо бар овај други пут. Α да је први пут био заиста бољи, то је Бог показао и речима и делима својим. Јер је Он са Нојем, са Авраамом и његовим потомцима, а и са Јовом и са Мојсејем беседио не путем Писма већ Сам лично, пошто је њихов ум био чист. Када је пак сав јеврејски народ потонуо у дубину безбожности, тада су већ постали неопходни: Писмо, таблице, и поуке кроз њих. И као што је познато, то се десило не само са старозаветним светитељима, него и са новозаветним. Јер и Апостолима није предано Богом ништа писано, већ им је место Писма обећана благодат Духа. Той, рекао им је Он, воспомлнеть вамь вся (Јн. 14, 26). Α да би знао, да је ово било далеко боље, чујмо шта Он говори преко Пророка: завещаю вамь заветь новь, дая законы Моя вь мысли ихь и на сердцахь ихь напишу я, и будуть вси научены Богомь (Јеремија 31, 33; Јован 6, 45). И Павле, показујући ово преимућство једнога над другим, говори да је он добио закон написан не на скрижалехь каменныхь, но на скрижалехь сердца плотяныхь (2 Кор. 3, 3). Али када су се, по истеку многог времена, једни удаљили од правог учења а други од чистоте живота и наравствености, тада је опет настало писмено поучавање.”

По свему, Свето Писмо и Свето Предање су подједнако неопходни, подједнако важни, подједнако незаменљиви. Ту истоветност њихову истиче апостол Павле када пише Солуњанима: Браћо, стојте и држите предања (τάς παραδόσεις), којима се научисте или речју или посланицом нашом (είτε δια λόγου είτε δι επιστολής ημών). Тумачећи ове апостолове речи, свети Златоуст вели: „Из овога се јасно види, да Апостоли нису све предавали кроз посланице, него су много саопштавали и без писања; али и једно и друго подједнако заслужују веру (έστιν αξιόπιστα). Стога ми сматрамо достојним вере и црквено Предање. Постоји предање, – ништа више не тражи (Παράδοσις έστι, μηδέν πλέον ζητεί)”. Обраћенима се није давала књига да изучавају истине Христове, него су их у почетку Апостоли и њихови ученици усмено поучавали; тек се касније јавила потреба да се један део Светог Предања запише у свете новозаветне књиге, док се већи део преносио у цркви живом речју, од Апостола и њихових ученика, путем апостолског прејемства. Али важност и значај и записаног и усменог Светог Предања остала је увек једна иста; и тек једно у другом, и једно са другим сачињавају пуноћу божанских истина спасења. Богомудро сведочанство о томе имамо у светог Иринеја који пише: „Шта би било да нам Апостоли нису оставили своја писања (Свето Писмо)? Зар не би требало следовати поретку Предања, које су они оставили онима, којима су и Цркве поверили? Овоме поретку следују многа племена варварска, која, поверовавши у Христа, имају спасење, написано у душама њиховим Духом, без хартије и мастила, и брижљиво чувају древно Предање… Такви људи, поверовавши без Писма, сматрају се за варваре због наречја, али што се тиче учења, нарави и живота, они су по вери веома мудри и угађају Богу, проводећи живот у свакој правди, чистоти и мудрости. Ако би им ко стао проповедати лажно учење јеретичко, они би одмах затворили уши, и побегли далеко, не желећи ни да чују богохулну беседу. Тако они, утврдивши се на древном апостолском Предању, и не пуштају до ума свог никакву таштину.

Због свега тога, васељенска Црква Христова са подједнаком ревношћу чува и Свето Писмо и Свето Предање у њиховој богооткривеној апостолској пуноћи, чистоти и неприкосновености. „Истину не треба тражити у других, саветује свети Иринеј, већ јој се треба учити у Цркви, у коју су Апостоли, као у богату ризницу, сложили све што може бити истинито. Ту ко хоће нека црпи себи животворно пиће; ту су врата живота; а сви други -лоповисуи разбојници, и за­то треба бежати од њих а љубити оно што долази од Цркве, и примати од ње Предање истине (veritatis traditionem)… Где су сложени дарови Господњи, тамо се и треба учити истини. т.ј. у оних у којих се налази прејемство Цркве од Апостола и борави здрава, беспрекорна поука и неискварена, неповређена реч. Они чувају нашу веру,… и без опасности (од заблуда) излажу нам Писма (scripturas)”. Ориген пише: „Нека се чува црквено Предање, које је путем прејемства предано од Апостола, и које досада борави у црквама. Само оној истини и треба веровати, која се ни у чему не разилази са црквеним апостолским Предањем.“ Свети Епифаније саветује: „Неопходно је држати се Предања, јер је немогуће наћи све у Светом Писму. Свети Апостоли су једно оставили у Светом Писму, а друго у Светом Предању, што сам Павле потврђује: якоже предахь вамь (1. Коринћанима 1, 2).“ Сачињавајући једну недељиву божанску Истину, Свето Писмо и Свето Предање се међусобно допуњују, условљују, објашњују и одржавају. За правилно разумевање Светога Писма неопходно је руководство Светога Предања. Свети Иринеј одлучно тврди: „Они који не знају Предање, не могу наћи истину у Писму.“ Климент Александриски вели да су „правило истине изгубили они који тумаче Свето Писмо противно црквеном Предању“. Ориген учи да „не треба отступати од првобитног и црквеног Предања, и веровати Писмима друкче него како су нам путем прејемства предале Божје Цркве“. „Предметом вере треба признавати само ону истину, која се ни у чему не разилази са црквеним и апостолским Предањем (in nullo ab ecclesiastica et apostolica discordat traditione)”. Свети Кипријан пише: „Ако се обратимо извору божанског Предања, одмах ће престати људска заблуда”. Свети Василије Велики благовести: „Од сачуваних у Цркви догмата и проповеди, неке имамо из записаног учења (έκ της έγγραφου διδασκαλίας), а неке смо примили од апостолског предања (έκ της των ‘Αποστόλων παραδόσεως) по прејемству у тајни (έν μυστηρίφ). И једни и други имају исту силу (την αυτήν ίσχύν) за побожност; и овоме неће противречити нико, ко је иоле упознат са прописима Цркве. Јер ако станемо одбацивати неписане обичаје, као да немају велики значај, онда ћемо неприметно оштетити Еванђеље у најглавнијим стварима, или шта више, од апостолске проповеди оставићемо пусто име”. Свети Дамаскин, говорећи о неисказаној божанској важности Светог Предања, вели: „Ми не прекорачујемо вечне границе (δρια αιώνια), које поставите Оци на­ши, него држимо предања (τάς παραδόσεις), као што их примисмо. Јер ако станемо кварити устројство Цркве (την οίκοδομήν της Εκκλησίας) маиу најмањим стварима, оно ће се постепено разрушити цело”. „Молимо народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања (των εκκλησιαστικών παραδόσεων). Јер одбацивање из Предања најмањих ствари, као камења из зграде, убрзо ће срушити сву зграду.“

Шести Васељенски сабор својим деветнаестим правилом санкционисао је једном за свагда апостолско учење васељенске Цркве Христове о тумачењу Светога Писма светим Предањем: „Предстоятели церквей должны по вся дни, наи­паче же во дни воскресные, поучати весь клирь и народь словесамь благочестiя, избирая изь Божественаго Писанiя разуменiя и разсужденiя истины, и не преступая положенныхь уже пределовь и преданiя богоносныхь Отець: и аще будеть изследуемо слово Писанiя, то не инако да изеясняють оное, разве какь изложили светила и учители Церкви вь своихь писанiяхь, и сими более да удовлетворяются, нежели составленiемь собственныь словь, дабы при недо­статке уменiя вь семь, не уклонитися оть подобающаго.”

Познато је да су сви Васељенски сабори, од првог до седмог, одбацивали јереси и утврђивали божанске догмате вере, не само на основу Светога Писма већ и на основу Све­тога Предања. Свети Кирил Јерусалимски вели да се Црква назива васељенском (καθολική саборном), стога што без икаквог недостатка предаје све догмате (άπαντα τα δόγματα), κοје људи имају знати.

Из свега реченога јасно је зашто Црква Христова анатемише оне који одбацују Свето Предање и свете Васељенске саборе. „Отвергающимь преданiя, Божественному Откровенiю согласная, и православно-каволическою Церковш хранимая, анавема. Отвергающимь же Соборы святыхь Отець и ихь преданiя, Божественному Откровенiю согласная и православно-каволическою Церковiю благочестно хранимая, анавема.“

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

7. Помесни Сабор у Цариграду 394. године
37 Светих Отаца – 1 правило

1. Сходно наредби Никејског Сабора, два епископа не могу ни поставити нити свргнути епископа. А да би осуда онога који је заслужио свргнуће била темељитија услед гласа многих, и пошто се саслуша окривљени, наређује се, да унапред не може ни од три, а још мање од два епископа бити свргнут онај који је суду потпао, него одлуком већег Сабора и дотичних епархијских епископа, као што то и апостолска правила одредише.(Апостолска правила 1, 34, 37, 74; 1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 14, 15, 19, 20, 23; 5. Помесни Сардички 4, 6; 6. Помесни Лаодикијски 12, 40; 8. Помесни Картагински 8, 10, 11, 12, 13, 15, 18, 19, 49, 50, 59, 104, 107, 128, 129, 130, 132; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13; Теофил Александријски 9)

---

Oтац Георгије Максимов | Сербский патриарх проклял православные догматы?

(изаберите auto translate на setting-у)

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 166 | 1. Коринћанима 16, 13-24: Поуке и поздрави.
13 Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се.
14 Све да вам бива у љубави.
15 Молим вас, пак, браћо, знате за дом Стефанинов, да је првенац из Ахаје, и да себе посветише служењу Светима;
16 да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се.
17 А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство;
18 јер умирише дух мој и ваш. Уважавајте, дакле, такве.
19 Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом Црквом.
20 Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно цјеливом светим.
21 Поздрав је мојом руком, Павловом.
22 Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата (=Господ долази).
23 Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама.
24 Љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.
НАПОМЕНА: Маран ата (=Господ долази) / Мара ната (=Господе, дођи)

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 87 | Матеј 21, 33-42: Прича о двојици синова и о злим виноградарима.
33 „Другу причу чујте: ’Бијаше човјек домаћин, који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде.
34 А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове.
35 И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше.
36 Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто.
37 А најзад посла им сина својега говорећи: ’Постидјеће се сина мојега.’
38 А виноградари, видјевши сина, рекоше међу собом: ’Ово је насљедник; ходите да га убијемо и да присвојимо насљедство његово.’
39 И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише.
40 Када, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити виноградарима оним?’”
41 Рекоше Му: „Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.”
42 Рече им Исус: „Зар нисте никада читали у Писму: ’Камен Који одбацише зидари, Тај постаде Глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима нашим’?”

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

„Марија је добар део изабрала.“ (Лука 10, 42) Успење Мајке Божије представља добар крај тога избора. Сам Спаситељ је при Њеном успењу у Своје руке примио Њену душу. Тога су се удостојили и многи Свети. У разним облицима и степенима, исто доживљавају и сви који изабирају добар део. У тренутку избора, надом се назире крај. Он се у извесном степену предосећа. Након тога, труд, борбе и самопринуђавања делимично помрачују изабрани пут. Ипак, као звезда водиља – остаје добри крај доброг дела. Он личи на ватру која у даљини светлуца путнику кога је на путу задесио мрак. Нада је подстицај снаге и поткрепљење трпљења и постојаности у започетом. Она сама јача вером. Вером се прави избор, надом се истрајава у избору, а трпљењем се долази до доброг краја.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Небојша Мастиловић | Отвори врата
https://www.youtube.com/watch?v=0LDlykR2akc

Из ноћи долазим у нови дан,
клонуле главе, погнутог врата.
Ту пред кућу Твоју, сам и уморан.
Молим Те, отвори врата.
Молим Те, отвори врата.

Жедан сам и душа од жеђи је сува.
Видиш да стојим јадан и бедан.
Напој ме с извора, који душу чува.
Отвори, Твоје сам воде жедан.

Хладно је и пољем лутају вуци.
На зими дрхти срце уплашено.
Прими ме и нове хаљине обуци.
Врати у стадо јагње изгубљено.

Дигни ме из блата, Пастиру драги.
У стаду ћу Твоме живети радо.
Прими ме назад, јер си Пастир благи.
Ти живот Свој полажеш за стадо.

Из ноћи долазим у нови дан,
клонуле главе, погнутог врата.
Ту пред кућу Твоју, сам и уморан.
Молим Те, отвори врата.
Молим Те, отвори врата.

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєрѣканїє (прерјеканије) = свађа, буна

Јудина 1, 11:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Горє имъ, ꙗкѡ въ пꙋть Каїновъ поидоша, и въ лєсть Валаамовы мзды устрємишасѧ, и въ прєрѣканїи Коррєовѣ погибоша.
ИЗГОВОР: Горе им, јако в пут Каинов поидоша, и в љест Валаамови м(а)зди устремишасја, и в прерјеканији Кореовје погибоша.
СРПСКИ: Тешко њима, јер путем Каиновим пођоше и у пријевару Валаамове плате упадоше, и побуном Корејевом изгибоше.

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Исповест изгони магију

Ако баце магију на човека који се исповеда, ништа му не могу. Јер када се човек исповеди и има чисто срце, магови не могу да добију сарадњу од ђавола да му нашкоде.

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---