1. Михољски 7533. / 14. септембар 2025.
-Житије преподобног и богоносног оца нашег Симеона Столпника
-Спомен преподобне матере наше Мapтe
-Спомен праведног и светог Исуса Навина
-Спомен светих мученика Калисте, и Евода и Ермогена, њене рођене браће
-Спомен светих мученица 40 девојака подвижница и њиховог учитеља Амуна ђакона
-Житије преподобног оца нашег Мелетија Новог
-Страдање светог новомученика Анђела
-Спомен свете мученице Агатоклеје
-Спомен преподобне матере наше Евантије
-Спомен преподобног Николаја
-Спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице у манастиру Миасинском
Порок пушења – греховна навикаа
Москва 1998 – Са благословом Обитељи Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона на Светој Гори Атос
„Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“ – речи светог апостола Павла из Прве посланице Коринћанима 6, 12.
„Велико је мучитељство (=тиранија) навике, и то толико да се она уврштава у природну потребу“, каже свети Јован Златоуст. У садашње време се злоупотреба дувана крајње раширила у нашој православној отаџбини. Пуше сви сталежи; пуше и по кућама и на улицама; више се не устручавају да пуше ни жене, па чак ни мала деца. То се данас сматра невиним задовољством. Али, да ли је то тачно?
Таква успешна и свеопшта распрострањеност те навике, некаква страсна наклоност према њој која се у наше доба често примећује и код мале деце – већ само то јесте знак греховног и штетног обичаја. Врлинске навике не приањају тако лако, не привлаче тако све и свакога, јер пристаје помисао човекова постојано за злом од младости његове, како сведочи реч Божија (1. Мојсејева 8, 21).
„У пушењу дувана нема ни греха ни врлине“, говоре обично његове присталице, и остају потпуно уверени у нешкодљивост и безгрешност те злоупотребе дувана. Но, зар постоји нешто средње између греха и врлине? Између добра и зла? То пориче и природни закон и властити разум. Ако у овоме нема ни користи ни добра, онда је то већ ствар бескорисна, бесмислена, испразна; а испразно и бескорисно траћити дато нам кратко, скупо време – зар није то велико зло, највећа штета?
Време је наш главни капитал у земаљском животу – према учењу житејске (=световне) мудрости; време је талант уручен човеку ради стицања вечног живота – према учењу речи Божије. „За сваку празну реч коју рекну људи, даће одговор у Дан Суда“ (Матеј 12, 36), каже нам Син Божији, Искупитељ наш и Судија. Неће ли се најтежи одговор тражити од свакога од нас за празно дело? А пушење не само да је празан посао, то јест бескористан, него потпуно и очигледно штетан и грехован, који рушилачки делује на наш телесни састав, отупљује наше умске способности, посао који је управо супротан Закону Божијем, учењу Христовом, као злоупотреба твари; за сваку неумереност хришћанина бичује прекор сопствене савести.
Како је много оних који данас слободно нарушавају свете постове, које су установили васељенски сабори, и правдају своју непослушност Светој Цркви тиме што им пост наводно штети здрављу, које треба да се чува као дар Божји. Међутим, очевидно је да те речи не потичу од бојазни да се не сагреши, већ се њима прикрива трбухоугађање. У погледу претеране зависности од дувана, нико од његових љубитеља не примењује слично правило, иако је зло које од њега произлази и више него очито.
Размотримо прво накратко штетност те навике по наше тело. Та биљка по својим својствима припада истом роду као кужњак и друге биљке које су јака опојна средства; по својој штетности, дуван је најјачи међу сличним биљкама. Научни истраживачи открили су у њему најјачи отров, такозвани никотин, и пуно је опита доказало ужасну моћ тог отрова. У Француској су се многи злочинци користили никотином за тренутно усмрћивање својих жртава. Исушени дуван, припремљен за пушење, губи нешто од своје јачине, али и раствор направљен од обичног дувана за пушење представља тако оштро средство да се успешно користи за уништавање жуљева, брадавица и сличног. При пушењу талог дуванског дима неизоставно у већој или мањој мери продире у човекову унутрашњост, где се таложи. Услед тога се обично и појављују унутрашњи чиреви, болести у носу и грлу, а пушење често узрокује и хроничну вртоглавицу и повраћање; многи лекари су такође доказали да пушење исушује груди, ствара услове за сушицу, слаби вид. Страсни пушачи из властитог искуства познају наведену штетност, мада је често не признају, а други се и са тим слажу, и још сами виде какво им је дуван зло, но престати више не могу.
Шкодљивост дувана најјасније се испољава на радницима у фабрикама дувана, па чак и на станарима кућа у суседству тих фабрика; и једни и други пате од сталне мучности и главобоље. Ипак, образлагање штетности те злоупотребе за телесно здравље не представља наш главни циљ, те ћемо се стога ограничити на то што смо о тој штетности досад казали, па сада погледајмо ружну навику пушења са наравствене (=моралне) стране. Жалосно је видети како понекад бедни људи, који једва зарађују за своје дневно издржавање, расипају те своје с муком стечене, крваве паре на дуван, излажући тако и себе и своју породицу срезивању ионако срезаних средстава за живот. Усто да још споменемо како неки наивно верују у тобожњу храњивост дувана на основу тога што дуван заиста одузима апетит својим оданим уживаоцима, у чем се опет види његова крајња опакост. Они који пате од дуванске страсти, тек се труде да увере и друге и саме себе да они не поступају по слепој зависности, већ из одређених разлога и неопходности; па ето, на сличан начин правдају се и пијанице и други који су се одали каквој неморалној навади.
Дешава се у наше доба да они који себе називају хришћанима, посећивање храма Божијег означавају за „непотребно губљење времена“; не налазе могућности да се помоле Господу ујутро и навече, какав је обичај и обавеза истинских чеда Цркве. При томе они красноречиво расправљају о раду и нераду, а сами траће сате и сате на бесмислено пушење и наслађивање дуваном, објашњавајући то искључиво навиком. Неретко се чује и мнење да само старообредци сматрају дуван грехом, док га Православна Црква бајаги не брани; а неки као доказ овог мишљења износе то да чак и неки свештеници пуше. Такво расуђивање и докази немају никакве основе. Нашој Светој Цркви је заиста туђ став по коме би сваку новотарију проклињала само зато што је то новотарија и што ње није било у доба наших предака; Црква уопште ниједну ствар која служи у корисну и разумну сврху не проклиње и не забрањује. Но претерана употреба, без икакве нужде – то је већ наслада неком ствари, што је Црква одувек забрањивала и забрањује.
Сетимо се црквеног номоканона који овако наређује: „Ко испије воде неумерено и од тога поврати, такав да се одлучи од светог Причешћа 40 дана, и да чини по 100 поклона за почињену неуздржљивост.“ Указивање, пак, на свештенике који пуше, као посебан и и самовољан случај, баш ништа не доказује; и међу свештеницима се могу срести људи са човечјим слабостима и немоћима: зар се у томе може видети црквено правило? Ако се хришћанин осуђује, како је горе речено, и за невину неуздржљивост у погледу воде, тим више је он дужан и пред Црквом, и пред Господом да одговара за греховну и погубну склоност дувану, пијанству, коцкарству, злоречивости, злоби, гордости, сујети, шкртости, среброљубљу, лењости, блуду. Навика или везаност на било коју такву страст представља у човеку хришћанину унутрашње, срчано идолопоклонство. Да би нас избавила од те душевне беде, реч Божија нас опомиње и саветује да немамо пристрасности према земаљским стварима, јер она, уселивши нам се у срце, може сасвим да овлада нама и протера љубав према Господу и спасоносни страх Божији. „Не љубите света, ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему“ (1. Јованова 2, 15) – говори нам љубљени Христов ученик Јован Богослов. Велика је невоља за нас то што смо навикли да више пажње поклањамо и верујемо своме ограниченом људском расуђивању, својим пристрасним погледима, него речи Божијој. А Господ, уразумљујући нас, вели: „Ја сам светлост свету; ко иде за Мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јован 8, 12) А свети цар и пророк Давид се моли: „Ти ћеш просветити светиљку моју, Господе! Боже мој, просветићеш таму моју.“ (Псалам 18, 28)
Светитељ Христов Тихон Задонски овако пише у својим прекрасним делима: „Хришћани! оно што је огледало за синове века овога, то нека за нас буде Еванђеље и непорочни живот Христов. Они погледају у огледало и исправљају своје тело и чисте мрље са лица. Учинимо и ми тако! Христос Син Божији нам Себе и свети живот Свој за пример даде: ‘Јер сам вам дао пример да, као што Ја учиних вама, и ви чините.’ (Јован 13, 15) Поставимо, дакле, и ми пред душевним очима ово чисто огледало и погледајмо у њега: је ли наше живљење саобразно са живљењем Христовим? Загледај се често у чисто огледало непорочног живљења Христовог и пороке, који су се на душу твоју прилепили покајањем и скрушеношћу срца, и из све снаге се Њему саображавај, да му и тамо будеш саобразан. А данашњим хришћанима се не саображавај: код данашњих је хришћана живљење већином противно Христу, а не саобразно. ‘Зато нека је у вама иста мисао, која је у Христу Исусу.’ (Филипљанима 2, 5)“ (Из књиге светог Тихона „Духовно благо“)
Па нас светитељ даље упућује: „Ми имамо, не само чувство, него и разум. Можемо расудити шта је добро, а шта зло, шта је корисно, а шта штетно. Имамо свету Божију реч: шта год људи да раде, принесимо то ка Светом Писму, као ка чистом огледалу, и погледајмо у њега – људи раде или сходно или противно њему. Па макар и сав свет радио оно што је Богу угодно и теби душекорисно, но ни сав свет те неће заступити пред судом Божијим. Тамо нећеш рећи: ето, тај и тај је радио то и то. Једино ћеш од Судије чути: ради чега ти ниси радио оно што сам ти Ја наредио? Буди, дакле, у свету као Лот у Содому, где су сви безаконовали, али их он није опонашао, већ је радио оно што је било угодно светој вољи Божијој. ‘Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи са десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи.’ (Колошанима 3, 1-2) Мало напред у тој истој књизи светитељ Христов каже: ‘Са највећом пажњом послушај, душо моја, ову реч: ‘Гле, они који се удаљују од Тебе, погинуће.” (Псалам 73, 27) Чувај се да се не удаљиш од живота, да не будеш у смрти; чувај се да се не удаљиш од Светлости, да не останеш у тами. Мора бити мртав онај ко се удаљује од живота, и бити у тами ко се удаљује од Светлости.Тако нас убеђује да пазимо на реч Божију наш руски светилник, нови чудотворац свети Тихон Задонски. Онај који жели да спасе душу, мора о томе размислити и посаветовати се са Еванђељем: оправдава ли оно нашу злоупотребу твари против љубави Божије? Јер ако хришћанин, који се труди за своје спасење, обрати пажњу на изреку Господа Исуса Христа: „Ако ко љуби Оца свога или мајку више од Мене, није Мене достојан“, он јасно и разговетно схвата душевну штету од злоупотребе дувана. Ако је, по указу речи Божије, душепогубно љубити више од Бога чак и оне за које нам је заповеђено да их љубимо – шта онда рећи о наслађивању тварју више него Богом? Јер ко год је заробљен неком греховном навиком, та навика постаје за њега бог, зато што се он само ње и сећа и њоме се наслађује – Бог је већ остављен, Бог је за њега споредан. У заповести Божијој нам је наређено да Њега љубимо свим срцем, свом мишљу својом, а онај који има било какву греховну навику, он се само њоме наслађује, само њу љуби, ње се сећа и о њој размишља. Ко је имао ту несрећу да се навикне на блуд, или на пијанство, или на картање, или на дуван, он се тога сећа више него Бога, та навика за њега постаје бог; такав човек чини себе робом своје навике или страсти – она њиме влада и мучи га. Управо таква је и пристрасност према дувану: та глупа навика не даје ни један часак мира ономе који јој се привикао. У томе и јесте грех, што се он више сећа дувана него Бога; такав приноси дувану жртву као идолу свога срца – а Бог је заборављен.
Дешавају се и веома ружни случајеви: неки се не причешћују светим Тајнама Христовим само зато што неће ни за један дан да се уздрже од дувана! Није ли то идолопоклонство? Уистину такви, ако не оставе своју добровољну заблуду све до смрти, неће видети Лица Божијег и живота вечнога. То се може јасно видети из строге и одлучне одредбе Господње, изречене у светом Еванђељу: „Јер вам кажем: ‘Ниједан од оних званих људи неће окусити Моје вечере!’“ То каже Господ у Својој причи о званима на царску вечеру, онима који су је се одрекли и презрели царски позив (Лука 14, 24). Та се одредба може заиста у потпуности применити на оне вређаче Божије који сматрају тако малим или ничим причешћивање човека-грешника пресветим Тајнама Тела и Крви Христове. Каквог дара такав себе лишава! Какву преступничку небригу показује за недостижну љубав Божију према палом човечанству! О, кад би се пре свршетка опоменуо такав презирач љубави Христове која се свакоме од нас објављује у овој спасоносној, најсветијој тајни! „У чему затекнем, у томе ћу и судити“, вели Господ. А свети апостол Павле, или боље речено – Дух Свети кроз Апостола – сведочи следеће: „Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај, који гази Сина Божијега, и крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа?“ (Јеврејима 10, 28-29)
Када Христос Господ долази у наше срце Својим пречистим Тајнама Тела и Крви Своје, и преко овога нам дарује опроштење грехова и Своје најслађе благодатно сједињење с нама, не показује ли Он тада према свакоме од нас грешних још веће снисхођење и унижавање Себе, него оно, које је показао када је благоизволео ради нашега спасења родити се у витлејемској пећини за стоку, и када је Цар Небески био стављен у сточне јасле? Но наше грехољубиво срце, преиспуњено свакојаким страстима, мрским за Његове најсветије очи, много је недостојније за прихватање Њега, него оне јасле и сточна пећина.
У време Господовог земаљског живота чудили су се људи Његовом крајњем снисхођењу и милосрђу, што је улазио у куће јавних грешника, које су сви презирали. Он њих није презирао, улазио је код њих и чак са њима делио вечеру, тражећи преобраћење и спасење њихових душа. Исто такво, и још далеко веће снисхођење и милосрђе показује Господ и сада када посећује наше порочно, грехољубиво срце, горе од оних боравишта грешника. Међутим, ти су грешници толико ценили Спаситељеву посету, да су се тренутачно од великих грешника претварали у Његове најревносније следбенике. А ми се чак добровољно одричемо ове Његове највише и најблаженије посете, одричемо се управо зарад своје пристрасности према штетној навици! „Јер поробљени беху људи моји зато што не знадоше за Господа“, говорио је свети пророк Исаија (Исаија 5, 13) у Име Божије о народу јеврејском, који је у то доба имао наизглед истиниту веру, али је био поробљен, то јест проводио је многе незнабожачке обичаје у свом животу. Јевреји су у време пророка Исаије били хладни према својој вери, према изучавању речи Божије; зато су се предавали многим незнабожачким пороцима, понекад и за саме њих неприметно; тако су им безакони обичаји поробљавали срца. Узрок тога душепогубног зла било је баш то што су оставили закон Господњи и нису пазили на реч Божију. У данашње је време такође превише охладнела усрдност за учење из речи Божије, за читање Светог Писма; већина данашњих хришћана ово сасвим занемарује. А реч Божија је за нас светлост и живот; оно је јединствени извор познања истине и добра. Због тога што смо ставили на страну закон Господњи у Светом Писму, због тога смо сасвим занемарили и молитву, те из тога проистиче то да нас сваки обичај, савршено супротан учењу Христовом, несметано поробљава, засужњује нам срце и ум „зато што не знадоше за Господа“, како се изразио свети пророк.
Наведимо још неколико редова из списа светог Тихона Задонског, тог руског Златоуста: „Слеп сам, као и други, без благодати и просвећења твога“, вели светитељ, „грех ме мој ослепио; због тога се доброта Твоја, како о свима, тако и о мени недостојном, човекољубиво постарала; за просвећење, како свих, тако и мене, ниспослао си нам Ти реч Своју свету кроз изабране слуге и служитеље Твоје. Она ми сија као свећа онима који седе у тами, и показује корист и штету, добро и зло, врлину и грех, истину и лаж, Теби угодно и неугодно, веру и неверу; и тако разгони моју слепоћу и просвећује ми разум: „Светиљка је ногама мојим закон Твој и светлост стазама мојим.“ (Псалам 119, 105) (Из књиге „Духовно благо“)
„Од задржавања у било којем греху, ствара се пристрасност према греху. Страстољубље је унутрашње и душевно идолослужење: јер они који робују страстима, часте их унутрашњим покоравањем срца, као идоле. Тако онима који угађају и робују трбуху – бог је трбух (Филипљанима 3, 19); лакомцу је лакомство његово идолопоклонство (Ефесцима 5, 5; Колошанима 3, 5); тако треба разумети и друге страсти. „Сваки који чини грех (свесно), роб је греха.“ (Јован 8, 34) „Од кога је ко побеђен, томе и робује.“ (2. Петрова 2, 19) Јер грехољубивом је човеку грех коме робује – као идол; грехољубиво срце његово је као мрско жртвилиште, у којем томе мрском кипу приноси жртву: јер грех се налази у срцу. Уместо телади, овнова и других животиња, приноси на жртву своју вољу и најрађу послушност; и тако колико год пута пристане на грех, којему се пристрастио, толико пута се срцем одриче Христа; и колико пута на делу учини грех, толико приноси жртву томе идолу. Како је мрска и бедна пристрасност греховна! Сходно томе и свети Јован Златоуст у шестој беседи на Посланицу Римљанима каже: „Различити су видови идолопоклонства: један мамона (=богатство) части као Господа, трбух као бога, други неку другу страст понајљућу. Не жртвујеш им волове као Јелини (=незнабошци), него много горе: своју душу кољеш.“ (Из књиге „О истинитом Хришћанству“)
Ономе који брине за своје спасење и жели да се подигне из таквог јадног стања, предлажемо и молимо да послуша следећи савет, који дајемо у име наше узајамне хришћанске љубави у Господу: прекинути, са Божијом помоћу, своју душешкодљиву навикнутост на дуван; одлучити се на то већ сад – док се благодат Божија дотиче срца и побуђује га на спасоносно устајење. Иако је моћ навике тако велика, да се понекад чини немогуће савладати је, то ипак није тако: ако човек добије искрену жељу и решеност, и ако буде молио за помоћ Божију, онда ће је брзо победити.
Као доказ наводимо овде исказ једног свештеника: „Један од мојих многобројних парохијана Т.К.“, пише свештеник, „жестоко је пијанчевао и стално пушио. Уз такав је живот, будући још и породичним човеком, дошао до крајње беде и сиромаштва, иако је он човек вешт за све, марљив и добро писмен. Због тога сам ја увек настојао да утичем на њега убеђивањем. Једном је на сва моја упутства горепоменути изјавио преда мном ово: „Баћушка, верујте, мене самог је стид и жао ми је што не испуњавам ваше савете који су мени на корист, мене је чак стид да се сретнем са вама и погледам вам у очи. Него ево, упркос свим мојим слабостима, потрудићу се да послушам ваш добар савет, и уз помоћ Божију надам се да ћу оставити ракију, али пушење никако не могу. Мене гуши у прсима. У прошлој су ми служби, у коњушници, коњи неколико пута разбијали груди, па сад од тога стално кашљем; пушење ми при тој болести служи као велико олакшање; нарочито ујутро, мени се једино тада и излучује сва слуз што ми се накупи у прсима, па ми много лакне када запалим. Уз то су ми још и доктори саветовали да непрестано пушим.“ Без обзира на таква његова размишљања и савете доктора, ја сам га свеједно наговарао да одбаци ракију и дуван. Уосталом, мислио сам у себи, да хоће Бог дати да се оканеш барем пијанства. И шта би? Кроз прилично кратко време чујем ја, а потом се и уверим, да је Т.К. сасвим оставио пиће. Прође месец, па још један, па напослетку и година. О празнику Светлог Христова Васкрсења, по обичају све обилазећи са молитвом и светим Крстом, приметио сам да је у његовој кући, као код честитог домаћина, све како треба, све у најбољем реду. С обзиром на то, а памтећи његов некадашњи бедан положај, нисам могао а да то не напоменем како њему самом, тако и целој његовој породици. При томе сам одлучио и да подсетим Т.К.-ја да у њега има још један велики недостатак, један јавни грех. Но он је, већ схвативши моју мисао, одговорио: „Баћушка, из свега вам се срца захваљујем за ваше пастирско упућивање, за ваш добар савет. Ја сам уз Божију помоћ већ давно одбацио и цигарете.“ – „А, ти си мене пре убеђивао да је немогуће оставити пушење; да ти пушењем само одржаваш своја болесна прса?“ – „Ах, баћушка, сад вам потпуно верујем, све је то само наша заблуда, обмана, наш велики грех и ђавоље искушење. У то сам се већ сам уверио; сад ме нико не може разуверити.“ – „Па како се сада осећаш, запитах, кад се уздржаваш од пушења?“ – „Не могу, баћушка, да вам изразим сву своју радост и уједно захвалност вама за то. Сад се, као шо сте ми ви раније и говорили, осећам, не само боље откако сам оставио пушење (иако уз силни напор), него су ми се од тога сад поправила и прса, нема код мене више никаквог кашља, ни најмањег гушења, који су ме при том погубном пушењу тако страшно узнемиравали и мучили. О, Боже мој, верујете ли, баћушка, да сам сада као потпуно препорођен и душом и телом, уз свемогућу помоћ Божију и ваше пастирско старање.“ У садашње се време тај мој парохијанин сврстао међу најбоље, усрдно посећује сва богослужења у светом храму Божијем, мада га ту пре никако није ни било. Сличних је случајева, уосталом, било доста у мојој парохији; пре седам година било је у парохији врло мало оних који нису пушили, а сада, уз помоћ Божију, скоро сви држе пушење за грех и личну несрећу.“ (Брошура „О штетности дувана“ свештеника Алексија Бичковског. Одеса, 1880.)
Употреба дувана као лека не би био грех, но нема никаквих поузданих доказа о његовим лековитим својствима, осим сведочења присталица дувана, али њихове се речи, као пристрасне, не могу узети у обзир. А затим, ако се он и почне употребљавати из искрене жеље за личним добром, сасвим је лако постати пристрасан према њему, употребљавати га даље без мере, не ради било какве користи, већ из греховне пристрасности, недопустиве у хришћанству. Као закључак свега што смо рекли, неопходно је да се сетимо неоспорне речи Господње: „Без Мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15, 5) Сваки наш труд и само напорно настојање без помоћи Божије, без Његове благодатне сарадње, биће потпуно испразно и јалово. Зато у нашим настојањима и напрезањима над собом, на исправљању себе, треба да на првом месту буде наше клицање ка Господу, напрегнуто обраћање из дубине душе Његовој свемогућој помоћи и сили, са понизном свешћу о својој немоћи, својој духовној слабости. Из нашег се молитвеног општења са Господом састоји сва наша снага, сав наш успех. „Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод“ (Јован 15, 4-5), каже Сам Господ. Сувише су слабе наше духовне снаге за савлађивање било какве у нама укорењене зле навике. Сувише је непостојана и промењива у нама чак и сама жеља или стремљење добру. То се непрестано потврђује нашим животним искуствима. Ако се у садашњем свету и употребљава израз „снага воље“, тај израз је туђ еванђелском духу и учењу свете Цркве. Бесмисленост и лажљивост тог световног израза извесни су свакоме ко је упознат са светим Еванђељем и еванђелским примерима. Зар је лагао Господу свети апостол Петар на тајној вечери када му је с таквом ватреношћу, с таквом одлучношћу сведочио: с Тобом сам спреман и у тамницу и у смрт ићи. Зар није било то речено са свом искреношћу, из дубине љубећег и преданог срца? Па, ипак, како се за само неколико часова деси да овај апостол оплакује троструку издају свог тако ватреног и дубоког осећања преданости љубљеноме Божанском Учитељу! Зато, ко хоће нека се узда у своју „снагу воље“, али је ми не признајемо; за нас је једино уздање у силу Божију – Христа (1. Коринћаним 1, 24). Њему кличимо са светом Црквом: „Ти си моја крепост, Господе! Ти си моја сила! Ти си мој Бог, Ти моје радовање.“ (Ирмос 8. гласа)
Вратимо се још једном богомудрим поукама светог Тихона Задонског: „Сваки наш труд и подвиг, како за добро, тако и против греха, није снажан без помоћи Божије: јер ми смо сасвим искварени и немоћни. Зато нам је Спаситељ наш и рекао: ‘Без Мене не можете чинити ништа.’ (Јован 15, 5) Због тога треба да од Њега тражимо свако добро и крепост и снагу против греха.“
„Што је чамац на реци, то је човек у животу. Видимо да чамац сам од себе плови низводно по реци, а узводно и против тока никако не може пловити, па када је потребно да иде узводно, нужни су снажни веслачи, или једро, са повољним ветром који га покреће. Тако је и са човеком: по плоти, по ћудима и страстима и по злој вољи својој, као искварен, живи сам на свом и угодно и лако, као што барка низ реку сама од себе плови. Но против своје воље живети и побеђивати је и вољи Божијој се покоравати, страстима се одупирати и подвизавати, и распињати их и умртвљавати, те тако благочастиво и хришћански живети – самим нама је то тако неугодно и немогуће, као чамцу да сам без веслача и једара плови против речног тока. Неизоставно је потребно да нас помаже натприродна сила и да нас као барку против тока покреће и побуђује против стремљења страсти. Све ово твори благодат Божија која живи у човеку; с њом човек може све – без ње не може ништа. У свако нам дакле доба, сваки час и минут треба Божија благодат. Божија благодат је живот душа наших. Без благодати Божије душа не може бити жива. Ради тога нам је заповеђено да се молимо – иштемо, тражимо, куцамо.“ (Из књиге „Духовно благо“)
„Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима“ (Матеј 7, 7), говори Господ. Али да би тако напрегнуто и искрено искали своје избављење од душевне беде, од погубних навика и страсти, неопходно их је увидети у себи, оценити и схватити сву њихову штетност и сву тежину греха у пристајању за њима. Само тада ће жеља бити искрена, а молитва и сопствени труд су неопходан услов за Божију помоћ. Господ помаже само онима који свим снагама траже Његову помоћ, али се и сами не предају својим страстима. Јадно самопоуздање је и неразумно и некорисно; међутим, нема користи ни уздати се у помоћ Господњу при своме добровољном задржавању у греху и свесном попуштању греховним навикама – то Господа вређа.
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
(Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950)
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве
5. Догмати и разум
Однос догмата према људском разуму детерминисан је њиховом обостраном природом и својствима. Док су догмати по природи божанске истине са божанским својствима вечности, бескрајности, неизмешьивости, дотле је разум људски по природи – тваран, са људским својствима релативности, ограничености, изменљивости. Осим тога, у својој емпириској даности разум људски проникнут је греховношћу, те се сва његова делатност креће у категорији греха. Посматрани ма с које стране, догмати се увек јављају као божанске истине, које у сваком погледу премашају и превазилазе разум људски. Нема догматске истине која се може сасвим сместити у чауру људског огреховљеног разума, те стога нема догмата који се може потпуно логички схватити, логички објаснити, логички образложити. Ставе ли се пред разум људски богооткривени догмати: о тројичности, о оваплоћењу, о крсту, о васкрсењу, о вечном животу, о Светој Богородици, о благодати, о првородном греху, о Страшном суду, или ма који други, – он неће бити у стању да продре у тајанствену природу ниједнога од њих. Пошто нам је Бог даровао блага, вели свети Златоуст, која превазилазе људско схватање, Он с правом захтева од нас веру. Сви наши најважнији догмати туђи су умовању (έρημα λογισμών) и доступни једино вери (πίστεως εχετοα μόνης). На пример: Бог је нигде и свуда. Шта је несхватљивије за разум од овога? И у једном и у другом има много необјашњивог. Бог се не затвара местом, и у Њему нема места. Он нити је постао, нити Себе створио, нити отпочео постојати. Какав разум (ποίος λογισμός) би примио ово, када не би било вере? И зар не би то изгледало смешно? А немати краја (τέλος), – зар то није теже од сваке загонетке? Бог је беспочетан, нерођен, неописан и безграничан, – и то је такође непостижно уму (άπορον). Или, можда би се могла објаснити умом (λογισμω έξετάσαι) бестелесност Божја? Расмотримо. Бог је бестелесан. Шта је то: бестелесан? Једна гола реч; разум (ή έννοια) ништа не извлачи из ње, и ништа не замишља. Када би ишта замислио, он би прешао вештаственом, ономе из чега се образује тело. Значи, када уста говоре о бестелесном, разум не појима о чему она говоре (ούκ οιδε δε ή διάνοια τί λέγει), или појима само толико да бестелесно – није тело… Или још: Божјој природи је несвојствено зло; али сваки бива добар једино по својој вољи; следствено, зало је својствено Божјој природи. Али то је немогуће рећи; сачувај Боже! И још: да ли Бог има биће по својој вољи (θέλων) или против своје воље (μη Φέλων)? Али и то је немогуће рећи. Опет: ограничава ли Бог васељену или не? Ако је не ограничава, онда она Њега ограничава; ако је пак ограничава, онда је Он безграничан по природи (άπειρος τη φΰσει). Још нешто: ограничава ли Бог сам Себе? Ако ограничава, значи: Он је беспочетан не у односу према Себи већ у односу према нама; следствено, беспочетан је не по природи. Тако, свуда долазимо до противречних закључака (πανταχού τά εναντία δει δούναι). Какав мрак, и како је свуда нужна вера (πανταχού πίστεως δει)! Једино је она чврста.
Пред сваким божанским догматом разум људски стоји немоћан; и ако је искрен, он мора свој однос изразити признањем: не разумем. Побуни ли се, пак, пред њиховом загонетном тајанственошћу, они постају за њега бесмислица и лудост, безумље и саблазан. Неспособан да схвати и разуме догматске истине, разум људски тиме сведочи да је неспособан бити њихов тумач и творац. Ограничен, релативан, изменљив, огреховљен, разум људски не може стварати безграничне, апсолутне, неизменљиве, безгрешне истине, нити их схватити. Оне прерастају његову категорију појимања и стоје над њим. Оне са сваке стране превазилазе његове силе и способности. Суштином својом догматске истине су сакривене у неиспитаним дубинама мудрости Божје, и, покривене покривалом божанске тајанствености, живе у неприступачној светлости Тросунчаног Божанства, јер разум људски не би могао издржати блесак њихове сунчане божанске тајне. Као што би човек не само ослепио већ и уништио себе, када би се приближио сунчевим протуберанцама, тако би и разум људски уништио себе, када би могао наг продрети у наднебеске висине Тројичног Божанства, где безбројна сунца вечних истина пламте. За пут међу њих, разум људски мора имати покривало вере, и бити обучен у свеоружје еванђелских добродетељи.
У самој ствари, однос разума људског према догматима као вечним истинама Христовим, детерминисан је односом самога Господа Исуса према разуму људском у његовој греховној даности. Шта Господ Христос уопште тражи од сваког човека као услов идења за Њим? – Једно, само једно: да се одрече себе и узме крст свој: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе (άπαρνησάσθω εαυτόν) и узме крст свој, и иде за мном. Одрећи се себе значи: одрећи се себе у целокупној психофизичкој стварности своје огреховљене личности, тј. одрећи се своје душе, своје воље, свога разума, свога ја, свога антропоцентричког, егоистичког закона живота и мишљења. А човек то постиже, када самоодречним подвигом вере у Христа распне себе греху и свему грешном у себи и око себе; када умре греху и смрти, да би оживео безгрешном и бесмртном Господу Христу. Посебно пак, разум се одриче себе, када престане сматрати себе самобитним творцем истине, мерилом истине, вођом истине, и самоодречним подвигом вере преда себе Господу Христу, да му Он буде и творац истине, и мерило истине, и вођ истине. Човек ће сачувати себе за живот вечни једино ако саможртвеним подвигом вере изгуби душу своју ради Христа, преда је Христу, јер ће је у Њему поново наћи, и то – обновљену, облагодаћену, обесмрћену, овековечену. Јер то је смисао Спаситељевих речи: Ако ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (εύρήσει αύτην), спашће је (σώσει αυτήν), сачуваће је за живот вечни (εις ζωήν αίώνιον φυλάξει αύτην). Када се човек ради Господа Христа одрекне себе, своје грешне душе, свога грешног разума, свога огреховљеног ја, он свега себе поверава и предаје Господу Христу, умире ради Господа Христа, зрно личности своје сахрањује у Господу Христу. И тада се у божанским дубинама благодати Христове зрно човечје личности разједињује, обезобличује, распада, разлучује од свега греховног и смртног, ослобођава од егоистичке откинутости и осаме, умире за све што је пролазно и грешно, и човекољубиви Господ га оживљује својом бесмртношћу, овековечује својом вечношћу, испуњује својом истином, и тиме оспособљује да роди много божанског рода. Јер то значе Спаситељеве речи: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, оно једно остане (αυτός μόνος μένει); ако ли пак умре (έάν δέ άποθάνη), много рода роди. Који љуби душу своју, изгубиће је; а ко мрзи душу своју у овом свету, сачуваће је за живот вечни. Другим речима, ако човек не омрзне грешну душу своју, ако се самоодречним подвигом вере не одрекне ње у њеној греховној реалности, и не преда је Господу Христу, онда један остане, сам и усамљен остане, беспомоћан остане у греху свом и смртности својој, бесплодан и неродан остане са свим умом и разумом својим, са свом вољом и делатношћу својом. Ако ли подвигом надумне вере умре своме греху, своме егоизму, своме грешном разуму, и сву судбу своју преда у руке Господу Христу, онда – много рода роди: сачува себе, душу своју, разум свој за живот вечни, умножи и помножи себе бескрајним бројем Христових савршенстава, плиромом живота. Таква је награда за самоодречни подвиг еванђелске вере. Зато апостол Павле, који је на себи самом искусно сав трагизам и сву бесмисленост човека и света без Христа, и подвигом надумне вере познао сву дубину и ширину и дужину и висину љубави Христове, и отада све сматрао за трице и штету према преважноме познању Христа Исуса Господа свога, којега ради је све оставио, – проповеда, да је дужност хришћана, да поробљују „сваки разум на послушност Христу (πάν νόημα εις την ΰπακοήν τοΰ Χριστού)”. Предавши себе Господу Христу, и живећи у Њему и Њиме, човек постаје сутелесник Христов, етернизира душу своју, стиче „ум Христов”, по смелом тврђењу великог Апостола: Ми ум Христов имамо (ημείς νουν Χριστού έχομεν), тј. ум хришћана се у богочовечанском телу Христовом – Цркви, на неки неизречено тајанствен начин по дејству благодати, сједињује са умом Христовим, и тако оспособљује за познање Христових божанских истина. Ово благодатно познање вечних божанских истина, оличених и датих у богочовечанској личности Господа Исуса, природна је последица благодатно-подвижничког живота у Цркви Христовој. Ми веровасмо и познасмо (ημείς πεπιστεΰκαμεν και έγνώκαμεν) да си ти Христос, Син Бога живога, изјављују Апостоли Господу Христу, и тиме једном засвагда одређују однос између вере и знања, и постављају новозаветно правило о вери као средству познања вечних истина, откривених Господом Христом. Али и у томе чудесном процесу благодатног удубљивања сазнањем у вечне истине Христове човек апостолске вере у смирености својој драговољно се поверава руководству Цркве, њеном светом, саборном, апостолском, непогрешном разуму. Преображен Христовом вером, човек увиђа, види и признаје, да је саборно, богочовечанско сазнање Цркве једини непогрешни вођ за његово сазнање кроз бездане дубине и недогледне висине божанских истина Христових. И што више благодаћу Божјом и еванђелским подвизима својим понире у неисказано богатство многоразличне премудрости Христове, сложене у Цркви, утолико већма распознаје неиспитљиву тајанственост њене суштине, и заједно са Апостолом смирено признаје: Сада видимо као кроз стакло у загонетци (δί έσόπτρου έν αΐνίγματι). Таква је природа божанских истина догматских: ма колико благодаћу Божјом човек ушао у њих, никад их не може до дна испитати, сазнати, јер он увек остаје у границама своје људске природе, у категорији човечјега, а оне – изнад свих граница, у својој божанској бескрајности, вечности и неиспитљивости. И Христов човек се, са блаженим осећањем небеске радости, придружује Апостолу, који кличе: О дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путеви!
Вера никада не губи карактер вере; она остаје вером и у овом и у оном свету, јер је њен предмет – бескрајни, бесконачни, вечни Бог и Господ, са свима својим неисказаним и безбројним савршенствима. На крају свих крајева, Бог увек остаје тајна, вечита тајна и за најсавршеније благодаћу Божјом сазнање људско и разум људски. Тајна Божија никад не престаје бити тајном, зато и вера људска никад не престаје бити вером, већ увек остаје, и у вечном животу остаје. То сведочи Апостол, говорећи: А сад остаје (μένει) вера, нада, љубав, ово троје, што значи, оне остају и никад не престају, ни у овом ни у оном свету, јер стално остају и никад не престају свете божанске истине и тајне, које сачињавају предмет вере наше, љубави наше, наде наше. Вера, љубав и нада јављају се и у овом и у оном свету као главне силе препорођене личности човекове, пошто је Тросунчани Господ обучен у такве бесконачне и неисказане тајне, да увек има премного разлога, да се и у вечном животу однос христочежњивих чланова Цркве нормира вером, љубављу и надом.
Вечне догматске истине су предмет вере; а вера је подвиг који обухвата сву личност човекову, па самим тим и разум човеков. Вера је тиме вера, што вечне догматске истине Еванђеља претвара у живот човеков. Све еванђелске добродетељи, на челу са вером, јесу небески хлеб вечнога живота, којим хранећи се, човек обесконачује себе, освећује себе, обесмрћује себе, облагодаћује себе, усавршава себе до крајњих граница своје боголикости. При томе, и сам разум, као органски део човекове боголике личности, добија своју дубину и ширину и висину. У том процесу усавршавања себе благодатним подвизима еванђелским, догмати као вечне божанске истине постају нормативна и регулативна начела целокупног живота човековог, а тиме и целокупне мислене делатности његове. Благодатни живот човеков у Цркви неминовно постаје извором благодатног познања вечних истина догматских. Доживљујући их као суштину свога живота, човек постиже њихову истинитост, и неопходност, и спасоносност за људску личност уопште. Притом се може поставити еванђелско начело и правило, еванђелски категорички императив: Твори, да би познао. Јер то је смисао Спаситељевих речи: Ако ко хоће његову (тј. Бога Оца) вољу творити (το θέλημα αύτοΰ ποιεΐν), дознаће (γνώσετοα) је ли ово од Бога. Све што је Христово – остварљиво је, оваплотљиво је. Јер у Господу Христу нема ничег апстрактног, ничег иреалног; Његова је јединственост у томе, што је Он оваплоћени Бог и што су у Њему као таквом оваплоћене све божанске истине. А пошто се оваплотио Бог, и са Њим све божанске истине, то значи све су оне остварљиве, оваплотљиве у сфери људског живота, и то у границама времена и простора. О томе сведочи цео Нови Завет и сва историја Цркве Христове.
Претварајући благодатним подвизима вечне догматске истине у свој живот, Христов човек поступно улази у разумевање ових истина, али увек под руководством светог и саборног разума Цркве васељенске. Притом, сасвим природно: познање следи из вере; вера као начин живота и мишљења постепено води из знања у знанье. Али што више расте у благодатном разумевању догматских истина, подвижник вере се све више и више учвршћује у убеђењу, да је Откривење – Откривење, а не знање.
Овакво гледиште на однос између догмата и разума, вере и знања, налази своју пуну потврду у учењу светих Отаца и Учитеља Цркве. Тако, свети Кирил Александриски расуђује о томе: „Нужно је веровати, да би се разумело. А што се истине божанске примају вером, из тога не следи да се ваља потпуно отказати њихова проучавања, него се пре треба старати да се уздигнемо бар до оног не сасвим јасног разумевања ових истина, за које Апостол вели: видим као кроз стакло у загонетци. Стога добро чине када тврде, да не треба најпре познати па онда веровати, него стављајући прво веру, знање мећу на друго место. Јер знање следи за вером, а не претходи јој, по речима: аще не увeрите, ниже имате разумeти (Ис. 7, 9). Проста и нерадознала вера на тај начин сачињава неку врсту темеља, на коме се после већ зида знање, које нас мало по мало приводи у меру раста Христова и у човека савршена и духовна. Тако гледа на однос између вере и знања и блажени Августин: „Верујемо, да бисмо познали; а не знамо, да бисмо поверовали”. Знање о Богу расте са вером у Бога. Уколико човек благодатним подвизима напредује у вери, утолико напредује у познању предмета и истина вере. Свети Златоуст благовести: „Вером се стиче знање о Богу (δια της πίστεως ή γνώσις), и без вере немогуће је познати Га.” При томе вера је критеријум (κριτήριον) знања о Богу и божанским догматима. По Тертулијану, вера претходи знању, јер „упућује разум достигнућу истинитог знања”. Наглашавајући недомислимост многога у учењу о Светој Тројици, свети Василије Велики види у томе разлог за што јачу веру у Њу, и пише против јеретичког рационализма Евномијевог: „Ако све будемо мерили својим разумом и претпостављали да оно што је непостижно за разум, сасвим не постоји, онда ће пропасти награда вере, пропашће награда наде. Чиме ћемо постати достојни оних блаженства, која су нам припремљена под условом вере у невидљиво, ако будемо веровали само ономе што је очигледно за разум?” Као продужујући мисао светог Василија Великог, блажени Августин вели: „Вредност вере се и састоји у томе, што она верује не видевши. Јер шта је велико у томе, ако људи верују ономе што виде, по мисли самога Господа, који, изобличујући ученика, говори: яко видевь мя, вероваль еси; блажени не видешiи, веровавше”. Вера је не ствар логичких доказа, већ поверења у Господа, као највишег извора свих истина вере. Суштина свих истина вере је погружена у невидљиво. Онима који веру условљују доказима разума, свети Касијан вели: „Ти тражиш доказа ономе што је речено Богом? Ја ти га дати нећу. Бог је то казао; Бог је то рекао; за мене Његова реч и јесте највиши доказ. Доказе остављам на страну, клонећи се спорова; да бих веровао за мене је доста знати само Онога који говори. Вера ми не допушта да сумњам у речено, не допушта да га судим. Зашто да истражујем на који је начин истинито оно што је Бог казао, када не треба да сумњам у истинитост онога што је Богом казано”. Разум је дужан да се према божанским истинама вере односи са побожним страхопоштовањем, јер Бог и све што је Божје несравњено превазилази наш разум. Стога је основно правило за разум људски при третирању вечних догматских истина: не мудровати више него што ваља мудровати, него мудровати целомудрено (φρονεΐν εις το σωφρονεΐν) по мери Богом дане вере.
6. Црква и догмати
У Господу Христу дате су једном за свагда вся божественныя силы, яже къ животу и благочестiю, и објављене све божанске истине спасења, те је Спаситељ на Тајној вечери и могао рећи ученицима својим: Вся, яже слышахъ отъ Отца моего, сказахъ вамъ. Све што је Господ Христос открио и дао људима вечно је, непроменљиво је, апсолутно је, зато што је Он сам вечан, непромењив, апсолутан: Исус Христос је јуче и данас исти и вавек. Али Његово неисказано човекољубље врхуни у томе, што је Он себе таква, и такво своје учење, у свој богочовечанској пуноћи оставио Цркви, као телу своме, коме је Он глава, и у коме борави непрестано. Објављујући Црквом и из Цркве сву вољу Божју. Апостоли бацају анатему на свакога који ма у чему изврће Еванђеље Христово и његове вечне, неизменљиве истине: Аще мы, или ангелъ съ небесе благовестить вамъ паче, еже благовестихомъ вамъ, анавема да будетъ.
Свесна тога, Црква Христова са серафимском ревношћу чува све догматске истине Откривења у њиховој божанској чистоти и неизменљивости. Али као Богом постављени чувар и тумач Светог Откривења, она, вођена Духом Светим, објашњава, тумачи и формулише догмате онако како је Дух Свети упућује и учи. Она то чини с обзиром на потребе својих верника, да би богооткривене истине догматске учинила приступачнијима људском сазнању и пријемчивости. Радећи тако она ништа ново не уноси у свете догматске истине, већ их само изражава на нов начин, даје им друкчију одору са вербалне стране. Али у овој делатности својој она је непогрешива, јер дејствује безгрешним Господом Христом у Духу Светом, који је чува од сваке заблуде и обмане. Непрестано се бринући о спасењу својих верних, Црква је у борби са јеретицима на разне начина истицала и изражавала догматске истине Откривења, због чега је створила и нарочите изразе, којих нема у Светом Писму, али које је изазвала потреба времена, као на пример изразе: једносуштан (ομοούσιος), Богочовек (Θεάνθρωπος), оваплоћење (ένσωμάτωσις, ένσαρκος παρουσία), вачовечење (ένανΦρώπησις), Богородица (Θεοτόκος), Богомајка (Θεομήτωρ), Приснодева (Άειπάρθενος) и тд. Да би верне сачувала од јеретичких заблуда и саблазни, Црква је, нарочито на Саборима, раскривала, објашњавала и тумачила поједине догмате, као на пример: на I Васељенском сабору догмат о једносушности Лица Пресвете Тројице, догмат о Божанству Сина; на II Вас. сабору догмат о Божанству Светога Духа; на III Вас. сабору догмат о оваплоћењу Бога Речи и догмат о Светој Богородици; на IV Вас. сабору догмат о Богочовечанству Господа Христа; на V и VI Вас. сабору догмат о двема вољама и дејствима у Господу Христу; на VII Вас. сабору догмат о светим иконама; на Картагенском сабору догмат о првородном греху и благодати; на Лаодикиском сабору догмат о тајни миропомазања, и тако даље.
Оваквим својим радом Црква није ништа ново уносила у догматско учење Светог Откривења, нити га мењала; она је само у новом облику објављивала оне догмате, који су у њој одувек постојали као богооткривене истине и као опште, васељенско, апостолско вероучење. То потврђује и чињеница, што су Оци Сабора своје одредбе вере обично пропраћали усклицима: „То је вера апостолска! то је вера отачка! то је вера васељенска!” Сазнање Цркве о апсолутној истинитости, неопходности и спасоносности светих догмата увек је било подједнако живо и силно, само га је Црква, изазивана разним потребама свог историског живота, изражавала на Саборима с новом силом и давала му нове изразе. Догмата су у Цркви увек били догмата, како за време Сабора, тако и пре и после њих; Црква их је увек подједнако и потпуно била свесна, само у својој богомудрој увиђаваности понекад је јаче наглашавала неке од њих, с обзиром на потребе својих верника. Оличавајући собом живо богочовечанско тело вечних догматских истина, Црква непрестано поседује оне исте богооткривене истине, које су јој још у почетку уручили сам Господ Христос и његови свети Апостоли. И када говори догматске истине, она – своје говори, као из Бога, пред Богом, у Христу говори. Она мисли кроз догмате; она кроз њих и помоћу њих сазнаје и осећа себе као себе; ван њих она је немогућа, као и они ван ње. Свесна себе као живог тела догматских истина, она је самом природом свога светог, саборног и апостолског сазнања и осећања одређена да вечне истине Откривења разјашњава и формулише према потребама свога историског живота. Радећи тако, она поступа у духу и по духу Откривења, које поседује и чува. Јер ни Тројични Господ није одједном открио људима све истине Откривења, већ их је објављивао постпуно, према потребама људи и њиховој пријемљивости. То потврђује апостол говорећи: Многочастнь и многообразна древле Богъ глаголавый отцемъ во пророцехъ, въ последокъ днiй сихъ глагола намъ въ Сынь. Зашто је Бог тако поступао? На то свети Василије Велики одговара овако: „Домостројитељ нашего спасења уводи нас у велику светлост истине после поступног навикавања на њу, јер штеди нашу немоћ. У дубини богатства премудрости своје и у неиспитаним судовима разума свог, Он је одредио за нас ово лако и згодно руководство, привикавајући нас испрва да гледамо сенке предмета и посматрамо сунце у води, да не би, приступивши одједном гледању чисте светлости, обневидели. На том је основу и измишљен закон, имый сень грядущихъ (Јевр. 10, 1), и праслике у пророка – та претсказивања истине, ради обучавања очију срца, да би подесан постао за нас прелаз од њих ка премудрости у тајни сакривеној”. А свети Григорије Богослов овако расуђује о томе: „У току векова догодила су се два знаменита преображаја (μεταθέσεις) живота људског, који се називају два завета и, по познатој речи Светога Писма, потреси земље (σεισμοί γης, Агеј 2, 7). Један је водио од идола Закону, а други од Закона Еванђељу… Али се са обадва Завета десило једно исто. Шта управо? Они су увођени не одједаред, не при првом потхвату за дело. Због чега? Да би сазнали, да нас не принуђују већ убеђују (μη βιασθωμεν, αλλά πεισθωμεν). Јер што није драговољно, није ни трајно, као што се поток или растиње не могу задржавати силом. Што је драговољно, трајније је и чвршће. И једно је дело онога који употребљава насиље, а друго је сопствено наше. Једно је својствено насилничкој власти, а друго – Божјем правосуђу… Стари Завет је јасно проповедао Оца, а мање јасно Сина; Нови Завет је открио Сина и указао на Божанство Духа. Сада борави с нама Дух, дајући нам јасније познање о Себи. Јер није било безопасно, пре но што се исповеди Божанство Оца, проповедати јасно Сина, и пре но што се призна Божанство Сина, – изразићу се мало смелије, – обремењивати нас проповеђу о Духу Светом и подвргавати нас опасности да изгубимо последње силе, као што бива са људима који претоваре себе прекомерном храном, или који још слаб вид свој управљају на сунчеву светлост. Требало је да светлост Свете Тројице озарава просветљаване постепеним додавањима (ταϊς κατά μέρος προσθήκαις), и, каκο говори Давид, восхожденiями (άναβάσεσι, Пс. 83, 6), наступањима из славе у славу и напредовањима”.
Та поступност у откривању божанских истина огледа се и у проповеди самог Господа Христа, који говори час у причама, час у сликама, час отворено и јасно, а час прикривено и алегорички. Угледајући се на Њега, поступају и свети Апостоли. По угледу и на Њега и на њих, поступа и Црква Православна, када божанским истинама Откривења у разним временима даје разне изразе и објашњења. А када се указивала потреба, да се извесне догматске истине Светог Откривења обуку у неизменљиве формуле, она је и то чинила. Такав је случај са никео-цариградским Симвољом вере. Саставивши га као руководство и образац вере за сва времена, Црква је објавила да је он неизменљив не само по садржини већ и по облику, по букви (=по слову).
У свој разноврсној догматској делатности својој Црква проповеда и исповеда једно и исто Откривење, једне и исте догматске истине. То се ни у ком случају не може и не сме сматрати ни као промена суштине, ни као еволуција догмата. „Као што је сунце, то саздање Божије, у целом свету једно исто, тако и проповед истине свуда сија и просвећује све људе који желе да дођу до познања истине. Ни најсилнији у речи од претставника Цркве неће рећи више него што је речено самим учењем (Христовим), јер нико није већи од Учитеља, нити ће слаб у речи умањити Предање. Пошто је вера једна и иста, то и онај који о њој много каже не додаје, и ко мало каже не умањава је. Веће или мање знање неких, по мери разумевања, састоји се не у мењању саме садржине, не у томе да се измишља други Бог… или други Христос, или други Јединородни, већ у томе да се марљиво испита мисао казанога у причама и да се доведе у сагласност са садржином вере и да се открије ток дела домостроја Божјег односно рода људског”. Од нарочитог је значаја у овом погледу мишљење Викентија Леринског. Задржавајући се на речима апостола Павла: Предаше сохрани (1 Тм. 6, 20), он овако расуђује: „Предање, вели Апостол, сачувај. Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему ти ниси проналазач него стражар, нисти оснивач него следбеник, ниси вођ него вођен. Предаше, говори Апостол, сохрани, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености. Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то ити предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи… Учи томе чему су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење… Можда ће стога неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредовања вере. Напротив, оно мора бити, и притом највеће… Само ово напредовање мора бити стварно напредовање а не промена вере (vere profectus sit ille fidei, поп permutatio). Напредовање је када се ова или она ствар развија (amplificetur) сама у себи, а промена – када се нешто из једнога претвара (transvertatur) у друго. Треба, дакле, да расте и развије се у току векова до највишег степена разумевање, знање, мудрост, како сваког хришћанина, тако и свих заједно, како једнога човека, тако и целе Цркве, али само – у истом роду, тј. у једном и истом догмату, у једном и истом смислу, у једном и истом предмету схватања. Вера је дело душе, али у овом погледу личи на тела. Са умножавањем година тела се развијају, али остају то што су била. Цветно доба детшѢства и зрели старачки узраст веома су међу собом различии; па ипак, старци постају они исти који су пређе били деца, тако да, и ако се раст и изглед једног те истог човека мења, ипак природа човекова остаје неизмењена и личност иста…. Колико има делова тела у детета, толико их је и у одраслога; и ако се што додало у току времена, опет је све то и раније постојало у зачетку, те се тако после у стараца не јавља ништа ново што се није раније тајило у деце… Том закону напредовања неопходно треба да следи и догма хришћанске вере. Нека и она с годинама јача, са временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена у свима подразделима својих делова, у свима, тако рећи, органима и чувствима својим, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама… На црквеној њиви преци наши су посејали у старини зрневље пшенице, – вере… А пошто крај и почетак не треба да противрече један другоме, то ће бити законито и доследно ако од пшеничког усева ми пожњемо род, род догматске пшенице. Нека се првобитне саднице, у току времена развијајући се постелено, и сада ђубре и негују; но својства њихова ни у ком случају не могу бити измењена. Нека им се додаје облик, изглед, рашчлањавање, али природа сваке врете мора остати иста… Само оно што је земљоделством Божјим по вери отаца засађено у Цркви, нека се старањем синова негује и чува, нека цвета и зри, нека напредује и усавршава се. На тај начин треба догмате небеске философије (caelestis philosophiae dogmata) у току времена учвршћавати, углађивати, очишћавати (excurentur, limentur, poliantur); али их не треба мењати, ни сасецати, ни унакажавати”.
Како су свети Оци схватали рад Цркве на санкционисању и формулисању догматских истина Светог Откривења показује нам акт IV Васељенског сабора (451 год.), упућен цару Маркијану. У њему свети Оци саборски пишу: „Вера никејска довољна је за верне; али се мора стати на пут онима који покушавају да кваре веру, не што би се никејској вери нешто ново додало, него да би се новачење јеретика обелоданило. Тако је, на пример, православна вера односно Светога Духа исказана довољно за верне још у речима (никејског Символа): верујем у Светога Духа; али су Оци (II Васељенског сабора) због духобораца додали томе још: Свети Дух је Господ и Бог, и од Оца исходи. Исто тако се и наука о оваплоћењу још у никејском Символу садржала речима: Он сиђе и постаде тело и човек; али сатана некоје заведе, те једни порекоше рођење Бога од Деве и одбацише израз Богородица (Θεοτόκος), а друга објавише да је Божанство Сина променљиво и подложно страдању,… једни тајну сједињења (двеју природа у Господу Христу) порекоше и индивидуалну појаву (Господа Христа) показаше као проста човека или пророка, а друга истакоше разлику природа, ради чега су Оци: Василије Велики, папа Дамас и Сабори: у Сардици и Ефесу, нашли за потребно да помисле и на нова објашњења старе никејске вере. Али се не сме казати: овде би се могло стати и остати, јер ни јеретици на том не застају, као што је и свети Кирил у својој посланици западњацима, Проклу цариградском и Јовану антиохиском, нашао за потребно да помисли на нове допуне у погледу вере”.
7. Извори догматике као науке
Једини извор догмата јесте Свето Откривење. Али пошто су извесни догмата Светог Откривења у току времена излагани од стране Цркве у кратким, сажетим обрасцима вере или символима, у одредбама Васељенских и Помесних сабора, и у вероисповедањима светих Отаца, то ови служе као непосредни извор догматичкој науци.
а) Символи. Потстакнута потребама верних или изазвана заблудама јеретика, Црква је још од апостолских времена изражавала своју богооткривену веру у облику кратких символа, које је затим на првом и другом Васељенском сабору заменила општеобавезним Симвољом вере, званим Никеоцариградски.
Ма да су у Апостолским Црквама још од почетка постојали символи у облику предања, ми их тек касније, нарочито од четвртог века, налазимо записане код светих Отаца и Учитеља Цркве. Тако, свети Кирил Јерусалимски назива символ Јерусалимске Цркве „светом и апостолском вером”, и тиме посведочава његову апостолску древност. Символ гласи: „Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божија јединороднога, рођенога пре свих векова од Оца, Бога истинога; кроз којега је све произашло; који се оваплоти и вачовечи, распетога и погребенога; који васкрсе из мртвих у трећи дан; који узиђе на небеса и седе с десне стране Оца, и који ће доћи у слави да суди живима и мртвима, чијем царству неће бити краја. И у јединога Светога Духа, Утешитеља, који је говорио кроз пророке. И у једино крштење ради опроштаја грехова; и у једину свету васељенску Цркву; и у васкрсење тела; и у живот вечни.” Символ Александриске цркве свети Александар александриски назива „апостолским догматима цркве.” Наводећи символ Антиохиске Цркве, свети Јован Касијан примећује да је „у овом символу изложена вера свих Цркава,… пошто је вера једна за све Цркве.” О символу Римске Цркве Руфин пише да је апостолског порекла. Износећи пред Оце I Васељенског сабора символ Кесаријске Цркве, Јевсевије кесариски се овако изражава: „Како смо примили од епископа који су нам претходили, и како смо се при првом оглашењу и при примању крштења научили из Божанских Писама, како смо веровали и учили у презвитерству и у самом епископству,тако верујемо и сада, и износимо пред вас нашу веру.” Излажући и бранећи символ Кипарске Цркве, свети Епифаније говори поборницима православља: „Нека умукну јеретици против свете Деве, чисте невесте Христове, то јест, матере наше свете Цркве, јер синови њени чувају веру по прејемству од својих светих Отаца, то јест од светих Апостола, који су им такође заповедили да је предају и проповедају и својој деци. Будите и ви синови Апостола и предајите ово учење својој деци;… поучавајте их, руководите, упућујте непроменљиво у овој светој вери васељенске Цркве, коју је од Апостола Господњих примила на чување света и једина Дева Божја.”
По свима овим символима древних Апостолских Цркава види се да је у њима опширније разрађена и изложена Спаситељева еванђелска формула крштења: Во имя Отца и Сына и Святаго Духа. То је чињено не стога што је вера апостолска била недовољна, већ што су опширније излагање ове вере у облику символа изискивале потребе Цркве при спремању и крштавању оглашених и при сузбијању лажних учења јеретичких. Иако се ови символи донекле разликују по слову, они су једно по духу. Али саборно сазнање васељенске Цркве, побуђено потребама времена, саставило је, на основу божанског учења Светог Откривења и символа древних Апостолских Цркава, општеобавезни, завршни, неизменљиви Символ вере на првом (325 г.) и другом (381 г.) Васељенском сабору, који је по местима где су ови Сабори држани назван Никеоцариградски. У њему су једном за свагда изложене главне догматске истине богооткривене вере апостолске, због чега га је васељенска Црква објавила за неизменљиви образац вере свих времена. Општу обавезност и неизмешѢивост Никеоцариградског символа потврдили су потоњи Васељенски сабори. Тако су Оци IV Васељенског сабора халкидонског (451 г.), по прочитању овог Символа, једнодушно и једногласно изјавили: „То је вера Отаца! То је вера Апостола! То верујемо сви ми; то верују православии! Анатема ономе који друго верује”!
б) Одлуке Васељенских и Помесних сабора. Поред символа за догматику су од велике важности одлуке Васељенских, као и оних Помесних сабора који су потврђени од стране Васељенских, у којима су свети Оци, дејствујући благодатно по васељенском разуму Цркве, подробније изложили извесне догмате вере, који се налазе у Светом Писму и Светом Предању. У овим се одлукама обично садрже закључци, до којих су саборски Оци долазили после дугах расправљања и многобрижних истраживања дотичних догматских истина у Светом Писму и Светом Предању васељенске Цркве. Стога су такве одлуке израз светог, апостолског, саборног сазнања и осећања васељенске Цркве Христове, која живи и дејствује богооткривеним истинама Светога Писма и Светога Преданна. Такве су одлуке: I Васељенског сабора о лицу Господа Исуса Христа, II Васељенског сабора о Божанству Светога Духа, III Вас. сабора о Пресветој Богородици, IV Вас. сабора о двема природама у Господу Христу, петошестог Васељенског сабора о двема вољама и дејствима у Господу Христу, VII Вас. сабора о светим иконама. Све се ове одлуке јављају као потребно разјашњење Никео-цариградског Символа вере. Такву важност има и оно догматско учење Цркве, које се местимице налази у појединим правилима Светих Апостола, Васељенских и девет Помесних сабора. На пример, учење: о Светој Троици, о бесеменом рођењу Господа Исуса Христа, о првобитној природи човека, о прародителѢском греху, о благодати, о Цркви, о крштењу, о миропомазању, о Евхаристији, о покајању, о свештенству, о браку, о светим иконама, и тд.
в) Вероисповедања светих Отаца и Учитеља Цркве. Потстицани потребама времена поједини Оци и Учитељи Цркве излагали су у нарочитим вероисповедањима догмат ске истине, које се, кратко и сажето изражене, налазе у символима и одлукама Васељенских и Помесних сабора. Сва таква вероисповедања, која је васељенска Црква одобрила и потврдила као истинити израз свога светог, саборног и апостолског учења, имају велику важност за догматику. Такво вероисповедание, прво по времену и важности, припада светом Григорију Чудотворцу, епископу неокесариском (III век). Оно је уживало особити углед у неокесариској цркви, а одобрено је и утврђено на VI Васељенском сабору. У старој Цркви било је такође у великом уважењу вероисповедање светог Лукијана Мученика, презвитера, у коме је необично силно била изражена вера Цркве у Свету Тројицу, насупрот јеретичком учењу Савелија и Павла самосатског. Од велике је важности вероисповедание светог Василија Великог, уперено против савремених му лажних учења о Светој Тројици. Важно је тако исто „Кратко изложение православне вере” светог Атанасија Синаита (+700), које има облик кратког катихизиса, као и светог Софронија, патријарха јерусалимског, исповедање вере у Свету Тројицу и две природе у Господу Христу, које је одобрено на VI Васељенском сабору. Од важности је такође и исповедање вере Теодора, патријарха јерусалимског, у коме се јасно и разговетно излаже учење о триипостасности и једносушности Тројичног Божанства. Ионо је одобрено на VII Васељенском сабору.
Треба споменути још вероисповедание, познато под именом Символа светог Атанасија Великог. Оно ужива нарочити углед међу римокатолицима и протестантима. У њему се јасно и језгровито излаже учење о разлици и једносушности трију Лица у Богу, и о начину сједињења двеју природа у личности Богочовека Христа. Али очигледно је да ово вероисповедање не припада светом Атанасију, ни његовом веку, јер је цело уперено против несторијанског и монофизитског учења јеретичког, што сведочи да се није могло појавити пре петога века.
Од каснијих изложења вере, која нису одобрена нити утврђена на Васељенским саборима, те према томе имају вредности само уколико се слажу и уколико изражавају једино, свето, саборно и апостолско учење васељенске Цркве Христове, изражено у символима и вероисповедањима древне Цркве, споменућемо неколико.
1) Изложење православне вере, од светог Григорија Паламе, архиепископа солунског (XIV век); 2) Исповедање православне и неповређене вере Христове, од Генадија, патријарха цариградског, које је он саставио на захтев султана Мехмеда II, по заузећу Цариграда; 3) Катихизис, од Мелетија Пиге, патријарха цариградског; 4) Три догматичке посланице патријарха цариградског Јеремије, упућене виртембершким протестантским богословима (15761581 год); 5) Исповедање, од јерусалимског патријарха Доситеја, које је 1672 г. одобрио Јерусалимски сабор, а године 1723 послато руском светом Синоду од стране свих православних патријараха као образац тачнога изложења вере. Примљено од стране руског светог Синода, оно је њиме касније издато (1838 год.) на руском језику под насловом: Посланiе патриарховъ православнокаволическiя Церкви о православной вере; 6) Православное исповеданiе, од митрополита кијевског Петра Могиле, које је било расматрано и исправљано на Саборима: у Кијеву (1640 год.) у Јашу (1643 год.), и затим одобрено од свих православних патријараха, и издано под насловом: Православное исповеданiе каволической и апостолской Церкви восточной.
8. Задатак догматике
Задатак догматике je да у систему изложи свете догмате Откривења, онако како их има, чува, предаје и објашњава једина, света, саборна и апостолска Црква Христова. Она несме уносити ништа ново у вечне догматске истине Цркве, али јој је дужност да их излаже што је могуће приступачније и пријемљивије за религиозно сазнање верних. Она потире свој задатак и престаје бити православном науком ако при систематском излагању светих догмата наруши у ма ком погледу догматско учење Православне Цркве.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
8. Помесни Сабор у Картагини 419. године
217-223 Светих Отаца – 135 правилa
- Да се морају строго чувати наредбе Никејскога Сабора, Аврелије епископ рече: Одлуке ове, које ми имамо по преписима што су са собом донели са Никејскога сабора оци наши, и следеће које су после саобразне са њиме, Никејским сабором, и које смо ми одредили, потврђене, нека се чувају. (4. Васељенски Халкидонски 1; Пето-шести Васељенски Цариградски 2; 7. Васељенски Никејски 1)
- О проповедању Свете Тројице, сав Сабор рече: Као што Бог хоће, првенствено треба на овом славном збору једнаким исповедањем исповедати Црквену веру која се кроз нас предаје, а затим сагласношћу свакога и свију заједно, треба чувати. А ради утврђења схватања наше браће и саепископа наших, који су скоро постављени, потребно је додати оно што смо сигурном одредбом од Отаца примили, тако да јединство Свете Тројице, то јест Оца и Сина и Светога Духа, познавано без никаквог делења и раздвајања, да то јединство свештено утврђено чувамо у нашим условима и као што смо научили, тако ћемо учити и народе Божије. Тако су исто и сви они епископи недавно постављени рекли јавно: Тако примамо, тако држимо, тако учимо, следећи јеванђелску веру заједно са вашим учењем. (2. Васељенски Цариградски 1; 3. Васељенски Ефески 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 1)
- О уздржаности, Аврелије епископ рече: Када се на претходном сабору расматрало о начину уздржања и чистоти живота, установљено је да ова три степена, то јест епископи и презвитери и ђакони који служе Божанским Тајнама и који су самим посвећењем везани већ везом чистоте живота, требају бити у свему уздржљиви, како би могли добити оно што од Бога једноставно моле, да и ми подједнако чувамо оно што је од Апостола предано, и што се од саме древности држи. (Апостолска правила 5, 17, 26, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 6, 12, 13, 30; 7. Васељенски Никејски 18; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8; 3. Помесни Гангрски 4; 8. Помесни Картагински 4, 25, 35, 70; Василије Велики 12, 27, 88)
- О различитим степенима у којима ваља уздржавати се од жена – Фаустин, Епископ Пикена, области Потентинске, заступник Римске цркве, рече: Угодно је установити да се у одређено време (8. Помесни Картагински, правило 25) уздржавају од жена, епископ и презвитер и ђакон и сви који се дотичу Светиње, чувајући целомудреност. Сви епископи рекоше: Угодно је да се установи да сви који приступају жртвенику, то јест који му служе, чувају целомудреност. (Апостолска правила 5, 17, 26, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 6, 12, 13, 30; 7. Васељенски Никејски 18; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 1,8; 3. Помесни Гангрски 4; 8. Помесни Картагински 3, 25, 35, 70; Василије Велики 12, 27, 88; Тимотеј Александријски 5, 13)
- О лакомству, Аврелије епископ рече: Треба одстранити страст грамзивости, за коју нико не сумња да је матер свију зала, да не би неко злоупотребљавао туђе, нити да неко преступа одредбе Отаца ради добити, нити да је било како дозвољено некоме од клирика узимати постотке за било коју ствар. И за оно што је у новије време настало, пошто су нејасна и сасвим непозната до сада, нека буду претресена и одређена. Односно пак онога што је сасвим јасно установило Божанско Писмо, не треба доносити одлуке, него већма томе следити. Наравно, да оно што је код лаика за прекор, далеко више треба осудити код клирика. Сав сабор рече: Нико против Пророка, нико против Јеванђеља није учинио, а да је остао без казне. (Апостолска правила 44; 1. Васељенски Никејски 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 10; 7. Васељенски Никејски 19; 6. Помесни Лаодикијски 4; 8. Помесни Картагински 16; Василије Велики 2, 14; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 3; Григорије Ниски 6)
- Да Свето Миро не могу приређивати презвитери, Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима сећамо се да је одређено да Свето миро, или примање покајника, или освећење девојака, места, цркава, не могу вршити презвитери. Ако се пак који затече да то чини, шта треба њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше да спремање Сватога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер да на јавним богослужењима кога умилостивљује. Ово би угодно свима. (Апостолска правила 52; 1. Васељенски Никејски 12, 13, 19; 3. Васељенски Ефески 7; 4. Васељенски Халкидонски 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 31, 95, 102; 7. Васељенски Никејски 7; 6. Помесни Лаодикијски 48; 8. Помесни Картагински 7, 43, 44)
- О умилостивљавању оних који су у опасности живота, Аврелије епископ рече: Ако се ко нађе у опасности смртној и замоли да буде помирен са Црквом код Светог Олтара, ако је епископ одсутан, презвитер је дужан по правилу да запита епископа, и тада, по његовој наредби измириће онога који је у опасности; ову пак ствар дужни смо спасоносним саветима потврдити. Сви епископи рекоше: Угодно нам је што се ваша светиња удостојила да нам помогне у ономе што је нужно. (Апостолска правила 52; 1. Васељенски Никејски 11,13; 1. Помесни Анкирски 6,22; 2. Помесни Неокесаријски 2; 8. Помесни Картагински 43; Василије Велики 73; Григорије Ниски 2,5)
- О онима који подносе тужбе на старије и о томе да никакав клеветник не сме тужити епископа – Нумидије, епископ Мазулитански, рече: Има их много неваљалога владања, који сматрају да било како треба да подижу тужбе на оце и епископе. Треба ли такве примати, или не? Аврелије епископ рече: Ако је, дакле, угодно вашој љубави да се одбацује глас тужбе против отаца оних који су уплетени у разне? Сви епископи рекоше: Ако је такав оптужен и недостојан поверења, нека се не прима. (Апостолска правила 34, 37, 74, 75; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 19, 21; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 4. Помесни Антиохијски 14, 15, 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 5. Помесни Сардички 4; 8. Помесни Картагински 128, 129, 130; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13; Теофил Александријски 9)
- О онима који због својих преступа бивају искључени из црквене заједнице – Августин епископ, заступник Нумидијске области, рече: Удостојте да се одреди ово, да ако неки епископ или презвитер прими у општење оне који су достојно по својим преступима били искључени из Цркве, нека и он потпадне истој осуди као и они који су одбацили канонску осуду свога Епископа. Сви епископи рекоше: Угодно је свима. (Апостолска правила 11, 12, 13, 32, 33; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 41, 42; 5. Помесни Сардички 13; 8. Помесни Картагински 23, 106)
- О презвитерима који бивају осуђени од својих епископа – Алипије епископ, заступник Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити да, ако је случајно неки презвитер осуђен од свога Епископа, па понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да може засебно приносити Богу Свете Дарове, или усуди се подигнути други жртвеник против црквене вере и поретка, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола Нумидијске области, рече: Ово предложено од брата нашег Алипија, беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта мисли о овоме ваша љубав? (Апостолска правила 31; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 3. Помесни Гангрски 6; 5. Помесни Сардички 14; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 11; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14, 15; Василије Велики 1)
- Презвитер, који се подигне против свога епископа и раскол заведе, нека је проклет – Сви епископи рекоше: Ако је неки презвитер био осуђен због свога владања, он треба да јави о томе суседним епископима, да они саслушају ствар и да се помоћу њих измири са својим епископом. Не учини ли то, него, не било тога!, понесе се гордошћу, одвоји се од општења са својим епископом, и заједно са још некима, правећи раскол, принесе Богу свету жртву, такав нека се сматра проклет и нека буде лишен свога места, пошто се претходно расмотри, да није можда оправдана тужба његова против епископа. (Апостолска правила 31; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 4. Помесни Антиохијски 4, 5, 6; 3. Помесни Гангрски 6; 8. Помесни Картагински 10, 29; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14, 15)
- Епископ који бива оптужен у време кад нема Сабора, има бити суђен од дванаест епископа – Феликс епсикоп рече: Предлажем, сходно одредбама старих Сабора да, ако неки епископ, не било тога!, потпадне некој оптужби, а није могуће због велике нужде да се сакупе многи епископи, па да не остаје дуго под оптужбом, нека буде саслушан од дванаест епископа, а презвитер од шест епископа и његовог, а ђакон од три. (Апостолска правила 74; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 4, 6, 14, 15, 20; 5. Помесни Сардички 13, 14; 7. Помесни Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 14, 15, 20, 96, 107)
- Да епископ не може бити постављен, него од многих; а ако је прека потреба, три да постављају епископа – Аврелије епископ рече: Шта каже о овоме ваша светост? Сви епископи рекоше: Што је одређено пре нас, дужни смо чувати, и предстојници било које области нека се не усуђују безрасудно занемаривати. Многи, дакле, епископи, пошто се заједно окупе, нека рукоположе епископа. Ако пак буде нужде, три епископа, било у којем месту да су, нека по поруци митрополита, рукоположе епископа. А ако који поступи у нечему против исказане своје сагласности или свога потписа, сам је себе лишио части. (Апостолска правила 1; 1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 6; 7. Помесни Цариградски 1; 8. Помесни Картагински 49, 50)
- Да из Триполиса ради заступства на сабору долази један епископ, и да презвитера тамо пет епископа суде – Такође би угодно установити да из Триполиса, због сиромаштва и немаштине те области, долази на сабор као заступник један епископ, и да презвитер тамо буде саслушан од пет епископа, а ђакон од три, као што је напред речено, наравно, под председништвом свога епископа. (Апостолска правила 74; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 4, 6, 14, 15, 20; 5. Помесни Сардички 13, 14; 8. Помесни Картагински 12, 15, 20, 96, 107)
- О различитим чиновима који су у служби Цркве, и да сваки који потпадне каквом казненом послу и занемари црквени суд, подвргава себе опасности, и да деца свештеничка не полазе јавна позоришта – Такође би угодно донети одлуку да било који од епископа или презвитера или ђакона или клирика, ако у некој кривичној или грађанској ствари, која је у Цркви покренута, занемари црквени суд и захте расправити се код световних судова, макар одлука била у његову корист донесена, ипак се лишава свога места. И ово важи у погледу кривичног посла; а ако је ствар била грађанска, губио оно што је добио, ако хоће своје место да задржи. Би угодно установити још и ово да, ако је један судски посао пренесен био од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају вишу власт, то никакву штету неће нанети онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су они судили или из непријатељства, или пристрасно, или по миту потплаћени. Ако су пак договором странака биле изабране судије, макар њихов број био и мањи од одређенога, не могу се чинити апели другима. И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити их гледати, јер је то и свима хришћанима свагда било препоручивано да се од тога уздржавају, и да не иду и приступају тамо где бива богохулство. (Апостолска правила 74; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51, 62, 66; 4. Помесни Антиохијски 5, 12, 14, 15; 6. Помесни Лаодикијски 54; 5. Помесни Сардички 3, 5, 14; 8. Помесни Картагински 12, 28, 61, 97, 104, 122; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 9)
- Да никакав епископ или презвитер или ђакон не узима што под закуп, и да се чтеци жене, и да се клирици морају уздржавати од постотака, и од које се доби клирици посвећују, или девојке, и да се чтеци не клањају пред народом. Такође би угодно установити да епископи и презвитери и ђакони не бивају закупници, или старатељи у световним пословима, нити да зарађују себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да имају пред очима оно написано: „Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота‚ (2. Тимотеју 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања. Такође би угодно установити да клирик, ако да новце у зајам, исте новце да прима без постотка; а ако је дао ствар, да прими колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба постављати ђакона. А и чтеци нека се не клањају пред народом. (Апостолска правила 5, 6, 20, 26, 44, 51, 81, 83; 1. Васељенски Никејски 17; 4. Васељенски Халкидонски 3, 7, 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 6, 9, 10, 13, 33; 7. Васељенски Никејски 10, 14, 15; 1. Помесни Анкирски 10; 6. Помесни Лаодикијски 4; 8. Помесни Картагински 5, 25, 126; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 11; Василије Велики 14, 69; Григорије Ниски 6)
- Да свака област, која је много удаљена, мора имати свога епископа, који првенствује – Би угодно да Мавританија Ситифенска, као што је тражила од митрополита у Нумидијској земљи, од које је сабором била одељена, има од сада свога првога епископа. Сагласјем, дакле, свију који првенствују, то јест свих митрополита у Африканским областима и свију епископа, због њене удаљености и трошкова пута допушта јој се да има свог митрополита. (1. Васељенски Никејски 6; 8. Помесни Картагински 86, 96, 127)
- Кад се који клирик поставља, треба му напомињати да чува установе; и да се не сме давати Евхаристија телима мртвих, ни крштење; и да сваке године долазе из свију епархија митрополити на сабор – Такође би угодно установити да, кад се постави епископ или клирик да им најпре они који постављају гласно прочитају саборске одредбе, да не би после чинећи против одлука сабора покајали се. Такође би угодно установити да се не даје Евхаристија телима умрлих. Јер је написано: „Узмите, једите“ (Матеј 26, 26), а тела мртвих нити могу узимати, нити јести. И, такође, да незнање свештеника не врши крштење оних који су већ умрли. Зато треба на овоме Светоме Сабору потврдити да, сходно Никејским одредбама, треба сваке године, ради црквених разлога, који често бивају застарели на пропаст народа, сазивати сабор, на који сви они, епископи, који заузимају прве катедре у областима, требају слати са својих сабора два или колико изаберу епископа заступника, како би на сабраноме помесном сабору могла се показати пуноћа власти. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5,9,13; 4. Васељенски Халкидонски 9, 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8, 83; 7. Васељенски Никејски 2, 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 8. Помесни Картагински 76, 77, 95)
- Да, кад је један епископ оптужен, ствар се мора изнети епископу који првенствује у области – Аврелије епископ рече: Ако је неки епископ оптужен, тужилац има изнети ствар пред митрополите који првенствују у тој области; оптужени пак нека не буде лишен општења. Ако ли оптужени, будући писмено позван на суд да одговара пред изабранима да суде, па се уопште не јави у одређени дан, то јест у року од месец дана када се покаже да је примио писмени позив. Ако ли пак поднесе истините и нужне разлоге, који су га спречили да дадне одговор о овоме, што је против њега изнето, нека у току другог месеца има прилику за одбрану; а после другог месеца нека нема општења, док се не докаже да је чист и невин. Ако ли пак не хтедне доћи ни на свеопшти годишњи сабор, да се бар ту заврши његова ствар, сматраће се као да је сам против себе изрекао пресуду. И за све оно време док је ван општења, нека нема општења ни у својој цркви, нити у којој парохијској цркви. Тужилац пак његов, ако се није нигде уклањао у оне дане док се ствар расматрала нека се нипошто не лишава општења; Ако се пак некуда уклонио и сакрио, па се оптужени епископ у општење васпостави, нека се тужилац искључи из општења, али тако да му се не одузме прилика оптужбе у тој ствари, ако може да докаже да у датом року не што није хтео, него није могао доћи пред суд. По себи се пак разуме да, док траје истрага о томе пред судом епископа, ако се дозна да је под оптужбом сам тужиоц, неће се примити тужба његова осим ако захтедне да се о његовој особеној, а не о црквеној ствари води истрага. (Апостолска правила 34, 37, 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 19, 21; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 4. Помесни Антиохијски 14, 15, 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 5. Помесни Сардички 4; 8. Помесни Картагински 8, 10, 11, 12, 15, 18, 59, 104, 107, 128, 129, 130, 132; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13; Теофил Александријски 9)
- О презвитерима и клирицима који бивају оптужени – Ако презвитери или ђакони буду оптужени, онда пошто се сабере законски број изабраних из оближњих места епископа, које оптужени затраже, то јест у име тужбе на презвитера шест и за ђакона три, заједно са њима ће дотични епископ тих оптужених испитати кривице против њих, уз очување установљенога реда у погледу дана и одгађања, у погледу испитивања, и особа тужиоца и тужених; да тужбе против осталих клирика нека разматра и завршава сам месни епископ. (Апостолска правила 14; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 4; 8. Помесни Картагински 12, 15)
- Да деца клирика не ступају у брак са јеретицима – Такође би угодно установити да деца клирика не смеју ступати у брак са многобошцима или јеретицима. (4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 72; 6. Помесни Лаодикијски 10, 31)
- Да епископи и клирици не могу ништа уступати у својину неправославним хришћанима, ма били то и рођаци њихови – Епископи или клирици, као што је речено, не могу таквима даривати од својих ствари у својину. (Апостолска правила 38, 40; 4. Васељенски Халкидонски 22; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 4. Помесни Антиохијски 24; 8. Помесни Картагински 81)
- Да епископи не одлазе преко мора – Такође, епископи нека не одлазе преко мора, него само одлуком свога у свакој области првопрестолног епископа, то јест, док не добију најпре од митрополита написани лист, који се зове отпусни или одобрење. (Апостолска правила 33; 4. Васељенски Халкидонски 13; 4. Помесни Антиохијски 11; 8. Помесни Картагински 28, 89, 105)
- Да се осим канонских књига друго ништа не чита у цркви. Такође би угодно одредити да се, осим канонских Светописамских књига, ништа у цркви не чита, под именом Божанствених Списа. А канонске књиге Светог Писма су ове:
Постанак
Излазак
Левитска
Бројеви
Поновљени Закони
Исус Навин
Судије
Рут
четири књиге Царстава
две књиге Дневника
Јов
Псалтир
пет књига Соломонових
дванаест књига Пророка Малих
Исаија
Јеремија
Језекиљ
Данило
Товија
Јудита
Јестира
две књиге Јездрине
Новога Завета:
четири Јеванђеља
једна књига Дела Апостолских
четрнаест Посланица Павлових
две Апостола Петра
три Апостола Јована
једна Апостола Јакова
једна Апостола Јуде
једна књига Јованова Апокалипсиса
Нека се о овоме обавести брат и служитељ наш Бонифације, Епископ Римски, и остали на тим странама епископи, ради потврде изложеног канона, јер смо од Отаца примили да ове књиге у Цркви треба читати. (Апостолска правила 60, 85; 6. Помесни Лаодикијски 60; Атанасије Велики или Александријски 2; Григорије Назијанзин или Богослов 1; Амфилохије Иконијски 1)
- У погледу епископа и следећих им чинова, који свршавају Свете Тајне, установљује се да се имају уздржавати од жена – Аврелије епископ рече: Придодајем уз ово, најчеснија браћо, пошто је реч о уздржавању од својих жена неких клирика, осим чтеца, оно што је на разним саборима утврђено: да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, али и епископи, да се уздржавају у одређена времена од својих супруга, и буду тада као да их немају; што ако не учине, нека се уклоне са црквене службе. Остали пак клирици нека се принуђују на то осим кад су у старим годинама. Сав сабор рече: Потврђујемо што је ваша светост правилно уредила, јер је свето и богоугодно. (Апостолска правила 5, 17, 26, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 6, 12, 13, 30; 7. Васељенски Никејски 18; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8; 3. Помесни Гангрски 4; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 35, 70; Василије Велики 12, 27, 88; Тимотеј Александријски 5, 13)
- Да нико не сме расипати црквена добра – Такође би угодно установити да нико не продаје црквени иметак. Али ако тај иметак не даје прихода, а велика се покаже нужда, нека се ово изнесе пред првога епископа дотичне области, и заједно са установљеним бројем епископа да реше шта треба учинити. Ако ли се пак покаже толика нужда цркве, да је немогуће договорити се пре продаје, нека бар епископ позове за сведочанство оближње епископе и нека се после побрине приказати Сабору све неприлике које су се у његовој цркви догодиле; ако ли то не учини, продавалац ће бити одговоран пред Богом и пред Сабором, и изгубиће своју част. (Апостолска правила 38, 39, 40, 41, 73; 4. Васељенски Халкидонски 24, 26; Пето-шести Васељенски Цариградски 35, 49; 7. Васељенски Никејски 11, 12, 13; 1. Помесни Анкирски 15; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 33; Кирил Александријски 2; Теофил Александријски 10)
- Презвитери и ђакони који се затеку у тешкоме греху не могу се удостојити ни да се на њих руке полажу као на лаике – Такође би угодно потврдити да кад се презвитери или ђакони нађу у каквом тешком греху, који их нужно лишава Литургије, не треба на њих полагати руке као покајницима, нити као на верне лаике, нити им допуштати да као изнова крштени могу бити произведени на неки степен клира. (Апостолска правила 25, 47, 68; Пето-шести Васељенски Цариградски 21; 8. Помесни Картагински 48; Василије Велики 3, 32, 51)
- Презвитери и ђакони и клирици који свој какав посао преносе на суд на другу страну мора, никако нека се не примају у општење – Такође би угодно одредити да презвитери и ђакони и остали нижи клирици, кад по својим тужбамаж, ако се жале на суд својих епископа, нека буду саслушани од суседних епископа, те уз сагласност надлежног им епископа, ови позвани од њих епископи нека реше спорове међу њима. Ако ли пак сматрају да се и односно ових епископа обраћају на виши суд, нека тада не апелују на судове преко мора у Рим, него ка митрополитима својих области, као што је то више пута одређено и за епископе. А који се пак призивају на прекоморске судове, нека од никога у Африци не буду примљени у општење. (2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 4; 8. Помесни Картагински 10, 11, 12, 14, 15, 20, 23, 105, 125)
- Који је ван општења и усуди се ступити у општење пре него што је био оправдан, такав сам против себе осуду изриче – Такође би угодно свему Сабору да установи да, који је због своје небриге у служби био лишен општења, било епископ или било који други клирик, па се, док је још ван општења и пре него што је био саслушан и оправдан усуди ступити у општење, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду. (Апостолска правила 28; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 29; 4. Помесни Антиохијски 4, 12, 15; 5. Помесни Сардички 3, 4, 5, 14; 8. Помесни Картагински 19, 65; Василије Велики 88)
- О тужиоцу и оптуженоме – Такође би угодно установити да оптужени, или тужилац, у ономе месту одакле је оптужени, ако се боји каквог насиља од наметљиве светине, нека изабере себи оближње место у коме му неће бити тешко довести сведоке пред суд, где ће се ствар решити. (Апостолска правила 15; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 7. Васељенски Никејски 10, 15; 1. Помесни Анкирски 18; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 17)
- Ако су који клирици од својих епископа одређени на виша места па неће да се приме, нека не остају ни на онима, која нису хтели оставити – Такође би угодно одредити да било који клирици или ђакони, ако неће да се покоравају својим епископима, који хоће ради неких нужних потреба својих Цркава да их произведу на више части у својим Црквама, такви нека не служе ни у оном степену који нису хтели да напусте. (Апостолска правила 39, 55; 4. Васељенски Халкидонски 8; Пето-шести Васељенски Цариградски 34; 6. Помесни Лаодикијски 57; Василије Велики 89)
- Ако који од сиромашних клирика, пошто је произведен на какав чин, стече штогод, то потпада власти епископа – Такође би угодно одлучити да епископи, презвитери, ђакони или било који клирици, који ништа немају, па, пошто су произведени, за време свога епископства или припадништва клиру, купе на своје име њиве, или било какво имање, такви нека се сматрају као да су присвојили добра Господња, осим ако после опомене и потсећања на то, уступе их Цркви. Али, пређе ли у њихову својину услед нечијег поклона или по наследству од родбине, нека тиме располажу како им је воља. Ако ли после обећања Цркви предомисле се, нека се сматрају недостојнима црквене части, као неспособни. (Апостолска правила 4, 38, 40, 41; 4. Васељенски Халкидонски 22; Пето-шести Васељенски Цариградски 23, 35; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 22, 26, 81; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 7)
- Да презвитери немају продавати добра оне Цркве, за коју су постављени, и да никакав епископ нема по својој вољи располагати добром које је уведено у црквену матицу – Такође би угодно одредити да презвитери без сагласности својих епископа не могу продавати добро Цркве у коју су постављени, на исти начин као што није допуштено ни епископима да продају имања Цркве без знања Сабора, или његових презвитера. Дакле, без нужде није дозвољено ни епископу да злоупотребљава стварју која је у црквену матицу уведена. (Апостолска правила 38, 39, 41; 4. Васељенски Халкидонски 25, 26; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 7. Васељенски Никејски 11, 12; 1. Помесни Анкирски 15; 3. Помесни Гангрски 7, 8; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 26; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 7; Теофил Александријски 10; Кирил Александријски 2)
- Да не треба ништа поправљати од онога што је установљено на Хипонском сабору – Епигоније епископ рече: У овоме краткоме списку, састављеном из установљенога на Хипонском сабору, сматрамо да не треба ништа исправљати ни додавати, осим да се дан Свете Пасхе објављује за време Сабора. (Апостолска правила 7, 64, 70, 71; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 11; 6. Помесни Лаодикијски 7, 37, 38; 8. Помесни Картагински 51, 73, 106)
- О томе да епископи и клирици не треба да на брзину отпуштају, испод своје власти, своју децу – Епископи и клирици да децу своју не отпуштају еманципацијом да самовласни буду све док немају потпуно уверење у њихово владање и узраст; јер ће после њихови греси пасти на њих саме. (Апостолска правила 5, 17, 26, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 6, 12, 13, 30; 7. Васељенски Никејски 18; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8; 3. Помесни Гангрски 4, 15; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 70; Василије Велики 12, 27, 88; Тимотеј Александријски 5, 13)
- О томе да не треба постављати ни епископе ни друге клирике док све своје не обрате у хришћанство – Да епископе, презвитере и ђаконе не треба рукополагати пре но што све своје укућане не обрате у православне хришћане. (Апостолска правила 58, 80; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 5. Помесни Сардички 11; 8. Помесни Картагински 121, 123)
- О томе да не треба ништа у светилишту приносити осим хлеба и вина, са водом помешана – У светилишту, то јест цркви нека се ништа више не приноси осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест хлеба и вина с водом помешаног. Првину пак, било мед или млеко, нека по обичају приносе у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца; и премда се и ово у олтар приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него само грожђе и пшеница. (Апостолска правила 3, 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 28, 32, 57, 99)
- Да клирици, или они који се уздржавају, не могу одлазити к девојкама или удовицама – Клирици или подвижници уздржања, то јест монаси, нека не одлазе удовицама или девојкама, осим по допуштењу и сагласношћу свог епископа или презвитера; а и то нека не чине сами него заједно са другим клирицима, или онима с којима само епископ или презвитери имају улазак к таквим женскима, или где су присутни клирици или неки угледни хришћани. (4. Васељенски Халкидонски 3, 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 46, 47; 7. Васељенски Никејски 18, 20, 22)
- О томе да се први епископ не назива егзарх свештеника – Епископ првога престола нека се не назива егзарх свештеника или врховни свештеник, или било шта слично томе, него само епископ првога престола. (Апостолска правила 34; 4. Васељенски Халкидонски 9; 5. Помесни Сардички 6)
- О томе да клирици не обилазе крчме, осим случаја да су на путу – Клирици нека не улазе у крчму ради јела и пића, осим кад су на путу принуђени потребом да ту сврате. (Апостолска правила 54; Пето-шести Васељенски Цариградски 9; 6. Помесни Лаодикијски 24)
- О томе да се жртве Богу приносе од људи који су на таште, то јест нису ништа јели – Света Служба олтара да се не свршава осим од људи који су на таште, изузевши само један дан у години, у који се Вечера Господња свршава, а то је Велики Четвртак увече. Ако пак бива помен Литургијом неких умрлих у предвечерње доба епископа или других, а они који то имају обавити већ су обедовали, нека се тада помен обави само молитвама без Литургије. (Апостолска правила 69; Пето-шести Васељенски Цариградски 29; 6. Помесни Лаодикијски 50; 4. Помесни Антиохијски 1; 8. Помесни Картагински 47; Тимотеј Александријски 16)
- О томе да се никакве гозбе у цркви не држе – Епископи или клирици у цркви да не држе гозбе, осим ако су на путу па по нужди морају ту у цркви да преноће. Исто и народу нека се, колико је могуће, спречавају такве гозбе. (Апостолска правила 73; Пето-шести Васељенски Цариградски 74, 76, 97; 3. Помесни Гангрски 11; 6. Помесни Лаодикијски 27, 28)
Владимир Димитријевић I Блуд, враџбине и окултно деловање: како људи несвесно праве пактове са ђаволом и демониматно деловање: како људи несвесно праве пактове са ђаволом и демонима
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 170 | 2. Коринћанима 1, 21-24; 2, 1-4: Препорука да се прими грјешник који се каје.
21 А Бог је Онај Који нас утврђује с вама у Христу, и Који нас помаза,
22 Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша.
23 А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас, не дођох више у Коринт.
24 Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите чврсто.
1 А ово одлучих у себи: да вам опет не дођем у жалости.
2 Јер ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим?
3 И ово вам баш написах да, када дођем, не будем ожалошћен од оних од којих би требало да се радујем, уздајући се у све вас, да је радост моја радост свију вас.
4 Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите, него да познате преобилну љубав коју имам према вама.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 89 | Матеј 22, 1-14: Прича о свадби царева сина.
1 И одговарајући Исус, опет им рече у причама говорећи:
2 „Царство Небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме.
3 И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи.
4 Опет посла друге слуге говорећи: ’Кажите званицама: ’Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу.’’
5 А они, не маривши, отидоше: овај у поље своје, а онај у трговину своју;
6 а остали ухватише слуге његове, изружише их и побише.
7 И када то чу цар онај, разгњеви се, и пославши војску своју, погуби крвнике оне и град њихов запали.
8 Тада рече слугама својим: ’Свадба је готова, а званице не бјеху достојне.
9 Идите, дакле, на раскршћа, и кога год нађете, позовите на свадбу.’
10 И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију.
11 А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо.
12 И рече му: ’Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха?’ А он оћута.
13 Тада рече цар слугама: ’Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
14 Јер су многи звани, али је мало изабраних.’”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
(књига је доступна у нашој књижари)
Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима нашао се један, који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Матеј 22, 2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је – Царство небеско, позив – проповед Јеванђеља, они који су одбили позив – неверујући, а без свадбеног руха – верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани – јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела – то јест рухо душевно – због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, то јест одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: „Господе, Господе!“ а унутра: „Изговори ме.“ Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
(књига је доступна у нашој књижари)
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Небојша Мастиловић | Ој, Србијо, Божји доме
https://www.youtube.com/watch?v=vARa5qw2c2A
Робови ти ланце кују,
оковима понос ломе.
Док те по образу пљују,
ој, Србијо, Божји доме.
Ноге су им на зло брзе,
злогласе те свуд по свету.
Изабравши да те мрзе,
клеветом ти венац плету.
Са блудом би да те жене,
хаљине ти смрадне кроје.
Ал’ не могу да измене,
твоју душу срце твоје.
Зато желе да те киње,
изазов си безумноме.
Ненавидник те распиње,
ој, Србијо, Божји доме.
Труње ти из ока ваде,
пањеви без благодати.
Не разумеју шта раде,
ко ће Небо да облати.
Ко на тебе камен баца,
грех му у прашини пише.
Отаџбино праотаца,
кроз које Дух Свети дише.
Бесни хоће да те туку,
јаросни би да те згроме.
Док те кроз каљугу вуку,
ој, Србијо, Божји доме.
Вређају те из очаја,
збрисали би те да могу.
Ти си им ван домашаја,
ти припадаш Христу Богу.
Ко се гнуша твога лика,
Божју не види лепоту.
Отаџбино мученика,
стазо вечноме животу.
Отаџбино мученика,
стазо вечноме животу.
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєсловутый (пресловути(ј)) = знаменит, славан
Јестира 3, 13:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: ижє оꙋ насъ цѣломꙋдрїємъ прєсловꙋтый и во благоволєнїи нєизмѣнный и твєрдою вѣрностїю оꙋтвєрждєнный и вторꙋю чєсть по цари полꙋчивый аманъ сказа намъ.
ИЗГОВОР: иже у нас цјеломудријем пресловути(ј) и во благовољенији неизмјени(ј) и твердоју вјерностију утверждени(ј) и вторују чест по цари получиви(ј) Аман сказа нам.
СРПСКИ: онај међу нама који се одликовао разумношћу и стално био у милости и у тврдој вјерности доказан, Аман који је друго мјесто почасти у царству стекао.
Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора
(књига је доступна у нашој књижари)
Стари прота лежи на самрти и хитно тражи да га посете чланови црквеног одбора – један банкар, други адвокат. Они пожуре и дођу. Прота лежи, жмури, ћути.
-Прото, звао си нас. Шта можемо да учинимо за тебе?
-Станите ми један с леве, а други с десне стране кревета.
Ова двојица послушају. Прота опет ћути.
-Опрости, оче прото, али зашто смо овако стали?
-Хоћу, по угледу на свог Учитеља, да умрем између два разбојника!
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске