8. Михољски 7533. / 21. септембар 2025.

-Рождество Пресвете богородице
-Спомен светог новомученика Атанасија Солунског
-Спомен преподобног оца нашег Лукијана
-Спомен празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице „Холмске” у Пољској
-Спомен празновања Свете Богородице Калишке
-Празник иконе Свете Богородице Почајевске
-Спомен празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице „Знаменија-Курске”
-Спомен светих мученика Руфа и Руфијана
-Спомен светог мученика Севира
-Спомен светог мученика Артемидора
-Спомен светог оца нашег Софронија, епископа Ахталије у Грузији

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

(Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950)

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве

9. Руководно начело у догматици

Да би догматика испунила свој задатак, неопходно је по­требно да у своме бескрајно одговорном послу има не само стручног већ и непогрешног руковођа. Такав руковођ не може бити човек, нити ишта човечије, због ограничености, ре­лятивности, огреховљености свега људскога. Не може бити ни само Свето Откривење, због разлога које смо напред изнели при расматрању питања о односу између Откривења и догмата, и између Откривења и Цркве. Такав руковођ може бити само Једина, Света, Саборна и Апостолска Црква Хри­стова, која живи изнад свих људских релативности на висинама богочовечанске непогрешности и коју Дух Свети води кроз мрачну и страшну историју овога света путем безгрешне истине Христове, држећи њено васељенско сазнање и осећање у границама божанске непогрешности. Стога је пра­вославии догматичар дужан да се у своме раду руководи искључиво тим васељенским сазнањем и осећањем Цркве. Он то може постићи ако благодатним подвизима еванђелским постане сутелесник у вечно живом богочовечанском телу Цркве, јер само на тај начин биће у стању да непрестано осепа и сазнаје све божанске истине, којима се храни и живи васељенско сазнање и осећање Цркве Христове. Верско сазнање и осећање савремене Цркве Православне у суштини је продужење оног светог, саборног и апостолског сазнања, које Цркву од пометка карактерише као богочовечанско тело Христово. Оно је увек свето, увек саборно, увек апостолско, увек богочовечанско, увек васељенско; његов се континуитет не може никад прекинути ничим, јер га силом својом божанском етернизира Дух Свети, који у Цркви непрекидно борави. И оно, Духоносно и Духоношено, путује кроз све историске мене и промене, остајући у суштини једно, свето, саборно, апостолско и васељенско. Отуда је за догматичара насушна неопходност да се свом душом, свим срцем, свим умом молитвено погрузи у то свето, саборно, апостолско и васељенско сазнање Цркве, да би њиме и из њега нормирао сав свој рад на пољу догматичке науке. Притом он несме заборављати благословену реч Господа Исуса, да само чисти срцем виде Бога и вечне истине Божје.

Нема сумње да свето саборно, апостолско, васељенско сазнање Цркве нарочито пројављује себе на Васељенским саборима, у списима богомудрих Отаца, у богослужбеним књигама и благочестивим обичајима и веровањима, заснованим на древном апостолском Предању. Добро је при томе имати на уму Оригеново правило: „Предметверетребадабуде само она истина, која се ни у чему не разилази са апостолским и црквеним Предањем.” О неопходности богомудре опрезности у разликовању богооткривених догматских истина Светог Писма и Светог Предања од апокрифних и подметнутих истина и истиница људских, необично мудро пише учитељ црквени Викентије Лерински: „Характерна је особина православних да чувају предања и завете светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примнете, нека буде анатема (Галатима 1, 8)… И тако,чимсе покаже трулеж какве заблуде,… одмах ваља сабрати мишљења предака… Али, ваља купити мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно, и удостојили се да с вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа. А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља, – то треба сматрати потпуно поузданим и несумњивим.” У истом врло значајном спису, само на другом месту, овај учи­теле Цркве пише: „У самој васељенској Цркви треба се на сваки начин држати онога што су свагда, што су свуда, што су сви веровали (quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est); jep у ствари и у правом смислу само то и јесте васељенско, што потпуно све собом обухвата, као што показује и само значење ове речи. А овоме правилу ми ћемо бити верни једино тако, ако будемо следовали свеопштости, древности, сагласности. Следовати свеопштости значи признавати за истину само ону веру, коју исповеда сва Црква на свом земном шару; следовати древности значи ни у ком случају не отступати од учења, којега су се несумњиво држали наши свети Оци и преци; следовати, најзад, сагласности зна­чи у самој древности примати само оне одредбе вере и решења, којих су се држали сви, или, у крајњем случају, готово сви пастири и учитељи.”

10. Метод у догматици

Сви догмати сачињавају једну недељиву органску целину. Сваки од њих има исти извор; сваки има своје живо и животворно место у богочовечанском телу Цркве; свакоме припада бескрајна божанска вредност, и неизменљивост, и сила. При систематском излагаљу догматског учења Цркве догматичар мора, на првом месту, водити рачуна о тој органској, унутрашњој повезаности светих догмата. А то ће постићи, ако их буде посматрао из богочовечанске пер­спективе васељенске Цркве Христове. Тиме обухвата и порекло светих догмата, и њихово место у историји васељенске Цркве. Према томе, најцелисходнији метод православне догматике јесте: догматско-историски. Према овом методу сваки се догмат има расматрати: у његовој црквеној дефи­ниции, затим у Светом Откривењу као извору, и, најзад, у његовој историчности. То значи, сваки се догмат има расветлити у свој његовој онтолошко-историској битности: изнети његову дефиницију од стране Цркве, и показати на основу чега је Црква из Светог Откривења дала дотичну дефиницију. Утом циљу, сваки се догмат има да расветли, објасни и протумачи доказима из Светог Откривења, при чему се и Стари и Нови Завет има тумачити онако како их тумачи Православна Црква кроз Васељенске и Помесне саборе, и свете Оце и Учитеље. А то значи да се сваки дог­мат има разгледати у светлости сведочанстава Светог Пре­данна, како је оно изражено у одлукама Васељенских и Помесних сабора, у списима светих Отаца и Учитеља Цркве, у богослужбеним књигама и древним обичајима свете, саборне, апостолске Цркве васељенске. На тај се начин сваки догмат у потребној мери осветљава и са историске стране, и показује какво је место у које доба заузимао у животу Цркве. Притом се догматика стара да изнесе заблуде, које су у разна времена ницале око разних догмата. То значи, њена је дужност да у потребној сразмери изложи разна јеретичка учења.

11. Подела догматике

Пошто су предмет догматике вечне догматске истине Светог Откривења, које говоре о Богу у његовој суштини, и о Богу у његовом односу према свету и човеку, то се и до­гматика дели у два дела, од којих сваки има своје подразде­ле. Први део расматра Бога у суштини, а други расматра Бога у његовим односима према свету и човеку. Према то­ме, у први део улазе догмати: о постојању Бога, о каквоћи и степену богопознања, о бићу Божјем и његовим својствима, о јединству бића Божјег и о Светој Тројици. А у други део улазе догмати: о Богу као Творцу света, о Богу као Промислитељу, о Богу као Спаситељу, о Богу као Осветитељу, и о Богу као Судији.

12. Историја православне догматике

Историја догматике дели се на два периода:

први обухвата време од апостолског доба до светог Јована Дамаскина (VIII век)
други – од светог Дамаскина до данас

1. Први период: у овом периоду разрађен је огроман догматски материјал. Свестрано су догматске истине Светог Откривења разјашњаване, излагане, формулисане, санкционисане. Сав црквени живот испуњен је живом догматском вером, која се пројављује у многостраној делатности Цркве. Мученици умиру за догматске истине вере; Исповедници их неустрашиво исповедају; Оци и Учитељи Цркве их свестра­но изучавају, излажу, објашњавају, бране и богомудро проповедају. Сав многоструки живот Цркве своди се на што потпуније остварење и изложење светих истина догматских. На тај начин се шири и учвршћује богоотривена апостолска вера, а сузбија лаж незнабожачких и јеретичких учења и живота. И мишљу и делом остварују се у благодатном живо­ту Цркве вечне истине догматске у свеукупној њиховој интегралној датости, само разрађене у личне подвиге и претворене у лично достојање сваког сутелесника Богочовечанског Тела Христовог. Напоредо се продубљује и благодатно црквено сазнање и благодатно црквено искуство: и идејна и емпириска стварност узраста у новој догматској категорији живота и мишљења, богочовечанској категорији, у којој се и сав живот човеков и мишљење креће и бива и јесте од Оца кроз Сина у Духу Светом. Жива побожност, и временом и срцем ближа чудесном Спаситељу, уобличавала је своја дубока и нова благодатна доживљавања богооткривених догматских истина у превасходне облике речи и мисли; устостручавала род еванђелског семења небеских истина догматских, засејаног Спаситељем по благодатној њиви Цркве; упетостручавала и удвостручавала таланте небеских дарова; увећавала богочовечанско богатство света, и све то слагала у пребогате догматске ризнице једине, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, да се њима богате и издржавају до краја времена сви гладни и жедни вечних истина Божјих у овом свету многострадалном.

Више или мање систематско излагање светих догматских истина почиње Оригеновим списом О начелима (Περί άρχων = De principiis). Састоји се из предговора и четири књиге. У предговору се говори о изворима догмата: Светом Писму и Светом Предању, и истиче као руководно начело при истраживању догматских истина вере ово правило: „Само ону истину треба веровати, која се ни у чему не разилази са апостолским и црквеним Предањем.” У првој књизи говори се о Светој Тројици, о разумним бићима и првобитном стању свега сазданога, о бестелесним и телесним суштинама, о анђелима, њиховој слободи и паду; у другој: о узроцима постанка света и о самом постању, о оваплоћењу Господа Христа, о делатности Светога Духа, о души и делатности разумних бића и о њиховом паду, о васкрсењу, о суду, о казнама; у трећој: о слободи човечије воље, о средствима моралног усавршавања, о постанку света у времену и његовом крају; у четвртој: о богонадахнутости Светог Писма и о томе како га ваља читати.

Централна идеја, око које Ориген групише своје систематско излагање догматских истина, јесте: да је Бог све у свему. Али у овом свом раду, Ориген је, дајући сувише места философском мудровању, у неким стварима отступио од богооткривеног учења Цркве и пао у тешке заблуде. Тако је заблудно учио о постанку света, о постанку душа (преегзистенција), о превечном паду, о апокатастасису свега, па и ђавола у првобитно безгрешно стање. Са чисто пак формалне стране недостатак је овог дела у томе, што је Ориген пропустио да расматра догматско учење Цркве о светим тајнама, о јерерхији, о својствима Божанске суштине, а чисто исагошкохерменевтичким проблемима посветио читаву четврту књигу. Али када се ови недостаци одбију, ово Оригеново дело има великог значаја у историји догматике као науке.

По времену други систематизатор догматског учења Цркве јесте свети Кирил Јерусалимски (+386) са својим спи­сом Катихезе. Катихеза има двадесет и три; у осамнаест излаже се оглашенима догматско учење по члановима Символа вере јерусалимске цркве; а у пет, које се називају мистагогичке (μυσταγωγικοί), свети Отац уводи новопросветљене (τους νεοφώτιστους) у црквено учење о светим тајнама крштења, миропомазања и евхаристије. Ово дело излаже богооткривене догматске истине потпуно у духу једине, свете, саборне и апостолске Цркве васељенске. Али иако је као систем потпуније од Оригеновог, оно ипак није потпуно. Осим тога, писано је у проповедничком тону.

Од великог је значаја спис светог Григорија Ниског: Ве­лика катихетичка реч (Λόγος κατηχητικός ό μέγας). Има 40 глава; садржи догматско учење о Светој Тројици, о оваплоћењу Господа Христа, о греху и злу, о првобитном стању човековом, о спасењу, о крштењу и евхаристији као средствима препорођаја и обесмрћења, и о последњој судби човека. Свети Григорије се нарочито зад ржава на оним догматима које су у његово време били угрозили јеретици, као догмат о Светој Тројици, о оваплоћењу и искупљењу. Али ни овај спис није потпун, јер не обухвата многе догматске истине.

Кратко изложење божанских догмата (Θείων δογμάτων επιτομή) блаженог Теодорита Кирског (+ 457) претставља врло озбиљан покушај да се да догматски систем. У овом спису говори се о Светој Тројици и божанским именима, о стварању света, анђела и човека, о промислу, о спасењу, о својствима Божјим, о крштењу, васкрсењу, суду, о Антихристу, о другом доласку Господа Христа, о девичанству и браку, итд. Али и овај спис, који се одликује сажетошћу и разговетношћу, не обухвата све догматске истине вере.

На западу је блажени Августин први покушао да систематски изложи догматско учење Цркве, и то у списима: Ручна књига Лаврентију о вери, нади и љубави (Enchiridion ad Lavrentium sive de fide, spe et caritate), и О хришћанском учењу (De doctrina christiana). Али док први спис има више катихизички карактер, дотле други има више херменевтички. Може се споменути још и спис De civitate Dei, у коме блаже­ни Августин расматра многе догмате црквене, али са философскоисториског гледишта.

Систематскије излагање догматског учења Цркве припада на западу ученику Августиновом Фулгенцију, еписко­пу руспенском (+ 533 год.). Он je то учинио у спису: О вери или о правилу вере (De fide seu de regula fidei). У њему он излаже учење о Светој Тројици, о оваплоћењу Логоса, о Творцу, о постанку духовног и материјалног света, о првобитном стању човековом, о паду и наследности првородног греха, о суду, о васкрсењу, о оправдању, о вери, о крштењу, о благо­дати, о Цркви.

Тек половином осмога века јавља се дело које чини епоху у историји догматике. То је Тачно изложење православне вере (“Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως) светога Јована Дамаскина (+ 780 год.). Оно претставља у пуном смислу изванредан догматски систем учења васељенске Цркве Христове. Одликује се стројношћу, сразмерношћу, прецизношћу и апсолутном верношћу богооткривеном догматском учењу Светог Писма и Светог Предања, онако како га једина, света, саборна и апостолска Црква Христова поседује, чува, објашњава и тумачи својим богочовечанским, благодатним и васељенским сазнањем и осећањем. Дело је подељено у четири књиге. У првој се излаже учење о Богу, његовој непостижности, постојању, о јединству његове суштине и Тројичности Лица, и о својствима његовим; у другој; о постању света невидљивог и видљивог, о промислу, о предвиђању Божјем и предодређењу, о човеку и његовом првобитном сташу; у трећој: о божанском домостроју нашег спасења, о оваплоћењу Бога Речи, о двема природама у Господу Христу, о општењу њихових својстава, о једној ипостаси Бога Речи, о двема вољама и дејствима у Господу Христу, о искупитељском подвигу Спаситељевом, о силаску у ад; у четвртој: о Спаситељевом васкрсењу, вазнесењу и седењу с десне стране Оца, о вери, о крштењу, о евхаристији, о побожном поштовању Светитеља, светих моштију и светих икона, о Светом Писму, о греху и злу, о закону Божјем и закону греховном, о Антихристу, о васкрсењу, судуи вечној судби људи.

Поред свих својих ненадмашних преимућстава овај дог­матски систем светог Дамаскина има извесне недостатке. Они су у томе што њиме нису обухваћени сви догмата Цр­кве, као: о благодати, о тајнама: миропомазању, покајању, свештенству, браку, јелеосвећењу; и што је делимично унесен чисто психолошкогносеолошки материјал. Када се то изузме, онда се свети Дамаскин јавља у својој неупоредивој догматичарској величини, коме нема такмаца на пољу догматичке науке. Очистивши душу и срце многотрудним еванђелским подвизима, овај велики подвижник вере, при излагању светих догмата, понире својим облагодаћеним умом у светилиште Божанског Откривења, и сваки догмат образлаже светим Писмом и расветљује светлошћу светог, апостолског, саборног Предања васељенске Цркве. Као богопослана пчела он је покупио божански мед догматских истина, сло­жен у благодатном учењу Светог Откривења, светих Васељенских и Помесних сабора, светих Отаца и учитеља Цркве, нарочито Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Златоуста, расподелио га у саћу свога догматског система, да њиме вечито храни духове гладне божанских истина. Таквим својим радом свети Дамаскин је постао, и занавек остао, најбољи и најсигурнији вођ сваком православном догматичару кроз неисказана тајанства светих догмат­ских истина Цркве Православне.

2. Други период: после светог Дамаскина догматичка наука у Православној Цркви креће се у кругу његовог утицаја. Ни на Истоку ни на Западу нико није могао достојно наставити дело светог Дамаскина, акамоли надмашити га. Он непрестано остаје ненадмашни исполин на пољу догматичке науке.

Од радова у овом периоду споменућемо оне који имају већу важност за догматичку науку Православне Цркве.

Догматично свеоружје православне вере (Πανοπλία δογ­ματική της ορθοδόξου πίστεως) монаха Јевтимија Зигабена (XII век) еклектичког је карактера, и претставља неку врсту зборника светоотачких мишљења о појединим догматима. На овом делу радили су многи Зигабенови савременици, али је он прикупљени материјал систематски средио. Ризница православна (Θυσαυρός ορθοδοξίας) Никите Хонијата (+ 1206 г.) спис је догматско-полемичког карактера, уперен против Јереси, са циљем да се заштити учење Православне Цркве.

Падом Византије под власт Турака наступио је застој у развићу догматичке науке, да се тек после два века појави јачи рад на њој у Руској цркви. Почетак је дао митрополит кијевски Петар Могила, који је 1631. године основао у Кијеву „Колегију”, у којој се, поред осталога, предавало и догма­тично богословље. Али све до 1711. године оно се предавало на латинском језику и у схоластичком духу. Те године Теофан Прокопович почиње предавати догматично богословље у кијевској Академији, ради на ослобођењу догматике од схоластике, и полаже темељ догматици као систематској науци. Свој догматски систем он дели на два дела: у првом го­вори о Богу по себи (de Deo ad intra), у другом: о Богу према спољњем свету (de Deo ad extra). Но он није успео да заврши свој рад.

Тежња да се догматика у Русији ослободи схоластике, учинила је да се у XVIII веку она почиње предавати на руском језику. Први који је догматику написао на руском језику био је митрополит кијевски Платон. Она се зове: Сокращенная христiанская богословiя; састоји се из три дела, од којих догматика заузима у ствари други део.

После се ређају мањи системи и уџбеници догматички. Међу њима се издваја својом јасноћом, тачношћу и сажетошћу уџбеник догматичког богословља архимандрита Антонија (1848. г.). Потом се један за другим појављују три најзначајнија догматска система у Руској цркви. То су: Православно догматическое богословiе (1849.-1853 год.) Макарија, митрополита московског; Православное догматическое богословiе (1864. год.) Филарета, архиепископа черниговског, и Опытъ православного догматическаго богословiя (1884. год.) Силвестра, епископа-ректора кијевске Духовне академије. Догматика митрополита Макарија одликује се систематичношћу, свестраношћу третирања догматских проблема и изобиљем светоотачког материјала. Рађена философско-критичким методом догматика архиепископа Филарета даје много места апологетско-рационалном образложењу и оправдању догмата. Догматика пак епископа Силвестра истиче се осветљавањем догматских истина са историске стране. У најновије време запажен је рад протојереја Η. Малиновског: Очеркъ православнаго догматического богословiя (1910. год.).

У Грчкој цркви рад на догматици је у последње доба достојно заступљен у лицу Зикоса Роси и X. Андруце. Роси је издао само први део догматике, под насловом: Догматски ситем Православне саборне Цркве (Σύστημα δογματική της ‘Ορθοδόξου καθολικής ‘Εκκλησίας, Έν ‘Αθήναις 1903.). Има више апологетско-философски карактер. – Дело професора Андруце: Догматика Православне источне Цркве (Δογματική της ‘Ορθοδόξου ‘Ανατολικής Εκκλησίας, Έν ‘Αθήναις, 1907.) одликује се концизношћу, али даје много места философском третирању догматских истина.

У Српској цркви од радова на догматичном пољу имамо: Тeло теологическо, од Рајића, у 5 књига; Наука православне вере, од митрополита Михаила; Догматичко богословље, од архимандрита (касније митрополита скопљанског) Фирмилијана; Православна догматика, од протојереја Саве Теодоровића, уџбеник; Догматика, од професора Љубомира Рајића, уџбеник; Догматика, од протојереја Милоша Анђелковића, уџбеник. Нарочито се истиче од протојереја С. М. Веселиновића, ректора Богословије св. Саве (Београд 1912 год.), од које је, на жалост, изашла само књига прва.

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

(књига из два дела је доступна у нашој књижари)
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

8. Помесни Сабор у Картагини 419. године
217-223 Светих Отаца – 135 правилa

43. О онима који се кају – Онима који се кају, сходно разлици грехова, нека се судом епископа одређује време кајања; а презвитер без знања епископа нека не измирује онога који се каје, осим ако је прека потреба, у одсуству епископа; а на онога кајућег се чији је преступ био јаван и свуда разглашен, те је узмутио сву Цркву, на њега нека се рука примирења ставља пред вратима цркве да сви виде. (Апостолска правила 52; 1. Васељенски Никејски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 102; 1. Помесни Анкирски 6, 22; 2. Помесни Неокесаријски 2; 8. Помесни Картагински 6, 7; Василије Велики 73; Григорије Ниски 2, 5)

 

44. О девојкама – За посвећене девојке кад се одвајају од родитеља, који су их чували, нека се епископовим, или у његовом одсуству презвитеровим старањем поверавају најчеститијим женама, или ако живе заједно да се међусобно пазе, да њиховим посвудним шетањем не нанесу штету угледу Цркве. (4. Васељенски Халкидонски 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 4; 8. Помесни Картагински 6, 126; Василије Велики 18)

 

45. О болеснима који не могу за себе одговарати – Болесни, који не могу за себе одговарати, нека се тада крштавају када по сопственој жељи други за њих даду сведочанство на своју одговорност. (Апостолска правила 46, 47, 49, 50, 52, 61, 75, 80; 1. Васељенски Никејски 2, 9, 11, 12; Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51, 95, 102; 7. Васељенски Никејски 8; 6. Помесни Лаодикијски 2, 3, 12, 17, 47, 75; 2. Помесни Неокесаријски 12; 8. Помесни Картагински 63; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 17; Василије Велики 1, 5, 89; Кирил Александријски 4,5; Григорије Ниски 1,4)

 

46. О страдањима Мученика – Допуштено је и треба и надаље читати страдања Мученика, када се празнују годишњи дани њихови. (Апостолска правила 60; Пето-шести Васељенски Цариградски 63; 8. Помесни Картагински 103; Атанасије Велики или Александријски 2)

 

47. О Донатистима и о деци крштеној од Донатиста – Би угодно одредити да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу која су крштена од Донатиста, да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди њихових родитеља, може их спречити да напредују у служењу светога Жртвеника, када се спасоносном вољом и намером и расположењем обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Онорат и Урбан, епископи из области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани к вашој светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, заступници Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, а очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо оно што нам је од наших саепископа наложено. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер вером чули смо никејско изложење као истинито; односно свештених служби које бивају после обеда, да се имају приносити како је достојно, само од људи на таште. И тада је ово потврђено. (Пето-шести Васељенски Цариградски 29; 1. Помесни Анкирски 3; 8. Помесни Картагински 1, 41, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124; Василије Велики 1)

 

48. О поновљеним крштењима, о поновљеним рукоположењима и о премештањима епископа – Оно пак износимо што нам је наређено, а што је и на сабору у Капуи одређено, да не може бити понављања крштења, или рукополагања, или премештаја епископа с једног места на друго. Међутим, Кресконије, села Рекенсис, презревши свој народ, заузео је цркву Тубунску, па и до данас, премда је више пута према одредби опомињан, није хтео оставити ту цркву коју је заузео. О овоме што смо вам сада саопштили чули смо као утврђено па, следећи даној нам наредби, молимо да се удостојите дати нам допуштење да можемо, пошто је таква нужда, по наредбама славних царева, поступити против њега пред начелником области да, кад се није хтео покорити кроткој опомени ваше светости и поправити то што је недопустиво, буде грађанском влашћу одмах спречен. Аврелије епископ рече: Пошто је учињено било све што ред установљује, а он, Кресконије, не обзирући се на прикладне молбе ваше љубави да се уклони, остао је упоран, треба га сматрати да је ван надлежности и суда Сабора, пошто је сам својим презривим држањем и упорством потпао под државну власт. Епископи Онорат и Урбан рекоше: Да ли је ово свима угодно? Сви епископи одговорише: Праведно је и угодно. (Апостолска правила 14, 47, 68; 4. Помесни Антиохијски 5; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 9)

 

49. Колико је епископа потребно за постављање епископа – Епископи Онорат и Урбан рекоше: Наложено нам је и ово: Пошто два суседна брата, епископи из Нумидије, допустише себи да поставе једнога архијереја, одлучите да не бивају постављења, него од дванаест других. Аврелије епископ рече: Нека се чува стара одредба да мање од три одређена епископа није довољно за постављање епископа. Јер у Триполису, на пример, и у Арзуи, варварски народи су врло близу а, као што знате, у Триполису има само пет епископа, и могуће је да су два од њих често пута неком нуждом спречени. Јер је тешко да, маколики да је њихов број, могу сви сакупити се, а то не треба да спречава добро Цркве. А у овој Цркви, у коју се ваша светост изволела окупити, често и скоро сваке недеље имамо постављање. Зар ја могу стално сабирати дванаест или десет или много мањи број епископа? Али двојицу суседа својих лако је мојој смерности саставити. Зато види ваша љубав са мном заједно да се ово, то јест дванаест епископа да постављају епископа, не може обдржати. (1. Васељенски Никејски 4; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 6. Помесни Лаодикијски 12; 5. Помесни Сардички 6; 8. Помесни Картагински 13, 15)

 

50. Колико епископа треба придружити броју оних који рукополажу епископа, ако дође до спорења о епископу који се има поставити – Треба одредити и ово да, кад некад приступимо избору епископа и догоди се неко спорење, пошто су се овакве ствари код нас већ догађале, биће одвећ смело да се само три саберу ради решавања питања рукополаганога, него нека се споменутоме броју придружи још један или два, и пред самим народом којему ће се дотични рукоположити нека се најпре испитају лица која се противе, затим нека се разаберу њихови наводи, и кад се дотични покаже чист пред лицем народа, нека се тада постави. Ако ваша светост ово прихвата, нека се једнодушним одговором вашег достојанства потврди. Сви епископи рекоше: Веома је угодно. (1. Васељенски Никејски 4, 6; 7. Васељенски Никејски 3; 4. Помесни Антиохијски 19, 23; 6. Помесни Лаодикијски 12, 13; 5. Помесни Сардички 6; 8. Помесни Картагински 13, 49, 55)

 

51. Да се има јављати о дану Пасхе из Картагинске Цркве – Епископи Онорат и Урбан рекоше: Пошто треба споменути све што је у нашем подсетнику, придодајемо још и поручено нам за дан Пасхе, да по обичају из Картагинске Цркве увек нам бива о томе јављано, и не у року кратког времена пре Пасхе. Аврелије епископ рече: Ако је по вољи вашој светости, пошто памтимо да смо одавно већ усвојили да се сваке године сабирамо ради саветовања, да кад будемо заједно сабрани, нека се тада проглашује дан Свете Пасхе преко заступника који се наћу на Сабору. Епископи Онорат и Урбан рекоше: Сада молимо са овога збора да се удостојите да о томе писмима известите наше области. Аврелије епископ рече: Неопходно је да се тако учини. (Апостолска правила 7, 64, 70, 71; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 11; 6. Помесни Лаодикијски 7, 37, 38; 8. Помесни Картагински 34, 73, 106)

 

52. О томе да треба посећивати црквене области – Епископи Онорат и Урбан рекоше: И ово нам је усмено поручено да замолимо да се удостојите, да одређено на Хипонском сабору, да треба сваке године у време сабора посећивати сваку област, и пошто сте то одложилои и ове и прошле године односно Мавританије, да исту сада посетите. Аврелије епископ рече: тада о Мавританској области нисмо ништа одредили зато што се она налази на крају Африке, и што је близу варвара. Бог нек нам помогне у изобиљу да узмогнемо то, и не обећавши учинити и у вашу област доћи. Јер требате схватити, браћо, да ако се ово строго уважи могли би исто тражити и браћа Триполитанци и Арзуитанци. (Апостолска правила 58; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 5. Помесни Сардички 11; 6. Помесни Лаодикијски 19; 8. Помесни Картагински 71, 121, 123)

 

53. Да се не може без приволе дотичнога епископа примати у извесне области други епископ – Епигоније епископ рече: На многим је саборима свештеним збором одређено да мноштва народа која се налазе у парикијама својим епископима, па који народ свога посебног епископа никад није имао, не може добити своје посебне управитеље, то јест епископе, него само сагласношћу онога епископа под којим је од почетка тај народ био. Пошто, међутим, неки епископи, присвојивши насилно власт над неким местима, кад их ови за то осуде, уклањају се од општења са браћом, истичући своја права као некаквом одавно утврђеном влашћу. А многи и од презвитера, надувени и охоли, и као луди подижу вратове своје против својих епископа, побуњујући народ, да их неумесном наклоношћу постављају себи за управитеље. То пак смо особито твојој разборитости, највернији брате Аврелије, ми обавезни што си увек не прихватајући спречавао такве насртаје. Због злих замисли таквих људи и због злих намера и договарања њихових, ово предлажем: народ који је у такозваној парохији, и потчињен староме епископу, и никада није имао свог посебног епископа, не може добити посебног руководиоца. Зато, ако је угодан свему светоме сабору овај мој предлог, нека се потврди. Аврелије епископ рече: Предложеноме од брата и саепископа нашег не противим се, него исповедам да сам ово и чинио и чинићу, то јест међу једнакомислећима не само с Картагинском Црквом, него и у читавом свештеничком санаслеђу и задрузи. А има много таквих који се са својим месним народом саглашавају, који, као што је речено, обмањују га/их казујући му/им на уво најлепше ствари и привлачећи ласкањима на своју страну људе порочнога живота, и већма надмени и погорђени, одељују себе од овог нашег санаслеђа, и такви ослањајући се на свој месни народ, често позивани на сабор да дођу, одричу, јер се боје да се не открију њихови преступи. Кажем, дакле, ако је угодно треба на сваки начин борити се да њима не остану не само оне области које су присвојили, него ни њихове цркве које су им пре на зло припале, и да са влашћу јавно избаце, а сами први престо да их удаљи. Јер треба који су привржени свој осталој браћи и свему сабору, треба да с правом држе не само свој престо, него да стекну и такве споменуте области, а напротив, они који сматрају да им је довољно да се држе својих мештана и презиру братску љубав, треба не само да те области изгубе него још, као што рекох, да их грађанска власт, као бунтовнике, лиши и њихових пређашњих места. Епископ Онорат и Урбан рекоше: Велика разборитост ваше светости дубоко је погодила мисли свију нас, и сматрамо да једнодушним одговором свију треба потврдити ваш предлог. Сви епископи рекоше: Угодно је, угодно. (Апостолска правила 31, 34; 1. Васељенски Никејски 8; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3, 8; 4. Васељенски Халкидонски 17, 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 25, 31, 34, 38; 1. Помесни Анкирски 13; 2. Помесни Неокесаријски 14; 3. Помесни Гангрски 6; 4. Помесни Антиохијски 5, 8, 10; 6. Помесни Лаодикијски 57; 5. Помесни Сардички 6, 14; 8. Помесни Картагински 10, 11, 56; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14, 15)

 

54. О томе да туђе клирике не могу ни под којим условима други епископи примати – Епигоније епископ рече: На многим је саборима ово одређено, и сада најблаженија браћо, вашом мудрошћу потврђено: да ниједан епископ не присваја себи туђег клирика без одлуке његовог претходног епископа. Наводим, пак, Јулијана, који се незахвално понео према толиким Божијим доброчинствима, која су му кроз моју смерност дарована, и тако је лакоумно и дрско према мени поступио да је једнога, кога сам ја у детињем узрасту крстио и кога ми је исти Јулијан, због великог сиромаштва предао, те сам га много година хранио и одгајао, и који је, као што рекох, у мојој Цркви руком моје смерности крштен и за чтеца јавно у Мапалитанској парохији био постављен и тамо током две године служи као чтец тога, не знам с каквим презрењем моје смерности, отео је овај исти Јулијан, говорећи да је он грађанин Базаританског места које њему припада, без моје сагласности и располаже њиме. И штавише, и за ђакона га је рукоположио. Ако је ово могуће, нека ми се од вас обзнани такво право, најблаженија браћо; ако ли није, нека се таква дрскост забрани да споменути Јулијан не меша се у туђе послове. Нумидије епископ рече: Ако се види да је Јулијан то учинио без питања и без тражења од твога достојанства, сви признајемо да је то неправедно и недостојно учињено. И зато, ако исти Јулијан не исправи своју погрешку, и са задовољењем вашем народу не поврати истога клирика, кога се усудио поставити, поступивши против саборских одлука, те одлучен од нас нека поднесе осуду за своју упорност. Епигоније епископ рече: Отац нам по годинама и по времену постављења најстарији и муж у свему достохвални, брат и саслужитељ наш Виктор, жели да овај захтев буде општи и да се распространи на све. (Апостолска правила 15, 35; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 50, 90)

 

55. О томе да је епископу Картагинском слободно да постави клирика где хоће – Аврелије епископ рече: Примите, браћо, моју реч. Много пута се догађало да је тражило од мене свештенство друге епархије у потребама ђаконе или презвитере или епископе, и ја, памтећи што је одређено Саборима, одазивам се тако што се сусрећем са епископом тог траженог клирика и то њему изнесем да његовога клирика траже из неке дотичне Цркве. И до сада, ево, није било противљења; али да се ово не би после овога догодило, то јест да ми се не успротиве у тој ствари они од којих тражим, јер ме знате да водим бригу о многим црквама и хиротонијама, да кад се сусретнем с било којим од саепископа, са два и три сведока из свештеног санаслеђа, ако се дотични нађе да је без приговора, праведно је да ваша љубав пресуди шта треба чинити. Јер ја, као што знате, браћо, по Божијем снисхођењу, о многим црквама водим бригу. Нумидије епископ рече: Одувек је припадала овоме престолу та власт да постави епископа одакле хоће, и о било чијем имену да је подстакнут, по жељи сваке Цркве. Епигоније епископ рече: Твоја добра воља умерава власт твоју, јер ти, брате, мање себи допушташ него што можеш, и тиме себе доказујеш свима добар и човекољубив; и ово сада имаш у расуђивању твоме да покажеш обзирност према лицу сваког појединог епископа. А, такође, ако нађеш за добро, при првом и простом сусрету с њима, ти мораш остваривати власт овога престола, пошто си сам обавезан да све цркве подржаваш. Отуда ми ти власти не дајемо, него ти исту потврђујемо твојој доброј вољи, тако да можеш свагда узети и задржати кога хоћеш, и да можеш постављати старешине црквама и осталима тражене. Постуметијан епископ рече: Затим, ако неко има само једног презвитера, зар и тога једнога треба му узети? Аврелије епископ рече: По Божијем снисхођењу може један епископ многе презвитере постављати, а презвитер погодан за епископство теже се налази; зато, ако се који нађе да има једног само презвитера, и да је тај способан за епископство, и тога јединога дужан је дати за постављење за епископа. Постуметијан епископ рече: Дакле, ако други епископ има много клирика, тада је дужно мноштво помоћи мени. Аврелије епископ рече: Наравно, да као што си ти другој Цркви помогао, тако ће и онај који има више клирика, уступити једнога од њих теби ради постављења. (Апостолска правила 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18; 4. Помесни Антиохијски 3; 5. Помесни Сардички 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90)

 

56. О томе да постављени у извесним епархијама епископове могу никакве друге области тражити – Епископи Онорат и Урбан рекоше: Чули смо одредбу да се парохије не могу удостојити да добију посебне епископе, осим по сагласности под којом се оне налазе. Али, у нашој области, по допуштењу епископа који од почетка има управу, неки епископи постављени у те парохије својатају себи још и друге. Ово судом ваше љубави треба спречити и за будуће укинути. Епигоније епископ рече: За сваког епископа очувано је потребно право, да се из поседа парохија ниједно место не може одвојити да би добило посебног епископа, осим по сагласности и пристанку онога који има власт тога места. Ако он допусти да иста област добије свога епископа, постављени епископ нека се не простире на друге области јер је само та једна била одељена од целине осталих удостојена части свог особитог епископства. Аврелије епископ рече: Не сумњам да ће љубав свију вас одобрити да епископ који је сагласношћу пређашњег епископа постављен у извесној области, да управља само онај народ за који је постављен. А пошто је сада, како мислим, све расправљено ако је све ово сагласно са вашим суђењем, потврдито то вашим одобрењем. Сви епископи рекоше: Свима је нама ово угодно, и нашим потписом ево потврђујемо. И потписаше: Аврелије, епископ Картагинске Цркве, саглашавам се са овом наредбом, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше. (Апостолска правила 31, 34; 1. Васељенски Никејски 8; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3, 8; 4. Васељенски Халкидонски 17, 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 25, 31, 34, 38; 1. Помесни Анкирски 13; 2. Помесни Неокесаријски 14; 3. Помесни Гангрски 6; 4. Помесни Антиохијски 5, 8, 10; 6. Помесни Лаодикијски 57; 5. Помесни Сардички 6, 14; 8. Помесни Картагински 10, 11, 53, 98; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14, 15)

 

57. Да они који су у детињству били крштени од Донатиста, могу се у Католичанској Цркви у клир примати – Пошто се ваша једнодушност заједно са мном сећа да је на пређашњем Сабору одређено да они који су као мала деца били крштени од Донатиста и још нису могли познати погубност њихове заблуде, па пошто достигоше доба способно за расуђивање, и познавши истину узгнушали су се њихове покварености, да се примају у Католичанску Божју Цркву, која је распрострањена по свему свету, такви, по старом чину, полагањем на њих руку, те назив пређашње заблуде не треба да спречава да се приме у ред клирика, када приступе с вером и признају својом истиниту Цркву, и у њој, поверовавши у Христа, примише свештене тајне Свете Тројице, које су све беспорно истините, свете и божанствене и у којима се налази сва нада душе наше. И макар да ранија дрскост јеретика особито настоји да под именом истине шири супротна схватања, но пошто су ове тајне сасвим просте и јасне, као што учи Свети Апостол, говорећи: „Један Бог, једна вера, једно крштење“ (Ефесцима 4, 5), те оно што треба само једном давати, не треба опет изнова понављати; него кад проклињу само име заблуде, треба их полагањем руке примити у једину Цркву, која је, као што је речено, голубица чиста (Песма над песмама Соломона 2, 10), и једина Мајка хришћана, у којој спасоносно се примају вечне и животворне свете тајне; које онима који упорно остају у јереси, наносе велику казну осуде, тако оно што им је било светлије да су хтели следити у истини ка вечноме животу, то им бива док су у заблуди, црње и већма за осуду. Од овога су неки избегли и познали прави пут Католичанске Матере Цркве и у све оне свете тајне љубављу према истини поверовали и примили их. Таквима, дакле, када праведног доброг живота приступе, могу несумњиво и у клир додатно бити примљени да служе светим тајнама, и нарочито при толикој нужди ствари нема никога који то неће допустити. Ако ли неки клирици, следбеници те науке, зажеле да са својим народом, и задржавши своје чинове дођу к нама, који из љубав к чину саветују народ за живот и руководе га к спасењу, сматрам да ово треба препустити да одлучи старији разбор гореспоменуте браће, да они својим разборитијим саветом размотре наш разлог нашег предлога и удостоје да нас утврде у ономе што смо дужни по овој ствари да одредимо. А само се ограничавамо односно оних који су у детињству крштени да се, ако им је угодно, сагласе са нашом намером да се исти могу поставити у клир. Све, дакле, што смо сада закључили од најсветијих епископа, нека ваше часно братство са мном заједно одлучи да треба чинити. (Апостолска правила 46, 47, 68; 1. Васељенски Никејски 8; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 95; 8. Помесни Картагински 47, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

 

58. О томе да се морају уништити остаци идола и њихових храмова – Треба замолити најблагочестивије цареве да заповеде да се сасвим истребе остаци идола што су по свој Африци, јер у многим приморским местима и другим поседима неправда ова још влада, па нека заповеде да се и то уништи, и њихови храмови који по селима и по другим сакривеним местима без сваке пристојности стоје, нека заповеде да се свакако разруше. (8. Помесни Картагински 84)

 

59. О томе да клирици при новом претресу њиховог личногкаквог посла не могу бити принуђени да јавно сведоче – Треба такође још замолити да се удостоје одредити да ако који хришћанин зажели повести какав судски посао у Цркви на основу апостолскога права, које припада Црквама (1. Коринћанима 6, 1-5), па једна од странака није можда задовољна одлуком клира, не треба допустити да се пред суд позива да сведочи онај клирик који је претходно ту ствар судски судио, или је суђењу присуствовао, и да се не позива на суд да сведочи неко ко је близак са црквеним лицем. (Апостолска правила 74, 75; 4. Васељенски Халкидонски 9; 8. Помесни Картагински 131)

 

60. О томе да се имају забранити незнабожачке гозбе – и ово треба тражити код хришћанских царева: пошто се противно божанственим заповестима у многим местима држе тако гозбе које су уведене претходно из незнабожачке заблуде, тако да и неки хришћани тајно се придружују незнабожцима на тим гозбама, нека заповеде да те гозбе буду забрањене и у градовима и по селима. Штавише, и у саме дане успомене рођења, то јест новог рођења у Христу, и мучеништва и страдања Блажених Мученика у неким градовима, па чак и у самим свештеним местима не зазиру да такве грехе чине, у које дане, што је стидно и рећи, извођењем на пољима и на улицама гнусних плесања и срамотним речима, вређају част домаћица и скромност многих других жена, које се побожно на тај свети дан сабирају, тако да скоро треба бежати и од саме свете вере хришћанске. (Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51, 62, 65; 6. Помесни Лаодикијски 54; 8. Помесни Картагински 15, 45, 63)

 

61. О позоришним представама, да не смеју никако бивати ни у недељни дан, ни у друге празнике Светитеља – и о овоме још треба тражити: да се спрече приказивања позоришних игара недељом и у остале светковне дане хришћанске вере, а особито с тога што током осам дана Свете Пасхе масе се већма стичу на хиподромима него ли у цркву, треба да буду премештени одређени за њих дани, када се подударе са светковинама и не треба ниједан хришћанин да буде принуђаван на та гледања. (Апостолска правила 9; Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 66; 4. Помесни Антиохијски 2)

 

62. О клирицима који бивају осуђени – треба и то тражити: да изволе одредити да клирика, ма којег степена он био, осуђеног због неког преступа епископским судом, не може истога штитити од казне ни она Црква при којој је служио, нити било који други човек; и да заповеде да се у противном случају такав казни или новчаном одштетом или лишењем части, не узимајући у обзир ни године живота, ни пол. (Апостолска правила 28; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 12, 14, 15; 8. Помесни Картагински 29, 65)

 

63. О глумцима који постају хришћани – треба још и за ово тражити: да ако је неко из било које глумачке вештине зажелео приступити к благодати Хришћанства и бити слободан од оних срамотних љага, нека се не допушта да неко таквога изнова наговара или принуђава на оне исте игре. (Апостолска правила 52; Пето-шести Васељенски Цариградски 24, 51; 8. Помесни Картагински 45)

 

64. Да треба измолити од цара да дозволи ослобођење робова у Цркви – Односно проглашавања у Цркви ослобођења робова, ако то чине наши саслужитељи по Италији, и наше ће убудуће следити њиховом начину поступања; па пошто нашем посланом заступнику дамо пуномоћје да може извршити све што је достојно вере, а на добро црквеног поретка и спасења душа, и ми ћемо то прихватити са похвалом пред Господом. Ако је све ово угодно вашој светости, кажите, да вам покажем како је и мој предлог непоколебив и да ваша искреност с радошћу прима што је општом сагласношћу одређено. Сви епископи рекоше: Свима је угодно ово предложено, те треба доследно извршити што је твоја светост предложила. (Апостолска правила 82; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 85; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 82)

 

65. О осуђеном епископу Екитију – Аврелије епископ рече: Не сматрам да заступник наш треба да превиди ствар Екитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископа осуђен, да, ако га случајно нађу у оним местима, тај наш брат постара се за заштиту црквенога реда и учини против њега, како треба и где је могуће. Сви епископи рекоше: Врло нам је угодан и овај предлог, тим особито више што је овај Екитије одавно осуђен те због његовог бесрамног рушења мира, а ради реда и спасења Цркве, треба то бунтовништво свуда све више и прогањати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагинске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше. (Апостолска правила 28; 1. Васељенски Никејски 5; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 12, 14, 15; 8. Помесни Картагински 29, 62, 78, 93)

 

66. О томе да треба поступати благо са Донатистима – Пошто смо размотрили и просудили све што нам се чини да доприноси црквеној потреби, саизволењем и надахнућем Духа Божијега, нашли смо за добро да благо и мирољубиво, поступимо са гореспоменутим људима, мада се они својим бунтовничким расколом у мишљењу, отцепљују од јединства тела Господњег, то јест Цркве, да би, колико је до нас, то јест таквим нашим односом, постало сасвим јасно свима који су у областима Африке уловљени у њихово општење и дружбу, каквом су бедном и несрећном заблудом свезани. Можда, као што Апостол каже, кад будемо кротошћу сабирали оне који другачије мисле, да ће им Бог дати покајање за познање истине, и да ће се ослободити из замке ђавола, поробљени њему да чине вољу његову (2. Тимотеја 2, 25-26). (8. Помесни Картагински 47, 57, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

 

67. О писмима које треба послати световним властима с прозбом да се јавности преда што бива између Донатиста и Максимијаниста – Би, дакле, угодно установити да се са нашег Сабора световним начелницима Африке предају писма, и сматраше се за погодно да се од истих затражи да помогну општој мајци Католичанској Цркви у случајевима кад се у градовима презире власт епископа. То јест, да они старешинском влашћу и старањем и хришћанском вером испитају све што бива у свима местима у којима Максимијанисти заузеше Цркве, и још односно оних који су од њих заведени у раскол, и да се поуздано о њима упознавање свих обавезно унесе у јавне записнике. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

 

68. О томе да се клирици донатистички имају примати у клир Католичанске Цркве – На крају, би угодно установити да се пошаљу писма браћи и саепископима нашим а особито Апостолскоме престолу на коме председава споменути поштовани брат и саслужитељ наш Анастасије, пошто зна да Африка има велику нужду да, ради мира и користи Цркве, да треба било који клирици Донатиста, пошто о томе просуди и пристане сваки поједини католичански епископ који у том месту управља Црквом, ако се то покаже да доприноси миру хришћана, треба их примити са истим частима, кад поправивши свој начин мишљења изјаве жељу приступити ка католичанском јединству; као што је познато да је и у прошла времена тако бивало у погледу овога раскола; као што о томе сведоче примери многих и скоро свију Цркви у Африци, у којима се ова заблуда појавила, не да се овим поништи Сабор који је ради овога питања држан у Прекоморским странама, него да остане корист онима који желе на овај начин прећи у Католичанску Цркву, да се у томе не стави никаква препрека њиховом сједињењу. За оне, пак, за које се зна да у местима где бораве сваким начином настоје и помажу Католичанском јединству, ради јавне користи братских душа, такве не треба да спречава оно што је установљено против њихових части на Прекоморскоме Сабору, јер од спасења није искључено ниједно лице. То јест, да онима који су рукоположени од стране Донатиста, ако се поправе и зажеле прећи Католичанској вери, не треба, сходно Прекоморском Сабору, одрећи примање и признање њихових части, него, већма, нека се приме сви они преко којих бива старање о Католичанском јединству. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

 

69. О томе да се има изаслати посланство к Донатистима да се мир склопи – Би угодно одредити затим да се, када ово учинимо, из наше средине пошаљу изасланици к Донатистима, било к епископима њиховим, ако их имају, било к лаицима, да прогласе мир и сједињење, без којег није могуће остварити спасење хришћана. Кроз те представнике нека свима буде познато како они ништа оправдано немају да кажу против Католичанске Цркве, а особито ради вернијег осведочења о томе, да свима буде јавно познато из грађанских записника како су сами они поступили са својим расколницима Максимијанистима. Ту им је самим Богом показано, ако хоће да виде, да су се они тада исто тако неправедно оделили од Црквенога јединства као што кукају да су се сада неправедно од њих оделили Максимијанисти. Између пак броја оних које су они јавно, влашћу свога збора осудили, после тога су неке примили признавши им њихове части и крштење, које су обавили они који су од њих били осуђени и свргнути, да се тиме показује да се само злим срцем супротстављају миру Цркве која је по свему свету распрострањена. Тако поступајући у корист Донатове странке, и не говорећи да се оскврњују општењем са онима које су тако из потребе мира себи примили, противе се, међутим, нама то јест са Католичанском Црквом, која се простире чак и до последњих крајева земље, и неће да себе увере да противрече себи кад остају у оскврњеном општењу са онима које су они сами пре осуђивали. (8. Помесни Картагински 47, 57, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

 

70. О томе који се клирици морају уздржавати од жена – Пошто се, осим тога, још спомиње односно уздржавања неких клирика од својих жена, би угодно установити да се епископи и презвитери и ђакони уздржавају од својих жена у одређена им времена, то јест поста и молитве (1. Коринћанима 7. глава). Ако пак то не учине, нека се смене са црквеног положаја. Други клирици нека се на то не принуђују, него нека се у томе чувају обичаји сваке Цркве. (Апостолска правила 5, 17, 26, 51; 1. Васељенски Никејски 3; 4. Васељенски Халкидонски 14; Пето-шести Васељенски Цариградски 5, 6, 12, 13, 30; 7. Васељенски Никејски 18; 1. Помесни Анкирски 19; 2. Помесни Неокесаријски 1, 8; 3. Помесни Гангрски 4; 8. Помесни Картагински 3, 4, 25, 38; Дионисије Александријски 3; Василије Велики 12, 27, 88)

 

71. О онима који свој народ запуштају – И опет би угодно одредити да ниједан епископ не сме оставити своју сопствену катедру и прелазити у другу Цркву у тој области, нити се својом ствари више но што је потребно треба бавити, пренебрегавајући старање и постојаност о својој катедри. (Апостолска правила 58; 4. Васељенски Халкидонски 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 5. Помесни Сардички 11, 12; 6. Помесни Лаодикијски 19; 8. Помесни Картагински 121, 123; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16)

 

72. Да треба крстити децу увек кад се сумња да ли су крштена – такође и угодно одредити односно мале деце: сваки пут кад се не нађу поуздани сведоци који потврђују да су она несумњиво крштена, а она сама због својег доба нису у стању тачно одговорити о предатој им свештеној тајни, треба их без икакве препреке крстити, да их таква неизвесност не лиши таквога очишћења Светињом. Јер су ово браћа наша, заступници Мавритански, зажелели због тога што много таквих, то јест деце за коју се не зна да ли су крштена или нису, они откупљују од варвара. (Апостолска правила 49, 50; 2. Васељенски Цариградски 7; Пето-шести Васељенски Цариградски 84; 7. Васељенски Никејски 8; 8. Помесни Картагински 45, 48, 110; Василије Велики 1, 91)

 

73. О томе да треба јављати о дану Пасхе у време Сабора – Такође је угодно одредити да се о дану Свете многопоштоване Пасхе има јављати свима, записавши то испод закључака саборских. Дан пак Сабора нека се држи исти који је установљен на Хипонскоме Сабору, то јест десети дан пред календама септембра. Јер о овоме треба написати митрополитима у свима областима, да кад сазивају код себе Сабор тај дан тачно држе. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 8. Помесни Картагински 34, 51, 95, 106)

 

74. О томе да епископ који је постављен за привременог управитеља једне удове Цркве не сме заузимати катедру те Цркве – Исто тако се одређује да ниједан епископ администратор не може заузимати онај престо који му је дат као привременом управитељу због било којег старања о народу или настале распре, него треба да се стара да се за годину постави њима свој епископ; а ако ово занемари, пошто истече година, нека се други администратор изабере. (Апостолска правила 36; 4. Васељенски Халкидонски 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 35)

 

75. Да треба тражити од цара екдике при црквама – Сви сматрамо за добро да треба од царева тражити да се, поводом злостављања сиромашних, који се непрестано обраћају Цркви својим жалбама, изаберу за њих екдици, који ће их уз старање епископа штитити од тираније богатих. (4. Васељенски Халкидонски 2, 23; 8. Помесни Картагински 97)

 

76. О епископима који не долазе на саборе – Такође би угодно одредити да сваки пут кад треба сакупити Сабор, епископи, који нису спречени ни старошћу, ни болешћу, ни неком великом нуждом, да обавезно на исти за времена дођу, и сваки митрополит у својој епархији, нека се известе о свима епископима, и да ли у два или три места бивају скупови њихови, и са сваког таквог скупа морају без поговора за дан сабора доћи представници наизменице изабрани. Ако пак не могу да дођу због неких изненада насталих нужди или невоља, као што обично бива, а не изнесу своме митрополиту узрок, своје спречености, такви се морају задовољити општењем само у својој Цркви. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 8. Помесни Картагински 18, 73, 77, 95)

 

77. О Кресконију – За Кресконија Виларешског ово сви одређујемо, да треба одмах такође ставити до знања митрополиту у Нумидији да зна да треба својим писмима подстаћи споменутога Крисконија да дође на Сабор, и да више не одлаже своје присуство на скором све Африке Сабору. Ако ли презре и не дође, нека зна да ће се против њега изрећи одлука. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 8. Помесни Картагински 18, 48, 73, 76, 95)

 

78. О управитељима Цркве Хипонске – Опет би угодно одредити да, пошто не треба за дуго времена пренебрегавати то што је Хипонска Црква остављена без управитеља, и пошто тамошње Цркве држе оне који су се одрекли од незаконитог општења са Екитијем, треба послати тамо са овога Сабора епископе: Ригина, Алипија, Августина, Матерна, Теасија, Еводија, Плакијана, Урбана, Валерија, Амвивија, Фортуната, Ампелија, Викторијана, Евангела и Рогацијана, па нека они окупе и исправе оне, који по рђавом упорству своме, сматрају да треба дочекати повратак из бекства Екитија, и нека им се тада са општом молитвом епископ постави. Ако ли пак ови и сами не хтедну радити о миру, нека не спречавају избор председавајућег кога треба поставити ради користи те Цркве која је толико времена била запуштена. (Апостолска правила 58; 4. Васељенски Халкидонски 25; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 5. Помесни Сардички 11; 8. Помесни Картагински 65, 71, 74, 93, 121, 123)

 

79. О клирицима који се не старају да током године своје судске послове расправе – Опет је одређено да, сваки пут кад је на неког од клирика подигнута тужба или је због неког преступа окривљен, па било због тога да се избегне срамота Цркве, било због уважења клирика којима се због тога снисходи, било пак због спречавања гордељиве самохвале јеретика и незнабожаца, ако ти клирици, као што и треба, хоће да се боре за одбрану своје ствари и да докажу своју невиност, нека то учине у току године, у којој су ван општења. Ако ли пак пренебрегну током те године да рашчисте своју ствар нека се надаље никаква реч оправдања од њих уопште не прима. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9)

 

80. Да не треба постављати ни за игумане, ни за клирике једнога манастира оне који су из туђега манастира – Такође би угодно одредити да ако ко прими некога из туђег манастира и хоће да га произведе у клир или да га постави игуманом свога манастира, епископ који то чини нека се искључи из општења са другима, и нека се задовољи општењем само са својим народом, а дотични неће бити ни клирик, ни игуман. (Апостолска правила 14, 15, 16; 1. Васељенски Никејски 15, 16; 4. Васељенски Халкидонски 4, 5, 10, 20, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 17, 18, 20; 7. Васељенски Никејски 19, 21; 4. Помесни Антиохијски 3, 21; 5. Помесни Сардички 1, 2, 13, 15, 16; 8. Помесни Картагински 54, 90; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 2, 3, 4)

 

81. О епископима који постављају за своје наследнике јеретике или незнабошце – Исто се тако одређује да ако неки епископ за наследнике своје рађе предложи или изабере сроднике мимо родбине јеретике или незнабошце него ли Цркву, против таквог епископа нека се и после смрти изриче проклетство, и име његово нека се уопште не спомиње од свештеника Божијих, нити се може оправдати тиме што је можда умро без опоруке, јер постављени епископ требало је уобичајено распоредити свој иметак као што приличи његовом звању. (Апостолска правила 38, 40; 4. Васељенски Халкидонски 22; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 4. Помесни Антиохијски 24; 8. Помесни Картагински 22, 32)

 

82. О ослобађањима робова – Такође би угодно одредити да у погледу ослобађања робова који бивају у Цркви, треба се обратити молбом цару. (Апостолска правила 72; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 85; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 64)

 

83. О лажним споменицима мученика – Тако исто би угодно одредити да жртвеници који су подигнути свуда по пољима и виноградима, као у спомен Мученика, ако се покажу да у истима није положено неко тело или мошти Мученика, нека се од месних епископа, ако је могуће, разруше. Ако се то не може учинити због смућујућих јавних нереда у масама, нека се тада народ саветује да се не скупља у тим местима. И који право мисле, нека не буду никаквим сујеверјем поштоватељи таквих места; нити уопште да се онде врши успомена Мученика, ако нема или тела или неких моштију њихових, или ако није старим поузданим предањем засведочено да је ту било старо место становања или поседа или страдања неког Мученика. Јер који се жртвеници подижу било где на основу снова или разних откривења неких људи, такве жртвенике треба на сваки начин разрушити, порећи вредност и одбацити. (Апостолска правила 31; 4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 31; 7. Васељенски Никејски 7; 4. Помесни Антиохијски 5)

 

84. О томе да се морају уништити остаци идола – Такође би угодно одредити да се од најславнијих царева затражи да буду на сваки начин уништени сви остаци идолопоклонства, не само у местима жртвовања кад и у било којим местима, дубравама или дрвећу. (8. Помесни Картагински 58)

 

---

Епископ Јован Пурић (први део)Епископ Јован Пурић (први део)

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 176 | 2. Коринћанима 4, 6-15: У невољама се пројављује сила и слава Божија.
6 Јер Бог Који рече да из таме засија Свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа.
7 А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас.
8 Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни;
9 прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени;
10 свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже.
11 Јер ми живи стално се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем.
12 Тако да смрт дјејствује у нама, а живот у вама.
13 Имајући, пак, исти дух вјере, као што је написано: „Вјеровах, зато говорих”, и ми вјерујемо, зато и говоримо,
14 знајући да ће Онај Који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда Се поставити с вама.
15 Јер је све вас ради, да благодат, умножена кроз многе, преизобилује благодарењем на славу Божију.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 92 | Матеј 22, 35-46: Христос – Давидов син и Господ.
35 И упита један од њих, законик, кушајући Га и говорећи:
36 „Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?”
37 А Исус му рече: „’Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.’
38 Ово је прва и највећа заповијест.
39 А друга је као и ова: ’Љуби ближњега свога као самога себе.’
40 О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.”
41 А када се сабраше фарисеји, упита их Исус
42 говорећи: „Шта мислите за Христа: чији је син?” Рекоше Му: „Давидов.”
43 Рече им: „Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи:
44 ’Рече Господ Господу мојему: ’Сједи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим’’?
45 Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је син?”
46 И нико Му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да Га запита више.

 

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

(књига је доступна у нашој књижари)

Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Матеј 22, 35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, то јест да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То oceћaњe се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак – узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Појање монахиња манастира Раковица | Свети Сава Србе воли, за Србе се Богу моли

https://www.youtube.com/watch?v=cg-V8yiZYJM&list=PLLLSSsv0KBL_mBA0WaaSDIePY3pYEn03-&index=3

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєспѣвати (преспјевати) = напредовати

Лука 2, 52:

ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: И Іи҃съ прєспѣвашє прєм’ростїю и возрастомъ и блг’тїю у Бг҃а и чєловѣкъ.
ИЗГОВОР: И И(су)с преспјеваше прем(уд)ростију и возрастом и бл(а)г(ода)тију у Б(о)га и человјек.
СРПСКИ: И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.

 

Од смеха до премудрости – Антологија православног хумора

(књига је доступна у нашој књижари)

Послали младог искушеника из планинског манастира у град да обави посао,и дали му да јаше коња, навиклог на монашки живот:
– Добро ме слушај, каже игуман. Овај коњ је овде васпитан, и нема потребе да га мамузаш. Кад хоћеш да кренеш, само кажи: „Богу хвала!“, а кад хоћеш да станеш, реци: „Амин.“
Искушеник, млад и пун енергије, каже: „Богу хвала!“ и коњ крене.
Кад је одмакао од манастира, реши да му проба брзину:
– Богу хвала, Богу хвала!
Коњ убрза кас.
– Богу хвала, Богу хвала, Богу хвала!
Коњ крене у галоп.
Трчи, и право према литици. Уплаши се искушеник, па почне да виче:
– Стани, бре, стани! Изгинућемо!
Коњ још брже. На крају, јахач се сети и узвикне: „Амин!“
Коњ аутоматски стане.
Искушеник обрише зној са чела, и узвикне са олакшањем:
– Богу хвала!

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---