15. Михољски 7533. / 28. септембар 2025.

-Страдање светог великомученика Никите и осталих светих мученика пострадалих с њима
-Спомен светог мученика Порфирија Глумца
-Спомен светих мученика Максима, Асклиаде и Теодота
-Спомен преподобног оца нашег Филотеја, презвитера и чудотворца
-Спомен светог оца нашег Јосифа, епископа Алавердског
-Спомен светог оца нашег Јосифа Новог, митрополита Темишварског (српског порекла из Дубровника)
-Спомен светог оца нашег Висариона I, архиепископа Лариског
-Спомен светих оца нашег Висариона II, архиепископа Лариског
-Спомен светог новомученика Јована Критског
-Спомен преподобног оца нашег Герасима, ктитора манастира Свете Тројице у Сурвији
-Спомен светих двеју девојака мученица
-Спомен налаза моштију светог Архиђакона Стефана
-Спомен налаза моштију светог оца нашег Акакија, епископа Мелитинског
-Спомен преподобног оца нашег Мелетија, ктитора Сергијевог манастира

 

Архимандрит Георгије Капсанис – Обожење: циљ човековог живота

игуман светог манастира Григоријата на Светој Гори

 

Питање назначења нашега живота од највеће је важности, јер се тиче најбитнијега питања за човека: питања смисла његовога битовања на земљи. Тек када заузме правилан став о овоме питању, тек када схвати своје истинско назначење, човек постаје кадар да се на правилан начин суочи са свакодневним бригама свога живота, као што су односи са ближњима, студије, посао, брак, рађање и подизање деце. Ако, пак, не заузме правилан став о овом основном питању, човек ће промашити и у другим аспектима свога живота. Какав онда смисао могу они имати, ако је живот човеков у целини бесмислен?

Већ нам прва глава Светог Писма, у којој се говори о томе да је Бог створио човека по Свом образу и подобију, открива циљ нашега живота, потврђујући нам велику љубав Триједнога Бога према човеку. Бог не жели да човек буде напросто створење са извесним даровима, својствима и надмоћношћу над остатком твари, већ жели да човек буде бог по Благодати.

Човек споља изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек јесте живо створење, али као што вели Свети Григорије Богослов: „Човек је једино створење мимо свеколике остале творевине, које може постати бог.“ (Ha Богојављење, МПГ 36,324,13)

Ово ‘по образу Божијем’ се односи на дарове које је Бог дао једино човеку за разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек – икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем.

Обдарен образом (=иконом) Божијим (=личењем на Бога), човек је призван да за добија подобије (=уподобљење Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати.

Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би човек могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има, не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу.

Можда је врло смело чак и помислити, а камоли рећи да је циљ нашег живота да постанемо богови по Благодати. Међутим, управо то нам откривају Свето Писмо и Оци Цркве.

Нажалост, многи људи изван Цркве, баш као и многи људи у Цркви, не знају за ово. Они верују да је циљ нашег живота, у најбољем случају, пуко морално побољшавање чији је циљ да постанемо бољи људи. Међутим, по Јеванђељу, Предању Цркве и Светим Оцима, то није циљ нашега живота. Није једини циљ да се човек побољшава, постајући моралнији, праведнији, честитији, одговорнији. Наравно, све то он мора да постане, али то није најбитније, све то није коначни циљ за који је наш Творац и Саздатељ створио човека. А који је, онда, тај коначни циљ? То је – обожење, сједињење човека са Богом, али не на спољашњи и сентименталан, већ на истински начин.

Православна антропологија тако високо цени човека да – ако је упоредимо са антропологијама свих осталих философских, социолошких и психолошких учења – лако уочавамо у којој су мери све те антропологије површне и колико оне не одговарају узвишеној човековој тежњи за нечим заиста великим и стварним у животу.

А будући да је човек призван да битује по образу Божијем, јер је и створен да постане бог, он, чим се не креће путем обожења, почиње да осећа празнину у себи, осећа да нешто није у реду. Он покушава да ту празнину испуни разним садржајима, али ипак не проналази истинску срећу. Човек, гушећи се, ствара измишљени, површни, мали и ограничени свет, у коме сам себе поробљује и заточује. Он организује свој живот тако да никада нема мира, да никада не бива сам са собом. И оно што неки покушавају са дрогама, то он покушава са буком, напетошћу, телевизијом, радиом и информацијама о свему и свачему: да заборави, да не размишља, да не брине, да се не сећа да је на погрешном путу и да се удаљава од свога циља.

На крају, сироти савремени човек, ипак, остаје незадовољан собом, и тако бива све док не пронађе нешто друго, нешто веће, што постоји у његовом животу, нешто што је истински дивно и стваралачко.

Може ли се човек сјединити са Богом? Може ли човек бити у заједници са Богом? Може ли човек постати бог по Благодати?

Оци Цркве говоре да је Бог постао човек, да би човек могао да постане бог (по благодати). Али човек не би могао да се обожи, да се претходно Бог није оваплотио.

У временима пре Христа, живело је много мудрих и праведних људи. Стари Грци су, на пример, достигли висок ниво философскога знања о врлини и о Богу…Стари Грци су били побожни, веровали су, али нису имали истинито и потпуно богопознање. Они нису имали заједницу са Богом. Обожење за њих није било могуће.

Стари Завет је, такође, пун праведних и побожних људи. Но, потпуно сједињење човека са Богом – обожење, постаје доступно и могуће тек кроз Оваплоћење Бога – Логоса (=Слова) Божијег.

То је циљ Оваплоћења Божијег. Да је циљ човековог живота био само да постане морално боља јединка, онда не би било никакве потребе за Христовим доласком у свет. Не би било никакве потребе за Божанским Домостројем (=Икономијом), за Оваплоћењем Божијим, Крстом, крсном Смрћу и Васкрсењем Господњим, дакле, ни за чим од онога што ми хришћани верујемо да се збило у Христу, будући да би Пророци, философи, праведници и учитељи сасвим добро могли да науче људски род како да себе побољша у моралном погледу.

Ми знамо да је сатана обмануо Адама и Еву, и да су они пожелели да постану „богови“, али без сарадње са Богом, и не кроз смирење, послушност и љубав, већ ослањајући се искључиво на сопствене снаге, своју вољу, то јест на један егоистичан и аутономан начин. Етоизам је, заправо, сама суштина Грехопада. Адам и Ева су се егоизмом и самодовољношћу одвојили од Бога и уместо обожења, стекли су нешто потпуно супротно: духовну смрт.

Оци Цркве веле да Бог јесте – Живот. Ко год се окреће од Бога, окреће се и од живота. Према томе, смрт и духовна умртвљеност (=физичка и духовна смрт) били су последица Адамове и Евине непослушности.

Сви схватамо последице Грехопада. Одвајање од Бога је човека бацило у један плотски, поживотињени и пођавољени живот. Божија величанствена творевина је тешко оболела, готово на смрт. „Икона Божија“ у човеку је била унакажена. После Грехопада, човек није више имао могућности да се креће ка обожењу, као што је то био случај пре но што је згрешио. Налазећи се у оваквом стању тешке, готово смртне оболелости, човек више није био у стању да се изнова усмери ка Богу. Био је, дакле, неопходан нови, (духовно) здрави Човек, који би био у стању да изнова усмери човекову слободу према Богу.

Овај нови Корен, нови Човек јесте Богочовек, Исус Христос, Син Божији и Логос (=Слово) Божији, Који се оваплотио да би саздао нови корен, нови почетак, ново семе новог рода људског.

Свети Јован Дамаскин, велики богослов Цркве, богословствује да је кроз Оваплоћење Логоса остварена друга заједница (=заједничење) Бога и човека. Прва заједница, она рајска, била је нарушена Грехопадом и човек је отпао од Бога. Наш свесастрадални Бог је зато и омогућио нову – другу заједницу то јест заједничење Бога и човека, које више не може да буде раскинуто, јер је остварено у Личности Исуса Христа.

Христос Богочовек, Син и Логос Бога Оца, има две савршене природе: Божанску и човечанску. Ове две савршене природе сједињене су „несливено, непромењиво, неразделно и нераскидиво“ у једној Личности Бога Логоса, у Личности Исуса Христа, по чувеној дефиницији Светог Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону, која укратко чини, Духом Светим, богословски оклоп и штит Православне Цркве од свих врста христолошких јереси свих времена. Дакле, један Исус Христос има две природе: Божанску и човечанску.

Човечанска природа је, кроз ипостасно (=лично) јединство двају природа у Личности Христовој, занавек сједињена са Божанском природом, зато што је Христос – занавек Богочовек. Христос се као Богочовек вазнео на Небеса. Христос као Богочовек седи са десне стране Оца. Христос ће као Богочовек доћи да суди свету о Своме Другоме доласку. Према томе, човечанска природа је сада (Христом) узнесена у сами загрљај Свете Тројице. Ништа више не може одвојити човечанску природу од Бога. И управо зато, ми људи – после Оваплоћења Господњег – ма колико падали у грехе и ма колико се удаљавали од Бога, можемо увек изнова да се сјединимо са Богом – само ако то у свом покајању пожелимо. Ми можемо да се сјединимо са Богом, да постанемо богови по Благодати Божијој.

 

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве

Догма = вечна Богом откривена истина

 Бог у суштини

 13. Постојање Бога

Све своје догматско учење Православна Црква црпе из богооткривене вере, и заснива на њој, зато свој Символ и почиње речју: „Верујем.“ Тиме она исповеда да су сви њени догмати, од првог до последњег, предмет вере. Доследна томе она, као Богом назначени поседник, чувар и тумач Светог Откривења, не доказује догматске истине, већ показује, јер оне у својој богооткривеној даности садрже своју највишу оправданост.

Догмат о постојању Бога је почетни догмат, јер му такво место припада по самом божанском домостроју људског спасења: Веровати же подобаетъ приходящему къ Богу, яко есть. (Јеврејима 11, 6) Како све тако и овај догмат Православна Црква заснива на вери, што и изражава почетним речима свога Символа: Верую во единаго Бога. Пошто вером има Бога, она нема потребе нити сме догматску истину Божанског Откривења претварати у логичку претпоставку људског умовања. За њу је постојање Бога богооткривена истина коју треба веровати и вером примати, а не претпоставка коју треба логички доказивати и на основу логичких доказа примати, јер је од претпоставке до фикције растојање исувише мало. Постојање Бога она не доказује, већ показује присуством вечних божанских истина у себи и присуством натприроднога у природи и човеку.

Догматско учење Цркве о постојању Бога зато је такво, што је такво учење самог Светог Откривења, које она у потпуности чува и исповеда. Откривење се не упушта у доказивање Бога, оно Га показује у Његовим делима. Сам почетак Откривења сведочи о томе; њиме се не доказује Бог, већ показују дела Његова као дела Онога чије постојање претходи свему, условљава све, и без кога се никакво друго постојање ни стварање ма чега замислити не може: Въ начале сотвори Богъ небо и землю. (1. Мојсејева 1, 1; сравнај Πсалам 88, 12-13; 101, 26; 135, 5; 145, 6; Јован 1, 3; Дјела апостолска 14, 15; Јеврејима 3, 4; 11, 3; Откривење 14, 7; Сирах 18, 1)

Међутим, иако не доказује Бога намерно, Свето Откривење ипак божанском светлошћу својом тако осветљава видљиву природу као творевину натприродног Творца да помоћу ње и необлагодаћени, природни разум људски може доћи до убеђења да Бог постоји. Сва је богоздана твар као неки кажипрст, који непрестано указује на Бога-Творца: Небеса поведаюъ славу Божiю, творенiе же руку Его возвещаетъ твердь. (Псалам 18, 1; сравнај Псалам 96, 6; Дјела апостолска 14, 17; Исаија 6, 3; 40, 21-22, 26; Јов 12, 7-9; 26, 5-14; 28, 3-28; 36, 26-37, 24; 38, 4, 41, 25; Приче Соломонове 16, 4; Сирах 43, 4-5. 12, 28) Невидљиви Бог учинио је Себе донекле видљивим у природи; непознати Бог учинио је Себе донекле познатим кроз природу, зато нема изговора за људе који у видљивој природи не виде довољно разлога за веру у постојање Бога невидљивог: Зане разумное Божiе (=τό γνωστόν του Θεού = оно што се може дознати о Богу) яве есть въ нихъ, Богъ бо явилъ есть имъ; невидимая бо Его (=τά γάρ αόρατα αύτοΰ) отъ сазданiя Mipa твореньми помышляема видима суть, и присносущная сила Его и Божество, во еже быти имъ безответнымъ (=αναπολόγητους). (Римљанима 1, 19-20) Љубимац премудрости Божје, молитвено погружен у величанство и красоту Богом сазданог света, објављује: Отъ величества бо и красоты созданiй сравнительно рододелатель ихъ познавается. (Премудрости Соломонове 13, 5; сравнај Дјела апостолска 14, 15, 17; Матеј 6, 26, 28; Псалам 18, 1) Не само постојање видљиве природе, него и постојање човекова живота, покрета и бивања, својом тајанственошћу и силом указује на Бога као узрочника и живота, и покрета, и бивања: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (=εν αύτω γάρ ζώμεν καικινούμεθα καί έσμεν).  (Дјела апостолска 17, 28) Живећи у оваквом свету, пуном божанске тајанствености и силе, човек не може имати изговора за неверовање у Бога. Зато свети Златоуст назива твар „учитељицом богопознања“. (De diabol. II, 3; sr. De stat. X, 5.)  Бог је толико очигледан у својим делима, која са свих страна окружују човека, да само безуман човек, човек извраћена ума и нечиста срца, може одрицати Бога: „Рече безумник у срцу свом: ‘Нема Бога.’“ (Псалам 13, 1; сравнај Премудрости Соломонове 13, 1) Зато је свети Атанасије Велики у праву када тврди: „Порицати Бога Творца и Саздатеља својствено је онима који ума немају.“ (Orat. contr. gent. 30; Р. gr. t. 25, col. 61 A.) Одричући Бога, човек – безбожник у свом безумљу иде даље од самих ђавола, јер ови не одричу Бога већ верују и дрхћу. (cpавнај Јаков 2, 19; Марко 1, 22, 34; Матеј 3, 29; Дјела апостолска 19, 15) По учењу Светог Откривења, путоказ ка Богу находи се, не само у природи око човека, већ и у самом човеку: у боголикости душе његове. Створивши човека по обличју Свом, Бог је самим тим утиснуо у биће његово тежњу ка Богу и способност за познање Бога. Отуда је у недосежној за грех боголикој суштини својој природа бића човекова богочежњива. Боголикост је жариште богочежњивости човекове. У томе је најдубљи основ вере у Бога, и средиште свега божанственога у човеку, на што указује Спаситељ говорећи: „Царство Божије је унутра у вама“ (=εντός ύμων έστιν). (Лука 17, 21; cpавнај 5. Мојсејева 30, 14) По Тертулијану, боголикост душе је то што омогућава човеку познање Бога, што сведочи о постојању Бога речитије од сваке књиге, што човека чини човеком. (De testim. anim. с. 1 i 2; Apolog. с. 17; Adv. Marcion. I, 3.) По боголикој души људској разливена је нека врста урођене тежње ка Богу, урођеног осећања о Богу. „У све људе без изузетка, вели Климент Александриски, уливена је нека божанствена сила (=τις απόρροια θείκη), која их невољно побуђује на признање да постоји Бог једини, бесмртни и нерођени.“ (De testim. anim. с. 1 i 2; Apolog. с. 17; Adv. Marcion. I, 3.) Ова божанствена сила, разливена по боголикој души људској, служи као гносеолошки основ за стицање знања о Богу и формирање идеје о Богу путем човековог посматрања свога боголиког бића и богоздане природе видљивог света. И када свети Оци и Учитељи Цркве говоре о човеку урођеној идеји о Богу, они под тим разумеју, не да готово знање о Богу постоји у духу човековом од самог Бога, него да човек делатношћу свога богозданог сазнања формира идеју о Богу путем изучавања своје боголике душе и Богом створене природе. У том смислу блажени Јероним богочежњивост душе човекове назива „Семеном Божјим“ у човеку, које се при благопријатним моралним условима развија у знање о Богу, а при неблагопријатним – слаби, суши се и вене. (De testim. anim. с. 1 и 2; Apolog. с. 17; Adv. Marcion. I, 3.) У боголикости душе садржи се она божанска светлост која се даје и осветљава всякаго человека градущаго въ мiръ (Јован 1, 9), да би он, вођен њоме кроз тајанства овога света, могао пронаћи Творца света. „Разум је свима људима дат од Бога“, вели свети Григорије Богослов, „да би нас кроз видљиву природу одводио Богу.“ (Orat. 28, 16; P. gr. t. 36, col. 48 B.) Када би, пак, у духу човековом постојало готово урођено знање о Богу, готова урођена идеја о Богу, која би својом очигледношћу и јасноћом неодољиво наметала човеку убеђење да Бог постоји, онда не би било атеиста.

Такозвани логички докази о постојању Бога: космолошки, телеолошки, онтолошко-психолошки, историски, морални, и многи други који су се током времена формирали у религиозно-философском рационализму, не могу у догматици Православне Цркве имати вредност стварних доказа, јер су засновани на принципима релативног, ограниченог, огреховљеног разума и чулног опажања људског, и јер истина о постојању Бога за Цркву и Откривење није логичка претпоставка, коју треба доказивати путем логичких силогизама, већ истина Богом откривена, и стога несумњива. Као божанска реалност и датост ова истина не зависи од доказа и доказивања, од логичке функције разума. Логички докази колико откривају Бога толико Га и скривају. Ту се човек губи у антиномијама, зато се од њих не може направити мост вере ка Богу преко непремостивог понора непомирљивих антиномија. Пошто је догмат о постојању Бога истина богооткривена и вечна, то главну своју доказну силу он црпе из Светога Откривења, то јест из Светог Писма и Светог Предања, како их чува и тумачи Православна Црква Христова.

Моћ којом човек долази до непоколебљивог убеђења да постоји Бог живи и истинити јесте вера. Научним путем, у строгом смислу речи, не може се доказати постојање Бога. Позитивистичка наука бави се чињеницама, које подлежу чулном опажању, то јест феноменима. Бог није предмет чулног опажања и схватања заснованог на њему, зато не може бити предмет научног истраживања. Наука ради по утврђеном методу посматрања, анализе и синтезе. Али такав се метод не може употребити у доказивању постојања Бога због саме природе Божје, која је бескрајна, апсолутна, вечна. Бог који свестрано превазилази границе и могућности људског сазнања, а нарочито сазнања у методу научне експериментације, не може бити објекат истраживања. Недосежан за научна средства познања, Бог не може бити научним путем ни познат, ни доказан. „Ако под доказним знањем“, вели Климент Александриски, „ваља разумети такво знање које захтева дубље начело за оно што желимо доказати, онда за Бога нема доказа, Бог не може бити производ доказа.“ (Strom. V, 6.) Свети Атанасије Велики објављује еванђелску истину говорећи: „Божанство се не даје логичким доказима, већ вери и побожном разуму.“ (Ad Serap. Epist. I, 20; Р. gr. t. 26, col. 577 Α: „Ή γάρ Θεότης ούκ έναποδείξει λόγων, ώσπερ είρηται, παραδίδοται, αλλ’ έν πίστει και εύσεβει λογισμωμετ’ ευλάβειας.“)

Када би се постојање и биће Бога могло доказати научним путем, онда би били непотребни и излишни: и Откривење, и Црква, и вера. Но сама природа Божанства чини неопходним и Откривење, и Цркву, и веру. Бог је, показује Откривење, по бесконачној природи својој невидљив (1. Јованова 4, 12; Јован 1, 18; 2. Мојсејева 33, 20) и живи у неприступачној светлости (1. Тимотеју 6, 16), зато не може бити предмет људског научног познања. Проникнута духом Светог Откривења, свети Оци нарочито наглашавају да је Бог у бесконачности Својој несхватљив за разум људски и недостижан за сва чулно-дискурсивна средства којима се Он служи у Својој делатности. Њихова мишљења о томе језгровито изражава свети Дамаскин: „Бог није нешто од постојећега, не зато што уопште не постоји, него зато што је изнад света постојећега (=υπέρ πάντα δντα), чак изнад самога бића (=υπέρ αυτό το είναι ών). Јер ако знање има за свој предмет оно што постоји, онда то што је изнад знања (=το ΰπερ γνώσιν) свакако је и изнад бића (=υπέρ ούσίαν); и обратно: што је изнад бића, то је и изнад знања. Божанство је, дакле, бескрајно и несхватљиво (=άπειρον και άκατάληπτον); и једино што је у Њему схватљиво јесте његова бесконачност и несхватљивост (=ή απειρία και άκαταληψία).“ (De fid. Ι, 4; Р. gr. t. 94, col. 800 В; ср. св. Григ. Богосл. Orat. 38, 7; Р. gr.t. 36, col. 317 С.) Ову бесконачност и несхватљивост Божанства можемо крстити разним именима, али их никада не можемо изразити помоћу њих; можемо их облачити у различите појмове, али никада исцрпети њихову природу, јер што више бескрајност Божанства хватамо у речи – она је све бескрајнија, и несхватљивост његова – све несхватљивија. Уколико су, пак, наше речи, и назвања, и имена, изрази појмова, а наши појмови увек ограничени и релативни, те ни сваки засебно нити сви скупа не могу обухватити биће Божје у његовој божанској даности и надреалној реалности, то свети Оци називају Бога безименим, многоименим, надименим (=ανώνυμοσ, πολυώνυμος, ύπερώνυμος).

 

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

књига из два дела је доступна у нашој књижари $120
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

8. Помесни Сабор у Картагини 419. године
217-223 Светих Отаца – 135 правилa

85. Да епископ Картагински у име свију епископа има писати и потписивати посланице, кад год је потреба – Сви епископи рекоше: да ако буде потребно нека писма на Сабору издиктирати ради слања, нека изволи врло поштовани епископ, који председава овоме престолу, у име свију издиктирати их и потписати. Затим, би угодно одредити да се епископима представницима, који ће бити послани у Африканске области поводом Донатиста, дају писма која ће садржавати садржај њиховог пуномоћја, који оквир да прекорачују. И потписаше: Аврелије, епископ Картагинске Цркве, саглашавам се са овом одлуком и прочитавши је, потписах. Тако исто и остали епископи потписаше. (8. Помесни Картагински 55)

86а. О реду међу епископима, да који су после постављени, не смеју заузимати места пред онима који су постављени пре њих – Валентин епископ рече: Ако добро ваше безазлености допусти, редом ћу изложити шта је учињено у прошлом времену у Картагинској Цркви и потписима браће наше јавно потврђено, и напоменућу, и признаћу да још и ми то морамо чувати. То, дакле, знамо, да се црквени поредак увек неповређено чувао, тако да ниједан од браће није се усуђивао да себе истиче пред старијима који су испред њега, него се поретком љубави увек уступало првенство старијима, што су и наследници с радошћу примали. Овај, дакле, поредак треба да заповеди ваша светост да се још боље вашим гласовима потврди. Аврелије епископ рече: Не би нам ни требало да ово понављамо, да се нису случајно истакла несхватљива мишљења неких, која пооштрише осећај за те одредбе. Али, пошто је ово општи узрок, коју је сада истакао наш брат и саслужитељ, тако да сваки од нас зна поредак који му је Богом додељен, и да касније постављени уступају место раније постављенима, и да не смеју ништа чинити без сагласности њихове; зато и велим, колико сада схватам, да сав Сабор надлежно спречи оне који презиру или нешто дрско чине наспрам пре њих постављених. Санктип, епископ првог Нумидијског престола, рече: Чувши предлог брата и саслужитеља нашег Аврелија, шта одговарају на то сва присутна овде браћа? Дијатимије епископ рече: Вашој сагласности предлаже се оно што је гласом старих установљено, да се нашом сагласношћу потпуно утврди и од свију држи оно што је изложено у актима пређашњих Сабора Картагинске Цркве. Сви епископи рекоше: Овај поредак је и од Отаца и од старих чуван био, и од нас, по милости Божијој, чуваће се, уз очување свакако и првих епископа у Нумидији и Мавританији.

86б. О архиви и матици у Нумидији – Затим би угодно свима епископима, који су потписали закључке на овоме Сабору, да матица, то јест потпис престола по реду, и оригинални лист Нумидије буде, и код првога престола и у митрополији Константине. (Апостолска правила 34; 1. Васељенски Никејски 4, 6, 7, 18; 2. Васељенски Цариградски 2, 3; 3. Васељенски Ефески 8, 9; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 28; Пето-шести Васељенски Цариградски 7, 36, 39; 4. Помесни Антиохијски 9; 6. Помесни Лаодикијски 20, 56; 5. Помесни Сардички 3, 4, 5; 8. Помесни Картагински 17, 39, 89)

87. О епископу Кводвултдеју – О Кводвултдеју Кентиријатском, пошто је противник његов тражио да он предстане нашем Сабору, а он, запитан да ли жели расправљати с њим пред епископима, прво је обећао, а други дан је опет одговорио да му се то не допада, и удаљио се, свима епископима би угодно да нико са самим Кводвултдејом не општи док се његова ствар не оконча. Јер лишити га епископства (сравни 8. Помесни Картагински, правило 88), пре решења ствари против њега, не може изгледати правичним једном хришћанину. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17, 19, 21; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 4. Помесни Антиохијски 14, 15; 6. Помесни Лаодикијски 40; 5. Помесни Сардички 4; 8. Помесни Картагински 8, 12, 15, 19, 96, 121, 128, 129, 130; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 16)

88. О епископу Максимијану – О Максимијану Вагенском би угодно установити да се издају од Сабора писма и њему и народу, да и он може отићи са епископије (сравни 8. Помесни Картагински, правило 87), а народ да себи потражи другога. (3. Васељенски Ефески 9; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 16; Петар Александријски 10; Кирил Александријски 2, 3)

89. О аполитикама, то јест да епископи, кад бивају постављени, морају добити од оних који их постављају, особите листове, у којима је назначен дан кад су постављени у консил – Затим би угодно одредити да, било који после овога буду постављени у областима Африке, добијају писма са својеручним потписима оних који их поставише, и да исте садрже име консула и дан постављења, не буде после никаквог спорења о млађима и старијима. (8. Помесни Картагински 86)

90. О томе да који су и једанпут само у цркви читали, не могу од других бити произвођени – Такође би угодно установити да који је год макар и једанпут читао у једној Цркви, не може од друге Цркве бити примљен у клир. И потписаше: Аврелије, епископ Картагинске Цркве, саглашавам се са овом наредбом и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше. (Пето-шести Васељенски Цариградски 33; 7. Васељенски Никејски 14; 6. Помесни Лаодикијски 15)

91. О томе да треба ступити у договор са Донатистима – Аврелије епископ рече: Што се подвргло разматрању ваше љубави сматрам да треба да буде утврђено и црквеним актима. Јер смо ми обећањем својим предложили да сваки од нас у своме граду или сам да се састане са вођама Донатиста, или да придружи себи другог суседа, то јест епископа, да се тако једнако у свакоме граду и месту сусретну с њима, посредовањем власти или првих људи у тим местима. Зато, ако је угодно свима, нека се искаже. Сви епископи рекоше: Свима је угодно, и сви смо то нашим потписом потврдили. Молимо, такође, да посланице које треба од Сабора послати началницима, твоја светост потпише у име свију. Аврелије епископ рече: Ако сматра ваша љубав, нека се прочита образац тога сусрета с њима, да се једног истог става у нашем сусрету с Донатистима, ако је угодно, сви држимо. Сви епископи рекоше: Нека се чита. Записничар Летос прочита: (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

92. Образац договора са Донатистима – Епископ Католичанске Цркве, то јест Аврелије, рече: Што нам је влашћу оног великог престола допуштено, молимо вашу пречасност да прочита, и да се нареди да се до краја изврши. Пошто је пак наредба прочитана и актима придружена, епископ Католичанске Цркве рече: Посланицу која ће бити послана од ваше пречасности Донатистима изволите слушати и саборске акте уврстити и њима изволите послати и затим њихов одговор опет средством ваших аката нама доставити. Полазимо вам на састанак са пуним овлашћењем послани од нашег Католичанског Сабора желећи да се обрадујемо вашим обраћањем. Јер знамо љубав Господа, Који је рекао: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Матеј 5, 9); а и преко Пророка подсетио нас да и онима који неће да се називају браћа наша, ми говоримо: „Ви сте браћа наша“ (Исаија 66, 5). Ово, дакле, наше, долазеће из мирне љубави подсећање, не треба да омаловажите, ако ви оклевате да то прихватате. То јест, да сазвавши ваш сабор изаберете између вас такве којима ћете поверити да изложе вашу правилност, да можемо и ми то исто учинити, то јест, да изаберемо из нашег Сабора такве који ће са изабранима од вас у одређеном месту и времену мирно испитати свако спорно питање, које ваше општење дели од нашега, и да макар већ једном, помоћу Господа Бога, стара заблуда да се оконча, да не би слабе душе и неискусни народ заведени од људи пропали светогрдним раздељењем. Јер ако ово братски примите, истина ће се лако приказати, а ако то нећете да учините, ваше ће се неверство одмах познати. И кад је био прочитан овај образац, сви епископи рекоше: Веома нам се допада, нека тако буде. И потписаше: Аврелије епископ Картагинске Цркве: саглашавам се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Тако исто и остали епископи потписаше. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

93. Упутство које добише посланици к Донатистима – Подсетник браћи Теасију и Еводију, посланим представницима са Картагинског Сабора ка најславнијим и најблагочестивијим царевима. Када с Божијом помоћи приступе најблагочестивијим царевима, нека им тада прикажу како су у време Сабора прошле године старешине Донатиста, средством градских аката подстакнути били да се с потпуном слободом састану, па ако имају поуздања да бране своје учење, да изаберу из свога броја неколико способних да с нама расправљају и с хришћанском кротошћу без колебања се покажу, ако нешто истине имају, те се тиме Католичанска искреност која је одувек светлела ранијим временима, и сада на исти начин спозна кроз незнање и једностраност противника. Но пошто нису имали смелости у себи, готово ништа смели да одговоре. Зато, пошто је епископски и мирни поредак поступања према њима извршен, а они, не могући да одговоре истини, окренуше се у бесмислено насиље, тако да су у замке довели многе епископе и многе клирике, да о лаицима и не спомињемо, и још су неке цркве заузели и друге су, такође, покушали да заузму, дакле се њихово царско човекољубље мора постарати да Католичанска Црква, која их је у својој благочестивој утроби зачела и чврстином вере васпитала, буде још њиховим старањем заштићена, да не би у благочестива времена њихова неки дрски људи неких страхом или претњом тиранисали слаби народ, пошто их не могоше убеђивањем на зло навести. А познато је, а често је и законима јавности проглашено, шта је учинила она ружна светина отпадника, то јест парацрквених скупова, што је много пута било осуђено и декретима гореспоменутих најблагочестивијих царева. Дакле, против маније њихове можемо добити Божанску помоћ, која није необична, нити је туђа по Светоме Писму, када је Апостол Павле, као што показују истинита Апостолска Дела, савладао војничком помоћу заверу бунтовника (Дела Апостолска 21, 31-36). Ми, зато, ово тражимо, да се неодложно пружи заштита Католичанским чиновима Цркава по сваком граду и по разним местима појединих суседних поседа. Истовремено и то треба тражити, да задрже закон издат од њиховог, блажене успомене, Оца Теодосија Великог, о тражењу десет литара злата од јеретика који рукополажу и који бивају рукоположено, и још исто и од поседника код којих се затече њихов збор. Затим да нареде да такав закон буде потврђен тако да се распростире и на оне чије су замке сведочанством доказали заступници Католичанске Цркве, да би макар и тим страхом престали од стварања раскола и од јеретичке покварености они који увиђањем своје вечне казне ипак одлажу да се очисте и исправе. Треба још и то тражити да се благочестијем њиховим понови досадашњи закон који лишава права јеретике да, било по наследству, било тестаментом, могу нешто добијати или завештати; и просто речено, да се лише права било да нешто другима остављају, било да од других примају сви који су запослени манијом свога предубеђења и који хоће да остану упорни у Донатистичкој заблуди. Који пак, схватањем јединства и мира, желе себе поправити, нека им се, без укидања тога закона, омогући добити наследство, макар им то наследство или какав други дар био додељен док су били у јеретичкој заблуди, осим, наравно, оних који, кад их на суд позваше, тада се одлучише да се обрате Католичанској Цркви. Јер о таквима треба мислити да су, не из страха небескога суда, него из лакомства за земаљском добити, зажелели Католичанско јединство. У свему овоме потребна је помоћ од власти сваке дотичне области. И друго било шта, ако заступници схвате да може допринети црквеном добру, дајемо им пуномоћје да слободно предузму и изведу. И уз ово би угодно установити да се са овог нашег сабрања пошаљу писма најславнијим царевима и надлежним којима ће бити извештени да смо ове заступнике послали високом двору општом сагласношћу свију нас. Но пошто је временски незгодно да се сви ми под тим писмима потписујемо, да се не би иста писма оптеретила потписима свакога од нас, то молимо, брате Аврелије, да твоја љубав изволи потписати иста у име свију нас. И потписаше: Аврелије епископ Картагинске Цркве: саглашавам се са овом наредбом, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали потписаше. Треба још, такође, послати писма и начелницима, да док Господ не удостоји да нам поврати речене представнике, пруже заштиту Католичанској Цркви преко наредби на градске поглаваре и на управитеље мањих места. Још треба придодати и за Екитија, да се дрскост његова истера у оним областима на које он своје свештеничко право пред стараоцима Цркве Хипонске истиче. Па и епископу Римске Цркве требају се послати писма препоручујући му заступнике, а и другима где се цар налази. И потписаше: Аврелије епископ Картагинске Цркве: Саглашавам се са овом наредбом, и прочитавши је потписах. И остали тако исто потписаше. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

94. Извод из поглавља­: да се из свих области слободно шаље представништво на Сабор – Наређено је да се пошаљу заступници и писма Мизонију, да су дужни послати слободно представништво, да, пошто је само у Картагини било сједињење, да се пошаљу писма начелницима да и у осталим областима и градовима исти начелници нареде да се настоји на јединству, да Картагинска Црква у име целе Африке пошаље у двор, заједно са писмима епископа, захвалност што су прогнани Донатисти. Прочитана бише писма папе Инокентија, да епископи не могу како било прелазити на другу страну мора, што је то исто потврђено одлукама епископа. Ради изјаве захвалности због прогнања Донатиста нека се пошаљу у двор два клирика Картагинске Цркве. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 99, 117, 118, 119, 124)

95. Да не треба сазивати општи и потпуни сабор, него само кад је прека потреба – Би угодно одредити да надаље нема потребе сваке године узнемиравати сву браћу, него кад се општа, то јест целе Африке, потреба позове, те буду било одакле овоме престолу упућена писма треба сазвати Сабор у оној епархији где се нужда и погодност покаже, а разлози који нису општи нека се расправљају у дотичним областима. (Апостолска правила 37; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 19; Пето-шести Васељенски Цариградски 8; 7. Васељенски Никејски 6; 4. Помесни Антиохијски 20; 6. Помесни Лаодикијски 40; 8. Помесни Картагински 18, 51, 73, 76)

96а. Да се не сме од договорно изабраних судија позивати на виши суд – Ако се догоди позив на виши суд и онај који је позвао изабере судије, и са њим и онај против кога тражи позив и он изабере судије, не могу надаље ниједан позивати се на други суд.

96б. О заступницима разних области – Пријављена заступништва разних области радо се примају, то јест: Нумидијаца, Визакенаца, Мавританаца, Ситифенских, а такође и Кесаријанско, и оно из Триполиса.

96в. О извршиоцима у цркви – Би угодно још одредити затражити да се изаберу за све потребе Цркве пет извршилаца, који ће бити размештени по разним областима. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 8. Помесни Картагински 15, 100, 122)

97а. Да се од царева има измолити да се поставе одветници за важне послове црквене – Још би угодно одредити да посланици Викентије и Фортунатијан, који ће отићи у име свију области, да затраже од православних царева да дају дозволу да се поставе учени екдици, којима ће задатак бити сама служба одбране црквене ствари, и да као исти свештеници дотичне области, а који су примили одбрану Цркава, лакше могу да за ствари Цркве, кад потреба захтева, улазити у судбене дворане да одбију нападе и да прикажу шта треба.

97б. О томе да заступништво буде слободно у своме деловању – Би угодно установити да изабрани заступници који су послани у двор имају слободно заступништво.

97в. Сведочење мавратанских свештеника у погледу Примоса – Познато је да су Мавританци-Кесаријани својим писмима засведочили да је средством Тигавенских грађанских власти Примос био позван да дође на сабор, да би, сходно царским наредбама, свакако пред сабором се представио. И као што је требало, тражен исти Примос, није се нашао, као што су ђакони јавили; па пошто су исти Маври тражили да се од свега Сабора пошаљу о томе писма поштованоме брату, старцу Инокентију, би угодно да му се пошаљу писма, да зна да је Примос био тражен од Сабора и да није нигде нађен. (4. Васељенски Халкидонски 2, 23; 8. Помесни Картагински 75, 93)

98. О народу који није никада свог засебног епископа имао – Би угодно одредити и то да народи који никада нису имали своје засебне епископе не могу га никако ни добити, ако то не буде одлучено пуним Сабором сваке области, заједно са првим епископом, и по пристанку његовом, под чијом је управом пре била дотична Црква. (Апостолска правила 34; 5. Помесни Сардички 6; 8. Помесни Картагински 53, 56)

99. О народу и областима које се обраћају од Донатиста – Да и они, наиме, народи који се о браћају од Донатиста и који су, и без сагласности Сабора, стекли своје епископе, несумњиво требају бити удостојени да их и даље имају. Који пак народи имађаху епископа, и по његовој смрти хтедоше више свога епископа имати, него су хтели придружити се управи другог неког епископа, то им не треба одрећи. Уз то је још и ово изнето, да било који епископи који су пре но што је донет царски закон о јединству, обратили Католичанској Цркви народе којима су управљали, такви их требају задржати под собом, а после закона о сједињењу и надаље, требају све Цркве и своје управе, и све друго што правно припада тим црквама, уступити под управу католичанских епископа који су у оним местима, којима су били завладали јеретици, било да су исти после обратили се Католичанској Цркви или нису. А ако су неки од њих, после царскога закона, нешто себи присвојили, то треба да буде повраћено. (Апостолска правила 38; 8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 99, 117, 118, 119, 124)

100.  погледу извештаја епископа Маврентија – Током извештаја и молбе епископа Маврентија, када је прочитан био лист који је донео епископ Плакентије, заменик представника Нумидијског, који је лист по жељи истога Плакентија прочитан пред епископима, па кад нису могли никако наћи оне, који су по изјавама ђакона, требали бити при вратима, и које су два и три пута тражили, то јест старце из Нове Германије, тада је Свети Сабор закључио да се пошаљу писма истом старцу Санктипу да би дознао да се епископ не сме подвргавати увреди за вољу споменутога народа. Маврентије епископ рече: Пошто су старци из Нове Германије два и три пута били тражени, и нису нађени, мада им је од првог епископа било поручено да се јаве поштованом Сабору држаном ових ида, и сви се они стараху о своме послу те не дођоше, нека зато пресуди ваша светост о овој ствари, како не бих без разлога пострадао због упорства њихове клевете. Свети Сабор одреди да по јерархијском праву овај Сабор треба изрећи одлуку против упорних, али пошто треба држати се црквене кротости и у свим стварима, обећана су писма за старца Санктипа, да зна за судије који су Сабором изабрани, који ће без одлагања разабрати ствар у Тубурсикенском граду, да би одговарајући предмету процену донели. Маврентије епископ рече: За судије тражим најсветијега старца Санктипа, најсветијег Августина, Флорентина, Теасија, Сампсихија, Секунда и Посидија, и заповедите да се то мени одреди. Свети Сабор одобри тражене судије, а остале судије, који су потребни да допуне законити број, нека старац Санктип допусти старцима Нове Германије да изаберу. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 8. Помесни Картагински 12, 15, 96, 121)

101. О томе да се имају примирити Цркве Римске и Александријске – Би угодно установити још да односно спора Римске и Александријске Цркве, треба написати најсветијем папи Инокентију, да обе Цркве сачувају међусобни мир, који је Господ заповедио.

102. О женама које мужеви остављају и мужевима који жене остављају, да морају тако и остати – Би угодно установити да, по јеванђелској и апостолској науци, ни онај кога је жена оставила, нити она коју је муж оставио, не може с другом особом ступити у брак, него или нека тако остану, или нека се помире међу собом. Ако ово презру, треба их принудити на покајање. За ову ствар треба тражити царски закон. (Апостолска правила 48; Пето-шести Васељенски Цариградски 87, 93, 98; 1. Помесни Анкирски 20; Василије Велики 9, 21, 31, 35, 36, 46, 48, 77, 80)

103. О молитвама које се могу читати у цркви – И ово би угодно, да сви имају свршавати молитве, које су на Сабору утврђене, било почетне молитве, било оне које се читају за време приношења, било при полагању руку; и никако и никада не смеју противно вери друге изговарати него нека се говоре само оне које су од разборитих сабране. (Апостолска правила 60; Пето-шести Васељенски Цариградски 63; 6. Помесни Лаодикијски 59)

104. О онима који траже од цара да им се реше послови пред световним судовима – Би угодно установити да сваки који буде тражио од цара решење световних судова буде лишен своје црквене части. Ако ли пак тражи од цара епископски суд, нека му се то не спречи. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 12; 8. Помесни Картагински 15, 96)

105. О онима који немају општење у Африци па хоће да измакну преко мора – Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднеће штету искључења из клира. (Апостолска правила 12, 13; 1. Васељенски Никејски 5; 4. Васељенски Халкидонски 11, 13; Пето-шести Васељенски Цариградски 17; 4. Помесни Антиохијски 6, 7, 8, 11; 6. Помесни Лаодикијски 41, 42; 5. Помесни Сардички 9; 8. Помесни Картагински 23)

106. Да они који на двор полазе не пропусте обавестити о својој нужди картагинског и римског епископа – Би угодно установити да кад било ко хтедне поћи на двор, о томе ће јасно бити казано у отпусноме листу који се упућује Римској Цркви, и да отуда опет добије други отпусни лист за двор. Зато, ако неко добивши отпусни лист само до Рима, прећути потребу због које му треба отићи на двор, па хтедне право на двор отићи, нека се лиши општења. Ако пак тамо у Риму појави се нека изненадна нужда да пође на двор, нека ту нужду пријави Римскоме епископу, и нека донесе писмени препис од истог Римског епископа. А отпусни пак листови, што издају својим клирицима, првенствујући или други епископи, нека имају назначен дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода дан прошлогодишње Пасхе, на начин као што се обично у световним списима пише: после консулства би угодно, такође, да послани против Донатиста и против незнабожаца и против заблуда њихових, представници од овога часнога Сабора затраже од велеславних царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свију епископа, да се на свима издаванима од овога Сабора посланицама потпише само твоја светост. И потписаше: Аврелије, епископ Картагинске Цркве: Саглашавам се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше. (Апостолска правила 12; 4. Помесни Антиохијски 11; 5. Помесни Сардички 7, 9; 8. Помесни Картагински 97)

107. Сабор о епископском суду – За време најславнијих царева Онорија седме године, и Теодосија треће, августа консула, седамнаести дан пред јулским календама, у Картагини у Цркви Другога дела града. На овоме Сабору би угодно установити да епископ не може сам одлучивати у сопственој судској ствари. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 8. Помесни Картагински 12, 15, 20, 96)

108. Сабор против Донатиста – После консулства најславнијих царева Онорија осме године, и Теодосија четврте, августа, осамнаести дан пред јулским календама, у Картагини, у Цркви Другога дела града. На овоме Сабору примише представништво против Донатиста епископи: Флоренције, Посидије и Венанције. У ово време издан је закон да сваки може по слободној вољи да прими подвиг Хришћанства. (Апостолска правила 80; 2. Помесни Неокесаријски 12; 8. Помесни Картагински 99)

109. Сабор против јереси Пелагија и Целестија – За време најславнијих царева Онорија дванаесте године, и Теодосија осме, консула, о мајским календама, у Картагини, у ризници цркве Фаустове, кад председаваше свему Сабору епископ Аврелије, у присуству стојећих ђакона, би угодно свима епископима Картагинске Цркве, присутних светоме Сабору, и чија су имена и потписи приложени да Адам није створен од Бога смртним. Који каже да је први човек, Адам, створен смртним, тако да, сагрешио он или не сагрешио, морао је опет умрети телом, то јест изаћи из тела, не ради казне за грех, него услед природне нужности, нека је проклет. (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 110, 111, 112, 113, 114, 115, 116)

110. Да се деца крштавају ради опроштаја грехова – Такође би угодно установити, било да одриче потребу крштења мале или тек рођене из материнске утробе деце, или каже да се она крштавају ради опроштаја грехова, али да од прародитељскога Адамова греха ништа на себи не носе што би требало очистити бањом препорођења, из чега следи да образац крштења ради опроштаја грехова не сматра се истинит, него лажан, нека је такав проклет. Јер се друкчије не може разумети речено од Апостола: „Кроз једнога човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт; те тако на све људе пређе, пошто сви сагрешише“ (Римљанима 5, 12), него на начин као што је то свагда разумевала Католичанска Црква, која је свугде распрострањена и проширена. Јер због овог правила вере још и деца која нису могла још никаквих грехова сама учинити, крштавају се ради опроштења грехова, да се кроз препорођење очисти у њима оно што носе од старог рођења. (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 109, 111, 112, 113, 114, 115, 116)

111. Да благодат Божија не само што дарује опроштај од греха, него пружа уз то и помоћ да се даље не греши – Такође би угодно установити, било који да каже да благодат Божија, којом се даје оправдање кроз Исуса Христа Господа нашег, важи само за опроштај већ учињених грехова, а не пружа уједно и помоћ да се други не чине, такав нека је проклет. (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 109, 112, 113, 114, 115, 116)

112. Да благодат Божија не само што показује познање о томе што се мора чинити, него улива уз то у нама и љубав, да будемо кадри испунити оно што познајемо – Исто тако, било који да каже да иста благодат Божија, која бива кроз Исуса Христа Господа нашег, пружа нам помоћ само у томе да не грешимо, јер нам се њоме открива и показује познање грехова, тако да знамо шта треба тражити и чему тежити, и чега се треба клонити, али нам она не пружа да оно што смо познали да треба чинити, да то још и учинимо и заволимо и смогнемо учинити, такав нека је проклет. Јер ако Апостол каже да „разум надима, а љубав изграђује” (1. Коринћанима 8, 1), сасвим је безбожно веровати да нас надима да имамо благодат Христову, а немамо је да нас изграђује; а међутим је и једно и друго дар Божији: и знати шта треба чинити, и љубити то што треба чинити, да док љубав изграђује, знање не може надимати. Јер, као што је од Бога написано: „Који учи човека знању” (Псалам 93, 10), је тако исто још написано: „Љубав је од Бога” (1. Јован 4, 8). (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 109, 110, 111, 113, 114, 115, 116)

113. Да ми без Божије благодати не можемо ништа доброга учинити – Такође би угодно установити, било ко да каже да нам је благодат оправдања дата за то да оно што можемо слободном вољом учинити, лакше извршујемо помоћу благодати, тако да кад се благодат не би давала, могли бисмо, не лако, али ипак и без ње извршити божанске заповести, такав нека је проклет. Јер је о плодовима заповести Господ говорио, па није рекао: „Без мене с тешкоћом моћи ћете чинити”, него је рекао: „Без мене не можете чинити ништа” (Јован 15, 5). (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 109, 110, 111, 114, 115, 116)

114. Да није тек само глас смирења, него је управо глас истине светих оно „ако речемо да греха немамо, себе варамо” – Такође би угодно одредити да оно што рече Свети Апостол Јован: „Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама” (1. Јованова 1, 8); те било ко сматра да тако треба схватити да је речено да због смирења не треба да говоримо да „греха немамо” а не што је то тако истина, такав нека је проклет. Јер, Апостол даље вели: „Ако пак признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам очисти грехе наше, и да нас очисти од сваке неправде” (1. Јованова 1, 9), где је јасно показано да то није само ради смирења, него се заиста уистину говори. Јер је Апостол могао рећи: „Ако кажемо да немамо греха, себе уздижемо, и смирења нема у нам”, него рекавши „да себе варамо и истине нема у нама”, сасвим јасно показао да ко говори за себе да нема греха, не каже истину, него лаже. (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 109, 110, 111, 113, 115, 116)

115. Да у молитви Господњој свети о себи кажу „опрости нам дугове наше” – Такође би угодно одредити, који каже да у молитви Господњој зато Свети говоре „опрости нам дугове наше” (Матеј 6, 12), не говоре за себе, јер им таква молба већ није потребна, него за друге грешнике који су у њиховом народу били, и зато ниједан од светих не говори: „опрости ми дугове моје”, него „опрости нам дугове наше”, пошто треба разумети да праведник ово моли већма ради других, него ради себе, такав нека је проклет. Јер свет је био и праведан Апостол Јаков кад је рекао: „Јер у многоме сви грешимо” (Јакова 3, 2). Иначе, ради чега је додано оно „сви” него ради тога да смисао овај буде сагласан са Псалмом, где се чита „Не иди на суд са слугом својим, јер се неће оправдати пред тобом нико жив” (Псалам 142, 2), и са молитвом премудрог Соломона „Нема човека који не сагреши” (3. Царстава 8, 46), и у књизи Светога Јова „Запечаћава рука свакога човека, да сваки човек позна немоћ своју” (Јов 37, 7). Ради тога, још и свети и праведни Пророк Данило, говорећи у множини „сагрешисмо, зло чинисмо” (Данило 9, 5) и остало што тамо смирено и истинито исповеда, да се не помисли, као што неки мисле и схватају да не говори о својим гресима, него више о гресима свога народа, зато после тога рече: „јер се моли и исповеда грехе своје и грехе народа свога Господу Богу своме” (Данило 9, 20). Није хтео рећи „грехе наше”, него рече „грехе свога народа, и своје”, као да је Пророк предвидео да ће се јавити такви који ће то тако зло схватати. (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 109, 110, 111, 113, 114, 116)

116. Да Свети уистину говоре „опрости нам дугове наше” – Такође би угодно одредити, било ко да држи да оне речи молитве Господње, где говоримо „опрости нам дугове наше” (Матеј 6, 12), свети тако желе казивати да су речене само ради смирења, а не истински, такви нека су проклети. Јер ко може поднети једнога, који се моли, а лаже, не пред људима, него пред Господом, који устима својим говори да жели опроштај, а срцем казује да нема греха које би му требало опростити. (3. Васељенски Ефески 1, 4; 8. Помесни Картагински 109, 110, 111, 113, 114, 115)

117. О народу који се обраћа од Донатиста – Такође би угодно одредити, пошто је пре неколико година у овој Цркви потпуним Сабором одређено да било које Цркве, налазећи се у разним областима, и које су постале Католичанске пре издања закона о Донатистима, да остану припадајуће оним престолима којима су подстакнуте епископима ступиле у општење са Католичанским јединством, а које су ступиле у општење после тих закона, да остану под оним престолима под којима су биле док су биле на страни Донатовој. Па пошто су после тога настали и настају многи спорови између епископа односно управа области, о којима изгледа тада није било решено најпотпуније старање, сада на овоме Светоме Сабору би угодно установити, да било која Црква да је постала Католичанска, и припадаху и Донатовој странци, и разним престолима, било у које време да је се збило или ће се збити сједињење, било пре закона или после закона, имају припадати ономе престолу којему је одувек припадала тамо постојећа Католичанска Црква. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 118, 119, 124)

118. О томе како имају међусобно делити области епископи, колико Католичански, толико и они који су се обратили од Доната – Овако, дакле, да епископи који су се обратили од Донатиста Католичанском јединству, подједнако разделе међусобно области у којима се нађе да је било оба дела, то јест народа и странке Донатиста и православних. То јест, нека ће места припадати једноме, а друга другоме, али тако да старији у епископству дели, а млађи да бира. Ако је пак само једно место, нека припадне ономе коме се нађе да је ближе. Ако ли је пак подједнако близу обојици престола, нека припадне ономе који народ изабере. Ако ли се догоди да и стари католици зажеле имати свога, а и они који су се обратили од Донатове стране свога, нека мишљење већине превагне над мањином. Ако су стране бројем једнаке, нека се место приброји старијем епископу. Ако ли буде много таквих места, у којима се обе стране налазе, а не могу подједнако разделити, јер је неједнак број таквих места, тада треба најпре поделити једнаке бројеве места, а месту које остане, нека се дадне оно што је горе речено, кад се говорило о једном месту. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 117, 119, 124)

119. О томе да нико не може тражити од епископа једну област коју је он од јереси ослободио и за три је године њом управљао – Такође би угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место Католичанском јединству, и тим је местом за три године, без да га је ико потраживао, управљао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требао потраживати, али је ћутао. Ако ли пак није такав епископ постојао, нека се потраживању не спречи уписом у матицу; но када упражњено место добије свога епископа, њему ће бити могуће потраживати то место, почев од тога дана у току три године. Тако исто, ако се епископ из Донатове странке поврати Католичанској Цркви, при одређивању времена нека се не спречава што се у матицу увело, него од дана када се повратио нека има она места која припадају његовоме престолу. (8. Помесни Картагински 47, 57, 66, 67, 68, 69, 91, 92, 93, 94, 117, 118, 124)

120. О онима који присвајају себи народ без приволе оних којима је тај народ потчињен, а истичући да исти њима припада – Такође би угодно одредити: Ако било који епископи, који народ сматрају да припада њиховоме престолу, не потражују тако да се то изведе судом других епископа, него се сами прошире, то јест захвате, на народ држан од другог епископа, хтео то тај народ или не хтео, такви епископи ће поднети губитак својег дела. И било који да су тако поступили, и није се завршио сусрет, то јест договор, између епископа, него се и даље о томе препиру, нека се отпусти од тог места онај за кога се покаже да је, презревши црквене судије, самовољно присвојио то место. И нека нико себе не правда тим да је од првенствујућег епископа добио писмо да држи то место, него, имао писмо или не, нека се састане и договори са епископом који то место држи и од њега писмо нека добије, да се покаже да је мирно добио припадајућу му цркву. Ако пак и онај епископ, који је тим местом пре управљао, истакне неке нове разлоге, нека се и то реши судом епископа, које ће или први епископ одредити, или сами договорно изабрати између суседних епископа. (1. Васељенски Никејски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 17; Пето-шести Васељенски Цариградски 25)

121. О онима који занемарују народ који им припада – Тако исто би угодно одредити да било који занемарују па придобију за Католичанско јединство места која припадају њиховом престолу, имају бити опоменути од трудољубивих суседних епископа да не пропусте то учинити, зато, ако такви ништа не учине у року од шест месеци, од дана кад се о томе договарало, нека се надаље та места уступе ономе који ће моћи да их придобије. Но ипак, ако онај коме та места припадају намерно, из разлога неке икономије, изгледа да ово запушта и пренебрегава, јер то можда траже само јеретици да би их могао без буке обратити, а међутим његово мудро поступање од другога буде предухитрено или нечим пренагљено те исте јеретике само већма раздражи, нека се то разбере судом епископа, те та места нека остану његовом престолу. А епископи који ће судити, будући из разних области, онај први епископ, у чијој се области налази место о коме је спор, назначиће судије. Ако ли пак буду бирали заједничким договором судије између суседа, нека се бира или један, или три; и ако се изаберу три, нека следе одлуци или свију, или двојице. (Апостолска правила 58; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 5. Помесни Сардички 11; 6. Помесни Лаодикијски 19; 8. Помесни Картагински 47, 71, 123, 124)

122. Да се не сме омаловажавати одлука изабраних судија – А од судија изабраних заједничким договором, није допуштено призивати на виши суд. А који се докаже да из упорства неће да се потчини судијама, нека зна да ће епископ првог престола издати писма да ниједан епископ неће општити са њим док се не потчини. (Апостолска правила 58, 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 8. Помесни Картагински 15, 96, 100)

123. Да се епископ који се не стара о својој области има лишити општења – Ако епископ, обзиром на матице, то јест обзиром на престоле, буде немаран наспрам јеретика, нека га вредни суседни епископи опомену и нека му укажу на његову немарност да нема изговора. Ако се од дана кад је опоменут, у току шест месеци, боравећи у истој епархији, не постара о онима који се требају повратити Католичанском јединству, с таквима не треба општити док то не уради. Ако ли пак није дошао у она места дотични извршилац, нека се то епископу не упише у кривицу. (Апостолска правила 58; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 5. Помесни Сардички 11; 8. Помесни Картагински 47, 57, 71, 121, 122, 124)

124. О епископима који лажно извештавају о приопштењу Донатиста – Ако се пак докаже да је такав епископ слагао о њиховом приопштењу, то јест ступању у јединство, наводећи да су они ступили у општење, а докаже се да и сам зна да нису ступили у општење, нека се такав још и епископства лиши. (Апостолска правила 58; Пето-шести Васељенски Цариградски 19; 5. Помесни Сардички 11; 8. Помесни Картагински 47, 57, 71, 121, 122, 123)

125. О презвитерима и клирицима, да не смеју позивати се на никакве друге више судове, него само на Саборе Африке – Такође би угодно одредити да презвитери, ђакони и остали нижи клирици, у својим стварима, ако нису задовољни одлуком својих епископа, саслушаће их суседни епископи, и ти епископи, које они изаберу са сагласношћу својих епископа, нека окончају њихова питања. Ако и од ових надаље зажеле призивати на виши суд, нека призивају само на саборе Африке, или оним епископима који првенствују над њиховим областима, то јест митрополитима. А који захте призивати на суд преко мора, нека га нико у Африци не прими у општење. (2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9; 4. Помесни Антиохијски 4; 8. Помесни Картагински 10, 11, 12, 14, 15, 20, 23, 28, 105)

126. О младим девојкама, да се могу, такође, покривати велом монахиње – Тако исто би угодно одредити да, ако било који од епископа, услед нужде, кад је доведена у опасност девојачка целомудреност, покрије велом монахиње, или је већ покрио девојку, која још није навршила двадесет пет година, када је или заљубљеник моћан, или хоће да је отме, или се она сама услед какве смртне опасности осетила скрушена, па су старатељи замолили епископа да не умре без монашке схиме, те је тај епископ обуче у схиму, или је већ обукао, девојку у узрасту од двадесет пет година, таквог епископа не може осудити одредба сабора о том броју година. (4. Васељенски Халкидонски 16; Пето-шести Васељенски Цариградски 4, 40; 8. Помесни Картагински 6, 16, 44; Василије Велики 18)

127. Да се епископи не би дуго задржавали на сабору потребно је изабрати по три судије из сваке епархије – Тако исто би угодно свему Сабору, да се изаберу из сваке области по три судије, да се не би за дуго задржавали сви епископи, који се на сабор окупе. И бише изабрани: из Картагинске Цркве Викентије, Фортунатијан и Кларх; из Нумидијске области Алипије, Августин и Реститут; из Визакенске области, заједно са првим епископом, најсветијим старцем Донатијаном, Кресконије, Јукунд и Емилијан; из Мавританије Ситифенске Северијан, Асијатик и Донат; из Триполитанске области Плавтије, који је сходно утврђеном обичају био послан за представништво. И сви ће ови о свему да просуђују заједно са најсветијим старцем Аврелијем, кога је сав Сабор замолио да сам потпише, било све већ приређене саборске записнике, било све посланице. И потписаше: Аврелије епископ Картагинске Цркве, саглашавам се са овом наредбом, и прочитавши потписах. Исто тако потписаше и остали епископи.

128. Да се изопштени из црквене заједнице не могу примати да подносе тужбе – Угодно би свима да, пошто је одредбама пређашњих сабора односно особа које могу подносити тужбе на клирике било установљено, али није тачно означено које се особе не могу примати, ради тога одређујемо да се не може правилно примити да подноси тужбу онај који је већ био одлучен од општења и још је у том одлучењу, било да је клирик, или лаик тај који хоће да тужи. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9,21; 8. Помесни Картагински 8, 19, 30, 129, 130)

129. Да ни робови, ни ослобођени, нити икакве особе које части немају, не могу тужбе подизати – Такође би угодно одредити да се не примају тужбе ни од робова, ни од одлобођених, нити од свих оних које не примају за криминалне тужбе грађански закони; и још ни од оних који имају на себи љагу срамоте, то јест од глумаца и од свих оних особа које се баве срамотним пословима, и још такође ни од јеретика, или незнабожаца, или Јудеја. Али, ипак, свима овима, којима се пориче оваква тужба, не може се порицати слобода да подносе тужбе по својим приватним разлозима. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 21; 8. Помесни Картагински 8, 19, 30, 128, 130)

130. Да ономе који није кадар да докаже један преступ, не може бити допуштено да друге истиче – Такође би угодно решити да, сваки пут кад се од тужилаца изнесе много преступа против клирика, па се од њих не може доказати ни онај о коме се прво повела истрага, не треба те тужиоце примити да износе остале преступе. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; 4. Васељенски Халкидонски 9, 21; 8. Помесни Картагински 8, 19, 30, 128, 129)

131. Коме се може допуштати да сведочи – За сведоке, ради сведочења, не треба примати оне за које је одлучено да се ни као тужиоци не примају, или још ни оне које тужилац наведе из свога дома. Сведочење, пак, у узрасту до четрнаест година, не може се примати. (Апостолска правила 75; 1. Васељенски Никејски 2; 8. Помесни Картагински 8, 19, 30, 59, 128, 129, 130, 132)

132. О епископу који одлучује од општења онога који му је насамо неки свој преступ исповедио – Тако исто би угодно установити, да кад епископ каже да је неко насамо њему свој преступ исповедио, а тај пориче, тај епископ нека не сматра да му је увреда тиме нанесена, што се њему једноме не верује макар и кад наведе да због смућења своје савести неће да општи са порицатељем преступа. (Апостолска правила 75; 8. Помесни Картагински 131)

133. Да епископ не треба несмотрено некога да лишава општења – Док одлученога не прими у општење сам тај епископ, остали епископи нека не опште са таквим епископом, тако да тиме епископ други пут добро чува да не говори против некога оно што пред другима не може доказима потврдити. Аврелије епископ рече: После одлука сагласношћу свега Сабора и моје смерности, угодно је решити да треба сада закључити све вишеназначене и довршене предмете, те унети их у црквене списе и заједнички утврђени закључак данашњега дана. А они предмети, о којима се још није разматрало, следећег дана ћемо по браћи нашој, епископу Фаустину и презвитерима Филипу и Аселу, упутити писмени одговор поштованоме брату и саепископу нашем Бонифацију Римском. И потписаше: Аврелије епископ: потписах ове садашње одлуке у актима која су код нас. И даље следи 23 потписа Епископа и 2 презвитера. (Апостолска правила 12, 16, 28, 32, 75; 1. Васељенски Никејски 5; 7. Васељенски Никејски 4; 4. Помесни Антиохијски 4, 6, 20; 5. Помесни Сардички 13, 14, 15; 8. Помесни Картагински 9, 10, 11, 20, 29, 132)

134. Посланица Бонифацију, епископу Римске Цркве од свега Сабора у Африци кроз Фавстина епископа и Филипа и Асела, заступнике Римске Цркве (Бонифације I, 418.-423.):

Господину најблаженијем и најчаснијем брату Бонифацију – Аврелије, Валентин епископ првога престола Нумидијске области и остали присутни на број двеста седамнаест од свега у Африци сабора.

Пошто Господу би угодно да односно онога што су с нама заједно урадила најсветија браћа наша, саепископи Фаустин и сапрезвитери Филип и Асел, смерност наша одговара на блажене успомене епископу Зосиму Римском (417.-418.), од кога су нам писма и поруке донели, него вашој Пречасности, која је од Бога постављена на његово место, дужни смо да укратко саопштимо што смо по обостраном договору одлучили. Не пак дотичући се свега што се садржи у пространим свицима аката, које смо, при очувању љубави, али и не без великог труда и настојања приредили, гледајући да се у акта уведе оно што се односи на дотичну ствар. Јер и Зосима, да је још био у овом телу, најрадосније би примио ово, јер би видео да је најмирније све завршено, годподине брате!

Презвитер Апијарије, чије је питање рукоположења и одлучење од општења, па призив на виши суд, изазвало не малу саблазан не само у Сикској, него и у свој Цркви Африке, замоливши опроштај за све своје заблуде, васпостављен је опет у општење. А први је саепископ наш, Урбан епископ Сике, што је у њему требало поправити, неоспорно поправио. Но пошто је требало постарати се о миру и спокојству црквеном не само за сада, него и за будуће, јер је много таквих ствари претходило, те да се сачувамо од сличних или и још тежих ствари после тога, ми смо нашли за добро одредити да се из Сикске цркве уклони презвитер Апијарије, свакако уз очување части му и чина, и да, добивши од нас отпусно писмо где год другде хтедне или може да служи Литургију сходно презвитерском чину. И то смо истом Апијарију, без неке тешкоће допустили, пошто је сам својим писмима то тражио.

Али, и пре пошто се таквим начином та ствар завршила, између осталога, при решавању других питања која су дуги разбор изискивала, сама је ствар захтевала да затражимо од браће наше саепископа Фаустина и сапрезвитера Филипа и Асела да црквеним списима приложе, ако им је што поручено односно заједничког с нама рада, те нам они нешто само усмено саопштише. Када смо ми тражили и подсетник који су донели, они нам га поднесоше, и пошто смо га прочитали, приложили смо га списима које ће вам они уз ово донети. У томе упутству садржале су се четири тачке, које су с нама заједно требали да учине:

Прво: једно о апелацијама епископа на првосвештеника Римске Цркве.

Друго: да епископи не одлазе кад им је воља на двор.

Треће: да се од суседних епископа разабирају узроци презвитера и ђакона, кад су неоправдано, грубо и безразложно лишени општења од својих епископа.

Четврто: да се лиши општења епископ Урбан, па да се у Рим позове, ако не поправи оно у чему треба да се поправи.

Од свих тих тачака, о првој и трећој, то јест да могу епископи апеловати на суд у Рим, и да се ствари клирика коначно решавају од дотичних обласних епископа, већ смо се постарали прошле године саопштити истоме поштовање успомене епископу Зосиму нашим упућеним му писмима да ћемо то обоје с пуно обзира према њему привремено чувати, док се не нађу изворне одлуке Никејскога Сабора из 325. године.

А сада, пак, ми молимо и твоју Светост да учиниш да, на који су начин и установљена и одређена од Отаца у Никеји правила, тако исто код нас се сачувају и код вас тамо нека се практикују као што се у истом подсетнику садржи. То јест: „Ако епископ буде оптужен и сабрани из исте области епископи суде и свргну га са његовог степена, када изволи тај епископ апеловати и ка најблаженијем епископу Римске Цркве прибећи, ако овај захте саслушати и нађе праведним ново разматрање, тако да се обнови суд, тада Римски епископ треба да се удостоји да пише саепископима који су у блиској и суседној области, да они све марљиво испитају, и по уверењу истине окончају ту ствар и изреку коначни суд. Ако ли пак онај који молећи да се његова ствар поново испита, својом молбом покрене Римскога епископа да од своје стране пошаље презвитера, нека је у власти тога епископа шта ће хтети и шта одредити. И ако одлучи да такви презвитери, присутни заједно са епископима да суде, имајући власт његову, нека то буде у расуђењу његовом. Ако ли пак Римски епископ увери се да су довољни епископи да окончају ту ствар, нека чини како сагледа најмудрија његова воља. Исто тако и односно презвитера и ђакона: „Ако неки епископ, гневљив што не треба бити, нагло и раздражено покрене против свога презвитера или ђакона и хоће да га прогна из своје Цркве, треба настојати да такав презвитер или ђакон не буде неправедно осуђен или лишен општења. И нека свргнути има право обратити се суседним епископима и нека се узрок његов саслуша и најмарљивије испита, јер не треба кад он моли одрећи му саслушање и претрес. А онај епископ који га је праведно или неправедно искључио, нека незлобиво поднесе да се ствар поново испита, те да се или потврди или исправи његова пресуда.

Ово смо ми унели у акта док се не добију најистинитији примерци Никејскога Сабора, који, ако тамо постоје ова правила на начин како се садрже у подсетнику што су нам показали послана од Апостолскога престола браћа и у таквом се поретку и стању иста код вас у Италији чувају, ми никако не желимо да тако нешто ни спомињемо, или да пристанемо да то поднесемо, него верујемо да уз помоћ милости Господа Бога нашег, док је твоја Светиња предстојник Римске Цркве, нећемо више подносити такву надменост. Нека се пак држи и код вас оно правило што и без нашег подсећања треба бити чувано братском љубављу, која правила и ти сам, по мудрости и правичности што ти је Свевишњи даровао, такође увиђаш да треба чувати, осим ако се можда другачије налази у канонима Никејског Сабора. Јер ми, прочитавши много књига, нигде у Римским књигама Никејског Сабора нисмо прочитали правила у облику у којем су нам отуда послана у споменутом подсетнику. Пошто пак нисмо могли овде иста правила наћи ни у једној грчкој књизи, ми смо особито пожелели и постарали се да нам иста буду достављена од Источних Цркава, у којима кажу да се те исте изворне одредбе још могу наћи. Зато и твоју пречасност молимо да изволиш од своје стране такође написати првосвештеницима оних крајева, то јест Антиохијске и Александријске и Цариградске Цркве и другима, ако се чини по вољи твојој Светости, да нам отуда дођу одређени од светих Никејских Отаца правила, те ћеш тиме ти помоћу Божијом и свима Западним Црквама то изузетно добро учинити. Јер ко може посумњати да ниси међу Грцима најистинитија акта у Никеји држаног Сабора, који, кад се донесу из толико различитих места и од тако славних Грчких Цркава, па се међу собом упореде да се неће наћи сагласна? Док се то не учини ми смо сагласни држати до потврде Никејским оригиналима оно што нам је донето у споменутом подсетнику, односно призива епископа на првосвештеника Римске Цркве, и односно питања клирика која се требају решавати од њихових обласних епископа, и надамо се да ће ваше Блаженство, Божјом вољом, у томе нама помоћи. Све осталко што је на нашем Сабору учињено и потврђено, пошто ће са собом донети споменута браћа наша, саепископ Фаустин и презвитери Филип и Асел, ако саизволите, они ће вашу Светост упознати. Господ наш да нам те сачува на много година, најблаженији брате.

Такође потписаше Алипије, Августин, Посидоније, Марин и остали епископи.

135. Посланица Африканскога Сабора папи Целестину, Римскога града епископу (Целестин I, 423.-432.):

Љубазноме господину и Пречасноме брату Целестину – Аврелије, Палатин, Антонин, Тутос, Сервус-Деи (Слуга Божији), Терентије, Фортунат, Мартин, Јануарије, Оптат, Келтије, Донат, Теасије, Викентије, Фортунатијан и сви остали, присутни на Картагинском Сабору.

Молитвено желимо да, као што је твоја Светост, писмима посланим по сапрезвитеру нашем Лаву, изјавила да сте се обрадовали присуству Апијарија, тако да можемо и ми с радошћу упутити садашња писма о његовом оправдању. Јер, свакако, и наша и ваша готовост је била опрезнија у томе да се испита како не би изгледало да нагиње у корист некоме као да је већ саслушан, а којега тек треба саслушати.

Кад је дошао к нама најсветији брат и саепископ наш Фаустин, сазвасмо Сабор, и поверовасмо да је Апијарије зато с њим послан, да, као што је његовим старањем Апијарије успостављен на презвитерство, тако да ће и сада моћи његовим трудом оправдати се од свију оних оптужби за преступе познате од Табракенаца. Наш је Сабор код њега при испитивању нашао толико много пристиглих великих кривица да су надмашила све старање споменутога Фаустина које је већма било заштита, него ли суд, и пре је одбрана екдика, него ли правичност судије истражиоца. Јер најпре се силно супротставио свему Сабору, наносећи разне увреде, као да он брани привилегије Римске Цркве и захтевајући да га ми примимо у општење, њега кога је твоја Светост, поверовавши његовој апелацији, у општење примила. Међутим, ово му је мање помогло, што ћеш најбоље познати кад прочиташ акте. Јер после тродневног најнапорнијег суђења, у које смо дане сломљена срца разбирали оптужбе против њега, Апијарија, Бог, праведни Судија, Моћни и Дуготрпељиви, великом брзином је пресекао и све настојање саепископа нашег Фаустина и сва извртања истога Апијарија, којима се усиљавао да прикрије своје ружне бруке, те је савладана тегобна и срамна његова упорност и бестидно порицање, којим је хтео потопити брлог својих толиких похотних страсти. Јер кад је Бог наш притеснио његову савест и скривености у срцу његовом пред свима људима открио оно што је већ осуђено гнусношћу самих преступа, одједном је лукави дотле порицатељ сам изрекао признање свију изнетих му преступа, и једва једном је добровољно сам себе окривио за све невероватне срамоте и, такође, саму наду нашу обративши тиме у жалост којом смо му поверовали и желели да узмогне себе од свију тако срамотних љага очистити, обратио је у кукњаву, да није ту нашу тугу, Господине брате, он ублажио само том једном једином утехом, што нас је ослободио од жалости сталнога труда и што је своје ране себи некако залечио, смисливши признање, мада против воље и борећи се са својом савешћу.

Сада, дакле, пошто, ево, најпре испунисмо дуг потребнога поштовања, молимо вас да надаље не примате лако оне који вашим ушима одавде долазе, нити надаље да хтеднете примати у општење оне који су од нас одлучени, јер ће твоје Блаженство то лако наћи, да је тако одређено и на Никејскоме Сабору. Јер мада се тамо види да се ово има држати односно нижих клирика и лаика, зар неће утолико већма желети се држати односно епископа? Дакле, они који су у својој епархији одлучени од општења, немој да се од твоје Светости убрзано и како не треба примају у општење. Такође и срамна бежања презвитера, и следећих после њих клирика, нека твоја Светост забрани, као што ти и приличи. Јер никаквим правилом Отаца није ово одузето од Цркве у Африци, а и канонске одлуке Никејскога Сабора на најјаснији начин враћају својим надлежним митрополитима било клирике нижих степена, било саме епископе. Јер је Никејски Сабор доследно и праведно сагледао и заповедио да, ма каква се питања појавила, она требају бити окончана у својим местима. Јер Оци сматраху да ни једној и свакој области неће недостати благодати Духа Светога, којом се правичност сагледава мудро и држи сигурно од Христових првосвештеника, а особито кад је свакоме допуштено да односно одлуке месних судија ако је незадовољан, апелује на Саборе своје области, или још и на Васељенски Сабор. Или, зар има неко ко би поверовао да Бог може надахнути правдом суда само једнога, ма ко он био, а неизбројивим првосвештеницима сабраним на Сабор, да ће то одрећи?

Како ће пак сам прекоморски суд бити сигуран, на који не могу предстати потребна за сведочење лица, било због природне, било због старосне немоћи, или због многих других препрека? О томе пак да се могу слати, као од стране твоје Светости неки, ми не налазимо да је ниједан Сабор Отаца нешто одредио, пошто оно што си нам некада ти послао по истоме саепископу нашем Фаустину, као да је од стране Никејскога Сабора установљено, ми ништа такво нисмо могли наћи у аутентичним преписима са првоизбора Никејског Сабора, које смо добили од најсветијег Кирила, нашега саепископа Александријске Цркве, и од поштованог Атика, епископа Цариградског, и које смо ми, још пре овога, послали часне успомене епископу Бонифацију, вашем претходнику, по презвитеру Инокентију и ипођакону Маркелу, који су нам их и донели од њих, споменутих епископа Истока. Немојте, дакле, више да, на молбу неких, шаљете овамо своје клирике истраживаче наших питања, нити то допуштајте, да не изгледамо да уносимо сујетну гордост овога света у Христову Цркву, која пружа светлост једноставности и пуну дневну видљивост онима који желе видети Бога. И пошто је сажаљења достојни Апијарије, због својих безаконих неподопштина, већ одлучено од Христове Цркве и од стране брата нашега Фаустина, ми смо сигурни да, искуством и старањем твоје Светости да очуваваш братску љубав, неће надаље Африка њега трпети.

            Потпис: Бог наш нека за много година сачува вашу Светост, молећи се за нас, господине брате.

---

Епископ Јован Пурић (други део)

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 181 | 2. Коринћанима 6, 1-10: Укор због суђења. О неправедницима.
1 Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних, а не код Светих?
2 Не знате ли да ће Свети судити свијету? А ако ћете ви судити свијету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама?
3 Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камо ли у стварима овога свијета?
4 А ви кад имате суђења за ствари овога свијета, узимате за судије оне који у Цркви не значе ништа.
5 На срамоту вама говорим. Зар нема међу вама ни једнога мудра, који ће моћи пресудити међу браћом својом?
6 Него се брат са братом суди, и то код невјерних!
7 И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету?
8 Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!
9 Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници,
10 ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наслиједити Царство Божије.

АПОСТОЛ – 203 | Галатима 2, 16-20: О оправдању вјером, а не дјелима Закона.
16 па знајући да се човјек не оправдава дјелима Закона, него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом, а не дјелима Закона, јер се дјелима Закона „ниједно тијело неће оправдати”.
17 Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!
18 Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.
19 Јер ја Законом Закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех;
20 а живим, не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, Који ме заволи, и предаде Себе за мене.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 105 | Матеј 25, 14-30: Прича о талантима.
14 Јер као што човјек, полазећи на пут, дозва слуге своје и предаде им благо своје;
15 и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи, и одмах отиде.
16 А онај што прими пет таланата, отиде, те ради с њима, и доби још пет таланата.
17 Тако и онај што прими два, доби и он још два.
18 А који прими један, отиде, те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога.
19 А послије дугог времена дође господар ових слуга и стаде сводити рачун са њима.
20 И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: ’Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима.’
21 А господар његов рече му: ’Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.’
22 А приступивши и онај што је примио два таланта, рече: ’Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима.’
23 А господар његов рече му: ’Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.’
24 А приступивши и онај што је примио један талант, рече: ’Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао и скупљаш гдје ниси вијао;
25 па се побојах и отидох, те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје.’
26 А господар његов одговарајући рече му: ’Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао и скупљам гдје нисам вијао.
27 Требало је зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком.
28 Узмите, дакле, од њега талант и подајте ономе што има десет таланата.
29 Јер свакоме који има, даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има, узеће се од њега.
30 А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.’

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 37 | Марко 8, 34 – 9, 1: О самоодрицању и ношењу крста.
34 И дозвавши народ са ученицима Својим, рече им: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде.
35 Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.
36 Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет, а души својој науди?
37 Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?
38 Јер ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим Анђелима.”
1 И рече им: „Заиста вам кажем: ’Има неки међу овима што стоје овдје, који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили.’”

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

књига је доступна у нашој књижари

Прича о талантима наводи на мисао да је овај живот време тргoвине. Треба, дакле, да пожуримо како бисмо искористили време, као што на тргу свако жури да прода оно што може. Чак и онај ко изнесе опанке или лику не седи скрштених руку, него се труди да привуче купце како би своју робу продао, а затим купио што му је нужно. Нико од оних који су примили живот од Господа не може рећи да нема ни један таланат. Сваки има нешто, и то не само једну [ствар]. Према томе, свако има чим да тргује и да ствара добит. Не обазири се на страну и не број колико су други добили, него добро погледај на себе и пажљиво одреди шта је у теби и шта можеш на то још додати. Затим се потруди на том плану без лењости. На Суду те неће питати зашто ниси стекао десет таланата ако си имао само један, нити ћe те питати зашто си на свој таланат стекао само један таланат, већ ћe рећи: „Шта си стекао – таланат, пола таланта или његов десети део?“ И награда неће бити по томе што си примио, него по томе што си стекао. И човек се неће моћи ничим оправдати: ни својом незнатношћу, ни сиромаштвом, ни необразованошћу. Јер, ако није дано, неће се ни питати. Међутим, ти си имао руке и ноге. Стога ћe те питати: „Шта си са њима стекао?“ Имао си језик, те ћe питати: „Шта си са њиме добио?“ Тако се на Суду Божијем изједначава неједнакост земаљских околности.

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Појање монахиња манастира Раковица | Успење Пресвете Богородице

https://www.youtube.com/watch?v=Aj8v2TA88ck&list=PLLLSSsv0KBL_mBA0WaaSDIePY3pYEn03-&index=5

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєсꙋщєствлѧтисѧ (пресушчесвљатисја) = бити натприродан; мењати/претварати се у нешто: хлеб у Тело и вино у Крв Христову

А҆́зъ є҆́смь Хлѣ́бъ животный = Ја сам Хљеб живота

 

Мисли светих по Јустину Ћелијском

књига је доступна у нашој књижари

Свети великомученик Никита: „Неко војује за цара земаљског, неко за свој живот у сујетну славу, неко за привремена богатства, а свети Никита војева за јединог Господа свог Исуса Христа, Који је Цар сваког створења и наша слава и наше непотрошиво богатство.“

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---