22. Михољски 7533. / 5. октобар 2025.

-Страдање светог свештеномученика Фоке Чудотворца, епископа Синопског
-Живот и страдање светог мученика Фоке Баштована
-Житије светог пророка Јоне
-Житије светог Петра, бившег цариника
-Спомен преподобног оца нашег Јоне Презвитера
-Житије преподобног оца нашег Козме, отшелника Зографског
-Спомен светих Двадесет Шест Преподобномученика Зографских, пострадалих од Аатина за исповедање Православља: Томе игумана, монаха Варсануфија, Кирила, Михеја, Симона, Илариона, Јакова, Јова, Кипријана, Саве, Јакова, Мартинијана, Козме, Cepајa, Мине, Јоасафа, Јоаникија, Павла, Антонија, Јевтимија, Дометијана, Партенија и четири мирјанина
-Спомен светог оца нашег Софронија, епископа Вратчанског у Бугарској
-Спомен светих мученика Исака и Мартина и Николаја

 

Архимандрит Георгије Капсанис – Обожење: циљ човековог живота

игуман светог манастира Григоријата на Светој Гори

Претпоставке обожења

Свети Оци нас уче да ми обожење можемо стећи искључиво у Цркви. Но, обожење је дар Божији, а не нешто што ми можемо задобити својим сопственим снагама. Природно је да ми треба – да хоћемо, да се трудимо, да се боримо и припремамо да бисмо били „достојни“ и спремни да примимо и сачувамо тај превелики дар Божији, будући да Бог не жели ишта да чини без нашег пристанка. Обожење је, дакле, дар од Бога. Зато Свети Оци и кажу да ми са своје стране „примамо“ обожење, док Бог са Своје стране „савршава“ обожење.

Неколико је неопходних предуслова на човековом путу ка обожењу:

а) Смирење

По Светим Оцима, први предуслов обожења јесте смирење. Човек не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску Благодат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Човеку је неопходно смирење чак и да би уопште појмио да је смисао његовога живота – обожење. Како ћеш уопште без смирења признати да се смисао твога живота налази ван тебе, то јест у Богу?

Све док човек живи егоистично, човекоцентрично, аутономно (од Бога), он себе поставља као средиште и као смисао свог живота. Он верује да може сам себе да усаврши, да осмисли и обожи. То је дух савремене цивилизације, философије и политике: створити бољи, праведнији свет, али свет аутономан од Бога, свет са човеком као својим средиштем, свет који не признаје Бога, који не признаје да је Бог источник (=извор) свега доброга. Ту грешку је починио и Адам када је поверовао да може да постане бог и да се оствари својим сопственим снагама. Сва хуманистичка „Вјерују“ свих епоха понављају ту Адамову грешку, јер не сматрају заједничење са Богом неопходним предусловом за човеково усавршавање.

Све православно јесте богочовекоцентрично, јер има Богочовека Христа за своје средиште. Све што није православно – било да се ради о папизму, протестантизму, масонству, Јеховиним сведоцима, атеизму… – све ван Православља има заједнички именилац: средиште му је човек. За нас, Христос је Средиште. Зато је лако бити јеретик, Јеховин сведок или масон или било шта друго, али је тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште свега.

И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест свест о томе да смисао нашега живота није у нама, већ у нашем Оцу, Творцу и Саздатељу.

Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно болесни, да смо преиспуњени раслабљеношћу и страстима.

Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се смирава да би постојано ходио тим путем. Јер уколико прихвати помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим снагама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је стекао и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не ослања на себе. Човек мора да се ослања на Благодат Божију да би постојано ходио путем ка обожењу.

Управо зато, када читамо Житија Светих, смирење Светих оставља на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро, они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи. Управо их је то и такво смирење учинило боговима по Благодати.

б) Подвижништво

Свети Оци запажају да обожење има своје степене, да почиње од најнижих и да се успиње ка највишима. Задобијајући смирење, ми започињемо – кроз покајање и многи труд у својој свакодневној борби у Христу – живот испуњавања светих заповести Христових, чији је циљ – очишћење од страсти. Уз то, Свети Оци веле да Сами Бог обитава скривен у заповестима Својим, те стога Хришћани, испуњавајући из љубави према Христу и из вере у Христа заповести Његове, постају Његови заједничари.

По Светим Оцима то је први степен обожења који се назива „праксом“. Практичко живљење јесте почетак пута ка обожењу. Наравно, овај почетак није нимало лак, зато што је борба за искорењивање страсти веома тешка. Потребно је много напора да бисмо, мало по мало, запуштену њиву наше унутарњости очистили од „трња и камења“ страсти, да бисмо је духовно обрадили, тако да семе Господње може да падне на њу и донесе плода. Ради остварења овога неопходно је велико и непрестано подвижничко усиљавање свога „ја“. Зато Господ и каже: „Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.“ (Матеј 11, 12) Свети Оци нас, такође, уче: „Дај крв (своју) и прими Духа!“ Другим речима, не можемо примити Духа Светога све док не принесемо на жртву крв нашега срца у борби за очишћење од страсти, у борби за истинско, дубинско покајање и задобијање врлина.

Све врлине су аспекти једне и највеће врлине – врлине љубави. Када хришћанин задобије љубав, он је стекао све врлине. Љубав из душе човекове искорењује узрочника свакога зла и свих страсти, а то је по Светим Оцима – себичност. Свеколико зло у нама исклијава из таштине, а таштина је љубав оболела од самољубља. Управо зато наша Црква има подвижништво. Без подвижничког труда нема духовног живота, нема борбе, нема усавршавања. Ми се подвргавамо послушању, ми постимо, ми бдијемо, ми се молимо чинећи метаније и стојећи многе часове да бисмо се очистили од страсти. Ако би Православна Црква престала да буде подвижничка, престала би да буде и православна. Она више не би могла да помогне човеку да се ослободи од страсти и да постане бог по Благодати.

Оци Цркве су развили обимно и темељно антрополошко учење о души човековој и страстима његовим. Душа се, по Светим Оцима, „састоји“ од мисленог и осећајног „дела“ или моћи. Осећајни део садржи жељне и вољне моћи душе. Мислени део чине словесна дејства душе, то јест расуђивање и мишљење. Осећајни део душе чине афирмативна или негативна осећања – љубав и мржња. Жељна моћ душе се пројављује као жеља за чулним уживањем и задовољством, или као похлепа, прождрљивост, телесне жеље и страсти. Ако човек не очисти сва три дела душе – мислени, вољни и жељни – он у себе не може да прими Благодат Божију. Он не може да се обожи. Мислени део се очишћује кроз стражење, кроз непрестану пажњу над мислима ума, а то значи кроз прихватање добрих мисли и одбацивање злих помисли. Вољни део се очишћује кроз љубав. И, коначно, жељни део се очишћује кроз трезвеноумље. Сви они заједно се очишћују и освештавају кроз молитву.

в) Свете Тајне и молитва

Христос се усељава у човеково срце кроз Свете Тајне – Крштења, Миропомазања, Исповести и Божанске Евхаристије. Светоме Причешћу приступају само они хришћани који су у заједници са Христом, који имају Бога и Божију Благодат у себи и својим срцима, јер су крштени и јер су се покајали и исповедили.

Али страсти стално помрачују Божанску Благодат у нама, као што пепео покрива жар. Врлинским живљењем и молитвом срце се очишћује од страсти и жар Божије Благодати поново се распламсава у хришћанину, и он почиње изнова да осећа Христа у своме срцу, које је средиште његовога бића.

Свака молитва Цркве помаже очишћењу срца. Но, нарочито је корисна једнореченична молитва, „Молитва срца“ или „Исусова молитва“, која гласи: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!“ Ова молитва, којом се монаси одувек моле на Светој Гори, има следеће предности: она, будући да се састоји од само једне реченице, помаже да човек у уму успешно сабере своју молитвену пажњу. Кроз такву сабраност молитвеник „спушта“ свој ум у срце, пазећи да му ум не ремете никакве друге ствари нити мисли, ни добре ни зле, и тада се бави искључиво Богом. Упражњавање умносрдачне молитве, која временом и уз помоћ Благодати Божије, може да постане и непрекидна, јесте читава једна наука, свето умеће које Свети наше вере детаљно описују у својим светим списима, а нарочито у обимној антологији отачких списа званој Добротољубље.

Исусова молитва помаже људима и пружа им велику радост. Напредујући у овој молитви и живећи, истовремено, у складу са светим заповестима Христовим и Црквеним, хришћани се удостојавају опитног примања Божије благодати. Они почињу да окушају сладост заједнице са Богом и то у сопственом искуству: „Окусите и видите да је добар Господ.“ (Псалам 33, 8) За нас православне Бог није идеја, нешто о чему напросто размишљамо или разговарамо или о чему читамо: Бог је за нас Личност, са Којом ми живимо у личној заједници, Онај Којим живимо и Кога опитујемо.

Од велике је духовне помоћи хришћанима који живе у свету, усред различитих дневних брига и активности, ако успеју да у току дана пронађу макар пар минута мира да би се молили Исусовом молитвом. Наравно, свако вршење подвига и свако испуњавање дужности, са смирењем и љубављу, и у складу са вољом Божијом, освештава живот хришћанинов. Али молитва је заиста неопходна. У тихој соби (по могућству после извесне духовне припреме, која се састоји у паљењу кандила пред иконом и кађењу просторије), што је даље могуће од буке и узнемирења, и после тренутака умирења ума, Хришћанин може да погрузи ум у своје срце, изговарајући молитву: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога!“

О какав мир и силу душа човекова црпе из оваквог тиховања у Богу! 0 какво велико окрепљење ова молитва доноси души човековој током читавога дана, тако да бива у стању да чува мир свој, нетакнут бригама и узнемирењима. Ова молитва омогућава моћима (=„деловима“) душе човекове да дејствују у сагласју и јединству.

Неки људи, пак, трагају за духовним миром кроз лажне духовности прелесних и демонизованих учења као што су такозване „источњачке религије“. Они покушавају да задобију мир спољашњим вежбањем, медитацијом и томе слично, да би постигли равнотежу душе и тела. Промашај свих оваквих покушаја је тај што човек, бавећи се тим активностима и покушавајући да одбаци све мисли и сам вештаствени (=материјални) свет, уствари не разговара са Богом, већ са самим собом. Тако човек завршава у ћорсокаку човекоцентризма и промашује циљ.

 

 

Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†

Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950

…зрнца из ризнице…

Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве

Догма = вечна Богом откривена истина

 Бог у суштини

14. Садржина, каквоћа и границе богопознања

Све своје знање о Богу Православна Црква заснива на вери, због чега свој Символ и почиње речју: „Верујем“, а не речју: знам. Бог је предмет вере, зато је и богопознање ствар вере. Вера увек остаје вером, и само до извесног ступња може постати знањем, јер је предмет њен Бог – увек бескрајан, увек непостижан, увек надуман. „Бог је недостижан за разум људски, изјављују православни првојерарси; људи Га могу знати само делимично, онолико колико је Он сам благоволео открити Себе за њихову веру и побожност.“ (Православно исповедање, члан 1, 8) Превазилазећи сваки појам и сваку категорију постојања, Божанство је суштином својом апсолутно недоступно људском сазнању. „Шта је Бог у суштини, то не може знати, не само ниједан видљиви створ, него и невидљиви, то јест ни сами Анђели, пошто нема никаквог поређења између Творца и твари. Али за нашу побожност довољно је и то, као што сведочи свети Кирил Јерусалимски, када знамо да има Бога јединога, Бога вечитога, Који је вазда Себи Самом подобан и раван.“ (Православно исповедање, члан 1, 8) Али надумност и несхватљивост Божанства врхуни у Тројичности Божанских Лица при апсолутном јединству суштине. „Никаквим поређењем није могуће потпуно објаснити ову догму и разговетно претставити у нашем уму на који је начин Бог један у суштини, а Тројичан у Лицима… Никакав ум, не само људски, него и анђелски не може постићи Њега, ни језик изразити. Верујући на такав начин, ми ништа више не истражујемо… За нас је доста што Свето Писмо… говорећи о једном Богу, показује нам Тројичност Лица… О томе многократно говоре и Учитељи Цркве.“ (Православно исповедање, члан 1, 10)

Свето Откривење на разне начине посведочава непостижност и несхватљивост Божанске суштине. Због своје ограничености, релативности и немоћи људска природа је неспособна да поднесе визију Божанске суштине и да је позна. То Сам Господ објављује светом и великом пророку Мојсеју: „Не возможеши видети лица Моего; не бо узритъ человекъ лице Мое, и живъ будетъ. (2. Mojcејева 33, 20; сравнај: Судијама 13, 22; Данило 10, 8; Сирах 43, 28-35) Велики тајновидац апостол Павле, који је био узнесен до трећега Неба, видео рај и чуо неисказане речи (2. Коринћанима 12, 2, 4), изјављује: „Бог живи у неприступачној светлости; Њега нико од људи није видео, нити може видети.“ (1. Тимотеју 6, 16) Знање о Богу, чија савршенства неизмерно премашају сваки наш појам о савршенству, добија се као дар Божји, као откривење Божје; Син се познаје Оцем, и Отац Сином: Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син, и ако коме хоће Син открити (=άποκαλΰψοα) (Матеј 11, 27; сравнај: Јован 14, 7-11). Дух Свети се познаје Сином, Син и Отац Духом (сравнај: Јован 14, 26, 17; 15, 26; 16, 13-15), јер у Богу шта је нико не зна осим Духа Светога (1. Коринћанима 2, 12), Који и даје истинско знање о Богу (1. Коринћанима 2, 12), и открива тајне Божје онима који верују и љубе Бога. (1. Коринћанима 2, 10; сравнај: Римљанима 8, 16; 1. Јованова 4, 13; Дјела апостолска 5, 32) Једном речју: Бог се може познати Богом; без Бога немогуће је познати Бога. „Нико не може знати Бога“, пише свети Иринеј, „ако га Бог не научи, то јест Бог се не може познати без Бога.“ (Contr. haer. IV, 6, 4; ср. V, 1, 1; Тертулијан, De anima, с. 1) А свети Григорије Богослов изјављује: „Што ми постојимо и што знамо Бога, то је од Бога (=έκ Θεού).“ (Orat. 19, 8; Р. gr. t. 35, col. 1062 С; ср. Ориген, Contr. Cels. VII, 42; Климент Алекс. Strom. V. 12) Захваљујући Господу на богопознању, блажени Августин Му се овако обраћа: „Ја сам познао Тебе, али не без Тебе, него у Теби, пошто си Ти Светлост Која ме је просветила.“ (Soliloqu. с 31, n. 12)

По неисказаном човекољубљу Свом Бог је открио о Себи људима оно што они могу схватити о Њему. Он је то учинио делимично у природи, потпуније у Старом Завету, а најпотпуније у Господу нашем Исусу Христу. Отуда пред људским сазнањем стоје два пута ка богопознању: природни и натприродни. Природни води богопознању кроз изучавање видљивог света као творевине Божје (Римљанима 1, 19-20) и боголике суштине душе људске (1. Mojcејева 1, 27; 1. Коринћанима 11, 7; Колошанима 3, 10), натприродни – кроз Свето Откривење, дато најпре преко старозаветних Изабраника, а затим преко оваплоћеног Бога и Господа нашег Исуса Христа. (Јеврејима 1, 1-2; 1. Петрова 1, 10-12; Јован 8, 26; 14, 7-10; 15, 15; Галатима 4, 4; Ефесцима 1, 9-10) Ова два пута не противрече један другоме, већ се међусобно допуњују. Натприродни је допуна природноме, који је, искварен и обесиљен грехом, постао недовољан, несигуран вођ ка богопознању и често одводи у заблуду и лаж. Циљ натприродног Откривења уопште, а напосе у личности Богочовека Христа, јесте: да оспособи људе за познање Бога истинитога, да им најочигледније покаже присутство вечнога Бога у границима овога света. (1. Јованова 1, 1-4; Јован 1, 1-2, 14; Лука 1, 2; 24, 39) Зато Апостол љубави благовести: „Знамо да Син Божији дође, и даде нам разум да познамо Бога истинога.“ (=δέδωκεν ήμϊν διάνοιαν’ίνα γινώσκωμεν τον άληθινόν Θεόν) (1. Јованова 5, 20) У личности Господа Христа дат је истинити Бог и живот вечни, дато је потпуно откривење Бога, и несумњиво истинито знање о несумњиво истинитом Богу. (1. Јованова 5, 20; Колошанима 2, 9; 2, 2; Филипљанима 3, 8, Јован 17, 3) Иако Бога нико није видео никад: Господ Христос, јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави. (Јован 1, 18; 1. Јован 4, 12)

Бог је открио Себе људима сразмерно способности, моћи, границама и обиму њиховог сазнања. И људи могу сазнати из Откривења о Богу оно и онолико, што им је и колико им је могуће знати. „Бог нас није оставио у потпуном незнању“, вели свети Дамаскин… Најпре преко Закона и Пророка, затим преко свог јединородног Сина, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, саопштио нам је знање о Себи према нашим моћима (=κατά το έφικτόν ήμϊν). Стога све што су нам предали Закон и Пророци, Апостоли и Еванђелисти, ми примамо, познајемо и поштујемо; и више тога ништа не тражимо. Као свезнајући и промишљајући о благу свакога, Бог нам је открио оно што нам је потребно знати, а прећутао оно што не можемо носити. Тиме треба да смо задовољни, и у томе да останемо, не преступајући границе вечне (=όρια αιώνια) (Приче Соломонове 22, 28) и Предање Божје (=την θείαν παράδοσιν).“ (Defid. I, l; col. 289 В. 292 А)

Људи могу стицати знање о Богу, зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи, назива се природном, пошто се налази у богозданој природи људској. Степен нашег богопознања зависи од степена наше пријемљивости. Природно богопознање допуњено је и усавршено натприродним Откривењем. Али сва та наша знања о Богу, иако максимална за наше сазнање, нису адекватна савршенствима Божјим у њиховој бескрајној савршености. Она су истинита и најсавршенија за нашу ограничену природу, за наша оруђа познања, али нису по себи апсолутно потпуна и исцрпна (сравнај Сирах 43, 29-34), да би се могло тврдити да она показују Бога у Његовој суштини, какав је по Себи, и каквим Он Себе зна и види. Бог је недомислим за људску мисао. (У Светој Литургији светог Јована Златоуста, пред освећење Светих Дарова, свештеник се молитвено обраћа Богу: „Ты бо еси Богь… недоведомь.“ А у Акатисту Исусу Сладчајшему каже се: „Исусе, мудрости недомыслимая.“ – Икосъ 7) Савршено знање о Богу припада једино Самом Богу. (сравнај: 1. Коринћанима 2, 10-11) „Ми знамо Бога по Његовим дејствима“, пише свети Василије Велики, „али смо неспособни да се приближимо Његовој суштини. Јер Његова дејства силазе до нас, док Његова суштина остаје неприступачна.“ (=αϊ μεν γαρ ένέργειαι αύτοΰ προς ημάς καταβαίνουσιν, ή δε ουσία αυ­τού μένει απρόσιτος) (Epist. 234 ad Amphil., 2; ср. св. Иларије, De Trinit. II, 6; II, 9. 10; III, 26;IV, 2; V, 21) А свети Кирил Јерусалимски вели: „О Богу говоримо, не онолико колико треба, (јер је то једино Њему извесно) већ колико смешта људска природа (=όσα κεχώρηκεν ή ανθρωπινή φΰσις) и колико немоћ наша носити може. Јер ми не разјашњујемо шта је Бог, већ искрено признајемо да немамо потпуно знање о Њему. Јер у стварима које се тичу Бога, велико је знање – признавати своје незнање.“ (Catech VI, 2) Наша знања о Богу, добијали их ми из Откривења или из природе, увек су сразмерна савршенству ограничене природе наше и света нашег. И у Откривењу свом натприродном Бог не пружа друге истине до оне које може сместити наша природа. Зато је у праву Апостол када тврди да ми сада делимично (=έκ μέρους) знамо Бога, и да ће се то наше знање употпунити у будућем животу, опет сразмерно границама наших моћи сазнања. (сравнај: 1. Коринћанима 13, 9-10) Ма да Господ Исус претставља Собом „пуноћу Божанства телесно“ (Колошанима 2, 9), Његово је Божанство покривено завесом тела (Јеврејима 10, 20), те је на тај начин наша визија Бога и наше познање Бога посредно, опет с обзиром на границе и замах наших способности познања и на нашу људску немоћ. Стога Апостол говори истину о богооткривеној истини када вели: „Сада видимо као кроз стакло, у загонетци“ (1. Коринћанима 13, 12); сада „вером ходимо, а не гледањем“ (2. Коринћанима 5, 7). Природа и Откривење као огледало одражавају у себи обличје Божје, и на томе ми заснивамо своје знање о Богу. У огледалу се обично види само спољашњи облик и изглед огледанога предмета, а не и његова унутрашњост, суштина; лик, а не и душа. То значи, у природи и Откривењу, том Божјем огледалу, ми видимо одражај, отсјај, изглед Божанства, и вером стварамо закључке о Њему. Али и као такво, ово богооткривеном вером стечено знање о Богу садржи све истине, које су нужне и неопходне за спасење људско; оно потпуно задовољава човекове способности познања и оправдава најсавршенију веру у Тросунчаног Бога и Господа.

Овакво учење о садржини, каквоћи, обиму и границама богопознања налази се нарочито обрађено код оних Отаца и Учитеља Цркве, који су се борили против лажних јеретичких учења о богопознању. Јеретици гностици другога века, као Василид, Валентин, Птоломеј, Карпократ, учили су да је Бог потпуно достижан за људско сазнање и да Га људи могу знати исто тако као што Он Сам зна Себе. (Свети Иринеј, Contr. haer. II, 28, 9) То су учење довели до крајности јеретици четвртог века Аеције и Евномије. Аеције је говорио: „Ја знам Бога тако јасно и потпуно, да ни с­бе не могу знати у тој мери у којој знам Бога.“ (Свети Епифаније, Haeres. 76; ср. Сократ, Hist. eccl. 4, 7) Α Евномије је истицао да он до танчина зна Бога као што Бог зна себе: „Ја знам Бога као што Бог зна Себе.“ (Блажени Теодорит, Haeret. fabul, 4, 3; Сократ, Hist. eccl. 4, 7; Созомен, Hist. eccl. 7, 17; Свети Григорије Ниски, Contra Eunom., Orat, 12; De deitate Filii et Spir. Sanct.) Насупрот њима, свети Оци су излагали и штитили богооткривено учење Цркве, по коме је суштина Божанства непозната и неисказана, и људи могу знати само оно што се односи на Бога, што је око Бога (=τά περί τον θεόν), то јест дела Божја у колико се Он пројављује у њима. Ограничени ум и дух људски не могу докучити неограничену суштину Божанства, јер кад би неограничено било схваћено ограниченим, и бескрајно крајним, и бесконачно коначним, онда би неограничено престало бити неограниченим, и бескрајно бескрајним, и бесконачно бесконачним. „Када би се Божанство могло схватити разумом (=διάνοια)“, вели свети Григорије Богослов, „онда већ не би било безгранично, јер је и појам (=ή κατάληψις) једна врста ограничења.“ (Orat. 28,10; P. gr. t. 36, col. 40 A; sp. ibid. 11 i 12, col. 40 А – 41 В) А свети Атанасије пише: „По доброти и сили Својој Бог борави у свему (=έν πάσι), а по природи Својој – изнад свега (=έξω δε των πάντων κατά την ιδίαν φύσιν).“ (De decr. Nicenae synod. 11; P. gr. t. 25, col. 433 D; sp. ibid. 22, col. 453 D) Налазећи се изнад сваке суштине, Бог је самим тим „изнад сваког људског схватања“ (=ΰπερέκεινα πάσης ανθρωπινής έπινοίας) (Contra gent. 2; ib. col. 5 С), стога „Бог, Κοји се може схватити, није Бог (=Θεός γαρ καταλαμβανόμενος ουκ έστι Θεός).“ (Quaest, ad Antioch. respons. ad quest, 1 – овај спис се приписује светом Атанасију, али не припада њему) „Пошто је схватање највише Природе недоступно људској мисли“, вели свети Григорије Ниски, „то место мишљења заузима вера, која досеже до онога што превазилази ум и схватање.“ (De vita s. Gregorii Thaumaturg) Људи могу Бога познати утолико, уколико је Он Себе пројавио у природи, у боголикој души људској, а нарочито у Речи Својој – Господу нашем Исусу Христу. (Contra gent. 34; ib. col. 68 CD – 69 A) Свети Василије Велики расуђује: „Докучити суштину Божју, то је, не само изнад људи, него и изнад сваке разумне природе, ако се под разумном природом разуме природа створена… Но ми, узношени делима Божјим, и из створења упознавајући Творца, стичемо знање о Његовој доброти и мудрости. То и јесте разумное Божiе (Римљанима 1, 19), које је Бог јавио свима људима… (Advers. Eunom. I, 14) Ми тврдимо да знамо Божју величину, Божју силу, премудрост, доброту и промисао… и правосуђе Његово, али не саму суштину.“ (Epist. 234, ad Amphiloch) А брат светог Василија по телу и духу, свети Григорије Ниски, пише: „Сама у себи по својој суштини природа Божја је изнад сваког мишљења, јер је недоступна и непостижна ни за какве логичке категорије мисли, и код људи још није пронађена никаква сила, способна да постигне оно што је непостижно и није измишљено никакво средство за схватање оног што је неизрециво… Али Онај који је изнад сваке природе, пошто је невидљив и недостижан по природи, у другом погледу бива видљив и достижан… Јер, невидљив по природи, Он постаје видљив у дејствима, пошто је приметан у ономе што је око Њега.“ (De beatitud. Orat. 6; P. gr. t. 44, col. 1268 и 1269) Пишући против гностика, који су уображавали да су потпуно испитали и схватили Бога, свети Иринеј указује на неспособност човекову да потпуно испита и схвати дела Божија, а камоли Самога Бога, и вели: „Бог је неизмерљив (=immensurabilis) срцем и необухватљив (=incomprehensibilis) душом.“ (Contr. haer. IV, 19, 2; sr. IV, 20, 1) Сама природа ума људског, као органа познања, претставља за самог човека необјашњиву и недокучиву тајну, и блажени Августин је у праву када пита: „Каквим ће умом човек схватити Бога, када није у стању да схвати сам ум, којим жели да схвати Бога?“ (De Trinit. V, 1, 2) „Нема те природе“, пише Ориген, „за коју би Бог био видљив… по самој „својој природи Он је такав да се не може видети.“ (De princip. 1, 1, 8) Али то не значи да је Бог апсолутно недосежан за људско сазнање. „Наше очи не могу посматрати суштину светлости, то јест супстанцију сунца; али посматрајући блесак његов и зраке, што падају кроз прозоре или друге какве спроводнике светлости, ми ипак можемо доћи до сазнања колико је велика светлост и сам извор вештаственога светила. Исто тако и дела божанског промисла и вештина у уређењу васионе јесу као неки зраци божанске природе, при поређењу са самом природом. Наш разум по природи својој не може посматрати Самога Бога какав је Он по Себи, али може познати Оца свих твари по красоти дела Његових и величанствености васионе.“ (De princip. 1, 1, 6) Α Минуције Феликс пише: „У свој величини Својој Бог је познат Себи Самоме; наше срце је сувише тесно за такво познање, и стога ми Га тек онда достојно оцењујемо, кад Га назовемо неоцењивим.“ (Octavius, с. 18. Апологет Мелитон пише: „Нема вида који би могао видети Бога, ни разума који би Га могао разумети, ни речи која би Га могла објаснити.“ (Apolog. с. 1)) Свети Дамаскин, као резимирајући учење Цркве о богопознању, вели: „Божанство је неизрециво и непостижно… Осим саме прве и блажене Природе, нико никада не познаде Бога изузев коме Он Сам откри, нико, не само од људи, него и од надкосмичких Сила, па чак нико ни од самих Херувима и Серафима. Ипак нас Бог није оставио у потпуном незнању… Да је Он беспочетан, бесконачан, вечан, нестворен, неизменљив, прост, невидљив, неопипљив, неограничен, непостижан, добар, праведан, свемогућ, сведржитељ, свевидећи, промислитељ… то ми и знамо и исповедамо… Ми не можемо ни рећи ишта о Богу, нити чак помислити изван онога што нам је Сам Бог рекао, казао и открио у Божанским Писмима Старог и Новог Завета.“ (De fid. I, 1, col. 789 A; 1, 2, col. 792 С 793; sr. I. 4, col. 797 B)

Божанство je непостижно духу људском још и стога што је овај, поред своје ограничености, помрачен и унакажен грехом, те је тиме појачана његова неспособност за правилно познање Бога и чисто созерцање Божанства. Грехопадом је покварен дух као орган богопознања, и људи осуетишася помишленiи своими (=έματαιώθησαν έν τοις διαλογισμοϊς αύτων) и омрачися неразумное ихъ сердце. (Римљанима 1, 21; сравнај: Ефесцима 4, 18; 5. Мојсејева 28, 28-29; Исаија 59, 10; Јов 5, 13) Огубављен губом греха људски ум је искварио и унаказио своју боголику природу и залудео у таштим мислима својим. (Римљанима 1, 28, 22; 1. Тимотеју 6, 5; 2. Тимотеју 3, 8) Окужен нечистотом греха и зла (Титу 1, 15), ум је људски онеспособио себе за чисто богопознање. Као разбијено огледало, он је неспособан да огледа у себи Бога Творца. А када се томе дода још и то, да сав свет у злу лежи, онда постаје јасно да ни природа, разбијена и оскрнављена злом, не претставља собом читаво и чисто огледало, у коме би се могао одражавати пречисти лик узвишеног Творца. Искварена грехом, боголика душа људска је неспособна за спасоносно познање Бога. Зато свети Богослов објављује: „Који год греши, не виде Га нити Га позна.“ (1. Јованова 3, 6)

Једини начин да човек оспособи себе за правилно и спасоносно богопознање јесте: да очисти себе од греха, јер само чисти срцем могу Бога видети и познати. (Матеј 5, 8) То се постиже благодатним препорођајем човека и свих његових органа познања путем упражњавања еванђелских добродетељи. (Јован 3, 3, 5; 7, 17; 5, 40; Лука 13, 34; 1. Јованова 4, 6; Јаковљева 4, 8; 1, 18; 1. Петрова 1, 23; 2. Коринћанима 5, 17; Галатима 6, 15; Титу 3, 5) По мери упражњавања у благодатним добродетељима еванђелским човек се очишћава од греха; по мери очишћења стиче истинско богопознање и Небеска мудрост силази у његову душу. (сравнај: Јаковљева 3, 7) Јер је света и чиста мудрост Божја изрекла: Въ злохудожную душу не внидетъ премудрость, ниже обитаетъ въ телеси повиннемъ греху. (Премудрости Соломонове 4, 2) Истинско и спасоносно знање о Богу човек стиче када га кроз Свето Откривење и кроз овај свет, осветљен „Светлошћу света“ (Јован 8, 12; 9, 5; сравнај: Јован 1, 9; Ефесцима 5, 8; 1. Солуњанима 5, 5), води благодатним подвизима очишћено срце и просветљен ум. О томе један од тројице светих Богослова овако богословствује: „Не може сваки философирати о Богу… За ово су способни људи опробани, који су провели живот у созерцању (=έν θεωρία), а пре свега очистили и душу и тело, или их бар очишћавају. За нечистог опасно је коснути се Чистога, као за болестан вид – сунчеве светлости… (Свети Григорије Богослов, Orat, 27, 3; Р. gr. t. 36, col. 13 D) Очишћењем себе стиче се Чисти. Желиш ли да постанеш богослов (=θεολόγος) и достојан Божанства? Држи заповести; ходи путем заповести Божјих; јер пракса одводи созерцању (=πράξις γαρ έπίβασις θεωρίας).“ (Orat. 20, 12; Р. gr. t. 35, col. 1080 B) Свети Григорије Ниски пише: „Нико се не може приближити Божанској чистоти, не поставши најпре сам чист.“ (De virginitate, с 21) По светом Јустину, Бога виде они који су живели праведно и очистили себе праведношћу и осталим добродетељима. (Dialog. cym. Tryph. n. 4) А свети Теофил говори многобошцу Автолику: „Бога виде они који су способни да Га виде, у којих су управо отворене очи душе. Сви имају очи, али су оне у неких покривене мраком, те не виде сунчеву светлост. И ма да слепци не виде, сунчева светлост ипак постоји и светли, а слепци нека се жале на себе и на своје очи. Тако су и у тебе, пријатељу мој, очи твоје душе помрачене твојим гресима и рђавим делима. Човек треба да има душу као светло огледало. Када на огледалу има прљавштине, онда се у њему не може видети лице људско: тако и човек, када је грех у њему, не може видети Бога.“ (Ad Autol. I, 2; сравнај: свети Атанасије Велики, De incarn. Verbi, 57; P. gr. t. 25,col. 196 С) Са прекрасним по природи Божанством, вели свети Григорије Ниски, душа ступа у општење према чистоти. (De anima et resurrect) Очисти ли душу своју благодатним подвизима, човек проналази себе, боголику суштину бића свог, стиче право познање о себи, а кроз боголикост своју долази и до правог познања о Богу. „Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се излила по њој, и чува чистом своју боголикост (=το κατ’ εικόνα), онда она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој Реч – лик Очев (=την εικόνα του Πατρός), а у Речи и Оца.“ (Свети Атанасије Велили, Contx gent. 34; Р. gr. t. 25, col. 68 D; sp. ib. 30; 32; Свети Григорије Ниски, De beatitud, Orat, 6; Origen, De princip. I, 1, 7) Отуда је Климент Александријски могао тврдити: „Ко познаје себе, тај познаје Бога.“ (Paedag. III, 1; P. gr. t. 8, col. 556) У боголикости душе људске свети Василије Велики види најсигурнији пут ка богопознању: „Тачно посматрање себе самог пружа ти довољно руководство за познање Бога. Јер ако будеш пажљиво посматрао себе, ти нећеш имати потребе да у уређењу васионе тражиш трагове Створитеља, него ћеш у себи самом, као у неком малом свету, угледати велику премудрост свога Творца.“ (Homil. in illud.: attende tibi ipsi, P. gr. t. 31, col. 213 и 216)

Сва имена која се приписују Богу изражавају, не Његову суштину и природу, већ оно што се односи на њих. Свети Дамаскин пише: „Оно што ми потврдно приписујемо Богу, показује нам, не Његову природу, већ оно што се односи на природу (=τά περί την φΰσιν).“ (De fid. I, 4; col. 800 B) Разумом се може схватити, не то шта је Бог у суштини, већ шта Он није, и шта не може бити. „Ма да није могуће схватити шта је Бог“, пише свети Атанасије, „ипак је могуће рећи шта Он није.“ (Histor. arian. ad. monach. 2; P. gr. t. 25, col. 693 А; сравнај: Ориген, ContraCels. VI, 62; Климент Александриски, Strom. V, 11) Блажени Августин вели: „Бог је неизрецив (=ineffabilis); лакше исказујемо шта Он није, него шта Он јесте.“ (In Psalm. 85, n. 12; сравнај: свети Јустин, Dialog. cum Tryph. 4; Apolog. II, 5 и6; Ориген, De princip I, 1, 5) И та неухватљивост Бога у речи, у изразе, у имена; та безименост (=ανωνυμία) и надименост  (=ύπερωνυμία) и јесте узрок што Му се приписују многа имена (=πολυωνυμία). (Свети Теофил. Ad. Autol. Ι, 3, 4; Свети Григорије Ниски, Contra Eunom. Orat. 12; Свети Јустин, Apolog. I, 61; Apolog. II, 6; Муниције Феликс, Octav. 18; Климент Александриски, Strom. V, 12; св. Дамаскин, De fid. Ι, 12)

Док су неки јеретици робовали једној крајности тврдећи да је Бог достижан по суштини, дотле су други, као Кердон, Маркион, маркионити, и њима слични, робовали другој крајности учећи да је Бог апсолутно недокучив људском сазнању и потпуно непознат. (Свети Иринеј, Contr. haer. I, 25, 1 и 2; ср. III, 24. 2) Затим је Арије тврдио да је познање Бога немогуће, јер је немогућ непосредни однос Бога према свету и човеку. Против ових јеретичких заблуда свети Оци су излагали и бранили божанску истину Светог Откривења, по којој се Бог може познати, не у суштини, већ у пројавама својим. „Ко се даје познати и од најмањег броја људи“, вели свети Иринеј, „тај није непознат.“  Господ није рекао да Отац и Син уопште не могу бити познати (Свети Отац има у виду Спаситељеве речи: Матеј 11, 27), иначе би узалудан био његов долазак. Јер ради чега Он дође овамо? Да ли ради тога да би нам казао: не тражите Бога, Он је непознат и нећете Га наћи; као што лажу следбеници Валентионови, да је Христос тако казао еонима њиховим. Али то је будалаштина. Јер је нас Господ научно да нико не може знати Бога, ако га Сам Бог не научи, то јест да се Бог не познаје без Бога; а да би Бог био познат, воља је Очева. Јер Њега познају они, којима Син открије. И зато је Отац објавио Сина, да би помоћу Њега објавио Себе свима…“ (Contra haer. IV, 6, 4 и 5)Човек сам по себи не види Бога. Али Бо,г кад хоће, бива видљив људима, и то којима хоће, када хоће и како хоће… Као што светлост виде они који су у светлости и бивају учесници у њеном сјају, тако и они који су у Богу – виде Бога и учествују у Његовом сјају. Сјај, пак, Његов оживотворава их; учесници су, дакле, живота, који Бога виде. И с тога Бог недостижни, и несхватљиви, и невидљиви, чини себе видљивим, и схватљивим (=κατοΛαμβανόμενον) и достижним за верне… Јер као што je величина Његова неиспитљива, тако је неисказана и Његова доброта, по којој Он бива видљив и дарује живот онима који Га виде.“ (Contra haer. IV, 20, 5; сравнај: Тертулијан, Apologet. с. 17)А свети Кирил Јерусалимски овако богословствује о томе: „Неко ће рећи: ако је биће Божје непостижно, зашто онда говориш о Њему? Али зар зато, што нисам у стању попити сву реку, да не узимам из ње онолико воде колико ми је потребно? Зар зато, што очи моје нису у стању сместити цело сунце, да не гледам у њега онолико колико ми треба? Зар би ти хтео да ја, зато што када уђем у неки велики воћњак, не могу појести све воће, изађем из њега потпуно гладан?“(Catech. VI. 5; сравнај: Свети Григорије Богослов, Orat. 38, 7)

Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима

књига из два дела је доступна у нашој књижари $120
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]

…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…

Девети Помесни (Прво-други) Сабор у Цариграду 861. године
318 Светих Отаца – 17 правила

1. Оснивање манастира, ствар толико поштована и часна, и коју су блажени и свети Оци наши одавна прекрасно утврдили, данас види се, да се слабо упоравља. Јер неки дају име манастира својим имањима и поседима, и изјављују да то Богу намењују, пак после уписују себе као господаре тога што су даровали, и измудрише, да Богу сами наслов посвете. Нити се стиде и после учињенога дара присвојити себи власт, какву им пре нико није бранио да уживају. И толико се ова ствар изопачила, да они исти који дароваше, јавно после продају много од онога што су даровали, узбуђујући тиме страх и огорчење код оних који то виде. Пак не само што неће ни да се покају за то, што присвајају себи власт над оним што је већ једном Богу принесено, него ту власт без сваке бојазни и другима предају. Ради тога свети Сабор наређује, да нико не сме основати манастире без знања и приволе епископове. И само кад епископ пристане и даде допуштење, и пошто се изврши прописана молитва, као што је одавна богољубно установљено, нека се манастир оснива, а сами манастир и све оно што му припада нека се упише у пописну књигу, и нека се положи у епископском архиву; нити под икоји начин онај, који је дар учинио, сме без знања епископова поставити за игумана себе, или другога некога наместо себе. Јер ако онај, који другоме човеку што уступи, не може више бити господар тога, зар ће моћи онај, који Богу нешто намени и принесе, допустити себи да тијем опет себи господарство присваја? (4. Васељенски Халкидонски 4, 8, 24; Пето-шести Васељенски Цариградски 49; 7. Васељенски Никејски 12, 13, 14, 17)

2. Пошто се неки претварају да воде монашки живот, не да Богу чистим срцем послуже, него часним образом и чином задобију славу побожности и да тако могу стећи боље задовољење својих уживања, јер учинивши само острижење своје косе, живе у својим кућама, не извршујући никакве монашке службе или уредбе, зато Свети Сабор одреди да се нико не може удостојити монашког чина без присуства онога који ће га примити као послушника и обећати да ће му бити старешина, да ће га руководити и старати се о његовом душевном спасењу, и то да је човек богољубив и да је старешина манастира и способан спасавати душу која се сада Богу приводи. Нађе ли се неко да је некога постригао без присуства игумана који ће га примити као послушника, такав да подлегне свргнућу као непокоран светим канонима и рушитељ монашког доброг поретка; а који је неправилно и против реда пострижен да се преда на послушање у манастир који одреди месни епископ. Јер нерасудна и несмотрена постригавања и монашки су чин понизила и проузроковала да се хули име Христово. (4. Васељенски Халкидонски 4, 24; Пето-шести Васељенски Цариградски 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 85; 7. Васељенски Никејски 17, 18, 19, 20, 21; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 63; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 3, 4, 5, 6, 7)

3. Просуђено је да се исправи и ово зло које се догађа, и које се још горе, пренебрегавањем и немарношћу не обраћа пажња. Ако, дакле, неки предстојник манастира не буде хтео са великим старањем тражити потчињене му монахе када побегну, или их не прими кад се нађу, и не потруди се да одговарајућим и прилагођеним приступом лековима оздрави и учврсти оно што је оболело, Свети Сабор одређује да се такав подвргне одлучењу. Јер ако онај, коме је поверено старање о бесловесним животињама, па занемари стадо, не остаје некажњен, како неће подлећи казни због свога дрског поступка онај коме је поверена пастирска управа над стадом Христовим и својом леношћу и небригом распродаје и упропашћује њихово спасење? (4. Васељенски Халкидонски 4; Пето-шести Васељенски Цариградски 46; 7. Васељенски Никејски 21; 8. Помесни Картагински 80; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 2, 4)

4. На много начина лукави ђаво је настојао да наведе срамоту на часни монашки чин, и многу је погодност за то нашао у време претходне јереси, иконоборства. Јер, напуштајући по нужди због јереси монаси своје манастире, прелазили су једни у друге манастире, а други у боравишта световних људи. Али, оно што им је тада чињено из богочестија, давало особито уважавање, после је, прешавши у неразумни обичај, извргавало их руглу. Јер сада, када се благочестије раширило и ослобођено је од црквених саблазни, још увек неки излазе из својих манастира, и као неки неукроћени поток разливају се и претачу овде и онде, испуњују манастире многим неугодностима, и велике себи нереде узрокују, и узвишеност послушности кваре, и оштећују и руше. Зато Свети Сабор, да прекрати непостојаност и неподношљивост те тежње њихове, одређује да ако неки монах побегне из свога манастира и пресели се у други манастир, или се смести у световно обиталиште, такав ће бити одлучен, и онај који га прими, све док се одбегли не поврати у манастир из кога је преступно изишао. Ако је пак епископ неке монахе, осведочене у побожности и чистоти живота, захтедне их преместити у други манастир ради уређења тог манастира, или нађе за добро да их пошаље и у световну кућу ради спасења њених житеља, или благоизволи да их другој постави, тада ни они који их примају, ни сами монаси, не потпадају осуди. (4. Васељенски Халкидонски 4, 23; Пето-шести Васељенски Цариградски 23,41; 7. Васељенски Никејски 13, 21; 8. Помесни Картагински 80; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 2, 3, 6)

5. Налазимо да неразмишљена и неиспитана и непроверена уклањања од света много шкоде монашком добром поретку. Јер неки несмотрено крену у монашки живот, па због строгости и труда занемаре подвижништво, опет се жалосни повраћају ка телољубивом и сластољубивом животу. Зато Свети Сабор одређује да не треба удостојити монашког чина некога, док их трогодишње време, остављено им ради искушеништва, не покаже да су тако узвишеног живота достојни. Сабор заповеда да се ово држи на сваки начин, осим ако наиђе нека тешка болест која примора да се скрати време искушеништва, или ако је неки човек побожан који је и у световном оделу проводио монашки живот. Јер ради потпуног проверавања таквога човека довољно је и шестомесечно време. А који поступи против овога, игуман, пошто се лиши игуманства, нека му као казна за непоштовање реда послужи стављање у положај потчињенога, а монах нека се премести у други манастир да тачно чува и држи монашки ред. (Пето-шести Васељенски Цариградски 40; 8. Помесни Картагински 126; Василије Велики 18; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 2)

6. Монаси не треба да имају ништа своје, него све њихово да се уступи манастиру. Јер блажени Лука каже за оне који верују у Христа и који изображавају монашки начин живота, тако да ни један није говорио за своје имање да је његово, него им је све било заједничко (Дела Апостолска 4, 32). Зато, који желе да буду монаси даје им се дозвола да унапред о своме иметку располажу и уступе га којима хоће лицима, ако законом нису спречени да своје имање распореде. Јер после ступања у монаштво, манастир постаје власник све њихове имовине, и њима није допуштено старање о своме имању и располагање. Ако се неко нађе да је за себе присвојио неки посед, који није уступио манастиру, и да је поробљен страшћу лакомости поседовања, игуман или епископ нека тај посед преузму и у присуству многих продају и разделе сиромасима и потребитима. Онога пак који је, као некадашњи Ананија (Дела Апостолска 5, 1-6), замислио да такав посед утаји, Свети Сабор је одредио да се уразуми одговарајућом казном. По себи се разуме да је Свети Сабор одредио да оно што установљује за монахе људе, то исто важи и за жене монахиње. (Апостолска правила 40; 4. Васељенски Халкидонски 22; Пето-шести Васељенски Цариградски 35; 7. Васељенски Никејски 19; 4. Помесни Антиохијски 24; 8. Помесни Картагински 22, 26, 81; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 4)

7. Видимо да многе епископе опадају и да су у опасности да сасвим пропадну зато што њихови предстојници све старање и бригу о њима улажу у подизање нових манастира, и поткопавајући ове епископије и смишљајући како да присвоје приходе од тих манастира, старају се само о њиховом умножавању. Зато је Свети Сабор одредио да ниједан епископ не сме подизати себи нови манастир на штету своје епископије. Који се пак затече да се на то усудио, нека се подвргне одговарајућој казни, а оно што је он изнова подигао, пошто није добило ни почетак права посебног манастира, нека пређе у својину епископије. Јер ништа незаконито и без реда настало, не може добити предност над канонски установљеним. (Апостолска правила 38; 4. Васељенски Халкидонски 26; 7. Васељенски Никејски 11,12; 1. Помесни Анкирски 15; 3. Помесни Гангрски 7; 4. Помесни Антиохијски 24, 25; 8. Помесни Картагински 26, 33; Теофил Александријски 10; Кирил Александријски 2)

8. Божанствено и свештено правило Светих Апостола сматра самоубицама оне који себе обезуде, и ако су свештеници, свргава их, а ако нису, забрањује им да ступе у свештенство; из чега јасно постаје да, ако је самоубица који сам себе обезуди, онда је свакако убица који обезуди другога. Јер се такав може с правом сматрати да вређа само стварање Божије. Зато је Свети Сабор одредио да, ако се који епископ или презвитер или ђакон, ухвати да је кога обезудио, било својом руком, било наредбом другоме, такав се подвргава рашчињењу, а ако је лаик, нека буде одлучен; осим ако наиђе каква болест која примора да се болесник подвргне резању. Јер као што први правило Никејског Сабора не кажњава оне који су у болести подвргнути хируршком резању због болести, тако и ми не осуђујемо свештенике који наложе да се неки болесници обезуде, нити окривљујемо лаике који у болести својеручно себе обезуде. Јер то сматрамо лечењем од болести, а не завером против створења, или поругом над створењем Божијим. (Апостолска правила 22, 23, 24; 1. Васељенски Никејски 1)

9. Пошто апостолско и божанствено правило подвргава рашчињењу свештенике који се усуђују бити (тући) верне када сагреше, или неверне кад чине неправду, неки смишљајући како би најзгодније задовољили свој гнев изврћу апостолске наредбе схватајући да се односе само на оне који својом руком бију, мада правило тако што не означава, нити здраворазум дозвољава тако схватати. Јер би заиста било узалудно и врло погрешно рашчињавати једнога, што је три или четири пута ударио својом руком, а остављати некажњеним онога који по некој власти наређује другима бијење и увећава своју казну свирепо и до смрти. Зато, пошто тај правило кажњава уопште бијење, зато и ми исто потврђујемо. Јер треба да свештеник Божији васпитава неуреднога поукама и саветима, а понекад и црквеним казнама, али не да бичевима и ударцима насрће на тело човека. Ако ли пак буде сасвим непослушних и који не следују уразумљењу црквене казне, нико не спречава да се они уразуме предајом месним началницима, то јест грађанском суду. Јер је и 5. правило Антиохиојскога Сабора одредило да се творци нереда и побуне у цркви доводе у ред руком световне власти. (Апостолска правила 27; 4. Помесни Антиохијски 5; Василије Велики 55)

10. Они који себе предају страстима не само што се не боје казне установљене свештеним правилиима, него се усудише да их и вређају. Јер их изврћу и ка страсној вољи својој кваре их, тако да ревновањем страсти, по речима Григорија Богослова, не само да им зло бива невино, то јест без одговорности, него се сматра и божанственим. Јер апостолско правило које говори: Посвећени сасуд златни или сребрни, или ткање такво, нико нека не узима за своју домаћу употребу, јер је безаконито; а који се у томе затече, нека буде кажњен одлучењем. Наводећи ово за оправдање својих безакоња, кажу да не треба сматрати да заслужују свргнуће они који часни покривач Свете Трпезе претварају у своје хаљине, или неку другу одећу, па чак ни оне који свети путир, о безбожни!, или чласни дискос, или томе слично, узимају за своју потребу или оскврњују, јер, веле, правило наређује да они, који у томе погреше, имају подлећи одлучењу, а не свргнућу. Но, има ли кога ко ће поднети тако велику злоупотребу и безбожност? Јер правило подвргава одлучењу оне који само узму на употребу посвећену ствар, а не који их у потпуну отмицу присвоје, а ови ослобађају од свргнућа и оне који грабе и светогрдно краду светиње над светињама, и оне који часне дискосе употребљавају за служење при јелу, или свете путире оскврњују, по сопственом суду, сматрају несвргнутима. Мада је то јавно оскврњење, и очито је да они који то чине потпадају не само под свргнуће, него тим преступом одпадају у највећу безбожност. Зато Свети Сабор одређује да сви који ради своје користи приграбе или преокрену на несвету употребу свети путир, или дискос, или ложицу (кашичицу), или часни покривач, или такозвани воздух, или било шта од свештених и светих сасуда или одежда које су на жртвенику, подлежу потпуном свргнућу. Јер, једно се зове оскврнити, а друго покрасти светињу. Оне, дакле, који узимају себи или другоме ради несвете употребе неке сасуде или одежде, које су ван жртвеника, њих правило одлучује, а ми такође одлучујемо; оне пак који сасвим то приграбе, подвргавамо осуди крадљиваца светиње. (Апостолска правила 25, 38, 72, 73; 4. Помесни Антиохијски 25; Григорије Ниски 8; Кирил Александријски 2)

11. Божанствени и свети канони подвргавају свргнућу, презвитере или ђаконе, који узимају на себе световне службе или послове, или такозвана надзирања у кућама световних началникa. Потврђујући ово и ми, одређујемо и за остале који су уврштени у клир да, ако неки од њих ступи у световне службе, или прими такозвана надзирања у кућама или предграђама световних началника, такав да буде искључен из свога клира. Јер, по најистинитијој и од Самога Христа истинитога Бога нашег исказаној речи, нико не може два господара служити (Матеј 6, 24). (Апостолска правила 6, 20, 81, 83; 4. Васељенски Халкидонски 3, 7; 7. Васељенски Никејски 10; 8. Помесни Картагински 16)

12. Пошто Свети и Васељенски Шести Сабор подвргава свргнућу оне клирике који врше службу, или крштавају у богомољама које се унутар куће налазе, без сагласности епископа, и ми то исти потврђујемо. Јер кад Света Црква право управља и заступа реч Истине (1. Тимотеју ), и очувава и научава часноме начину живота, било би непристојно и неблагочестиво допустити да они који живе неуређено и непослушно и безвластно, увлачећи се у куће и руше добри поредак црквени и испуњују је многим немирима и саблазнима. Зато сада Свештени и Богом помогнути Сабор овај, саглашавајући се са Васељенским и Светим Шестим Сабором, одређује да се сваки пут нарочито одређују они који ће свршавати службу у богомољама које су унутар кућа, а одређивање ће ово они добијати од месног епископа. Ако се неки мимо ових усуде, без сагласности епископа, да улазе у куће и свршавају службе, нека се такви свргну, а који узимају удела у општењу, нека подлегну одлучењу. (Апостолска правила 31; 4. Васељенски Халкидонски 18, 31; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34, 59; 7. Васељенски Никејски 7,10; 3. Помесни Гангрски 6; 4. Помесни Антиохијски 5; 6. Помесни Лаодикијски 58; 8. Помесни Картагински 12)

13. Пошто је свезли ђаво био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена исецају, пошао је другим путем лукавства, настојећи да безумљем расколника раздели тело Христово. Но и ту његову заверу Свети Сабор одређује да, ако убудуће неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре свога епископа, пре саборног разматрања и оцене и пре коначне осуде истога, и усуди се прекинути општење с њим, и име његово у свештеним литургијским молитвама, по предању Цркве, не спомиње, такав нека подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер који је постављен у чин презвитера и присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуди, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако су неки од свештеника, нека и они буду лишени своје части, а ако су монаси, или лаици, нека се сасвим одлуче од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу. (Апостолска правила 31; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 3. Помесни Гангрски 6; 5. Помесни Сардички 14; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 10, 11; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 14, 15)

14. Ако неки епископ, изговарајући се неким преступом свога митрополита, пре саборног испитивања и оцене, прекине своје општење са њим и не буде спомињао, по обичају име његово на Божанственој Светој Евхаристији, Свети Сабор одређује да такав епископ буде свргнут, ако је одступио од свога митрополита и створио раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те нити презвитер сме да презире свога епископа, нити епископ свога митрополита. (Апостолска правила 31; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31,34; 3. Помесни Гангрски 6; 5. Помесни Сардички 14; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 10, 11, 62; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 15)

15. Ово што је одређено односно презвитера и епископа и митрополита, то још више приличи и односно патријараха. Тако, ако неки презвитер или епископ или митрополит усуди се прекинути општење са својим патријархом, и не спомиње име његово, као што је одређено и установљено, на Божанственој Светој Евхаристији, него пре саборског исказа и коначне осуде његове, створи раскол, за њега Свети Сабор одређује да буде сасвим искључен из свештенства, ако се само докаже да је тако безаконовао. И ово се одређује и потврђује односно оних који под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и стварају расколе и разарају јединство Цркве. Јер они који се због неке јереси, која је од Светих Сабора или Отаца осуђена, одељују од општења са својим предстојником, када он јерес јавно проповеда и откривене главе исту Цркви научава, такви не само што неће подлећи канонској казни што су се пре саборског решења одвојили од општења са такозваним епископом, него ће се удостојити части која припада православнима. Јер су осудили не епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом расецали јединство Цркве, него су се потрудили да Цркву ослободе од раскола и подела. (Апостолска правила 31; 2. Васељенски Цариградски 6; 3. Васељенски Ефески 3; 4. Васељенски Халкидонски 18; Пето-шести Васељенски Цариградски 31, 34; 3. Помесни Гангрски 6; 5. Помесни Сардички 14; 4. Помесни Антиохијски 5; 8. Помесни Картагински 10, 11, 62; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 13, 14)

16. Због свађа и потреса који се догађају у Цркви Божјој, неопходно је одредити и ово: да се ни на који начин не поставља епископ у оној Цркви чији је предстојник још жив и још је у својој части, осим ако он сам добровољно поднесе оставку на епископство. Јер треба најпре до краја довести канонско испитивање узрока због кога се дотични изгони из епископства, и тек потом, пошто он буде свргнут, да се други уместо њега постави на епископство. Ако пак неки епископ, остајући у својој части, неће да поднесе оставку, нити жели да народ свој пастирствује, него се уклони из своје епископије и борави преко шест месеци у другом месту, а није задржан тамо ни царском заповешћу, нити извршује неку службу свога патријарха, нити је захваћен неком болешћу, због које се не може уопште кретати, такав, дакле, који није спречен ниједним од споменутих разлога, а уклонио се од своје епископије и преко шест месеци борави у другом месту, биће сасвим лишен и части и достојанства епископа. Јер за онога који запусти поверено му стадо и проведе време преко шест месеци у другом месту, Свети Сабор одређује да се сасвим лиши архијерејства на које је постављен да пастирствује, и на место његовог епископства да се уместо њега постави други. (3. Васељенски Ефески 9; 4. Помесни Антиохијски 17; 5. Помесни Сардички 12; 8. Помесни Картагински 71; Петар Александријски 10; Кирил Александријски 3)

17. Старајући се о доброме црквеном поретку у свему, нађосмо неопходним да одредимо и ово: да убудуће ниједан лаик или монах не може одједном бити узведен на висину епископства, него пошто најпре буде испитан у црквеним степенима, тако нека прими рукоположење за епископа. Јер ако су до сада поједини из лаика, или монаха, пошто је нужда то изискивала, и бивали брзо удостојени епископске части, и били изврсни по врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не постављајући никако за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо да убудуће то више не буде, него онај који ће бити правилно, по реду рукоположен, нека прође све степене свештенства, остајући у свакоме чину узакоњено време. (Апостолска правила 80; 7. Васељенски Никејски 2; 2. Помесни Неокесаријски 12; 6. Помесни Лаодикијски 3, 12; 5. Помесни Сардички 10; Кирил Александријски 4)

Saint Hermione: Of the First Unmercenary Healers (изаберите србски превод)

---

Читање из Светог Писма

АПОСТОЛ – Зачало 182 | 2. Коринћанима 6, 16-18; 7, 1: Нема заједнице између правде и безакоња.
16 И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: „’Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ.
17 Зато изиђите из њихове средине и одвојте се’, говори Господ, ’и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити,
18 и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери’, говори Господ Сведржитељ.”
1 Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему.

ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 62 | Матеј 15, 21-28: Вјера жене Хананејке.
21 И изишавши оданде, Исус отиде у крајеве тирске и сидонске.
22 И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика Му говорећи: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!”
23 А Он јој не одговори ни ријечи. И приступивши, ученици Његови мољаху Га говорећи: „Отпусти је, јер виче за нама.”
24 А Он одговарајући рече: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.”
25 А она, приступивши, поклони Му се говорећи: „Господе, помози ми!”
26 А Он одговарајући рече: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.”
27 А она рече: „Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.”
28 Тада одговори Исус и рече јој: „О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш!” И оздрави кћи њена од онога часа.

Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години

књига је доступна у нашој књижари

„И као штo Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човечији, да сваки који верује у Њега, не погине, него да има живот вечни.“ (Јован 3, 14-15) Вера у Сина Божијег, Који је разапет ради нас, јесте сила Божија за спасење, јесте живи извор оживотворавајућих наравствених стремљења и намера. Она је прималац обилне благодати Светог Духа, која увек у срцу пребива, као и сакривених наилазака благодати који се у право време, у часу невоље, шаљу одозго. Вера садржи убеђења која привлаче Божије благовољење и силу одозго. Једно и друго заједно и јесте стицање вечног живота. Док је овај живот целовит, Хришћанин се не колеба, јер се прилепљује за Господа и један је дух са Њим. Господа, пак, ништа не може победити. Због чега се, онда, ипак пада? Због слабљења вере. Слабе хришћанска убеђења, слаби и наравствена енергија. По мери тог ослабљења, благодат се истискује из срца, и рђави позиви подижу главу. У одређени час долази до сагласности са њима и – ето пада. Ти, ипак, будно чувај веру у свој њеној ширини и нећеш пасти. У том смислу свети Јован и говори да рођени од Бога не чини грех (1. Јованова 3, 9).

---

Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија

(књига је доступна у нашој књижари)

Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова

Појање монахиња Mанастира Жиче | С нами Бог – глас 6.

https://www.youtube.com/watch?v=JGYNVP0jE34

 

Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)

прєсѣдатисѧ (пресједатисја) = раздерати се, размрскати се, испуцати се

 

Мисли светих по Јустину Ћелијском

књига је доступна у нашој књижари

Свети великомученик Евстатије Плакида: „Бог Који све чини на корист и Који допушта невоље на праведника, не кажњавајући га, него кушајући његову веру и јунаштво; Бог Који воли, не праведникову жалост, него тврдо трпљење његово и слуша благодарење његово…“

 

Календар

мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.

На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.

Види ‘Пролог’

Види ‘Житија Светих’

Блаженопочивши патријарх Павле: О посту

Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.

А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије  Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.

Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег

Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.

---

Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1

Читање из Светог Писма

Апостол – З

Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40 

Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)

Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)

Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)

Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30

32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.

37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.

27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

---

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.

---

Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)

мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске

---