13. Мратињски 7533. / 26. октобар 2025.
-Страдање светих мученика Карпа, Папиле, Агагодора и Агатонике
-Спомен светог мученика Флорентија
-Спомен преподобног oцa нашег Никите Исповедника
-Спомен светог свештеномученика Венијамина Ђакона
-Страдање свете великомученице Злате Мегленске
-Спомен светог мученика Антигона
Свети Максим Исповедник – Богословске главе
комплет од 9 књига је доступан у нашој књижари – $320
Треће слово – о незнању и целомудрености
Јов 31, 9-10: „Ако се занело срце моје за женом другога човека, и ако сам вребао пред њеним вратима, нека се и жена моја другомењ допадне.“
Премудрости Соломонове 3, 13: „Блажена је нероткиња неупрљана, која не познаде постељу у греху, јер имаће плод при похођењу душа.“
Премудрости Соломонове 4, 1-2: „Боља је бездетност са врлином, јер бесмртност је у сећању на њу стога што је позната и Богу и људима. Док је присутна, подражавају је, и чезну за њом када отиде; и у будућем веку овенчана торжествује победивши у борби чистих подвига.“
Премудрости Сираха, сина Исусова: „Ко одвраћа очи од насладе, тај венцем награђује свој живот.“
Матеј 19, 12: „Не могу сви примити ту реч.“
Матеј 19, 12: „Јер има ушкопљеника, који су се тако родили из утробе материне.“
Василије Велики: Није за похвалу целомудреност оних, који (да би избегли искушење) одсецају своје гениталије. Јер, не хвалимо ни коње, зато што не боду роговима, нити волове, зато што се не ритају, већ коње хвалимо ако се не ритају и волове називамо кроткима ако не боду роговима. Наиме, не дивимо се некоме због онога што не може учинити, него због онога што може, па ипак то не чини.
Мртав човек не бива овенчан. Нико не може бити праведан, због тога што нема могућности да чини зло.
Требало би, дакле, да ум као некакав кормилар седи над страстима и да, као бродом, путује заједно са телом, те да, као кормилом, искусно и одвађно заобилази и пресеца таласе помисли; па, пребивајући високо изнад страсти, треба да им одоли и да не допусти да га, као сланост морске воде, запљускује њихова горчина.
Григорије Богослов:
-Ни свога брата не узимај олако за сажитеља!
-Зашто је потребно гледати оно што распаљује болест?
-Боље је бити строге нарави, него мекушац.
-Миро се не може поверити трулом сасуду.
-Ни пламен не остаје када (сагорелог) вештаства нестане, него нестаје заједно са тим што је изгорело; ни острашћене помисли не остају када угасне оно што их је разбуктало.
-Блудно око не може сачувати девственост. Блудни језик општи са лукавим. Ноге које непромишљено ходају, разбољевају ум и доводе га у опасност. Нека и мисао буде девствена, нека не лута и не блуди! Нека не носи у себи обрасце порочних ствари! Нека (мисао) не прави у души идоле мрских ствари!
Јован Златоуст: Достојно је подсмеха детородне органе чувати девственима, а језик не чувати; или језик чувати, а вид, или слух, или руке не чувати. Или ове имати и чувати их девственима, а срце не чувати, и дружити се са гордошћу и јарошћу. Немојмо размекшавати своју крепкост нити се раслабљивати таквим односима! Јер, из тога се у нашим душама рађа неисказива и огромна злоба. А шта ако то и не уочавамо, опијени пријатељством? Јер, најгоре од свега је управо то што и не схватамо да смо постали раслабљенији и мекши од воска. Као када неко ухвати лава гордог и дивљег, па му одреже гриву, поломи зубе и посече канџе, те тако презреним и смешним и играчком за децу учини њега, који је био страшан и несавладив, од чије се и саме рике све потресало. Тако и ове (јавне жене), све оне, које би привукле себи, чине подвлашћенима ђаволу: чине да они буду мекши, нежнији, нерасудни, безумни, гневљиви, дрски, непристојни, подли, неблагородни, нечовечни, спутани, неслободни, неуздржани, клеветници и, уопште, чине да они попримају све изопачене женске страсти и да их одсликавају у својим душама. Јер, немогуће је да онај ко толико пристрасно живи са женама и ко општи са њима, не буде сплеткарош, оговарач и брбљивац. Па, када почне нешто да говори, увек ће то бити о тканинама и плетиву, јер је његов језик попримио својство и боју женског говора. Ако нешто и чини, то је увек са израженом слуганском снисходљивошћу, пошто се веома удаљио од слободе својствене Хришћанима,тако да више није способан ни за какво велико дело.
Григорије Ниски: Господ назива блаженима, не оне који живе изван домашаја страсти (јер немогуће је усред материјалног живота остварити нематеријално бестрасно живљење), него оне који споро и тромо одговарају на природне нагоне. У сваком пороку се, као некакав мамац, крије наслада; њоме се најлакомије душе лако привлаче на удицу погибељи.
Климент Александријски: Пропаст за девственицу није само блуд, већ и превремено подавање (мушкарцу), односно када му се прерано преда било по својој вољи, било по вољи родитеља.
из Светих Отаца: Блуд се јавља из четири узрока: од преизобилног јела и пића, од насићености сном, од нерада, забаве и празнословља, и од раскошне одеће.
Нил: Удаљи од своје жене евнуха Смарагда! Јер, ако су му доле и одсекли близанце (=тестисе), он и горе, на лицу, има близанце – очи које страсно гледају и које и даље саопштавају своје порочне жеље.
Кирило: Жеље за урођеним насладама у нама се успињу попут некаквог дима и испарења. Но, целомудрен и одважан човек обуздава те кретње и не допушта им даље простирање, те тиме лако савладава страст, док је још слаба. Онај, пак, ко је лењ и немаран, тај прима у себе зачетке наслађивања као некакве истанчане помисли, па када им допусти да заузму известан простор, тада им се теже супротставља. Јер, онај ко је већ уловљен и побеђен, тај није господар својих жеља, него се, као некаквом варварину, потчињава ономе који га је победио.
Менандар: Целомудреност је ризница врлине.
Јамвлих (из Писма о целомудрености): Свака врлина презире све што је смртно, а радосно прима оно што је бесмртно. Како ли је тек са целомудреношћу, која презире сваку насладу, јер душу везује за тело, и која је утврђена на непорочним темељима као што вели Платон! Јер, како да нас целомудреност не чини савршенима када од нас одгони све што је несавршено и острашћено? А схватићеш да је тако ако се сетиш Белерофонта, који је, борећи се на пристојан начин, поразио Химеру и читав њен зверски, дивљи и неукротиви род. Јер, неумерена владавина страсти не допушта ни да људи остану људи, него показује њихову бесловесну, зверску и непокорну природу.
Сећај се глади и жеђи, јер оне у великој мери помажу онима који настоје да стекнму целомудреност.
из казивања Аристита: Господар над сопственим задовољством није онај ко се држи подаље од њега, него онај ко се њиме користи, али се не заноси њиме. Као што власник брода или коња није онај ко се не користи њима, већ онај ко њима управља тамо куда хоће.
Исеј: Мислим да највеће од свих јавних доброчинстава јесте: проводити свакодневни живот пристојно и целомудрено.
Сократ: Ватру распирује ветар, а еросну похоту навика.
Александар Велики:
–Када је заробио Даријеве кћери и када су му пријатељи, пошто су оне биле лепе, саветовали да општи са њима, рекао је: „Срамота је победити мушкарце, а бити поражен од жена.“
-Дошашви у Илирију и угледавши у Зевсовом храму жену изузетне лепоте, био је поражен њеном красотом и дуго ју је посматрао. Но, када му је Хефестион рекао да би било прилично да је узме за љубавницу, одговорио је: „Па, зар није страшно да ми, који желимо да кажњавамо туђу неуздржаност, будемо разобличени од других људи због робовања неуздржаности?“
Клитарх: Љубећи оно што не треба, нећеш љубити оно што треба. Јер, неиспуњена ђеља је и бесплодна.
Диоген: „Бедно је то“, говорио је он, „да атлете и музиканти говоре над својим стомацима и задовољствима: једни због свога тела, а други због гласа – а због целомудрености нико не презире ово двоје.“ (то јест стомак и задовољаство)
Демонакт: Неки људи владају градовима, а робују женама.
Антифон: Онај ко срамне и порочне ствари нити жели нити их се дотиче, тај (још увек) није целомудрен – јер он се, додуше, држи онога што је прилично, али се притом ничега не уздржава.
Диоген:
-„Беседници“, рекао је, „настоје да исправно говоре, а да тако поступају – никако.“
-Некоме Атичанану, који га је прекоревао зато што хвали Лакедемоњане, а не живи покрај њих, рекао је: „Ни лекар, који доноси здравље, не општи са здравима.“
Епиктет: Нико није слободан, док не савлада самога себе.
Питагора:
-Сила бестрасне душе је целомудреност. Јер она јесте светлост душе.
-Теже је робовати страстима него тиранима.
-Не може бити слободан онај ко робује страстима и над којим владају страсти.
Софокле: Срамно живљење је срамота за оне који су доброга рода.
Демостен: Трезвеноуман човек треба да се труди да његов ум увек буде изнад жеља.
Деметрије: Деметрије Фалирски је сматрао да ваљано васпитани млади људи у својим домовима треба да поштују родитеље, на улицама оне које сретну, а на пустим местима – себе.
Хиерон: Сабирајући слушаоце, рекао је да тежи трима стварима: да буде од користи трезвеноумнима, да поучи неискусне и да огорчи завиднике.
Менедим: Када му је неки младић рекао: „Велика је ствар када се испуни оно што желиш“, Менедим му је одговорио: „Још је веће не желети ништа од онога што ти не треба.“
Биант: Биант Приенејац је рекао: „Блажен је онај ко је богат и ужива у свему што пожели, а још је блаженији онај ко ништа не жели.“
Ксант: Видевши пред вратима једне лепе жене неког распикућу, мудри Ксант је рекао: „Овај мало задовољство купује за велику опасност.
Хариклија: Изглед похотних људи представља добру опомену за оне који од тога страдавају, и такав призор разбуђује ум, као што потпала разгорева огањ. А потпала којом се жеља рапаљује јесте похотан говор.
Светосавље: Православље Србског стила †Свети сузарник Небесне Србије†
Сабрана дела, објављена и необјављена, преподобног Јустина Ћелијског у 19 књига на 10263 странице – $950
…зрнца из ризнице…
Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве
Догма = вечна Богом откривена истина
Еклисиологија = учење о Цркви
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој
Тајна Богочовека и човека
Ма како посматрали Исуса Христа, Богочовека, Он за људско сазнање представља највећу тајну, већу него ли ма која личност у историји земље. Због те изузетности и јединствености, свети апостол је назива „тајном Христовом“ (Ефесцима 3, 4). Међу осталим тајнама, којих је пун наш свет, „тајна Христова“ је толико огромна да представља светајну. Она у ствари то и јесте, зато што је Христос Богочовек, те је у Њему конкретно дата и показана сва тајна Бога и сва тајна човека. У Богочовеку су оваплоћена сва божанска савршенства: „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“ (Колошанима 2, 9), то јест живи у људском бићу, у границама људског тела, живи као људска, земаљска, очигледна стварност. Због тога се у Богочовеку тајна човека разрасла у тајну Бога: мало, мајушно људско тело, а у њему сва тајна Божја – „сва пуноћа Божанства“. Тако се и добила „Христова тајна“, Христова светајна. Зато што је таква, она се не може схватити никаквим напорима људскога духа, људскога ума, људскога разума. Ту је неопходна помоћ Божја: да Он благодаћу Својом „отвори ум“ људски (Лука 24, 45), да га оспособи за примање те пресвете тајне, да му сам открије њене дубине и покаже њене висине, и разлије по њему свете логосне силе. Да, само се откривењем Божјим казује човеку Христова тајна. Њу није могао схватити ни човек тако силнога ума као што је свети апостол Павле. Он изјављује: „Мени се по откривењу каза тајна.“ (Ефесцима 3, 3)
А шта се десило са Павловим умом, са Павловим разумом? Он је сав утонуо у бескрајности ове свете тајне, слио се са њом у дивљењу и радости, и постао њен најдаровитији весник и благовесник. То се види из његовог Еванђеља, из његових Посланица. Стога он и упућује ефеске хришћане да читају то његово Еванђеље, јер: „читајући можете разумети моје разумевање тајне Христове.“ (Ефесцима 3, 4) А душа те тајне – Еванђеље Христово о Цркви као предвечној и пресветој тајни Божјој, до које је превелики апостол дошао кроз раскошна и изузетна „виђења и откривења Господња“ (2. Коринћанима 12, 14). Ради чега? Да открије „свима шта је служба тајне од вечности сакривене у Богу“ (Ефесцима 3, 9), да покаже „како је богата слава тајне ове“ (Колошанима 1, 27), да проповеда „тајну Христову“ (Колошанима 4, 3).
„Тајна Христова“ се открива духу људском само Духом Светим. То је неизменљиво еванђелско правило христопознања. (сравнај: 1. Коринћанима 2, 10-12) Оно важи за све Апостоле, за све Пророке, и за све људе свих времена. А пошто се тајна Христова најпре „Духом Светим откри – светим Његовим апостолима и пророцима“ (Ефесцима 3, 5), то се она Духом Светим преко њих открива осталим људима. Ради чега? – „да незнабошци Еванђељем постану сунаследници и сутелесници -σύσσωμα- и заједничари – συμμέτοχα – обећања Божјег у Христу Исусу“. (Ефесцима 3, 6) Живећи Еванђељем Христовим, људи постају синови Божји, а тиме и наследници свих божанских богатстава Христових. (сравнај: Галатима 4, 7; Римљанима 8, 17)
Црква – Богочовечански организам
Живећи Еванђељем Христовим, људи постају сутелесници Христови: саоваплоћују се телу Христовом, Цркви, постају живи чланови, делови, ћелијице, органи њеног богочовечанског организма, живе у њему саборно, заједно „са свима Светима“ (Ефесцима 3, 18; 2, 19), хранећи се истим божанским светињама и силама. Једно Тело, а безброј сутелесника: једна Црква, а безброј верника. Стога Црква није обично друштво људско, у коме су чланови повезани на известан начин, већ богочовечански организам, живо Тело, у коме су чланови један другоме сутелесници, повезани целокупним животом, свим животним силама и радњама. У њих је једно тело, једна душа, једно срце, једна савест, једна истина, једна правда, једна љубав, један живот, један рај, једна вечност. Живећи у Цркви Еванђељем Христовим, људи постају заједничари у обећањима Божјим, која су сва остварена у Христу: ,,јер колико је обећања Божјих, у њему су да, у њему су амин.“ (2. Коринћанима 1, 20) Отуда, по речи светог Атанасија Великог: „Ми се спасавамо као сутелесници Бога Логоса.“ (Contra anianos, III, 61; Р. gr. t. 26, col. 396.)
Таквог божанског Еванђеља апостол Павле је постао слуга „по дару благодати Божје“ (Ефесцима 3, 7), не по својим људским заслугама. За тако божанску службу, човеку су потребне божанске силе, које му према труду непрестано даје и додаје сам Господ Еванђеља. Слуга Еванђеља Божјег може успешно обављати своју „службу благодати Божје“ (Ефесцима 3, 2), само уз непрекидну помоћ и сарадњу благодати Божје. Највећи трудбеник и ревнитељ Еванђеља Христова, целокупно своје служење Еванћељу приписује благодати Божјој и тврди да му је она дата „по чињењу силе Божје“. (Ефесцима 2, 7) И овај равноангелни слуга Божји смерно изјављује: „По благодати Божјој јесам што јесам, и благодат Његова што је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја, него благодат Божја која је са мном.“ (1. Коринћанима 15, 10)
Свети апостол сматра себе најмањим међу хришћанима. Да ли он тиме подцењује себе? Не. Јер човек никада не може довољно подценити себе када упоређује себе са Христом. Но, за тако нешто није ни потребно упоређивати себе са свечистим и свесветим Господом. Доста је просто погледати себе у светлости Христовој. Осветли ли човек себе Христом, погледа ли себе Њиме, оцени ли себе Њиме, одмах ћe му бити јасно што превелики апостол толико подцењује себе. И не само он, него то исто чине и сви Светитељи изреда, од првог до последњег. Разуме се, Богочовек Господ Христос је норма и образац и идеал, остварени идеал савршеног човека, човека какав треба да је сваки човек уопште, сви људи уопште. (Колошанима 1, 28; Ефесцима 4, 13) Зато и најчистији човек осећа се пред Њим бескрајно нечист, и најсветији – бескрајно грешан, и најбољи – бескрајно рђав, и најсавршенији – бескрајно несавршен, и највећи – бескрајно мален. Отуда, ниједног гордог међу Светитељима; отуда, ни трунке гордости ни у једном Светитељу; бескрајна смерност je душа сваког Светитеља.
Црква: „неисказано богатство Христово“
Богатство Христово је тако „неисказано“, тако „неистражљиво“ – ανεξιχνίαστον – да је сваки човек, у поређењу са Њим, заиста пуки сиромашак. Али наша је радост у томе што је чудесни Господ Своје ,,неисказано“ богатство донео у наш земаљски свет, да бисмо се ми људи обогатили њиме. Томе нас уче, и томе служе свети апостоли Његови; а испред свију и више од свију – свети апостол Павле.
Шта је то што сачињава „неисказано богатство Христово“? (Ефесцима 3, 8) – „Тајна Христова.“ Α њу? – Богочовек. Α Њега? – Црква. Богочовек доноси Собом васцелог Бога, са свима Његовим безбројним и бескрајним савршенствима, са Царством Небеским, са Небом, са рајем, са наднебесјем. И све то, оваплоћено у Богочовечанском Телу Свом – Цркви, оставља занавек у нашем земаљском свету: Црквом је чудесни Господ саставио у Себи „оно што је на Небу и што је на земљи“ (Ефесцима 1, 10), и тако остварио вечни божански план о целокупној творевини. (Ефесцима 1, 10; Колошанима 1, 16-19) Зато је Црква – „неисказано богатство Христово“, неисказано, јер неистражљиво. У њој је сва тајна Божја о свима бићима и тварима у свима световима. До појаве Богочовека на земљи, она је била „сакривена у Богу“. (Ефесцима 3, 9) Од Његове појаве и оснивања Цркве, Он је кроз Цркву објављује роду људском, и показује да Црква није друго до служење тој тајни. А у Цркви, тој тајни служе пре свију и више од свију свети апостоли. Њима се и даје благодат велика да објављују ту тајну, и да откривају свима „шта је служба тајне, од вечности сакривене у Богу“. (Ефесцима 3, 9)
Али, тек ту настаје оно ради чега се и сами свети Анђели Небески диве Цркви на земљи. А шта је то? То је ово: што се и њима тек Црквом објављује и обзнањује та вечна тајна Божија, сакривена од постања, та „многоразлична мудрост Божја“. (Ефесцима 3, 10) Црква на земљи својим неисказаним богатством обогатила је и свете Анђеле на Небу: обогатила њихов живот, обогатила њихово знање о Богу, о свету, и о циљевима Божјим у свету. Да, и Анђели Божји на Небу живе Богочовечанским Телом Христовим, које је на земљи, Црквом. Јер су и они – чланови Цркве Христове. Постали су то онда када je Богочовек подвигом Својим земаљским основао Цркву, и у њој саставио „све што је на Небу и што је на земљи“. (Ефесцима 1, 10) Значи: и Анђеле. Да,и њих. И сви они са бескрајном смиреношћу и пламеном ревношћу служе пресветој тајни Цркве. Зато су сви они – „службени духови“ и служе онима који се спасавају у Цркви. (сравнај: Јеврејима 1, 14) Истина Неба и земље је ово: у Цркви живе измешани Анђели са људима: засве њих важи исто Еванђеље, исти живот, иста Истина, иста Правда, иста Љубав, исти Бог и Господ Исус Христос, и са Њим беспочетни Отац и животворни Дух – Тројица Пресвета и једносушна и нераздељива. Црква је школа у којој се и Анђели уче многим истинама Божјим. (сравнај: 1. Петрова 1, 12)
Све је то тако, јер сачињава „вечну одредбу“ Божју, коју је Бог Логос остварио Својим оваплоћењем и богочовечанским домостројем спасења. (сравнај: Ефесцима 3, 11) Од почетка до краја све је у тој одредби вечно и логосно, пуно многоразличне премудрости Божје. А откако је Бог Логос постао човек, и живи и дела као Богочовек, у њој је све богочовечно. Али и приступачно за људе. Поставши човек, Бог Логос нам је као људским бићима, омогућио приступ Себи. (сравнај: Ефесцима 3, 12) Дотле, далек људима због грехова њихових, учовечивши се Он им је постао близак, приступачан, свој, сачовек и сабрат, спасавши нас од греха, смрти и ђавола. (сравнај: Јеврејима 2, 14-18) Од тада ми имамо слободу и приступ Њему „вером Његовом“. (Ефесцима 3, 12) Зашто „Његовом“? Зато што се под вером разуме сав Богочовечански домострој спасења света, који је од почетка до краја извршио лично Он, као Богочовек: „Оснивач и Завршитељ вере.“ (Јеврејима 12, 3) Слободу према Њему даје нам Његово безгранично човекољубље: јер је бескрајно милостив, нарочито према грешницима; и што неко грешнији, Његово милосрђе све веће, све бескрајније, све божанскије, и сажаљење све дирљивијe, све нежније, све безболније.
Зато је вера у таквог Бога и Господа заиста најрадоснији подвиг за људско биће у овоме свету. У том подвигу је главно: стећи Господа Христа, унети Га у себе, и живети Њиме. Јер је Он све и сва и за бића на земљи и за бића на Небу: ,,сва чељад на Небу“, а то су Анђели, и „сва чељад на земљи“, а то су људи, зову се по Њему; Он је глава те огромне породице. Јер откако је Цркве, Тела Његовог, и Он – Глава Телу Цркве, то Анђели и људи сачињавају једну породицу, Његову породицу. А од тога, има ли веће части, веће радости, веће благовести? (сравнај: Ефесцима 3, 14-15)
У Цркви – све богочовечанско
У Цркви – све је богочовечанско: Бог је увек на првом месту, а човек увек на другом. Без божанске силе хришћани не могу живети божанским, еванђелским животом, ни напредовати у њему. За све што је богочовечанско, човеку је потребна помоћ Божја. Жели ли да ишта богочовечанско оствари, човек то може учинити само у заједници са Богом, само помаган Богом. Једино обучени ,,у силу с висине“ (Лука 24, 49; Дјела апостолска 1, 8), у божанску силу Духа Светога, људи могу живети еванђелски на земљи. Зато је Спаситељ и објавио велику божанску истину на Тајној Вечери о Духу Светом као остваритељу и извршитељу спасења људи помоћу Еванђеља.“ (сравнај: Јован 14, 16-17, 26; 15, 26; 16, 7-13) Дух Свети у богочовечанском телу Цркве даје људима благодатне силе да могу истрајно живети у Христу Његовим Еванђељем и јачати у унутрашњем човеку, христоликом и вечном. Унутрашњи, христолики човек се рађа у људима од њиховог благодатног сједињења са Господом Христом: дух њихов сједињује се благодаћу са Духом Његовим, Духом Светим; мисли Њиме, живи Њиме, обавља све своје радње Њиме. (сравнај: Ефесцима 3, 16) И тако „расте растом Божјим“ (Колошанима 2, 19), јачајући сваком снагом Божјом у унутрашњем човеку. (сравнај: Колошанима 1, 11)
Без Духа Светога дух човеков се распада и расипа кроз грехе у безброј смрти, у безброј небића и псевдобића. Јер и ту важи она свеистинита реч Спасова: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Лука 11, 23): расипа душу, расипа савест, расипа вољу, расипа васцело биће своје. Наш унутрашњи човек, саздан боголиким, слаби, суши се, вене, изумире од свега греховног, смртног, демонског; а јача и обесмрћује се када еванђелском вером крене ка Господу Духом Светим. Тада се сабира, исцељује, и постепено благодаћу Светих Тајни и светих врлина јача Христом Богом: јача му душа, јача ум, јача савест, јача воља до свепобедне божанске јачине, остварујући еванђелску благовест и заповест: „Јачајте у Господу и у сили јачине Његове“ (Ефесцима 6, 10): јер у овоме свету, у коме ђавола има, морате бити јаки Христом Богом, ако желите да га победите. Α јачајући еванђелским животом у Господу и у сили јачине Његове, „јачајући сваком снагом по сили славе Његове“ (Колошанима 1, 11), ви постајете јачи од сваке смрти и од свега смртног, јачи од свакога греха и од свега греховног, јачи од свакога ђавола и од свега ђаволског. Тада вас ништа греховно и демонско не може савладати и оборити у смрт иза које нема васкрсења. Јер „ко се Господа држи, један је дух с Господом“. (1. Коринћанима 6, 17) А онда, шта су налети и олује и урагани свих смрти? Ништа до лаки поветарци, од којих се душа наша не савија ни у страх, ни у јад, ни у муку, а камоли у смрт, у очајање, у пакао.
Божански свециљ живота
Јединствена је радост рода људског: ми људи у Цркви чудесним Христом Богом растемо ка Небу; и још више и даље: изнад Неба и Небеса над Небесима! и надаље: изнад Херувима и Серафима – ка Тросунчаном Богу и Господу и Пресветој Богоматери. Времена, векови, вечности! Сва наша времена, сви наши векови, све наше вечности – робови су свечовекољубивог Господа Исуса, светли и сверадосни робови. Из њих молитвено зрачи једна непрекидна свежеља: да се све обожи, охристови, обогочовечи, отројичи, оцркви; и тако постигне божански свециљ људског живота и постојања; а њиме: Божанско Сведобро, Божанска Свеистина, Свељубав, Свеправда, Свевечност, Свебогочовечност; а у њима: Вечна Божанска радост бића – Сверадост, и у Сверадости Вечна Свеблаговест Тројичног Бога и Господа.
Епископ Никодим Милаш – Правила Православне Цркве с тумачењима
комплет од 7 њига на 4398 страница је доступан у нашој књижари – $400
[доле наведени преводи су владике Атанасија Јевтића 2005-е, а тумачења Милашева из 1895.- е и 1896-е]
…разјашњавање Твојих ријечи просвјетљује и поучава неискусне…
Свети Григорије Неокесаријски или Чудотворац (213.-270.) – 11 правила
- Канонска Посланица Светог Григорија Епископа Неокесарисјког, Чудотворца – о онима који су у време напада варвара јели од идола, или су друго нешто сагрешили: Нису јела која нас терете, свештени папо, ако су заробљеници јели оно што су поробљивачи њихови ставили пред њих, а особито кад сви сагласно казују да варвари, који су најездили у наше крајеве, нису идолима жртве приносили. Апостол вели: „Јела су за стомак, и стомак је за јела, али ће Бог и њега и њих укинути“ (1. Коринћанима 6, 13). А Спаситељ, Који сва јела очишћује, каже: „Не погани човека оно што улази у уста, него оно што излази“ (Матеј 15, 11). Па и оно није уопште осуде достојно, ако су заробљене жене биле повређене, јер су варварина силовали њихова тела. Него, ако је и пре био зазоран живот неке од њих, јер је следила, по писаноме, за очима блудника, јасно је да је зазорно време ропства, и зато не треба такве олако примати у општење молитава. Ако је, пак, нека пре у потпуној целомудрености живела и показивала живот чист и слободан од сваког подозрења, а сада је насилно и принудно потпала порузи, имамо пример у књизи Поновљених Закона о оној девојци, коју је неки човек у пољу нашао и силом је спавао са њом: Девојци, каже Писмо, не чините ништа: није девојци од тога смртни грех, јер као кад би неки човек устао на ближњега свога да усмрти душу његову, таква је и та ствар. Девојка је завапила, али не би никога да јој помогне (5. Мојсијева 22, 26-27). Тако је управо и ово. (Апостолска правила 62, 67; 1. Васељенски Никејски 11; 4. Васељенски Халкидонски 27; 1. Помесни Анкирски 4, 5; Петар Александријски 14; Василије Велики 49)
- Страшна је лакомост, и није могуће навести у једној посланици сва места из Божанственога Писма, у којима се казује колико се треба клонити отимачине и како је то страшно, него уопште свака грамзивост и присвајање туђега ради гадне похлепе, и како је сваки такав избачен из Цркве Божје. Што су, пак, неки у време најезде варвара у толикој кукњави и толиком плачу дрзнули се, време које је свима носило пропаст сматрати себи временом згодним за свој добитак, то је својствено људима безбожним и богомрским, који су врхунац неваљалства достигли. Зато би угодно да се сви такви извргну из општења, да не би на сав народ дошао гнев, а на првоме месту на првостојатеље, који то неистражују. Јер се бојим, као што Писмо каже, да нечастиви са собом не погуби праведника (1. Мојсијева 18, 23). Јер, казано је: „блудочинство и лакомост јесте оно ради чега долази гнев Божји на синове непокорности“ (Колошанима 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разобличује светлошћу се објављује.“ (Ефесцима 5, 7-13) Овако говори Апостол. Ако су, пак, неки, због пређашње своје лакомости, коју су учинили за време мира, поднели казну, па у време гнева Божијег опет се повратили лакомости, извлачећи корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба ишчекивати него да, они који који се грабе за лакомост, навуку гнев Божији и на себе и на сав народ? (8. Помесни Картагински 5; Василије Велики 14; Григорије Ниски 6)
- Зар није Ахар, син Зарин, грехом огрешио о заветовано, то јест Богу посвећено, и на сав збор Израиљев наишао гнев Божији? (1. Дневника 2, 7). И сам је он сагрешио, али није сам умро у своме греху. И ми у садашње време треба да сматрамо заветованом сваку, не нашу, него туђу добит. Јер онај Ахар је узео од плена; и ови сада из плена узеше; али онај је узео од непријатељскога, а ови сада извлаче погубну корист од онога што је браће њихове. (Апостолска правила 72; 9. (Прво-други) Помесни Цариградски 10; Василије Велики 61; Григорије Ниски 6, 8)
- Нека се нико не вара тиме, као да је нешто од добити узгред нашао, јер није дозвољено од нађенога корист стицати. Јер Поновљени Закони кажу: „Кад видиш теле брата свога или овцу, где лута на путу, немој проћи мимо њих, него их одведи брату своме. Ако ли ти брат твој није близу или га не знаш, одведи их код себе и нека буду код тебе докле их не потражи брат твој, и тада му их врати. Тако учини и с магарцем његовим, и тако учини с хаљином његовом, и тако учини са сваком стварју брата свога изгубљеном, кад је он изгуби, а ти је нађеш.“ (5. Мојсијева 22, 1-3) Овако веле Поновљени Закони. А у Књизи Изласка казано је, не само кад ко нешто нађе брата свога, него и непријатеља: „Врати, вели, све кући господара њиховог.“ (2. Мојсијева 23, 4) Ако, дакле, није дозвољено стицати од пријатеља или непријатеља, кад у миру, не марећи о своме, лењо и раскошно живи, утолико мање кад је он у несрећи и бежи од непријатеља и кад по нужди своје оставља. (Григорије Ниски 6)
- Други, пак, варају себе тиме што задржавају себи туђе ствари што су нашли, уместо својих које су пропале, да као што су Боради и Готи поступали с њима непријатељски, тако они сада постају за друге, Боради и Готи. Зато смо вам послали брата и састарца нашег Евфросина, да вам по овоме овде начину саопшти исти начин поступања, и од кога треба тужбе примати, и кога треба лишавати општења у молитвама. (Апостолска правила 74; 2. Васељенски Цариградски 6; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 3)
- Јављено нам је такође нешто невероватно што се у вашој области догодило, свакако од неверника и безбожника, који ни Имена Господњега не знају, да су неки дошли до толике свирепости и нечовечности, да на силу задржавају неке заробљенике, који су побегли од варвара. Пошаљите некога у ту област, да не удари гром у оне који то чине. (Пето-шести Васељенски Цариградски 85; 3. Помесни Гангрски 3; 8. Помесни Картагински 64)
- Који себе убројише у варваре, и заједно с њима за време ропства учествоваше у насртајима, заборавивши да су и Понтијци и Хришћани, и толико сами подивљаше, да су било батином, било ужетом, то јест давежи, убијали своје једноплеменике, и варварима који нису знали, показивали су путеве или куће, таквима треба забранити да стоје и међу оглашенима у Цркви, докле заједнички не одлуче о њима сабрани Свети Оци и пре њих Дух Свети. (1. Помесни Анкирски 9; Василије Велики 11, 13; Григорије Ниски 5)
- А оне који се дрзнуше да нападну туђе куће, ако су тужени, па изобличени, то јест показали се такви, немој их удостојити ни слушања у Цркви; ако ли само признају и поврате што су отели, нека припадају заједно са онима који се обраћају и припадају. (Василије Велики 61; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2; Григорије Ниски 6)
- Они, пак, који на пољу или у својим кућама нађоше неку ствар коју су варвари оставили, ако су тужени били, па доказани на делу, нека такође остану са онима који припадају; ако ли сами признају и поврате што су нашли, нека се удостоје заједништва у молитви. (Василије Велики 61; Григорије Неокесаријски или Чудотворац 2, 5, 8; Григорије Ниски 6)
- А који извршују ову заповест Божију, треба да је извршују без сваке похлепе за добитком, не изискујући никакве награде за то што су показали, или су сачували, или пронашли неку ствар, или било каквим то именом називали. (Григорије Неокесаријски или Чудотворац 4,5; Григорије Ниски 6)
- Плач кајућих се бива ван врата молитвенога дома, где стојећи онај који је сагрешио, треба да моли верне који улазе да се моле за њега. Слушање бива с унутрашње стране врата у притвору храма, где треба да стоји онај који је сагрешио до молитава за оглашене, и тада одатле да излази, пошто је, вели, чуо Свето Писмо, то јест читање, и поуку, тада нека се истера и нека се молитве не удостоји. Припадање, пак, бива кад онај, који стоји с унутрашње стране врата храма, излази заједно са оглашенима. А заједно стојање бива кад стоји заједно са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама Свете Литургије. (1. Васељенски Никејски 11; 1. Помесни Анкирски 4, 8, 9; Василије Велики 22, 56, 75, 81, 83)
Владимир Димитријевић | Светосавље је наш духовни идентитет
Читање из Светог Писма
АПОСТОЛ – Зачало 200 | Галатима 1, 11-19: Јеванђеље Христово не може бити друго од богооткривенога.
11 А дајем вам на знање, браћо, да Јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека;
12 нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа.
13 Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је,
14 и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања.
15 А када благоволи Бог, Који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом,
16 да објави Сина Својега у мени, да Га благовијестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви,
17 нити изиђох у Јерусалим онима који су били апостоли прије мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск.
18 А потом, након три године, изиђох у Јерусалим да видим Петра и остадох код њега петнаест дана.
19 А другога од апостола не видјех, осим Јакова, брата Господњега.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – Зачало 30 | Лука 7, 11-16: Васкрсење младића у Наину.
11 И догоди се потом да Он иђаше у град који се зове Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа.
12 А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом.
13 И видјевши је Господ, сажали се на њу и рече јој: „Не плачи!”
14 И приступивши, дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: „Момче, теби говорим: ’Устани!’”
15 И сједе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој.
16 А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: „Велики пророк подиже се међу нама”, и: „Бог походи народ Свој.”
Свети Теофан Затворник – Мисли за сваки дан у години
књига је доступна у нашој књижари
Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу. (Лука 7, 13) Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости. (Јован 2, 2) Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: „Ко мене постави за судију?“ Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.
Духовна лира – Зборник Богомољачких песама манастира Рукумија
књига је доступна у нашој књижари
Богомољачко вече у цркви Светог Саве сваког уторка од 19-22 часова
Читају се:
-молитве
-једна катизма из Псалтира
-једна глава из Јеванђеља са тумачењем светог Теофилакта Охридског
-једна глава из Посланица са тумачењем светог Теофана Затворника
-Светооотачки текстови на разне теме
Христос је међу нама, драга браћо и сестре, сад увек и заувек | Славопој
https://www.youtube.com/watch?v=aqcPDRFPfvQ
Учимо црквенословенски (словѣньскъ ѩзъıкъ)
прєѡбидѣти (преобидјети) = неправду, зло учинити, презрети; јако увредити (1. Мојсејева 42, 22; Титу 2, 15)
Титу 2, 15:
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ: Сїѧ глаголи, и моли, и ѡбличай со всѧкимъ повєлѣнїємъ, да никтожє тѧ прєѡбидитъ {прєзираєтъ}.
ИЗГОВОР: Сија глаголи, и моли, и обличај со всјаким повељенијем, да никтоже тја преобидит {презирајет}.
СРПСКИ: Ово говори и савјетуј и карај са пуном влашћу; нико да те не презире.
Мисли светих по Јустину Ћелијском
књига је доступна у нашој књижари
Света великомученица Злата Мегленска:
-Ја у Христа верујем, и Њему се клањам, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на ситне комаде исекли.
-Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје. Имам Оца – Господа Исуса Христа, и Мајку – Пресвету Богородицу, и браћу и сестре – Светитеље и Светитељке.
-Душа, оковима љубави везана за Бога, ниушта не сматра страдања, радује се боловима и цвета у мукама.
Календар
мај 29. (јулијански) / јун 11. (грегоријански) 2023.
На данашњи дан у нашој једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Спомен свете дјеве мученице Теодосије Тирске; Страдање свете преподобномученице Теодосије Цариградске; Спомен Првог Васељенског Сабора; Спомен светог и блаженог Јована Јуродивог, Устјужског Чудотворца; Спомен светог оца нашег Александра, епископа александријског; Спомен светог свештеномученика Олвијана и његових ученика; Спомен светог новомученика Јована (Нана) Солунског; Спомен светог новомученика Андреја Хиоског; Спомен светих мученика мужа и жене.
Блаженопочивши патријарх Павле: О посту
Од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ И кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници, а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај.
А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.
Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он основао Собом, целокупним Својим животом и делом и утврдио особито Крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она Тело, коме је Он, Христос, Глава. По Вазнесењу Христовом, Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђељску науку, живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свога постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено. Не људима, него ни анђелима с Неба апостол Павле не признаје право да проповедају неко друго Еванђеље, осим онога које је проповедано. Променом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од истините Цркве Божије, али не и Православље. Једна од таквих установа божанског порекла је и установа поста. Још у Старом Завету Господ наређује пост као „уредбу вечну“. У Новом Завету Исус Христос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је и Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, „да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима“.
Протојереј-ставрофор Љубомир Стојановић: Размишљање једног служитеља олтара Божијег
Хришћанство није само име, већ живот. Свако ко чини добро и сабира се са друрим из тог разлога, ко верује у Бога и човека, у могућност да сваки човек буде добар, то је хришћанин. Не да само прикажемо себе као добре, већ да то заиста будемо. Врхунац те љубави је Христов вапај са Крста: „Оче, опрости им.“ Опростити значи имати снаге, а не посустати и повући се пред злом. Вера није страх од већег, већ напредовање у љубави Божијој, где човек постаје наш брат. Чинимо добро, не да бисмо били награђени или похваљени, већ зато што видимо своју одговорност, видимо пуноћу и лепоту живота, а то видимо зато што указујемо на Христа, а не на себе. „Све могу у Христу Који ми моћ даје“, рекао је апостол Павле. Богочовек је мера свега. Добро, лепо и истинито су у сталном садејству, то морамо стално имати у виду.
Јереј Стеван Јовановић – Тумачење Дела Апостолских – део 1
Читање из Светог Писма
Апостол – З
Зачало 330: Јеврејима 11, 33-40
Прокимен, глас 8: Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем. (Псалам 75, 12)
Стих: Познат је у Јудеји Бог, у Израиљу је велико Име Његово. (Псалам 75, 2)
Прокимен, глас 4: Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев. (Псалам 67, 36)
Стих: У Црквама благосиљајте Бога, Господа са извора Израиљевих! (Псалам 67, 27)
Браћо, Свети вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бејаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други, пак, бејаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не бејаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.
Алилуја, глас 4: Завапише праведници и Господ их услиша, од свих невоља њихових избави их. (Псалам 33, 18)
Стих: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. (Псалам 33, 20)
Литургија – Зачало 38: Матеј 10, 32-33, 37-38; 19, 27-30
32 Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
33 А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на Небесима.
37 Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан.
38 И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан.
27 Тада одговори Петар и рече Му: „Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?”
28 А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за Мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на Пријесто славе Своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
29 И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, Имена Мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.
30 Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Света Црква сваки дан молитвено помиње Свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, Света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају Свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар, која је погодна за ново Небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за Светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.
Учимо црквенословенски (словѣ́ньскъ ѩзъıкъ)
Мирослављево јеванђеље
мощи́ (мошчи/мошти) = моћи; имати снаге, бити јак, ваљати, вредети
мо̀щи (мошчи/мошти) = мошти, кости светитељске